филозофуја британских емпириста ХЈУМ , ЛОК , ХОБС ,БЕКОН

1. ФИЛОЗОФИЈА
ЕМПИРИЗМА

2. 2
ФРЕНСИС БЕКОН
(1561-1626)

3. БЕКОН
3

4. 4
БЕКОН критика идола
 Да би се допрло до истинских сазнања, мора се, пре свега, ослободити
разних, дубоко укорењених и распрострањених предрасуда, лажних
појмова или идола:
 Idola tribus (идоли племена):
 Потичу од саме људске природе, у његових чула и магијске пројекције
његових слутњи, жеља и фантазије
 Idola specus (идоли пећине):
 темеље се на конкретним индивидуалним особинама, навикама и васпитању који
отупљују изворну снагу самосталне мисли и подвргавају је ауторитетима и
традицији
 Idola fori (идоли трга):
 настају на основу језика, чије речи настају стихијски, као средство
споразумевања просечних умова
 Idola theatri (идоли позоришта):
 настају при некритичком прихватању теза филозофских ауторитета
(рационалиста, софиста, емпириста и свих филозофа под утицајем религије и
других празноверја)

5. 5
БЕКОН индукција
 Истинском сазнању можемо да приступимо тек ако се:
 решимо свих тих предрасуда
 одбацимо лажну ученост
 ослонимо на искуство, испитујући конкретне
појединачне чињенице
 Критика тада владајућег аристотелизма, који силогизам и
дедукцију сматра основним принципима сазнања
 Залагање за „праву индукцију“ као једину поуздану методу
откривања истине
 Основни циљ индукције је откривање форми које се налазе у
темељу тзв. „једноставних својстава“ или „једноставне
природе“
 Форма је унутрашњи закон свих предмета и појава, па нам
зато сазнање форме и омогућава активно мењање и
претварање тела из једног у друго

6. БЕКОН
обнова природних наука
Свако испитивање појава:
Мора да пође од анализе појединачних ствари
Изразито критички став према телеолошком схватању
природе.
Први темељни покушај попуног разлаза са схоластиком
и спекулативном метафизиком
Одбацивање дедукције
Покушај обнове природних наука и увођење
експерименалног метода у истраживању.

7. 7
ТОМАС ХОБС
(1588-1679)

8. 8
ХОБС задатак филозофије
 Заокупљао га је проблем методе научног истраживања
 Покушај да се на систематичан начин (≠ Бекон) одговори на обиље нових
идеја насталих критиком схоластике
 Више се бавио друштвеним проблемима, а не природним, услед бурних
историјских догађаја
 Главна теза: реално постоје само појединачна материјална тела,
а свака промена је само кретање тела
 Филозофија је рационално сазнање појава или последица из
познатих узрока (или обрнуто)
 Обједињење елемената различитих учења:
 емпиризма и механичког материјализма
• све појаве су механичка кретања делића материје
• на опажајима се темељи свеколико наше сазнање
 картезијанског рационализма
• мишљење је у суштини рачунање с произвољним вештачким знацима (речима)
• све радње (чак и вољне) су нужне, јер су резултат ранијих механичких кретања

9. 9
ХОБС сазнање као рачунање
 Рационално сазнање јесте сабирање и одузимање
 Нпр. “четвороугао” = правоугли + једнакостранични
 Предмет филозофије је свако тело:
 чије произвођење појмовно схватамо
 које тако можемо да упоредимо са другим телима
 Филозофија као рационално сазнање узрочно-последичне
повезаности између тела има за циљ:
 научна предвиђања
 коришћење тих предвиђања за потребе практичног живота
 Псеудо-науке:
 Учења о неемпиријским бићима (богу, анђелима итд.) која нису тела:
• не спадају у филозофију
• изазивају страх који је од стране закона:
• допуштен (религија)
• недопуштен (празноверје)
 У историји (природној и политичкој) немогуће је спровести рачунање, па и она
није истинска наука

10. 10
ХОБС теорија сазнања
 На Беконовом трагу, сматра да „наука служи моћи“
 Филозофија проучава тела:
а) природна (филозофија природе)
б) вештачка (филозофија државе)
a) (а+б) човека (најсавршенија природа и основни елемент државе)
 Тело може да постоји независно од наше свести, али не и наша свест
независно од тела
 Сви психички процеси (па и сазнање) почивају на осетима, а осети
нису нешто нематеријално већ промена тела које осећа
 Узрок осета:
 спољашње тело или објект који (не)посредно врши притисак на чуло
 тај притисак се спроводи до мозга где се ствара против-притисак
 тај против-притисак се усмерава према напоље (па изгледа да је фантазам
изван човека)

