рађање грчке филозофије

1. КОСМОЛОШКИ ПЕРИОД
рађање грчке филозофије

2. Карта античке грчке

3. Талес
Анаксимандар
Анаксимен
Хераклит
Питагора
Демокрит
Протагора
Анаксагора

4. Карта „Велике Грчке“
Питагора
Елејска
школа
Емпедокле

5. Седморица мудраца
У старогрчкој култури постојала је легенда о седморици мудраца.
Они још нису истински филозофи, јер њихова мисаона делатност не нарушава
оквире митске представе о свету, иако указују на неопходност властитог
преиспитивања, које ће послужити као темељ филозофског мишљења.
Имена ових мудраца се помињу у различитим списима, али како је, према
предању био утврђен само број (седам), а не и тачан попис имена, то се
наводи међу собом разликују.
Када се сабере број имена који се на различитим местима у списима различитих
аутора помиње добија се број 22, дакле, три пута више имена у односу на
предање.

6. ТАЛЕС СОЛОН
Најчешће се наводе: Талес, Питак, Бијант, Солон, Хилон, Клеобул и
Перијандар.
Били су то угледни грађани који су:
добро познавали живот и поседовали богато искуство
саветовали и опомињали своје суграђане
допринели успостављању одређених етичких начела
били склонији практичном животу, па су се бавили законодавством много
више него теоријом
остали упамћени по изрекама – апофназама

7. Мисли седморице мудраца
Апофназе су биле намењене уклесавању у забате храмова и
камене међаше.
Тон ових изрека, које су претендовале да буду правила, био је
императиван.
Талес: „Тешко је спознати самог себе.“; „Смрт се ни по чему не
разликује од живота.“
Солон: „Ништа сувише.“
Хилон: „Упознај самог себе.“
Питак: „Упознај прави час.“
Бијант: „Већина људи је рђава.“; „Говори у прави час.“
Клеобул: „Мера је најбоља.“
Перијандар: „Вежба је све.“

8. Седморица мудраца
Апофназе доносе две битне новине:
изрицање вредности образовања и потребе самосазнања.
Ипак, у овим изрекама, мисао још увек не показује потребу да
нађе оправдање у разуму.
Творци апофназа не могу да се сматрају филозофима, пошто
њиховим кратким реченицама недостају образложења.
Филозофија ће настати тек с вољом да се оспори општа
илузија, односно тек с настојањем да се промисли целина
онога што се иначе сматра датим.

9. Јонска филозофија
Почеци филозофских истраживања везују се за Јонију (данас Турска),
где су се људи, који ће испрва бити названи физиолозима или
физичарима, а тек касније филозофима, бавили истраживањем
природе.
Оно што је јонске мислиоце највише интересовало јесте питање о
почелу, архе (грч. αρχη ), које су они схватили као искон, као клицу,
односно пра-твар из које је настао читав космос.
Подстакнути емпиријским сведочанствима,
сви су Јоњани одговор на питање
о пореклу света потражили у,
мање или више, конкретним
материјалним ентитетима.

10. Талес (626–546. )

11. Талес (626–546. )
О Талесовом животу забележен је поприличан број анегдота:
посматрајући звезде, упао у бунар;
предвидео помрачење Сунца 28. маја 585. г. п.н.е;
измерио је висину пирамиде помоћу сенке штапа
једном је закупио све пресе за маслиново уље да би их после
дао у најам и обогатио се.

12. Талес-математичар:
Много пажње је посвећивао геометрији и према писању Прокла припадају
му следећа открића у геометрији:
1.унакрсни углови у пресеку двеју правих су једнаки
2.углови на основици једнакокраког троугла су једнаки
3.троугао је потпуно одређен једном страницом и угловима налеглим на ту
страницу.На основу тога
је израчунао удаљеност лађе од обале у александријској луци
4.круг је пречником преполовљен
5.периферијски угао над полукругом је прав.

13. Талес (626–546.)
Вода је искон из кога испаравањем и згушњавањем настају
остала три елемента: ваздух, ватра и земља.
Извор резоновања у чулном опажању: све што је живо захтева
влагу да би опстало, па је и храна и семење пуно влаге, а и
земља плута на води.
Настојао је да митолошка објашњења замени физикалним
(земљина плоча почива на четири слона, који стоји на
огромној корњачи).
Дотадашње веровање о почелима која су персонификовала
божанства заменио је природном и физичком тварју
(материјом).

14. Анаксимандар (611–546)
Анаксимандар је први увео појам почела (архе),
називајући га апеирон
Под тим је подразумевао бесконачну материју.
Апеирон је:
*вечан
*непроменљив
*не поседује никакве одредбе (како би могао да поприми разне облике)
Четири елемента (ватра, ваздух, вода, земља):
настају из бесконачног,
представљају одређења бесконачног и
не настају променом бесконачног (пошто она није могућа)
већ издвајањем супротности топлог и хладног и сувог и влажног
које се догађа услед вечитог кретања.
Топло и хладно, односно суво и влажно нису атрибути супстанције (као
што ће то касније бити код Платона и Аристотела), него саме ствари.

