дефиниција и класификација појмова

1. ДЕФИНИЦИЈА И
КЛАСИФИКАЦИЈА
ПОЈМОВА

2. 1. Дефиниција и класификација
□ Да би мишљење било логички исправно,
сви појмови које употребљавамо морају
бити одређени, а да би они били одређени
потребно је да знамо њихов однос према
другим појмовима.
□ Неодређени нејасни и неразговетни
појмови условљавају конфузију у
мишљењу и обично воде погрешним
закључцима.
□ Јасност и разговетност појмова постиже се
њиховим дефинисањем и
класификовањем.

3. 2. Појам дефиниције
□ Дефиниција је суд којим се одређује садржај једног појма.
• Примери:
▪ „Троугао је површина ограничена са три праве линије".
▪ „Мутација је промена неке особине једног живог бића која није настала путем укрштања
наследних јединица, али се даље преноси на потомство путем наслеђа".
▪ „Филантропија је човекољубље".
▪ „Хидраулична преса је машина која је основана на принципу равномерног преношења
спољашњег притиска кроз течности помоћу које се малом снагом може извршити велики
притисак на извесно тело."
□ Једини начин који нам стоји на располагању да бисмо
објаснили садржај једног појма и да бисмо нешто рекли о
самим стварима јесте довођење у везу једних речи с другим
речима датог језика.
• Примери: термине „троугао", „мутација", „филантропија", „хидраулична преса"
повезани су с групама речи које објашњавају њихова значења. У том смислу би се могло
рећи да је свака дефиниција номинална и да представља објашњење значења једног
термина.

4. 2. Појам дефиниције
□ Појмови се увек односе на извесне објективне предмете, било да они већ
реално постоје или су само замишљени и тек треба да буду створени
људском делатношћу.
□ Дефиниције не говоре само о појмовима и везама речи већ и о битним
својствима и односима објективних предмета.
□ Битне (суштинске) одлике су оне које су за једну ствар сталне и нужне, без
којих би дата ствар престала да буде то што је.
• Пример: за мутацију је битно то да се извесна промена, кад је већ једном настала, даље преноси наслеђем на
потомство. Без ове одлике дата промена не би била мутација, већ обична модификација организма.
□ Небитне одлике су оне које могу али не морају обавезно бити дате у
одређеном појму, односно предмету.
□ Између ове две врсте одлика не постоји одсечна граница; тако да би једне
биле апсолутно битне, а друге апсолутно небитне.
• Битне карактеристике посебних појмова обично су небитне у односу на
општије појмове.
• Пример: Кљун је битна особина за кљунаре, а небитна за појам сисара.

5. 2.1. Елементи дефиниције
„Паралелограм је паралелостран четвероугао".
Погледајмо од чега се та дефиниција састоји.
Нашом дефиницијом одређује се садржај појма „паралелограм".
Појам чији се садржај дефиницијом одређује назива се дефиниендум.
Скуп свих појмова помоћу који одређујемо значење дефиниендума, називамо
дефиниенсом.
У дефиницији „Бруцош је студент прве године" дефиниендум је „бруцош", а
дефиниенс „студент прве године".
У дефиницији „стриц је очев брат" дефиниендум је „стриц", а дефиниенс
„очев брат".
У дефиницији „Човек је биће праксе" дефиниендум је „човек", а дефиниенс
„биће праксе".
Дефиниенс наше дефиниције паралелограма је сложени појам који се може
рашчланити на два појма; „паралелостран" и „четвероугао" (сваки од ова два
појма може се даље рашчланити на елементе, али то нас тренутно не занима).

6. 2.2. Genus proximum
Differentia specifica
• Паралелограм и четвероугао налазе се у односу врсте и рода.
Паралелограм, трапез и трапезоид су три основне врсте
четвероугла.
• Паралелограм се такође може посматрати као врста геометријскe
слике (фигуре).
• И „геометријска слика" може се, дакле, посматрати као родни појам
за појам паралелограма. Али „четвероугао" је genus proximum
(најближи род) за појам паралелограма.
• Паралелограм се од других четвороуглова разликује по томе што је
паралелостран.
• Оно по чему се један појам разликује од других појмова који
потпадају под исти најближи родни појам назива се differentia
specifica (врсна разлика).
• Паралелостраност је, дакле, differentia specifica паралелограма као
врсте четвероугла.