11. 11
ХОБС политика
 У средњем веку се држава претпостављала појединцу, јер је схватана
као најсавршенија природна заједнице која омогућује моралан и срећан
живот
 Нови век доноси схватања:
 о човеку као слободном појединцу (а не политичком бићу)
 о држави као вештачкој творевини (чија је сврха у томе да осигура
одређене потребе појединца)
 Човек је по природи егоист, а његова основна тежња је
самоодржање
 Сви људи по природи:
 јесу једнаки и духовно и телесно (осим нијанси)
 имају једнако право на све ствари
 теже остварењу својих интереса
 због тога се међусобно сукобљавају
 Како сваки представља потенцијалну опасност за другога, природно
се рађа неповерење и страх, а из страха рат

12. 12
ХОБС природно стање и
природни закон
 Природно стање човека је рат свију против свих
 Природно право је „ограничено“ само моћи појединца да
оствари све што пожели
 Страх од смрти и жеља за мирним и удобним животом подстичу
човек да тражи излаз из тога
 Излаз човек проналази разумом, откривајући природне законе
 Природни закон је такво опште правило које прописује шта човек
мора, а шта не сме чинити да би се успешније одржао у животу
 Основни природни закон је да сви треба да теже миру док год има
наде да се он постигне
 Природни закон и природно право се сукобљавају: природни закон
настоји да ограничи природно право и да створи државу

13. 13
ХОБС политика
 Држава је вештачко тело које настаје када:
 појединци настањени на некој територији пренесу део свога природног
права на једног човека или више њих
 а да им се заузврат осигура миран живот
 Држава је заједничка личност, а носилац те личности је суверен (краљ,
скупштина, неколицина)
 Држава може да има порекло у:
 природи (ратно покоравање)
 институцији (добровољно)
 Суверен има апсолутну власт (и деспотија је мање зло од природног стања):
 одлучује о рату и о миру
 одређује законе
 изабира чланове државног апарата
 одређује религију
 Државу треба поштовати, бар док штити интересе грађана

14. 14
ЏОН ЛОК (1632–1704)

15. 15
ЛОК теорија сазнања
 Утемељивач гносеологије
 Сазнајни однос се дели на: субјект сазнања и спољашњи свет (Декарт)
 Полазна идеја: проучавање људског разума треба да претходи свакој
другој његовој употреби у науци и филозофији
 Настојање да се истражи:
 порекло, извесност и опсег људског сазнања
 основе и степени веровања, мњења и саглашавања
 Идеја је:
 непосредан предмет опажаја, мисли и разума
 средство за сазнање спољних ствари путем њихове репрезентације
 Сазнање је опажање, а мњење претпостављање (не)слагања идеја
 Критика теорије урођених идеја по којој су души при постанку утиснути
неки спекулативни и практични принципи:
 нема општеприхваћених идеја (само нужан, али не и довољан услов)
 у духу нема неопажених идеја, које би се накнадно могле опазити -
губљење разлике између урођених и стечених идеја

16. 16
ЛОК теорија сазнања
 Дух је у почетку попут „празне табле“ (лат. tabula rasa)
 Све идеје потичу из искуства, које може бити:
 спољашње (до којих долази преко сензације)
 унутрашње (до којих долази рефлексијом)
али не потиче из искуства и све сазнање: идеје су само материјал за
сазнање
 Сазнање је откривање односа међу идејама и оно је дело разума
 Просте идеје разум пасивно прима из искуства, а онда их:
 комбинује
 упоређује
 апстрахује
 Дух се манифестује преко две главне радње:
 опажање или мишљење (разум)
 хтење (воља)

17. 17
ЛОК сложене идеје
 У сложене идеје спадају:
 идеје супстанције
 идеје модуса
 Сложене идеје нису примљене као готове из искуства,
већ су из искуства и разума изведене
1. често опажамо да неке од наших идеја иду заједно
2. претпостављамо да оне припадају истој ствари
3. називамо их једним именом
4. не можемо да схватимо како би те просте идеје могле да
постоје саме за себе
5. претпостављамо неки супстрат, тј. подлогу