15. Анаксимандар
„Апеирон је почело, биће ...и из чега настају у то и пропадају
по нужности. Јер они, а по реду
времена, плаћају казну и одштету
једни другима због неправде.”
визија цикличког збивања
(неограничено – ограничено – неограничено)
пропадање је казна и одмазда за неправичне (правда =
поредак, а не људски однос)
сваки битак је равнотежа сукобљених супротности
(митолошко наслеђе):
равнотежа – правда; поремећај равнотеже – казна
по реду времена (највероватније се односи на смену годишњих
доба)
ИДЕЈА ДА СЕ ПРИРОДНИ ПОРЕДАК СХВАТИ КАО ЕТИЧКИ

16. Анаксимен (586-526)
„Као што нас наша душа, ваздух,одржава,
тако и дух (дах, пнеума = πνεύμα) и
ваздух обухватају цели космос.“
Ваздух (аер,пнеума) је праоснова (грч. αρχη )природе
(принцип битка) која је (квантитативно) бесконачна
Ваздух-пнеума, је безграничан и у вечном кретању.
То кретање се одвија на основу принципа разређивања и згушњавања.
Разређивању одговара процес загревања,(ваздух ватра)
Згушњавању одговара процес хлађења (ваздух вода земља)
Згушњавање и разређивање (топло-хладно; суво-влажно) и просторно
кретање ваздуха израђа елементе и појединачне ствари
ватра-ваздух-ветар-вода-земља-камен
Није реч о пуком механичком догађању, већ пнеума поседује неку врсту
животности (душу) – спиритуализам
Пнеума је бесконачна –тако је Анаксимандров апејрон је претворен у
атрибут пнеуме

17. ЗГУШ
Њ
А
ВА
Њ
Е
РАЗРЕЂИВАЊ
Е
РАЗРЕЂИВАЊЕ
ЗГУШ
ЊАВАЊЕ
ЗГУШ
Њ
АВАЊ
ЕЗГУШ
Њ
АВАЊ
Е
РАЗРЕЂИВАЊЕ
РАЗРЕЂИВАЊ
Е

18. Хераклит (535-475)
Хераклит се изражавао шкртим, сугестивним афоризмима
(„мање речи него мисли“)
Изражавао се више као пророк, који даје симболичке
наговештаје него као филозоф, који домишља ствари
развијајући своју мисао о њима.
Многозналаштво (полиматија) не учи мудрости, јер знање
многих појединости још не води до схватања целине.
Нескромно је сматрао да је први открио истину и да је
мноштво супротности усред којег пребивамо, у ствари,
хармонично јединство.

19. Хераклит (535-475)
Борба супротности није никакво зло, већ нужност
природног поретка.
Једно не може да постоји без мноштва, а ни обрнуто. Мноштво, међутим,
нужно постоји кроз супротстављања појединачности.
Схватајући једно као јединство супротности, тврдио је да је „једно све
(што из њега следи)“ – грч. хен панта.
Једно је вечито жива ватра, која је схваћена: као нематеријалнија,
финија од емпиријске ватре, иако не и као потпуно различита од ње,
више симболички, а не као један (најважнији елемент): као изгарање,
односно бивање
(Бивање треба разумети као јединство настајања и нестајања, као стање
свега што на било који начин постоји.)

20. Хераклит (535-475)
Једно постоји само као јединство супротности.
Ватра је попут неког божанства способна да се преображава
у друге елементе па и све чулне ствари
Треба разликовати „пут нагоре“ и „пут надоле“ (по угледу
на Анаксименово згушњавање и разређивање).
Количина ватре, воде, земље и ваздуха је константна, јер
постоји извесна стабилност која је условљена
свепрожимајућом мером.
Биће постоји док постоји мера. (Нпр.: полис постоји док се
поштује његов устав.)

21. Хераклит (535-475)
Свеопшти објективни закон, бог, ум – логос:
је иманентан свим стварима
повезује све ствари у јединство
одређује свеопшту промену у складу с мером
одражава се у човековом уму
Суштинско својство природе је именовано као логос (Врховни
ум, Закон свих закона , Говор).
Хераклит сматра да вечно жива природа има свој „говор“
изражен у знацима које само мудрац може да прозре. Када се
ти „знаци“ протумаче, јавља се (животна) мудрост, која
схвата јединство супротности, њихов склад и хармонију.

22. Хераклит (535-475)
„Све дељиво је недељиво, настало – ненастало, смртност –
бесмртност, логос – вечност, отац – син, бог – праведност.
Ако послушате не мене него логос, мудро је сагласити се да
је све једно.”
Једно је све (што из њега следи)
Једно постоји само као јединство супротности
Постоји извесна стабилност која је условљена
свепрожимајућом мером
Онтолошко јединство феноменалног (појавног, “видљивог”)
света је последица универзалне оперативности логоса
Логос је принцип јединства двеју супротности у једној ствари
(coincidentia oppositoum)

23. Хераклит (535-475)
„Мада је овај логос увек истинит, људи су мање способни да га
разумеју кад га први пут чују него пре но што су за њега
уопште чули.”
Универзална истинитост логоса упућује на његову независност
од људског ума, тј. објективност његовог постојања
Пошто је логос свеприсутан (налази се у свим појединачним
стварима, кроз законе на основу којих те ствари постоје),
људи очекују да га непосредно, преко личног искуства сами
од себе сазнају.
Али здраворазумско мишљење није навикло на дијалектичко
јединство супротности, које треба уочити, те му логос изгледа
страним

24. Хераклит (535-475)
„Не може се два пута загазити у исту реку.” – „Све тече.”
Река је једна једина, увек има исто име
Вода стално протиче, долази до брзих квалитативних промена
Спој (логос) имена реке и воде одржава постојање реке
(Платон, који ово место помиње у свом дијалогу Кратил, није
увидео да Хераклит не оспорава релативну константност
збивања, него да, супротно томе, на њу указује.)