7. 3. Врсте и методи дефинисања
□ Већина дефиниција представља покушаје да се што јасније и
• сажетије изрази садржај једног појма који је већ прихваћен у пракси,
на стихијски начин, у једној друштвеној заједници.
□ Да би се до њих дошло треба прикупити и средити искуствене
чињенице о томе како се термин који желимо да дефинишемо
фактички употребљава у разним ситуацијама у говору и
писању.
□ Дефиниције које налазимо у речницима и лексиконима имају
овакав карактер и зато их зовемо емпиријским или лексичким
дефиницијама.
• Пример: „демократија“ - поброје се сва основна значења која су тој
речи придавали и придају разни политички покрети у разним
земљама

8. 3. Врсте и методи
дефинисања
□ Врло често ове дефиниције не могу дати само једно значење датог
термина — оне морају побројати сва она значења која се у
друштвеној употреби користе.
□ Неки аутор, незадовољан постојећом збрком, може дати такву
дефиницију термина којом са своје стране прецизира само
једно од мноштва значења, оно којим ће се он даље служити и
које он евентуално предлаже и другима да га одсад стално
усвоје. Пошто се оваквим дефиницијама не констатује оно што
јесте већ оно што треба да буде (значење које треба усвојити),
можемо их сматрати нормативним.
• Пример: предлог да се под „демократијом“ подразумева само оно
друштвено уређење у коме је остварена слобода појединца у оквиру
прихватања одлука које донесе већина.

9. 3. Врсте и методи дефинисања
• Емпиријске дефиниције се могу оспоравати позивањем на
чињеничко стање и утврђивањем да ли људи заиста
употребљавају један термин у оном значењу које је
дефиницијом изражено.
• Нормативне дефиниције можемо оспоравати ако нема
ваљаних разлога за њихово увођење, то јест ако не
доприносе већој јасноћи језика, ако не обезбеђују боље
разумевање или ако нема нових искустава која би захтевала
мењање устаљених значења термина којима се служимо.
• У савременој логици познати су многи методи дефинисања.
Најважнији су:
• метод синонима
• аналитички метод
• синтетички метод
• генетички метод
• операционални метод

10. 3. Врсте и методи дефинисања
• 1. Метод синонима се састоји у изједначавању
дефинисане речи с речима чије значење је
истоветно, а које је већ претходно познато.
• Примери:
• „филозофија“ - љубав према мудрости
• „гносеологија“ - наука о сазнању
• „homme“ – човек (франц)
• Озбиљан недостатак ове дефиниције је у томе
што њом само доводимо у везу једне речи с
другима; при том врло мало или нимало
сазнајемо о стварима на које се речи односе. Ипак
овим методом се бар толико може научити
значење једне речи да се могу разумети макар
елементарни случајеви њене употребе.

11. 3. Врсте и методи дефинисања
• 2. Аналитички метод се огледа у томе што
се термин
• којим означавамо један предмет
објашњава довођењем у везу с речима које
означавају битне одлике тог предмета.
• Примери:
▪ „Човек је дворуко, усправно, свесно живо биће које се у борби са
природом служи специјално направљеним оруђима.“
▪ „Водоник је гас без боје, укуса и мириса, лако запаљив, 14,44 пута лакши
од ваздуха, критична температура износи – 241°С на ваздуху и
кисеонику сагори у воду, атомска тежина му је 1, молекуларна тежина
2.“

12. 3. Врсте и методи дефинисања
□ Посебну врсту аналитичке дефиниције представља
такозвана карактеристична дефиниција, која се врши
назначавањем најближег вишег рода и специфичне
разлике, то јест својства којим се дата врста предмета
разликује од свих других сличних врста.
• Примери:
▪ „Човек је сисар који себи прави оруђа за рад.“
▪ „Водоник је хемијски елеменат атомске тежине 1.“
□ Карактеристична дефиниција је веома подесна услед своје сажетости, али се
она, не може увек применити.
□ Пример: Категорије немају виши род

13. 3. Врсте и методи дефинисања
• 3. Синтетички метод се састоји у утврђивању неке
константне и нужне релације између објекта
означеног дефинисаним термином и неког другог
познатог објекта.
• Примери:
▪ „Човек је биће које је себи потчинило сав остали живи свет на земљи",
▪ „Водоник је елеменат који сједињен са кисеоником даје воду".
□ Велика вредност овог метода јесте у томе што је он увек могућ.
• Пример: „Материја је објективна стварност која постоји у простору и времену независно
од људске свести".
□ Одређивање значења не врши се навођењем унутрашњих општих
одлика већ спољашњих односа према другим предметима, што је
известан недостатак овог метода, јер у недостатку знања о битним
својствима објекта на који се термин односи може се десити да ми
још не будемо сигурни који је то објекат.

14. 3. Врсте и методи дефинисања
• 4. Генетички метод се састоји у објашњавању
начина постанка предмета означеног
дефинисаним симболом.
• Примери:
▪ „Човек је сисар који се развио из виших облика антропоида
усправљањем на задње удове и употребом оруђа за рад".
▪ „Водоник је лако запаљив гас који се добија електролизом воде".
□ Главна предност генетичке дефиниције над осталима је у томе што
се њом објашњава порекло ствари, тако да на основу ње знамо под
којим условима дата ствар може настати.