18.  Исти поступак се, осим на идеју супстанције уопште, примењује и на
поједине врсте супстанција (идеје човека, коња, злата, воде итд.)
 идеја духа (духовне супстанције) настаје као и идеја материјалне:
 опажајући радње нашег духа мислимо да оне не могу постојати
саме
 будући да не схватамо како би могле припадати телу
 претпостављамо да су то делатности духа
 Иако ни о материјалној ни о духовној супстанцији немамо јасну идеју,
немамо ни право да поричемо њихово постојање, него је оно, чак,
извесно
 Као што не знамо на који начин мислимо тако не знамо ни на који
начин смо просторни (тј. како се кохезијом чврстих делова тела
ствара простирање)
18
ЛОК идеја супстанције

19. 19
ЛОК сажетак
 Основне гносеолошке тезе:
 Разум непосредно опажа само своје властите идеје, али помоћу
идеја он сазнаје и стварност, која је независна од нас
(идеализам + реализам)
 Сав материјал нашег сазнања потиче из искуства у крајњој линији, али
само сазнање је дело разума
(емпиризам + рационализам)
 Људско сазнање је врло ограничено, али у одређеним границама оно
може бити врло вероватно, па чак и потпуно извесно
(догматизам + скептицизам)

20. 20
 Дело Две расправе о влади написано 1690. г. једно је од најзначајнијих дела
политичке филозофије
 Филозофија мора да:
 одврати од расправе о бескорисним метафизичким питањима
 прошири корисна применљива сазнања
 Друштво треба рационално уредити, а индивидуалне проблеме решити на
разуман начин
 Сви људи су по природи слободни у погледу:
 својих чинова
 управљања својим власништвом
 односа према другим људима
 Политичка моћ се објашњава на основу природног стања, које јесте стање
једнакости, али не и стање неограниченог права
 Пошто је човек рационално биће и биће обавезно према Богу, он мора
да се руководи законом природе
 Основне принципе морала човек може да сазна (они нису урођени):
 употребом разума
 путем откровења
ЛОК либерализам

21.  У природном стању сви људи су обавезни да се брину за мир, да чувају
човечност и да се уздржавају од повређивања других
 Све неугодности произилазе из човекових слабости и склоности да
повређује права других
 Онај ко нарушава овај закон упушта се у рат са другима, који би га
због тога могли да казне
 Лек за то је грађанска владавина, у којој људи сличних уверења:
 склапају друштвени уговор
 оснивају јединствено политичко тело
 То је уговор између једнако слободних људи, а не уговор између
владара и поданика
 Циљ уговора је да се сачувају живот, слобода и имовина, који сваком
припадају по природном закону
21
ЛОК друштвени уговор

22.  Када владар почне да се понаша деспотски, он улази у рат са народом, који
онда има право на побуну, будући да је друштвени уговор прихваћен у циљу
избегавања стања рата
 Људи су способни да просуде када су сурово потчињени и неправедно
третирани (≠ Хобс)
 Човек има право на самоодржање, те на ствари које су му за то неопходне
 Оно што је предмет рада једног човека постаје његово власништво
 Нико нема искључиво право на земаљска блага, али свако мора да их осваја
и то путем телесног рада и вештине руке
 Ропство је оправдано, јер је оно казна за пораженог који је
угрозио слободу његове државе
22
ЛОК својина, побуна и
ропство

23.  Друштвеним уговором људи се одричу законодавних и извршних
права (која су поседовали у оквиру природног закона) како би
остварили праве циљеве и општу добробит
 Суверен је само вршилац владавине народа, који у крајњој линији увек
влада и то тако што се спроводе одлуке које је донела већина
 Сваки облик власти (монархија, олигархија и демократија) је прихватљив
док год он признаје да у последњој инстанци власт припада народу
 Најбоља је владавина:
 уставна монархија, која обавља извршну власт, при чему:
• краљ има судску
• народна скупштина законодавну власт
 У преношењу законодавне и извршне власти на владу, људи се не
одричу природног светла разума, путем којег просуђују је ли нешто:
добро или зло, исправно или погрешно, праведно или неправедно
 Рушење владе није циљ него само у неким случајевима неизбежни
прелазни период до успостављања нове владе
23
ЛОК политичко друштво

24. 24
ДЕЈВИД ХЈУМ (1711–1776)

