филозофија у апологетици и гностицизму

1. Филозофија
у
Апологетици
и
Гностицизму

2. Апологети
• Апологија (– одбрана, оправдање)
• На свом почетку, Хришћанство је наишло на жесток отпор.
– Јудејци су их доживели као богохулнике
– Хелени су их сматрали “безумним фанатицима”, а
– Властодршци (посебно, Римљани) поступали су према
хришћанима као перма religio illicita (недозвољена религија), те
су их жестоко гонили и кажњавали.
• Отуда тежња првих хришћана да своје учење «преведу» на
језик разума, т. ј. господарећих ставова епохе, са једне
стране,
• а са друге (у време прогона) – да докажу представницима
власти да хришћанство не васпитава рушиоце, већ поуздане
чланове државе и друштва.

3. Подела
• Грчкојезичка апологетика
– Јустин Филозоф (105 - 165)
– Атенагора II век
• Александријска апологетика
– Климент Александријски
– Ориген
• Латинска апологетика
– Тертулијан
– Лактанције

4. Јустин Филозоф (105 - 165)
• Јустин је рођен у
Сирији, у паганској
породици и примио
хришћанство 132.
године;
• његов поглед на свет
је под великим
утицајем стоичке
филозофије и Филона.

5. Јустин Филозоф (105 - 165)
• Све идеје грчких филозофа, које су се
слагале с хришћанским идејама, Јустин је
приписивао хришћанским мислиоцима, па
је говорио да "све што је било ко рекао
добро, припада нама, хришћанима". Тако се
већ код Јустина хришћанство смешта у
центар светске историје све што се раније
догодило само је "припрема" за потоњу
појаву хришћанства, те су Мојсије и Платон
само оруђа провиђења.

6. Логос = Христ
• Јустин први почиње да поистовећује Логос са Христом, па
"сви они који су живели сагласно са Логосом, јесу
хришћани, макар их сматрали и безбожницима, као
Сократа или Хераклита".
• Логос је, као и код Филона, посредник између човека и
Бога.
• Бог своју везу са светом остварује помоћу Логоса који јесте
и његов син. Вечно постојећи у Богу, као његова
унутрашња реч, тј. као актуелна мисао, Логос добија
самостално постојање кад се та реч изговори.
• Рађајући Реч-Логос, Бог ништа не губи од своје бити, јер
реч се не умањује кад је изговарамо, па је рађање Логоса
од стране Бога слично предавању светлости од једне
буктиње другој.

7. Атенагора II век
• Стил му је без реторике и строго филозофски са
мало слика. Доследна и методички вођена мисао.
• Може се рећи да је Атенагора прави филозоф.
• Атенагора спада међу прве који доказују
постојање једног Бога из разума, Христ је био у
Богу одувек као Логос и онда у сврху стварања из
њега изишао, али сам није стварање.
• У аргументацији Атенагора је свестан ограничења
људског ума у истраживању божанског света,
отуда је знање без вере немоћно.

8. Атенагора II век
• У спису Legatio pro christianis (Заузимање за хришћане)
упућеном Марку Аурелију, Атенагора разликује две врсте
доказа за постојање Бога.
• Један је логички, а други емпиријски.
• Бог је по самом свом појму безгранично и
свеобухватно биће, и према томе мора бити
један; Бог обухвата све пространство и други
богови немају где да буду.
• Постојање једног Бога може бити доказано на
основу посматрања самога света који својом
сврховитошћу и лепотом указује на уметника који
га је створио.

9. Климент Александријски
(150 - 215.)
Родио се у Атини у паганској
породици.
Након примања хришћанства, путује
по Медитерану, Сирији и Палестини
и напокон се настањује у
Александрији.
Због прогона сели се у Кападокију и
тамо остаје до смрти.