15. 3. Врсте и методи дефинисања
• 5. Операционални метод карактерише довођење у везу
дефинисаног термина с једним скупом речи којим се описују
практичне операције потребне за произвођење, мерење или
идентификовање означеног предмета.
• Примери:
• „Време је оно што се мери сатом“.
• „Хлороводоник је гас који се добија загревањем епрувете у којој се налази кухињска со овлажена
концентрованом сумпорном киселином“.
□ Операционалне дефиниције су веома значајне, јер, захваљујући њима, успевамо да
повежемо теоријске појмове са праксом. На основу операционалних дефиниција
знамо шта треба урадити да бисмо и сами створили или искуствено одредили
објекат означен дефинисаним термином. У науци последњих деценија све више
продире захтев да за сваки научни појам треба да буде могуће да се дефинише
операционалним методом.
□ Различите методе дефинисања треба комбиновати и употребљавати у зависности од
наше сврхе. Сваки од њих истиче неку различиту страну значења једног термина.

16. 4. Правила дефинисања
• Дефиниција може постићи свој циљ и прецизно одредити садржај
једног појма једино ако задовољи ове услове:
A. Појам треба дефинисати појмовима који су већ претходно јасни
(евентуално: који су већ претходно дефинисани)
• У противном, дефиниција је бесциљна.
• У неким случајевима њом се још више замагљује прави садржај појма;
то је тзв. дефиниција obscurum per obscurius. Такве дефиниције се
каткад срећу чак и у науци.
• Пример: До пре неколико деценија светлост је дефинисана као
„електромагнетско таласање етра“. Међутим, етар је још нејаснији
појам него сама светлост.

17. 4. Правила дефинисања
• Б. Дефиниција не сме да буде ни преширока ни преуска
• Дефиниција је преширока ако не укључује у себе неку од ближих
карактеристика појма, тако да постаје неодређена и односи се на шири
обим предмета него што је обим датог појма.
• Пример: Преширока би била дефиниција „Квадрат је четвороугао чије су све стране
једнаке". Испуштена је карактеристика да све стране стоје међу собом под углом од
90°. На тај начин квадрат није разграничен од ромба.
• Сувише уска дефиниција садржи и неке јако специфичне карактеристике,
које одражавају својства појединих предмета или подгрупа, а не и групе као
целине.
• Пример: Ако бисмо модерно друштво дефинисали као „индустријско демократско
друштво које је настало антифеудалном револуцијом“, онда бисмо били у праву с
обзиром на Енглеску, САД, Холандију и Француску, али и с обзиром на најавећи део
Европе, Америке и Аустралије.

18. 4. Правила дефинисања
• В. Дефиниција не сме да се креће у кругу
• Кретање у кругу приликом дефинисања
појављује се онда кад се појам дефинише
другим, а овај други је толико нејасан да
се може објаснити само помоћу првог.
• Примери:
• „Величина је све оно што може да се
повећа и смањује.“
• „Централно кретање је оно које производи
нека централна сила.“

19. 4. Правила дефинисања
• Г. Дефиниција треба да буде прецизна и сажета
и да садржи само суштинске карактеристике
без ичег описног и појавног
• Примери:
• Кад кажемо да су звезде огромна васионска тела, често већа од
Сунца, која услед велике раздаљине изгледају као сићушне
трепераве тачкице, јасно је да у дефиницији опис како звезде
изгледају са Земље није потребан.
• Кад кажемо да је Марс планета најближа Земљи, а четврта по
удаљености од Сунца,
• па наводећи њене остале карактеристике, додамо и то да се по
његовој површини примећују извесне шаре за које су људи дуго
мислили да представљају канале изграђене од стране свесних бића,
— овај последњи податак би могао и да изостане ако претендујемо
да дамо научну дефиницију, а не неко популарно обавештење.

20. 4. Правила дефинисања
• Д. Дефиниција по правилу не треба да
садржи негативне одредбе
• Негативним одредбама се истиче које
карактеристике појам не садржи а не које
садржи, а то је недовољно да би се појам
тачно одредио.
• Пример: Дефиниција: „Социјализам је друштво у коме
нема експлоатације човека од стране другог човека и
нема повлашћених класа…", није задовољавајућа, јер се
њом не говори шта тај појам јесте, већ шта он није.