25. 25
ХЈУМ метафизика
 Метафизичке идеје биле су за њега резултат неплодног напрезања
човечије таштине, која покушава да се бави предметима потпуно
неприступачним за разум –„псеудо-филозофски“ напори
 Снага духа је у томе што он грађу која је стечена искуством, односно
чулима, спаја, преобликује, увећава или умањује по законима
асоцијације, који су тројаки:
 закон сличности
 закон додира у простору и времену
 закон „асоцијације очекивања“
 На тај начин је битно ограничио деловање ума, који:
 не ствара из себе ништа ново што већ не би постојало у чулној датости
 само спаја добијени материјал у оквиру наведених закона асоцијација
ПРИМЕР:
можемо да замислимо златно брдо и да створимо слику о њему премда оно чулно не
постоји, али та наша представа увек је нужно везана за представу брда и представу
злата што смо их раније видели – људски дух је само та два утиска спојио у један
 Сва снага и моћ мишљења своди се на ту скучену делатност

26. 26
ХЈУМ домети ума и науке
 Оспорава се рационалистичко апострофирање ума, преко критике:
 његовог значаја
 његовог права на општу ваљаност
 његових начела (која се своде на осећаје, нагоне и инстинкте)
МАТЕМАТИКА
 Карактерише је поље неискуствене сигурности и веродостојности
рационалног доказивања
 Геометрија и аритметика:
 заснивају се на непроменљивим односима
 садрже нужна и сигурна сазнања
ЧИЊЕНИЧНЕ НАУКЕ
 Суђење о чињеницама заснива се на односу узрока и последице:
верујемо у чињенице зато што од узрока очекујемо последицу
 сазнање из узрока на последицу није априорно, већ искуствено
ПРИМЕРИ: не може се из самог поимања двеју кугли тврдити да ће се оне код судара међусобно
одбити
не можемо да знамо да ћемо се на ватри опећи ако о томе немамо искуство

27. 27
ХЈУМ навика и логика
 Ми, у ствари, на основу психолошког критеријума – моћи навике –
априорно тврдимо да постоји неминовна узрочно-последична веза,
 Из навике очекујемо од истих узрока исте последице: склони смо да
судимо како је оно што је „после нечега“ истовремено „због
нечега“, док, у ствари, не видимо ништа друго до да једна појава следи
другу, па онда закључујемо да је једна узрок другој
 Међутим, такав закључак:
 не само да не следи никаквом логичком нужношћу
 него је и потпуно произвољан
 а у искуству је недоказив
 Није а приори противно разуму да се било која последица изведе
из било којег узрока
ПРИМЕР:
У логичком расуђивању исто је тако разумљиво да цвеће цвета у децембру а не у мају

28. 28
ХЈУМ каузално закљчивање
ПРИМЕРИ: ми би разумски морали да кажемо да је само вероватно:
•да сви људи морају да умру зато што су до сада умирали
•да Сунце мора изаћи зато што је до сада излазило
Разум потпуно беспомоћан кад настоји да из природе узрока
закључи о природи последице
Скептички се негира и постојање било какве супстанције:
материјална, духовна или божја супстанција су недоказиве
 Извор религије је у људској фантазији, а не објективном постојању
бога: идеја бога је скуп „препотенцираних” осета потеклих из наше
властите душевне делатности
Резултат филозофирања је радикална и доследна скепса
(сумња)
 Емпириста који мисли доследно да спроведе Декартов принцип јасноће,
завршава у скептицизму, од кога је оснивач тог принципа био пошао

29. ДОДАТАК
Текстови

30. Људско знање и моћ поклапају се у томе, што
непознавање узрока онемогућује успех. Природа се
наиме побеђује само покоравајући јој се, а шта је код
размишљања узрок, то је код деловања правило.
Стерилна сколастичка мудровања су лишена било каквих
стварних знања, а истинска сазнања само су она која стварно
увећавају моћ људи и користе људима
До правих сазнања нас не доводи логика силогизама, него
индукција
Сваки „интелектуални подухват завршава акцијом“, па је и
свако
сазнање „почетак акције“
30
БЕКОН нови органон