25. Хераклит (535-475)
„Иако су чули, неразумни наликују глувима. Посведочује им то
пословица: ’Иако су присутни, ипак су одсутни’.“
„Очи и уши су лоши сведоци људима који имају варварске
душе.“
Логос људима „боде очи“, али га они, ипак, не виде
Ипак, логос се не може сазнати ако човек остаје код
свакодневних појединачности
„Што је приступачно виду или слуху, то особито ценим.“
Неочекивано, сасвим супротно од претходног
Значи од свакодневних појединачности треба полазити, али не и
остати код њих
Поређењем једне ствари са другим појединачним стварима
треба доћи до општег закона, а то је могуће само употребом
разума

26. Хераклит (535-475)
„Очи су тачнији сведоци од ушију.“
Боље је видети, тј. опажањем сам до
тога доћи, него чути од неког другог и
поверовати му, јер су људи тада често
још мање способни да га чују
Треба, дакле, видети и чути, а не само
гледати и слушати
Чулно сазнање је претходеће,
али није довољно

27. Хераклит (535-475)
„Треба знати да је рат општи /принцип/ и правда /да је/ раздор и
да се све догађа по раздору и нужностима.“
Раздор је нужност интегритета сваке појединачне ствари
(материјалне и сваке друге, нпр., дана и ноћи).
Склад се постиже раздором – парадокс.
Раздор је универзални принцип.
Речи „треба знати“ односе се на: Хомера („Дабогда нестало
заваде међу боговима и међу људима.“)
Хесиода („Човека и животињу разликује правда.“)
Анаксимандра („Издвајање супротности из апеирона је
неправично.“)
Поменути мислиоци овде бивају критиковани због својих
„помиритељских“ позиција
„Рат је отац свему и свему краљ, он једне чини боговима, а
друге људима, једне робовима, а друге слободнима.“

28. Хераклит (535-475)
Негативна критика традиционалне митолошко-религиозне
представе о Зевсу
Рат није схваћен само као узрок супротности, већ и као узрок
социјалне диференцијације.
То значи да је рат нужан:
• у природи
• у људском друштву.
„И кикеон* се распада ако се не мућка.“
Ако нестане рата и раздора, нестаће и (појединачног) бића, које
постоји (бива) само захваљујући сукобу страна које, док су на
окупу, чине једну ствар.
Дакле, рат је праведан, јер је нужан.
(*кикеон – напитак од јечмене крупе, козијег сира и вина)

29. Хераклит (535-475)
• „Карактер је човекова судбина /даимонион/.”
• Веровање да дете од богова приликом рођења добија демона
(анђела чувара) да га води кроз живот
• Хераклит одбацује такав фатализам
• „Сува душа је најмудрија и најбоља.“
• Влага претвара душу у пожудну и чини је склоном незнању
• Ватра је манифестација апсолутне мудрости (Бога), јер је
суштина душе иста као и суштина космоса
• Умовањем и моралним делањем душа се приближава ватри
• Зато се не треба покоравати срцу, већ треба бити разборит, а
то значи – приклањати се општем закону, логосу и тиме
створити себи прави живот, своју сопствену судбину

30. Хераклит (535-475)
„Један једини је мени као десет хиљада других, ако је најбољи.“
„Најбољи себи бирају вечну славу уместо пролазних стари.“
За најбоље се овде сматрају аристократи, пали хероји, трезвени
и умерени људи
„А народ само гледа да се наједе као стока.“
Једна глава, ако је мудра, боље влада, него демократски систем,
који се заснива на друштву просечних

31. Питагора (570-490)
Историјски извори чешће говоре о питагорејцима,
док се Питагора помиње готово искључиво у
легендама
Загонетност која окружује питагору и његове
следбенике добрим делом је намерно створена:
*није иза себе оставио никаквих списа, већ
је деловао усмено и то у оквиру друштва
*отежано разлучивање његовог личног
доприноса од доприноса његових следбеника
*Девиза „Учитељ је тако рекао“, којом би се
прекидала свака расправа
Допринос науци: математика, геометрија и
теорија музике, нумерологија
Први је одвојио вештину баратања бројевима
(теоријску аритметику) од вештине трговања

32. КРОТОНМЕТАПОНТ САМОС

33. Питагора (570-490.)
Старо питагорејско братство:
*одржало се око два века
*подсећало је на монашки ред, особеном унутрашњом
организацијом и одређеним животним правилима
*обавезност чувања тајне од непосвећених
*тајни знакови распознавања
*ноћна предавања
*придржавање строгих етичких правила
*улаз у учитељеву кућу само за пуноправне чланове братства
*састављено од више групација (подзаједница), међу којима је
постојала извесна хијерархија
*различитост у правилима живљења (од дијететичких и
хигијенских правила и неговања солидарности до чувања брачне чистоте и
заједничке својине)
*чланови су регрутовани из свих слојева народа (више из демоса
него из аристократије)
*равноправност жена

34. Питагора (570-490.)
Чланови братства делили су се на:
матаматичаре (езотеријска знања, филозофи, ритуални и тајни
карактер истраживања
акусматичаре (егзотеријска знања, ортодокси, „певачи”, тј. „чувари
науке“
Питагора је словио не само за мудраца, већ и за чудотворца
Питагорејска заједница наликовала је старој орфичкој секти,
нарочито по свом прихватању аскетизма и веровању у
„метемпсихозу“ (сеобу душа), међутим, она је обожавала Аполона, а
не Диониса
Не одвајајући етику од политике, настојали су да своја схватања што
пре пренесу у свакодневицу (секундарност бављења науком)
Јака унутрашња кохезија (одговорност братству важнија од
одговорности државним институцијама)
Стални политички сукоби са државом
Циљ заједнице је био морални и духовни преображај људи, а не
политички преврат, али јавила се сумња
Прогон и расељавање чланова братства по целој Хелади

35. Питагора (570-490.)
Питагора је тврдио да постоје три врсте људи
(као и три класе странаца који долазе на
Олимпијске игре)
• најнижа се састоји од оних који купују и
продају (они који жуде за богатством
(аполаустичари))
• они који се такмиче они који жуде за чашћу
(практичари))
• најбољи су они који само посматрају игре (они
који жуде за мудрошћу (теоретичари))
Будућа Платонова троделна подела душе