10. Климент Александријски
• Сматра се првим "доктором хришћанства« због његове
велике учености и доброг познавања, како свих, до тада,
написаних списа хришћанске тематике, тако и световних
списа.
• Тврди да се филозофија и вера не сукобљавају него да
филозофија помаже вери да дође до дубљих сазнања
верских истина.
• Ово ће касније бити и јасније изречен став Цркве.
• Климент долази до закључка о хармонији вере и разума;
истовремено, вера је припремни степен на путу
усавршавању и води ка гносису; у том смислу је знање
немогуће бeз вeрe.
• Филозофија је неопходна за прелаз од вере ка истинском
знању. Остале науке служе филозофији као што филозофија
служи теологији.

11. Наука о Логосу
• Климент жели да утемељи свој теолошки
систем на идеји Логоса, већ познатој идеји
коју је дотицао међу осталима и св. Јустин.
Климент ту идеју још више развија чинећи је
конкретнијом и плоднијом.
• Логос је узвишени принцип теолошког
објашњења свемира.
• Логос је творац света. Он је објавио Бога у
Закону старог Завету, у грчкој филозофији и
коначно у пуноћи времена у утеловљењу
самога себе.

12. Ориген
(185 - 254.)
Ориген
Адамантије (грч. ριγένηςὨ
δαμάντιος,Ἀ рођен 185.
у Александрији, умро 254.
у Тиру), био је филозоф и
богослов, аутор мноштва
библијско-критичких,
догматских, апологетских и
поучних дела.

13. Ориген
• Ориген је створио је први систем
филозофске теологије засноване на
највишим достигнућима грчке филозофије,
а посебно неоплатонизма.
• Ориген је у хришћанству видео врхунац
грчке филозофије и његов узор био је
Платон

14. Ориген
• Настојећи да веру (пíстис) преведе у знање
(гнóсис) Ориген је хтео да постави темеље
хришћанске теологије као научног система;
појаву хришћанства је тумачио као завршетак
филозофије која је у неким својим деловима
прихватљива и за хришћане.

15. Ориген
• Оригенов Бог је изнад бивства, несазнатљива
"монада" која превазилази све што се о њој може
рећи;
• Битно својства Бога јесте апсолутна узрочност
његове воље: он вечно ствара и његова творачка
делатност је вечна као и он сам те се он може
спознати само на основу његових творевина.
• Логос је посредник између Бога и света, и у
њему се првобитна монада развија у
мноштвеност.

16. Ориген
• Као што се у неоплатонском систему Ум вечно рађа из
Једног, тако се код Оригена друга хипостаза рађа из
прве- Логос из Бога Оца.
• Ориген истиче како материјални свет постоји у
времену и није једино могући; светови се наизменично
смењују; тако се Ориген враћа старој концепцији о
бесконачно много светова; али, у том случају душе
могу да пређу из једног света у други и Ориген
обнавља питагорејско-платонистичко учење о сеоби
душе.
• Душа чини средину између твари и духа; она има
могућност да се приближи Богу и тада постаје ум,
чисти дух, али може се наћи и ван сваке материје и
бити чисто небиће

17. Тертулијан
(око 160-пoсле 220)
• Тертулијан је био човек посебне надарености
• и учености, али страствен и екстреман у свему
• Стекао је добро образовање, филозофско,
теолошко и правничко.
• Може се сматрати творцем латинске теолошке
лексике.
• Тертулијан је био жестоки противник
гностичког учења унутар хришћанства,
• такође је био изричити противник
“рационализовања” хришћанства.

18. Тертулијан
• Став који представља основну нит Тертулијанове
филозофске мисли је :
• “ Credo quia absurdum est ” (верујем јер је
апсурдно);
• Антички мислиоци су издигли разум до статуса
божанства,и управо, разум је створио
величанствени свет античке културе.
• Међутим, показало се да је разум неспособан да
изађе на крај са темељним питањима смисла
човековог постојања и да, по правилу, завршава у
скептицизму и песимизму.