21. Деоба и класификација

22. Деоба и класификација
□ Деоба је подела обима општијих појмова (родова) на
посебније појмове (врсте).
□ Врсте на које се један општи појам дели зову се чланови деобе. Кад их има
два (један позитиван појам и његова негација), деоба се зове дихотомија.
Кад их је три, зове се трихотомија, четири – тетратомија и тако даље.
Научна систематизације животиња или биљака: животиње се обично деле на кичмењаке и
бескичмењаке (дихотомија). Кичмењаци се деле на сисаре, птице, водоземце, гмизавце и рибе и
тако даље.
Класификација наука: појам наука дели се према ступњу општости предмета појединих наука на
филозофију (најопштији проблеми света у целини) и на
посебне науке (различити специјални проблеми извесних и ограничених подручја стварности).
Ту спадају математика (чисто квантитативни односи) и емпиријске науке (конкретни појмови
објективне стварности).
Оне се даље деле према томе којом се од три велике области стварности баве: природне науке
(природа),
друштвене науке(људско друштво), психолошке науке (психичке појаве). Свака од ових група наука
се може даље делити. Природне науке се деле на оне које изучавају неоргански свет
(астрономија, механика, физика, хемија, геологија), и оне које испитују живот у свим његовим
облицима и манифестацијама (биолошке науке).

23. Деоба и класификација
Класификација је одређивање места једног појма у
систему појмова.
Помоћу ње ми увиђамо да сваки појам својим обимом обухвата извесне
посебније појмове, док, с друге стране представља само један део обима
општијих појмова.
Ова повезаност појмова одговара објективној повезаности самих
материјалних предмета и њихових својстава и односа.
Обично се класификација врши радњом деобе.

24. 6. Правила класификације
А. Свака деоба мора имати прецизно одређен принцип
деобе.
□ (Деоба обима једног појма не може вршити произвољно, него се за основу
поделе мора узети једно опште својство.)
Примери:
▪ Атомска тежина приликом класификације хемијских елемената у Периодичном систему
▪ Присуство или одсуство кичменог стуба код поделе животиња
□ Када се једно опште својство изабере за принцип поделе, сама деоба се врши
према томе:
* да ли поједине врсте датог рода имају или немају дато својство
* ако га имају, до које мере и на који начин њим располажу.
Примери:
▪ Непоштовање овог правила представља позната деоба друштвених система на три основна типа:
демократију, фашизам и комунизам. Овде нема јединственог принципа поделе, него се мешају
облици државног и друштвеног уређења.
▪ Ако се слике класификују на аквареле, композиције, пејзаже и мртве природе, онда се принцип
поделе по средствима и техничком поступку меша с принципом поделе по тематици.

25. 6. Правила класификације
Б. Класификација мора да буде исцрпна и адекватна
– збир чланова деобе мора се поклапати са обимом
подељеног појма.
* Род треба да буде подељен на врсте без остатка
* Збир врста својим обимом не сме бити шири од обима рода
* Уколико род није подељен на врсте без остатка, деоба је преуска.
Пример: Деоба троуглова на једнакостраничне и неједнакостраничне (без јенакокраких)
□Уколико чланови својим обимом премашују обим појма који се дели, деоба је
преширока.
Пример: Деоба паралелограма на квадрат, правоугаоник, ромб, ромбоид и трапезоид (трапезоиди ту
не спадају)

26. 6. Правила класификације
• В. Врсте добијене класификацијом морају бити
јасно разграничене једна од друге.
□ Не сме се десити да су врсте тако одређене да се делимично
укрштају, то јест да неке јединке спадају и у једну и у другу. (Кад је
реч о прелазним случајевима, треба одлучити да ли ћемо их
прикључити некој врсти или ћемо образовати самосталну
међуврсту).
• Пример: Лошу деобу би начинио неко ко би рекао да су основне класе у једној
капиталистичкој земљи: велепоседници, капиталисти, ситна буржоазија, сељаци и
радници. Неки сељаци спадају у раднике, неки у ситну буржоазију, а најбогатији у
мале капиталисте.
□ У случају да у самој природи наиђемо на прелазне случајеве
(нијансе боја, вируси, варијетети на граници међу врстама и сл.),
треба одлучити да ли ћемо их прикључити некој врсти или
образовати самосталну међуврсту.

27. 6. Правила класификације
Г. Један родни појам треба тако делити да у
односу на чланове деобе представља општу
карактеристику њиховог садржаја.
□ Деоба се разликује од партиције, која је рашчлањавање појма
једне целине на појмове делова те целине.
Пример: Рашчлањавање појма „дрво“ на појмове корен, стабло и гране са
лишћем не би била класификациона деоба. Корен је део сваког дрвета, а
не нека посебна врста дрвета. Дрво није опште својство корена, већ
целина чији је он саставни део. Истинска класификација би била кад
бисмо појам дрвета поделили на појмове листопадног и четинарског
дрвета.