36. Питагора (570-490.)
Уколико су бројеви били довољни за разумевање суштине ствари, то
није био случај и са настанком космоса
Посезање за метафизичким решењима својих претходника (Милећана):
Анаксимен: свет је оно што удише ваздух из неразликоване мешавине
која тај ваздух окружује
Анаксимандар: ваздух је неограничен - „пнеума“
Космос је удахнуо бесконачни дах и тако почео да живи (постоји),
након чега је почело диференцирање
Пнеума као нека врста таме, тј. бесконачног простора или празнине
Прво одређење космоса или прва коначност јесте „ватра“ (посматрање
звезданог неба)
Из првобитне супротности таме и ватре бивају изведене све
појединачне физичке ствари

37. Питагора (570-490.)
Идеја о постојању мноштва светова
Властито учење о настанку космоса:
уместо процеса згушњавања и разређивања, облик оном
неограниченом придаје „граница“
у надахнутошћу открићима у вези с музиком небески обручи се
повезују са октавом, квинтом и квартом
основно устројство свемира је „хармонија сфера“
Земља је окружена трима сферама, које се око ње обрћу, док
Земља и звезде стоје
Ватра звезда која допире кроз отворе на сферама које се
покрећу ствара привид кретања звезда - геоцентричка
хипотеза

38. Питагора (570-490.)
Учење о сеоби душа (душа умрлог сели се у новорођено тело (човека или
животиње)
Теза о сродству свих живих бића и систем забрана:
„Не једи месо!” (осим меса жртвеног бика, због ризика од канибализма)
„Не злостављај домаће животиње!”
„Не једи пасуљ!“
„Не ломи хлеб!“
„Не подижи храну са земље!“
„Не седи на мерици за жито!“
„Не џарај ватру гвожђем!“
„Не једи срце!“
„Не шетај главном улицом!“
„Не мокри на одсечене нокте или косу нити их гази!“
„Оштрицу мача увек окрени наопако!“
„Исправи чаршав после спавања и окрени постељу!“...
Учени питагорејци су ове забране чешће кршили, јер су им изгледале бесмислене
Ксенофан се оваквим веровањима подсмевао (Питагорин глас у лавежу пса)
Учвршћивање мистерије питагорејства
На овој тврдњи ће Платон засновати учење о сазнању као сећању

39. Питагора (570-490.)
Питагора је лично открио бројне односе који одређују
хармоничне интервале музичке лествице
Слично односима у музици, постоје супротности у медицини
(топло и хладно, влажно и суво), те да је посао лекара да
произведе одговарајућу (складну) мешавину ових
супротности у људском телу
Од става да и музички склад и здравље настају из примене
границе на оно неограничено, па до закључка да се сличан
процес дешава у свету као целини само је корак
Питагорино учење се заснива на тези да су све ствари бројеви
и бројни односи
У основним случајевима бројеви су представљани и
објашњавана су њихова својства путем тачака – камена
међаша (грч. хорои), помоћу којих су образоване одређене
фигуре или обрасци

40. Питагора (570-490.)
Тетрактис – формула небеске
и људске музике
Монада – физис
Дијада – пар примарних супротности
Тријада – прворођено природно биће
Тетрада – основе чулне манифестације природе
Поредак међаша условљава одређено тело, односно биће
Постоји не једна него мноштво природа
Природа је исто што и ненастала, неразорива, вечна монада
Сва бића, у ствари, представљају само комбинације таквих
јединица

41. Питагора (570-490.)
Откриће конусних пресека (параболе, елипсе, хиперболе)
Питагорина теорема (инспирација „египатским бројевима“):
Квадрат над дијагоналом једнак збиру два квадрата над
страницама квадрата (д2=а2+а2)
Међутим, ово откриће им се није учинило посебно значајним,
будући да је резултат представљао ирационалан број (д=√2), о
којима се тада ништа није знало
Чињеница да дијагонала квадрата није самерљива његовом
страницом названа је „скандалом несамерљивости“.
Коначна формула Питагорине теореме (ц2=а2+б2) узела је у
обзир општији случај, неједнакокраког правоуглог троугла и
по том открићу ће он остати најбоље запамћен до данас.

42. Питагора (570-490.)
Табела основних супротстављених појмова, који пребивају
у хармонији, а из којих се може извести постојање свега
другог
ограничено – неограничено
непарно – парно
једно – мноштво
десно – лево
мушко – женско
мирно – покретно
равно – савијено
светло – тамно
добро – зло
квадратно – правоугаоно

43. Питагора (570-490.)
Све ствари су састављене од ограниченог и неограниченог,
односно парног и непарног
Кад се непарно подели на два дела остаје јединица у средини,
али када се подели парно онда остаје празнина, при чему
свако дељење празнине даје празнину, па се оно може
наставити у бесконачност.
Бројеви су схватани и просторно: Путем бројева
представљани су и одређени појмови и врлине:
Тачка - „правда“ –број 4 или 9 (2x2 или 3x3 – исто за исто)
Линија - „брак“ – број 5 (2+3 – мушко и женско)
Површина - „повољна прилика“ или „права мера“ – број 7
Чврсто тело - „љубав“ – број 8 (октава) и сл.

44. Питагора (570-490.)
Питагора је реформисао орфички ритуал тиме што је увео музику као средство
очишћења, а увео је и експериментисање музичким инструментима, па и
прву музичку скалу
Користећи древни музички инструмент, монокорд, питагорејци су открили да
постоји бројни однос између висина тонова
При томе тонови који се налазе у односима октаве (1:2), квинте (12:8) и кварте
(8:6) јесу консонатни и производе хармонију, док са дисонантним тоновима
није исти случај.
Изналажење веза између одређених феномена стварности и бројева резултовала
су одређеном мистиком бројева.
Успевши да открије бројне односе на различитим нивоима стварности, а
посебно у музици, где се то, ваљда, најмање очекивало, Питагора је дошао на
идеју да читаву стварност, па и суштину свих ствари појми као број и бројни
однос.