19. Тертулијан
• Због ограничености људског разума, Тертулијан
прави оштру разлику између филозофије и
хришћанства.
• Хршћанин не треба да тражи мудрост изнад вере, јер
управо у надрационалном, надлогичком карактеру
вере стоји највећи разлог њене божанске
истинитости.
Када бисмо Бога могли да разумемо, то би значило
да су човек и Бог једнородни и да је Бог ограничен на
исти начин као и човек.
То што нам се чини да Бог некада делује “апсурдно”,
управо показује да он делује по принципима који
надилазе нашу логику, те су нам зато несхватљиви.

20. Тертулијан
• Тертулијан не само да осуђује грчке
филозофске школе и хеленске моралне
вредности, већ устаје против савремене
културе која је искварила и изопачила човека
и пригушила његове природне позитивне
склоности, надградивши над њима читав свет
неистинитих, вештачких вредности.
• Излаз Тертулијан види у киничком
поједностављивању и повратку на природно
стање а то је могуће само помоћу хришћанске
вере и аскетизма

21. Лактанције
( почетак IV века)
• Лактанције је као свој основни задатак поставио
оправдање хришћанства у очима римске
интелигенције још увек везане за античке вредности;
• Он је хтео да хришћанску религију сједини са античком
образованошћу доказујући како се "никаква религија
не може подржавати без мудрости и никаква мудрост
не може да се постигне без религије" (De div., I 1-2).
Док је античка филозофија тражила мудрост ван
религије, а паганска религија (лишена филозофских
елемената) била само мноштво предрасуда и
сујеверја.
• Филозофија је увек остајала тежња ка мудрости, али не
и мудрост која је знање крајње истине о божанским и
људским стварима.

22. Гностицизам
• Термин гностицизам потиче од грчке речи
γνώσις (гносис) — знање
• тај појам је у првим столећима нове ере
означавао посебну форму мистичког сазнања
које је било својствено религиозно-
филозофским токовима позног паганства, као
и неким сектама инспирисаним идејама
хришћанства.
• предмет њихових списа бела су тумачења о
настанку света, човека и његовог
предодређења у митолошкој форми.

23. Основе учења
• Већини гностика је заједничко схватање да је овај свет
несавршен и да је производ злог бића;
• његов настанак није резултат вечне борбе супротстављених
сила (како је то учио Мани - манихејци), већ последица пада
из оквира првобитно савршеног система.
• Основна загонетка за гностике је узрок тог "пада", а то је
проблем који се јавља пред сваким монистичким системом.
• Гностичким системима је заједничко инсистирање на
настајању различитих бића и нивоа бивствовања; свака
делатност или мисао неке више силе хипостазира се до тог
степена да и сама потом бива способна да ствара нова
бића.
• Темељ гностичких система је питагорејска метафизика.

24. Валентин
(око 100 - 160)
• Оснивач гностичког учења био је Валентин; родио се и
школовао у Александрији; филозофски је био веома
образован, а у Риму је предавао од 135-160. године н.е.
• Жељан усавршавања, одлази код неких посвећених
учитеља (Теуда), који га уводе у још дубља тајна знања.
• Оснива своје братство (“Валентиновци”), који делују као
део Цркве ; не одбацују догме нити моралне норме које
је црква прописала.
• Они у цркви разликују различите типове хришћана:
душевне (гр: психики; који веру примају душом) и
духовне (гр: пневматики; који духом теже ка спознаји).

25. Валентин
три врсте људских бића
• На сличан начин, разликују и људе:
• (а) пневматици - они код којих преовладава
дух (pneûma),
• (б) психичари - они код којих преовлађује
душа (psychè) и
• (в) хилетичари – они код којих се чује зов
твари (hýle). Ови последњи су осуђени на
смрт, док су први предодређени за спасење;
људи који се налазе у другој групи могу се
спасти уколико следе упутства првих,
изабраних владајућим гносисом.