2. Антички скептицизам
Становиште ове филозофске школе почива
на тематски вођеној свести која се негативно
изражава о могућности да се истина докучи
чулним или мисаоним путем.
Хеленистичко- римски скептицизам, по свом
оснивачу Пирону познат као пиронизам,
потиче на критичком држању филозофске
свести, које је усмерено против две
филозофске школе- стоичке и епикурејске.
Пирон из Елиса, оснивач скептицизма, није
написао ништа; најближи извор о његовим
учењима представља Тимон из Флијунта,
његов ученик, о коме, такође сазнајемо
посредним путем.
3. Пирон
Обично се сматра да је живео у периоду од
приближно 360. до 270. године старе ере.
Пратио је Александра Великог током његовог
похода у Индију. На том вишегодишњем
путовању, упознајући различите људе,
обичаје, учења (међу најзначајнијимбудизам), развио је своју филозофију, која је
по свему судећи, привукла многобројне
следбенике.
Један извор тврди да је био постављен
за врховног свештеника у свом родном граду,
као и да је њему у част донета одлука да у
Елиди ниједан филозоф не плаћа порез.
4. •
Пирон
Један текст је од кључног значаја за
разумевање Пироновог филозофског
становишта:
“Нужно је да, пре свега, размотримо наше
сопствено знање. Наиме, ако је у нашој
природи да ништа не можемо знати, онда
нема потребе да се упуштамо у даље
истраживање других ствари. Постојали су
неки међу старима који су то тврдили [да
ништа не можемо знати], и против њих
је аргументе изнео Аристотел. Пирон
из Елиде је такође био снажан заступник
овог становишта.
5. Он није ништа написао; међутим, његов ученик
Тимон тврдио је да онај ко жели да буде срећан мора
да узме у обзир три ствари: (а) какве су ствари по
својој природи? (б) какав став треба заузети према
њима? (ц) какав ће бити исход за оне који заузми
одређени став према њима? Према Тимону, Пирон је
изјавио да су ствари( прагмата) једнако неразлучене(
адиапхора), неизмерене (астатхмēта) и
неодређене( анепикритос); због тога ни наша чула,
нити наша убеђења не говоре ни истину, ни лаж.
Зато, дакле, њима не треба веровати, већ треба
живети без убеђења без наклоности према некој од
њих (аклинеис), и без сталног мењања мишљења о
њима( акрадантои), говорећи о свакој појединачној
ствари да ништа више јесте него што није, него што и
јесте и није, или него што ни јесте ни није. Тимон
каже да ће, за оне који заузму такав став, исход бити
прво ћутљивост (апхасиа), а потом слобода од бриге
(атараxиа); Енесидем је томе додавао и
задовољство.”
6. Пирон
Што се тиче одговора на (а), да су ствари
„неразлучене, неизмерене и
неодређене“,постоји размимоилажење у
погледу тога како треба превести ова три
придева са грчког. Проблем лежи у томе што
није јасно да ли Пирон у овом случају говори о
особини које ствари поседују саме по себи,
наиме, да су такве да су њихова својства
неиздиференцирана, или говори о нашој
немогућности да разликујемо њихова
својства?
Ове две врсте “називају” се „метафизичким“ и
„епистемолошким“.
7. Пирон
Уколико усвојимо метафизичко тумачење ова три
придева, онда морамо прихватити закључак да Пирон
није био скептик у правом смислу те речи, јер је
ипак тврдио нешто о стварима – да су оне саме по
себи неразлучене, неизмерене и неодређене.
Уколико, пак, прихватимо епистемолошки превод („ствар
и су једнако неразлучиве,немерљиве и неодредљиве“),
према коме је Пирон само хтео да каже да су наше
когнитивне способности такве да су за нас ствари
неразлучиве, немерљиве и неодредљиве,онда је
Пироново становиште могуће уклопити у генерални
скептички приступ, и гледиште да Пирона, иако у помало
грубом и примитивном облику, ипак можемо сматрати
оснивачем
грчке скептичке филозофије постаје прихватљиво.
8. Пирон
Као одговор на питање (б) „какав став треба заузети
према стварима“, Тимон каже да би, пошто „наша чула,
ни наша убеђења не говоре ни истину, ни лаж“ требало
„живети без убеђења (адоxастои ), без наклоности
према некој од њих (аклинеис), и без сталног мењања
мишљења о њима (акрадантои ).“ Без убеђења треба
живети очигледно зато што сва наша убеђења не би
била ни истинита ни лажна; наиме, када би била
истинита, то не би био проблем; ако би била лажна, ми
бисмо једноставно могли да усвојимо супротна
убеђења. Међутим, пошто нису ни истинита ни лажна, а
чине се да су истинита, онда једини начин да
избегнемо заблуду јесте да их се у потпуности лишимо.
Одсуство наклоности подразумева да не треба бити
наклоњен нити прихватању неке ствари као истините,
нити одбацивању ње као лажне.