45. Питагора (570-490.)
Насупрот јонским космолозима, који су праоснову свих ствари тражили
у материји, питагорејци су посегнули за обликом, односно бројем
Не треба мислити да су питагорејци схватили број као активну идеју
(као што је то касније учинио Платон), већ као идеалну суштину
материјалног.
Питагорејци су, у ствари, напустили јонски проблем почела (битка) и
окренули се квантитету као главном проблему.
Тиме су, у ствари, гносеолошки критеријум који су видели у
математици, као најпоузданијем облику сазнања, претворили у
онтолошки резултат који се огледа у проглашавању броја за трајну и
нематеријалну основу свега што постоји.
Савремена природна наука, која се заснива на математици, настоји да
утврди природне законе тако што одређеним својствима
материјалног света додељује бројне вредности, што говори да је
стара питагорејска теза о бројној природи стварности уграђена у
најдубље темеље данашњег поимања света.

46. Елејска филозофија
Елејска филозофија настала је у оквирима грчке филозофске школе
у Елеји, која се налазила на прстору јужне Италије
Свој процват (акме) доживела је око 500. г. пре Хр.
Родоначелник овог учења је Ксенофан, чије су мисао даље развили
Парменид, Зенон и Мелис
Главне тезе Елејске школе:
• супротстављање мишљења и мњења (докса)
• истинитосни садржај мишљења и варљивост чулног опажања
• изједначавање мишљења и бића
• порицање сваке промене и кретања с обзиром на биће
Елејска филозофија заснива се на учењу о апсолутном бићу, које се
може схватити само мишљењем и њему супротставља постојање и
видљиви свет као привид.

47. Ксенофан (570-480.)
Елејском учењу дао теолошки облик
Сузбијао грчки политеизам, тврдећи да Божанству
припада јединство, вечност, непроменљивост и
духовност, са којим се, пантеистички, изједачава
свемир
Оштро је критиковао антропоморфне и антропопатске
представе о боговима:
•они који богове замишљају налик на људе, у ствари,
ослањају се на машту, а не на моћ расуђивања
•а они који им приписују људске слабости (као што то
чине Хомер и Хесиод), унижавају их.

48. Ксенофан (570-480)
Бог је:
• један
• свемоћан (све види, мисли и чује)
• вечан (нерођен)
• непокретан, а све покреће
• управља свиме снагом свога ума
• једно и све (изједначава се са космосом)
Ипак, истину о боговима и космосу нико не зна, иако свако
може у помоћ да призове машту
Агностицистичка позиција: истина о богу је неизрецива
Питање: На основу чега сам Ксенофан изриче поменуте
одредбе бога?

49. Ксенофан (570-480)
„Него, да волови и коњи и лавови имају руке (и да рукама
својим сликати могу и делати као и људи) ликове
богова на своју би сликали слику (коњи коњима сличне,
а волови волу подобне.)“
Бивствовање (битак):
• ограничено да би било савршено (космос, а не хаос)
• има облик кугле
• стално постоји као потпуна целина (није више извор
и утока)
• непроменљиво је
• кретање је садржајно (оно се врши унутар кугле) –
формална непокретност бивствовања

50. Парменид (540-480)
Ксенофанов ученик из Елеје уобличио је елејско учење у једну теорију о бићу и
небићу.
Према Пармениду „јесте“ само биће и оно је:
• ненастало
• вечно
• једно
• непромењиво
• непокретно
• лопта која континуирано испуњава простор
• идентично је са мишљењем
Небиће није.
• Нема никаквог настајања.
• Све мноштвено и мењајуће само је привид.
• Целокупно чулно сазнање само је варка.
У свом спису О природи (који има форму поеме), Парменид разликује три пута:
• пут истине (који води до бића и који је незаобилазан)
• пут привида (који води ка не-бићу и који је, стога, непроходан)
• пут мњења (који кривуда између два претходна пута и стога је проходан, али
заобилазан)

51. Парменид (540-480)
„Нека ово никада не превлада, да бића не постоје. Мишљење и мисао да
биће јесте су једно и исто, јер никада нећете сусрести мисао која је
одељена од онога о чему је она, од односа према ономе на шта се она
односи. Мора се говорити и мислити оно што јесте; јер биће јесте, а
небиће није.”
Супротстављање претходницима који биће настоје да одреде у смислу
елемента или искона
Настојање да се биће разуме као (сама) СТВАРНОСТ, а не као њен део
(па био то и део од кога је све друго потекло)
Истицање важности тумачења односа мишљења и говора, с једне стране
и бића, с друге поставља се гносеолошки проблем
Сазнањем се сматра само оно умно, које се издиже изнад појавне
шароликости
Биће јесте (актуалност), а не може да буде (потенцијалност), јер би му то
умањило пуноћу
Преузима се опште веровање да из ничега (ништавила) нешто не може
да настане (Ex nihilo nihil fit)
Биће или једно јесте, настајање или промена (мноштво) је привид.

52. Парменид (540-480)
Треба знати да старогрчки изрази „говорити“ и „мислити“ имају јако
наглашену интенционалност (управљеност ка предмету), те да се увек
мисли или говори о нечему.
За разлику од нас, Стари Грци:
• нису правили разлику између: егзистенцијалне и предикативне
употребе глагола „бити“
• да су држали да све што постоји, постоји као такво одувек
Ми, нпр., разликујемо смисао следећих реченица:
• „Бела ружа јесте.“ – (тврди се да постоји нека ружа која је бела
• „Ружа је бела.“ – (тврди се да је нека ружа бела, а да се при томе не
тврди изричито да та ружа уистину и постоји (већ је можда реч о
замишљеној, нацртаној или некада постојећој ружи)
Нажалост, ово разликовање није одраз никаквог интелектуалног
напретка, већ „заборава бића“ (Хајдегер)

53. Парменид (540-480)
Стари Грци су имали много боље изворно осећање бића, него
што га ми имамо данас.
• Ружа која је замишљена или нацртана такође стварна, а
исто тако и она која је некада постојала.
• Између тих ружа постоји значајна разлика, али се она не
тиче пририцања или одрицања бићевности, већ једино
модуса бића.
• Све поменуте руже постоје (пошто су већ поменуте), иако
оне постоје на различит начин или, строго говорећи, оне се
разликују по модусу свог постојања.
Све што се да помислити, изговорити или записати припада
језику, па, утолико, и бићу.