31. 31
„Као што науке, какве су сада, нису ни од какве користи за
проналажење дела, тако је логика каква је сада, некорисна за
проналажење науке... Два пута јесу и могу да буду за истраживања и
проналажења истине. Први лети од осета и
појединачности према најопштијим судовима, па на основу тих
принципа и њихове непоколебљиве истинитости суди и проналази
средње судове; тај је пут сада уобичајен. Други извлачи судове из
осета и појединачности, уздижући се непрекидно и постепено, тако
да напослетку долази до најопштијих судова. То је прави, али још
неопробани пут.“
Истинском сазнању можемо да приступимо тек ако се: решимо свих тих
предрасуда, одбацимо лажну ученост и ослонимо на искуство, испитујући
конкретне појединачне чињенице
Критика тада владајућег аристотелизма, који силогизам и дедукцију
сматра основним принципима сазнања и залагање за „праву индукцију“
као једину поуздану методу откривања истине
Свако испитивање појава:
мора да пође од анализе појединачних ствари
да би се сазнање уздигло до општег, до схватања свеколике
законитости
БЕКОН нови органон

32. 32
„Идоли и лажни појмови, који су већ заокупили људски разум, па се у
њему чврсто укорењују, не само да тако обузимају људски дух, да се
истини тешко отвара приступ, него се они, ако је приступ и био дан и
допуштен, враћају и сметају код самога обнављања науке, ако се људи
унапред не опомену да се против њих, колико је могуће, заштите.
Четири су врсте идола, који заокупљају дух људски. Њима смо, ради
јасноће, наденули имена називајући прву врсту идолима племена, другу
идолима пећине, трећу идолима трга и четврту идолима позоришта.“
Истинском сазнању можемо да приступимо тек ако се: решимо свих тих
предрасуда, одбацимо лажну ученост и ослонимо на искуство, испитујући
конкретне појединачне чињенице
На путу до истинских сазнања прво се треба ослободити разних, дубоко
укорењених и распрострањених предрасуда, лажних појмова или идола:
племена: својствених човеку као припаднику људске врсте
пећине: утемељених на конкретним индивидуалним особинама човека
трга: насталих на основи језика
позоришта: насталих при некритичком, догматском прихватању различитих теза
БЕКОН нови органон

33. 33
ХОБС
„Филозофија је рационално сазнање појава или последица из
познатих узрока или обрнуто.“
Главна теза: реално постоје само појединачна материјална тела,
а свака промена је само кретање тела
Обједињење елемената различитих учења:
 емпиризма и механичког материјализма
• све појаве су механичка кретања делића материје
• на опажајима се темељи свеколико наше сазнање
 картезијанског рационализма
• мишљење је у суштини рачунање с произвољним вештачким знацима (речима)
• све радње (чак и вољне) су нужне, јер су резултат ранијих механичких кретања
Филозофија као рационално сазнање узрочно-последичне повезаности
између тела има за циљ:
научна предвиђања
коришћење тих предвиђања за потребе практичног живота

34. 34
ХОБС о телу
Филозофија је рационално сазнање деловања или појава из њихових
узрока и обратно, могућих стварајућих темеља из познатих деловања.
Циљ и задатак филозофије да предивиђена деловања искористимо или
да, колико нам то предмет, снага и марљивост допуштају, деловањем
тела јединих на друге произведемо онаква деловања каква смо у свом
уму замислили како бисмо олакшали људски живот. Циљ сазнање јесте
моћ. Субјект филозофије или предмет којим се она бави јесте свако тело
чији настанак можемо да појмимо или које посматрањем можемо да
упоредимо с другим телима или које се може саставити и раставити, а то
значи: свако тело чији настанак или чија својства уопште можемо да
упознамо.
Реално постоје само појединачна материјална тела, а свака промена је
само кретање тела
Предмет филозофије је свако тело: чије произвођење појмовно схватамо и
које тако можемо да упоредимо са другим телима
Филозофија као рационално сазнање узрочно-последичне повезаности
између тела има за циљ: научна предвиђања и коришћење тих предвиђања
за потребе практичног живота
У “псеудо-науке” спадају: учења о неемпиријским бићима

35. 35
ХОБС
Видети туђу несрећу пријатно је, али се та несрећа свиђа не зато
што је несрећа, већ зато што је туђа несрећа. Исто тако, туђа
срећа је непријатна управо стога што је туђа срећа.
Људи су по природи једнаки, али у природном стању склони да:
 сачувају своју слободу
 остваре власт над другима
У природном стању човек је себичан
То стање које је опасно за свакога и оно мора бити превладано
заснивањем државе