9. Говор о стварима
Пиронове смернице у вези са тиме како треба
говорити о стварима:
Он каже да треба говорити „о свакој појединачној
ствари да ништа више јесте него што није, него што и
јесте и није, или него што ни јесте ни није.“ Ово
је један од облика скептичког израза „не више“ који
ће касније Секст у Основама пиронизма описати као
израз који је играо посебну улогу у скептичкој
филозофији.
О свакој ствари треба рећи да, између четири
могућности: да је она Ф, могућности да она није Ф ,
да и јесте и није Ф, И да ни јесте ни није Ф, ниједна
не делује вероватније од друге.
10. Анегдоте
Један од типичних описа његовог понашања о Пирону
каже:
“Ничему се није склањао са пута, ничега се није чувао,
према свему је показивао савршену равнодушност, било
да су то кола, провалије или пси, и ништа није остављао
чулима да о томе донесу одлуку. Но, спасавали су га
његови пријатељи који су, по причању Антигона из
Кариста, ишли у стопу за њим.”
Исти аутор каже да је Пирон увек био истог
расположења, тако да би наставио да говори чак и када
би га слушаоци потпуно напустили.
Такође, када се Анаксарх једном заглавио у мочвари,
Пирон је једноставно прошао поред њега не пруживши
му помоћ, због чега га је Анаксарх касније похвалио,
ценећи његову „незаинтересованост и равнодушност“.
11. Анегдоте
Основна питања које се постављају у вези са овим
живописним анегдотама о Пирону су: да ли су оне, и у
којој мери, тачне? У каквој вези оне стоје са Пироновим
филозофским ставовима?
Не бисмо смели тако лако да прихватимо ове извештаје
као аутентичне, и то из најмање два разлога: прво,
тешко је поверовати да је неко ко је имао своје ученике,
коме је родни град одао почаст подизањем статуе, а
можда чак и избором за врховног свештеника био
неурачунљив и на граници лудила; друго, ако узмемо ове
описе као тачне, и претпоставимо да је Пироново
понашање било последица његове филозофске
позиције,онда бисмо лако увидели да је та позиција
очигледно само-противречна, јер би га од невере чулима
спасавали управо они који имају супротно становиште.
12.
Тимон о Пироновом
понашању
О Пироне, о старче, како и где си се ослободио робовања
софистима, и њиховог празнословља, како си се ослободио
окова преваре и заводљивог говора?
Није ти стало до тога да истражујеш који ветрови дувају
Хеладом, одакле дувају и на коју страну.
Ово жели да сазна моје срце, о Пироне:
Како си то успео да као човек тако мирно пролазиш кроз
живот, ти који једини водиш људе као какав бог.
Основна идеја је да кључни извор брига других
људи представља то што поседују убеђења и баве
се теоријским истраживањима, док је Пирон своје
спокојство постигао управо одбацујући та два.
13. Аркесилај
Аркесилај је на чело Академије дошао око 272.
године старе ере. Диоген за њега каже:
“Био је веома маштовит [тј. у аргументисању];
могао је одговорити спретно, али и вратити
расправу натраг на сам почетак, и прилагодити
је свакој прилици. Није му било равна у
убеђивању.”
Оснивач Средње Академије; и први је применио
уздржаност (и увео појам) (еписцхōн, епоцхē) на
своје тврдње услед противречности аргумената.
14. Аркесилај
Аркесилајева основна мотивација била је борба
против нове позитивне епистемологије коју су
заступали Зенон и његови следбеници, што је
започело сукоб између Академије и стоика
који ће трајати наредних деценија. У средишту
тог сукоба била је стоичка теорија о
каталептичном утиску као поузданом извору
знања о спољашњем свету.
У свом најпотпунијем облику, каталептичан
утисак дефинисан је као утисак који (1)настаје из
онога што јесте (из реалног предмета), (2) тачно
представља предмет, и (3) који је такав да није
могао настати из нечега што не постоји.
15. Каталептични утисци
Аркесилај је показао да је за сваки утисак који
стоичари сматрају каталептичним могуће пронаћи
други утисак који задовољава клаузулу (3), али је
неистинит. У суштини, стоички покушаји да
дефинишу једну привилеговану класу утисака која
би гарантовала знање о спољашњем свету
базирали су се на тези да каталептични утисци
поседују специјалну особину која их издваја од
других, што је Аркесилај одбијао, сматрајући да
се никаква специјална класа утисака не може
издвојити, тј. да не постоје утисци који сами у
себи носе субјективни гарант сопствене
веродостојности.
16. Практичан живот
Пошто је такође неопходно овде размотрити и питање вођења
живота, које је, природно,немогуће уредити без одређеног
критеријума, и од кога зависи срећа (као сврха
живота), Аркесилај каже да ће онај ко се уздржава од суда у
погледу свега, своју наклоност ка ономе чему тежи и своју
ненаклоност ка ономе што избегава, односно своје поступке
уопште, усмеравати у складу са начелом „онога што је разумно“
(то еулогон), те ће,поступајући у складу са овим начелом,
његови поступци бити исправни (катортхōсеи ); јер,срећа
настаје кроз мудрост ( пхронēсис), а мудрост се састоји у
исправним поступцима( катортхōмата), док је исправан
поступак онај за који је, након спровођења, могуће пружити
разумну одбрану( апологиа). Зато ће онај ко се руководи „оним
што је разумно“ поступати исправно и бити срећан.