54. Парменид (540-480)
„Исто је мислити и бити“ (То гар ауто ноеин естин те каи еинаи).
Код Парменида још нема разликовања бивствовања (то еинаи) и
бивства (оусиа), већ се све означава као биће (то он), при чему се,
ипак, више мисли на бивствовање него на бивствујуће.
Исто је да биће јесте и уопште мислити. – То је исти пут.
На Парменидовом трагу:
• Аристотел ће бивствовање изједначити са „мишљењем мишљења“
• Хајдегер са „битним мишљењем“
Одбацује се могућност смислене негативне предикације: не може се
мислити и говорити о непостојећем, јер би такво мишљење и
говорење било празно.
Из тога се закључује да нема:
• промене (јер би она допустила да се каже да биће више није онакво
какво је)
• кретања (биће је пуно, нема неостварених могућности)
• празнине (јер је она везана за је везана за не-биће, она је нигде, ње
нема)
Биће је: све и цело, неограничено, сферично (свуда једнако).

55. Парменид (540-480)
Кроз Парменидов спис провејава анимистички дух, јер он
биће схвата као одуховљену материјалност.
Највећа Парменидова заслуга огледа се у његовом одбијању
да прихвати обичајно, митолошко подразумевање бића.
Парменид жели да о њему проговори, да га разуме и да га на
тај начин – утврди.
Међутим, истичући једност бића, он га је нехотице угрозио,
јер је у мишљење увео не-биће.
Иако је Парменид небиће узео само као логичку
противречност постојаности бића, оно више никада неће
моћи да буде подразумевано како је то у целокупној
(нефилозфској) традицији био случај.
Дакле, Парменидово настојање да утемељи важност бића
има, као и свако филозофско промишљање, црту
субверзивности у односу на оно чиме се бави.

56. Зенон (488-430)
Није развио никакву позитивну теорију, већ је побијао све
гласније риговоре Парменидовом учењу
У својих 40 апорија, узима по једну хипотезу како би показао
да је она лажна.
Поступак: reductio ad absurduum (свођење на бесмислено),
који је он често схватао као reductio ad infinituum (свођење
на бесконачно), што је за Грке било исто, будући да су
држали да одсуство границе обесмишљава ствар.

57. Зенон (488-430)
• докази против питагорејског плурализма
Ако је стварност састављена од јединица оне:
или имају величину (линија бесконачно дељива бесконачно
дугачка, а све(т) бесконачно велик)
или немају величину (па је све(т) нема величину)
• докази против постојања празног простора
Ако претпоставимо да постоји празан простор
у коме се налазе ствари, простор може бити:
ништа ствари не могу да буду у њему
нешто он ће сам бити у простору, и овај простор у простору
и тако у бесконачност
• докази против кретања

58. Зенон (488-430)
ДИХОТОМИЈА
Да би се прешао пут од тачке А до тачке Б, неопходно је прећиДа би се прешао пут од тачке А до тачке Б, неопходно је прећи
половину тог пута М1, а да би се прешла та половина, претходнополовину тог пута М1, а да би се прешла та половина, претходно
треба прећи њену половину М2, и тако у недоглед до тачке Мn...треба прећи њену половину М2, и тако у недоглед до тачке Мn...
Зенон закључује да је немогуће ни кренути!Зенон закључује да је немогуће ни кренути!
МnМn
А-------м2------м1—-------м-------------------------БА-------м2------м1—-------м-------------------------Б
Нема кретања, јер оно што се креће треба најпре да дође доНема кретања, јер оно што се креће треба најпре да дође до
половине пре него што стигне до краја. Према томе, Зеноновполовине пре него што стигне до краја. Према томе, Зенонов
закључак је да то што би требало да се креће,да се и не помера се сзакључак је да то што би требало да се креће,да се и не помера се с
места.места.

59. Зенон (488-430)
АХИЛ и КОРЊАЧА

60. Зенон (488-430)
СТРЕЛА
Ако се стрела креће, она се креће или:
1) У месту А, које у потпуности заузима, или
2) У месту Б или В или Г, у којима није.
Зенон тврди:Стрела се не креће нити у месту А, јер га
потпуно запрема, нити у местима Б, В и Г, јер у тим
местима и не постоји!
С тога Зенон закључује да разум не може да појми кретање.
А ГВБ

61. Зенон (488-430)
СТАДИОН
Предмед А је у стању мировања.
Предмед Б креће се у супрптном правцу у односу на кретање
предмета В.
A 1 A 2 A 3 A 4
1Б 2Б 3Б 4Б
1В 2В 3В 4В

62. Зенон (488-430)
A 1 A 2 A 3 A 4
1Б 2Б 3Б 4Б
1В 2В 3В 4В

63. Зенон (488-430)
A 1 A 2 A 3 A 4
1Б 2Б 3Б 4Б
1В 2В 3В 4В
Својим кретањем предмет Б, за исто време, прелази ½Својим кретањем предмет Б, за исто време, прелази ½
предмета А и једну целу дужину предмета В.предмета А и једну целу дужину предмета В.
КретањеКретање, дакле,, дакле, зависи од односа према спољашњимзависи од односа према спољашњим
објектима и као такво је релативнообјектима и као такво је релативно..
А, оно што је релативно није апсолутно, није суштинско, аА, оно што је релативно није апсолутно, није суштинско, а
што није суштинско, није ни нужно да постоји.што није суштинско, није ни нужно да постоји.
Зато је кретање само привид.Зато је кретање само привид.

64. Антички плуралисти
Анаксагора (500-428.)
Демокрит (470 – 360.)
Емпедокле (490-430.)

65. Емпедокле (490-430.)

66. Емпедокле (490-430.)
Полазиште:
постојеће није ни Једно ни јединствено, већ мноштвено и разнолико
Супротстављање питагорејској тврди о постојању мноштва
Почело није разумео као јединствено већ као четвороструко.
У традицији грчког духа, нема постајања и нестајања, већ они сматрају
да постоји само мешање и раздвајање.
Смрт и рођење, као радикалне промене, не постоје, али промена као
таква је стварна.
Постоје четири пратвари (корена свега): земља, вода, ваздух и ватра.
Уместо „почела“ (архе) користи се реч „стихија“ (стохеион), коју ће
касније Цицерон превести на латински као „елеменат“ (elementum)
Схватање елемената као вечних константи (Парменидово биће), а не као
клица (из којих се све развија)
Наслућивање разлике између:
• космоса (као скупа, комбинације)
• физиса (разноликог основног материјала)

67. Емпедокле (490-430.)
Елементе спаја и раздваја покретна сила која има два
облика: љубав и мржња.
Недоследност у тумачењу ових сила:
оне су испрва замишљене тако да пребивају ван корена, те да
имају делатну функцију
да би потом задобиле супстанцијалне квалитете и биле
позициониране унутар корена, готово као 5. и 6. елемент,
чиме им је придана градивна функција
Извор надахнућа Емпедокле је нашао у природним силама,
које имају свој продужетак у људским осећањима –
психологизација поимања стварности
Љубав и мржња наизменично преовлађују, што за последицу
има обликовање света.

68. ЧЕТИРИ ФАЗЕ РАЗВОЈА КОСМОСА
Свет пролази кроз четири фазе:
• I фаза: потпуна доминација силе Љубави
(Хомогено и хармпнично јединство свих
елемената)
• II фаза :Поред силе љубави појављује се и сила
Мржње
(Услед дејства силе Мржње, елементи се
разграничавају – диференцирају)
III фаза: потпуна доминација силе Мржње
(Елементи су потпуно одвојени, космос је у
дисхармонији;
Човечанство, настаје и траје у овој фази)
• IV фаза: поновна доминација силе Љубави
ЧЕТИРИ ФАЗЕ
Љубав
Љубав
Љубав
Мржња
Мржња
+

69. Емпедокле
етика
Емпедокле у одређењу свог етичког учења, полази од
претпоставке да човечанство настаје, развија се и траје у III
фази космичког развитка, под влашћу космичке Мржње.
У тим околностима, Емпедокле саветује, да се једни према
другима односимо са пуно љубави и разумевања.
Управо љубав заслужује највише поштовање, јер она „ као
свети и неизречени дух прожима цео свет и сва бића спаја у
велико јединство“.
Отуда су самилост и сажаљење две веома важне и значајне
врлине.
људи би требало да се опходе

70. Емпедокле
- учење о души
Емпедокле сматра да се душа након смрти тела сели у друго
тело и да у том кружењу пролази кроз различите врсте
животиња, па чак и биљака.
Тако он учи да је све живо у блиском сродству и да бисмо због
тога морали да се односимо према биљкама и животињама као
према сестрама и браћи.
Зато се свесрдно залагао за укидање крвних жртава у ритуалним
обредима.
Према свему живом, морамо се односити са најдубљим
поштовањем и љубављу.
Емпедокле је своје учење и практично спроводио. Учинио је
небројена добра дела и зато је обожаван од својих суграђана.

71. Анаксагора (500-428.)

72. Анаксагора (500-428.)
Полазиште: Пре настанка космоса постојала је примитивна
мешавина, у којој су све ствари биле заједно, тј. у потенцији.
(Суштинско супротстављање Парменидовом становишту о пуноћи
Једног)
Једносмерним диференцирањем из мешавине настаје космос, који
није ништа друго до збир појединачности.
Све што постоји поседује квалитативно исте делове као и целина. –
хомоимерије (грч. „истомернице“)
Да би била могућа бесконачна деоба, морало се претпоставити да све
чулне ствари садрже у себи делиће другог.
Нема крајњих, недељивих јединица.
„Јер како коса може настати из онога што није коса, како месо може
настати из онога што није месо.“
У свакој ствари преовлађују оне честице по којима је ствар добила
име.

73. Анаксагора (500-428. г.п.н.е)
• Дух (нус) сам себе покреће и покреће пра-масу у вртложно кретање, што
резултује издвајањем по основи: ретко-густо, топло- хладно, светло-тамно,
суво-влажно.
• Ниједна ствар није потпуно одвојена од неке друге ствари, изузев Нуса, који је
једнако првобитан.
• „Једино је нус бесконачан и аутономан.“
• Да није независан и неограничен, нус не би имао моћ над свим (другим)
стварима.
• Ипак, поставља се питање почетка: да ли нус пребива у хомеомеријама или
ван њих.
• Аристотел је критиковао Анаксагорин потез увођења Ума у објашњење на
начин на који то чине драмски писци (deus ex machina) – решење не почива на
ваљаним разлозима
• С обзиром на главни проблем предсократовске мисли, проблем постојања
једног или мноштва, Анаксагора сматра да првобитна мешавина не
подразумева потпуно поништење разлика: једно и мноштво постоје заједно.

74. Анаксагора
- етика и „посматрачки“ живот
По Анаксагори, највиша врлина јесте праведност.
Управо кроз праведност се очитује присуство Нуса ( Духа ) у
човеку.
Идеал живота, по Анаксагори, састоји се у посматрању и изучавању
природе, а не у практичној ангажованости.
Када су га неком приликом питали зашто не учествује у јавном
животу и зар му није стало до отаџбине, одговорио је:
„Бог с тобом; и те како ми је стало до отаџбине“ и показао руком на
небо.