Чини се да је овим поступком Аркесилај покушао одбранити
свој скептички приступ уздржавања од суда од скептичких
приговора да такав приступ чини живот немогућим и осуђује
оног ко их примењује на потпуну неактивност.
17. Карнеад
Постао је познат по свом обраћању римском
сенату где је наизменично бранио И нападао
међусобно различита гледишта о правди.
Тиме је на делу показао филозофски још
непросвећеним Римљанима да свако учење о
божанском или природном праву производ
људских конвенција, тј. обичајности, а
посредно- да никада не треба доносити
коначне закључке, чак и када они изгледају
сасвим “очигледни”.
18. Карнеад
Скептичка традиција Академије траје све до његовог
постављања за “челника” када долази до неких
измена, тачније, када он ублажује скептички став
Академије. После његовог наследника- Клитомаха, у
Академији долази до јасног отклона према
скептицима.
Један навод о њему каже:
од Аркесилаја се разликовао само у погледу епоцхēа, тврдећи да је немогуће да се човек уздржава од
суда у погледу свега, и да постоји разлика између
„неочевидних“ и „несхватљивих (несазнатљивих)“
ствари; наиме, иако су све ствари несазнатљиве, не
важи и да су све неочевидне.
19. Карнеад
Тако уводи “градацију убедљивости утисака”
на сл. начин: (1) прости убедљиви, (2)
убедљиви и проверени, (3) убедљиви,
проверени и непобитни. Карнеадова
мотивација за изношење ове теорије,
највероватније је, покушај да се одбрани од
аргумента да скепитицизам води у потпуну
неактивност. Дакле, он ипак остаје привржен
Аркесилају и његовом епоцхē-у, при чему
градацију утисака можемо схватити као нужан
уступак практичном понашању (свакодневном
животу), уздржавајући се од веровања о
објективној стварности.
20. Енесидем- оживљавање пиронизма
Најважнији међу онима који су били
незадовољни одступањем Академије од
скептичког курса је Енесидем. Он академичаре
сматра догматицима, јер они неке ствари тврде
са поверењем, док друге недвосмислено поричу,
за разлику од пироноваца који одлучно одбијају
изјашњавање о стварима, односно тврдећи да
нису више овакве него што су онакве.
Академичари, наводи даље Енесидем, сматрају
постојећим ствари као што су добро и зло,
истина и лаж, убедљиво и неубедљиво,
постојеће и непостојеће, чиме сами себи
противрече.
21. Енесидем
У расправама које је написао он непобитно закључује да
је немогуће спознати ствари као што су кретање, чулно
опажање и њихова својства. Аргументујући даље,
налази да ни природа, свет ни богови нису спознатљиви.
Сматра да није тачно да ишта узрокује било шта друго,
користећи неки вид редуцтио ад абсурдум.
На крају свог нихилистичког трактата побија постојање
среће, задовољства и разборитости као и било које
друге сврхе живота у коју филозофи верују, при том
претпостављајући да “право постојање” значи да је дата
ствар постоји непроменљиво, одн. да је увек и за све
исто, што заправо ни са чим није случај. Тако избегава
да упадне у противречност.
22. Десет тропа
Он је такође, аутор десет тропа- аргумената
на основу којих се постављају подједнако
одбрањиве тезе о чињеничним стварима.
Каснији скептици су их свели на две:
Ништа се самим собом не може начинити
извесним (између различитих мишљења не
може се учинити поуздан избор);
Ништа се не може учинити извесним помоћу
нечег другог( сваки такав покушај
подразумева или бесконачно назадовање у
доказивању или лажан круг).
23. Разлика између скептицизма и
релативизма
Пиронизам и релативизам су потпуно
некомпатибилни. Размотримо следећи
пример. ”Ваша кошуља ми се јуче чинила белом, али
данас су ми закрвављене очи, и она ми се чини
светло жута.” Ако сам скептик, ја ћу прво сматрати да
је ваша кошуља заиста бела, па онда да је заиста
жута, а потом ћу се уздржати од суда о правој боји
ваше кошуље. Мој скептицизам управо претпоставља
да у овом случају постоји нешто што се може
знати( права боја кошуље), али ја нисам у могућности
да то знање стекнем. Међутим, ако сам релативиста,
ја ћу прво сматрати да кошуља није по себи ни бела
ни жута, већ да је бела за људе са нормалним очима,
жута за људе са закрвављеним очима, итд; друго,
сматраћу да знам све што се може знати о боји те
кошуље.
24. Закључак
На основу изложеног, тешко је избећи
закључак да пироновски скептицизам после
толико векова, пружа изазов за савремену
филозофију, и то не само у смислу историјске
интерпретације, већ – можда у још већој мери
– у смислу да покреће низ истински
фундаменталних филозофских питања о
могућности сазнања, моћи и границама
разума, као утицају који резултати једног
истраживања тих граница могу вршити на
сваког човека.