75. Анаксагора
значај развоја човекове руке
Анаксагора је био први мислилац који је обратио пажњу на
значај развоја људске руке у процесу преображаја самог човека
и његове околине.
То је заметак идеје о међусобној повезаности и утицају
моторичког и интелектуалног у човеку.
„У снази и брзини заостајемо за животињама, али их
превазилазимо искуством, јачином памћења, мудрошћу и
умешношћу…“ (фр. 21)
Усавршавање у разним занатима и вештинама, обезбедило је
напредак у техничком, али и проветитељском смислу.

76. Демокрит (470 – 360.)

77. Демокрит (470 – 360.)
Вероватно је Леукип први дошао до претпоставке да постоји празнина, односно
празан простор, који се до тада сматрао небићем.
Празнина, ипак, није ствар, будући да нема облик, те се она не разликује од друге
празнине.
Основну супротност чине: атоми и празан простор.
Реч атом (грч. атомон) - „недељив”, касније се уврежила као израз за минијатурне
честице.
Ствари се могу делити до одређене границе.
Постоји бесконачно мноштво стварности (атома), а свака од њих је недељиво Једно,
мала корпускула без шупљине.
(Идеја о постојању бесконачно много светова није атомистичка, већ је стара јонска
идеја.)
Атом је корпускула која је:
• недељива
• жива
• мала
особена по визуелно-геометријским својствима (али не и квантитативно):
• облику
• реду
• положају

78. Демокрит (470 – 360.)
• Компоновањем атома и празнине настају све ствари, па и космос.
• Настајање космоса почиње диференцирањем неодређености –
апеирона.
• После сепарације слична тела се спајају (слично и други
предсократовци)
• Природа вечног кретања се не објашњава, већ се оно узима као
судбином условљено (нужно).
• Вртложно кретање раздваја атоме по тежини, тако што се лакши
удаљавају од центра вртлога, следећим редом: земља – вода – ваздух –
ватра.
• Преузима се четворострука поделу хилетичког (материјалног) бића.
• На тај начин је начињена синтеза:
• Парменидовог учења о недељивој једности
• питагорејског учења о мноштву јединица
• Емпедокловог учења о различитим елементима
• Хераклитовог учења о непрестаној промени свега постојећег
• док је Анаксагорино учење о бесконачној дељивости једнообразних
честица одбачена

79. Демокрит (470 – 360.)
Распоред атома у простору подређен је нужним узрочним везама, и нема
места случајности.
Кретање атома је детерминисано (унапред одређено). Дакле, атоми се
крећу по унапред утврђеним путањама, те је цео космос премрежен
нужношћу.
Узрочне везе нису увек доступне разумском схватању, што не значи да
оне објективно не постоје.
,, Ниједна ствар не бива без узрока, него све с разлогом и по нужности
"(Леукип).
Тај детерминизам, који не допушта никакве случајности, никаква
слободна и спонтана кретања у простору, истовремено искључује свако
фантастично-религиозно тумачење природних појава.
Слобода се састоји у схватању узрочних веза у космосу. Човеку је
слобода нужна да би разумно деловао.
Због своје доследности у материјалистичком тумачењу света, у оквиру којег су
разматрана питања космоса, спознаје и људске слободе, Демокрит се сматра
оснивачем првог материјалистичког система у историји философије.

80. Демокрит
о сазнању
Демокрит је дао и значајан допринос разради проблема сазнања,
који је био занемарен у космолошком периоду. Разликујући чулно и
разумско сазнање, Демокрит каже да чулима опажамо појединачна
бића и ствари, а разумом оно што је чулима недоступно: атоме и
празан простор. Својим учењем о еидолама (сличицама), које
предмети еманирају (исијавају) и које путују кроз простор и улазе у
наше очи, Демокрит је наговестио и "теорију одраза"
,Просторност
,Тврдоћа
,Густина
Кретање
,Просторност
,Тврдоћа
,Густина
Кретање
Боја
Мирис
Укус
Звук

81. Демокрит (470 – 360.)
• „Према мњењу слатко, према мњењу горко, према мњењу кисело или
слано, а уистину само – атоми и празнина.“
• Два нивоа стварности:
• чулни, који ће се показати као привидан и
• умни, који разоткрива биће.
• Али, ипак, овде није реч о оштром разграничењу (које би одрекло
сваку стварност оном појавном), већ о релативизацији његовог
значаја.
• Компоновањем атома и празнине настају све ствари и космос.
• Космос је настао диференцирањем неодређености – апејрон, после
раздвајања слична тела се спајају.

82. Демокритова етика
Поред онтолошког и космолошког виђења ствари, он на етичком пољу
признаје значај душе и духа код човека, уводи појам дужности, највишег добра,
истинског задовољства, чистоте срца.
Као посебно важну врлину препоручује умереност.
Демокрит је правио разлику између чулних и духовних задовољстава
Чулна задовољстава припадају животињама и „приземним“ људима.
Бирајући душевна задовољства, човек се опредељује за Божанско.

83. Еутимија
Највише добро душе је блаженство, које је духовна ведрина
(еутимија), стање уравнотежености, хармоније. Човек ово стање
постиже моралним понашањем,
прво умереношћу у насладама и уживању, у проналажењу праве мере
Ниједна крајност није пожељна. ( Ни преобиље, нити оскудица, нису
добри)
Следеће је испуњавање дужности, а посебна дужност мудрог је
говорење истине, не само бити речит. Радња је морална ако се чини из
осећања дужности, одговорности, моралне обавезе, не из било какве
наклоности. Он такође говори о греху пропуштања, кад не чинимо а
требало би да чинимо.
Труд и напор су јако битни, испуњавају смисао више него мировање,
што помаже у достизању моралне племенитости, као и чистота у срцу
Дакле, морал није само спољашња ствар човека већ и унутрашњи
осећај и чистота.