36. 36
„Претпоставимо дакле да је дух, како се каже, бео папир без иједног слова, без
иједне идеје; на који начин се он испуњава? Одакле он стиче ону огромну залиху
коју је марљива и неограничена човекова машта исликала на њему, са готово
бескрајном разноликошћу? Откуда му сав тај материјал
ума и знања? На то ја одговарам једном речју: из искуства; на искуству је
засновано, и из њега у крајњој линији произлази, све наше знање. Моћ запажања
је та која прибавља нашем разуму сав материјал мишљења – било да се бави
спољашњим чулним предметима, или да ми сами посматрамо унутрашње
операције нашег духа, и размишљамо о њима. Та два начина запажања јесу извори
знања, из њих проистичу све идеје које имамо, или које природно можемо имати.“
Сазнање је опажање, а мњење претпостављање (не)слагања идеја
Критика теорије урођених идеја по којој су души при постанку утиснути неки
спекулативни и практични принципи: нема општеприхваћених идеја (само нужан,
али не и довољан услов), а у духу нема ни неопажених идеја, које би се накнадно
могле опазити - губљење разлике између урођених и стечених идеја
Дух је у почетку попут „празне табле“ (лат. tabula rasa)
Све идеје потичу из искуства, које може бити: спољашње (до којих долази преко
сензације) или унутрашње (до којих долази рефлексијом)
Али не потиче из искуства и све сазнање: идеје су само материјал за сазнање
Сазнање је откривање односа међу идејама и оно је дело разума
ЛОК оглед о људском разуму

37. „Мени дакле изгледа да знање није ништа друго већ опажање
повезаности и слагања, или неслагања и неспојивости ма којих
наших идеја. Оно се састоји само у томе. Где има таквог опажања
има и знања; а где га нема, тамо ми можемо измишљати, нагађати,
или веровати, али знања уствари немамо.“
Сазнање је откривање односа међу идејама и оно је дело разума
Просте идеје разум пасивно прима из искуства, а онда их:
 комбинује
 упоређује
 апстрахује
Сазнање је опажање, а мњење претпостављање (не)слагања идеја
ЛОК оглед о људском разуму

38. 38
Пошто дух, како сам већ изјавио, стиче велик број простих идеја о спољашњим
стварима преко чула, и о својим сопственим радњама преко рефлексије, он
уједно запажа да неке од тих простих идеја увек иду заједно; пошто се по том
претпоставља да оне припадају истој ствари, и пошто се речи прилагођавају
уобичајеним схватањима и практичној потреби брзине, те идеје, тако уједињене
у једном предмету, називају се једним именом; и ми смо онда неопрезно склони
да у свом говору и мишљењу посматрамо то као једну просту идеју, док је то
уствари комбинација од више идеја састављених у једно; јер ми, као што сам
рекао, не можемо замислити како би те просте идеје могле постојати саме за
себе, и зато по навици претпостављамо неки субстратум у коме оне постоје и
из којег произилазе, и називамо то „супстанција“.
Просте идеје разум пасивно прима из искуства, а онда их комбинује, упоређује и
апстрахује
У сложене идеје спадају: идеје супстанције и идеје модуса
Сложене идеје нису примљене као готове из искуства, већ су из искуства и разума
изведене на следећи начин:
 често опажамо да неке од наших идеја иду заједно
 претпостављамо да оне припадају истој ствари
 називамо их једним именом
 не можемо да схватимо како би те просте идеје могле да постоје саме за себе
 претпостављамо неки супстрат, тј. подлогу
 Иако ни о материјалној ни о духовној супстанцији немамо јасну идеју, немамо ни
право да поричемо њихово постојање, него је оно, чак, извесно
ЛОК оглед о људском разуму

39. ХЈУМ
39
„Да није у природе никад постојао круг или троугао, ипак би
Еуклидове истине садржавале евидентну извесност.“
 Сигурност и веродостојност припада сваком рационалном
доказивању математичко-геометријског типа, иако њихова
веродостојност не извире из искуства
 Геометрија и, још више, аритметика заснивају се као науке на
непроменљивим односима и стога садрже нужна и сигурна
сазнања
 Таква веродостојност, међутим, не постоји кад је реч о
чињеницама, јер се наше суђење о чињеницама заснива на
односу узрока и последице

40. ХЈУМ
„Ако разлучимо све идеје, видећемо да су произашле из осећања
или из осећаја. Па и идеја бога, као безгранично
интелигентно,
мудрог и доброг бића, састоји се из посматрања наше властите
душевне делатности и из безграничног повећавања ових
својстава.“
 Скептички се негира и постојање било какве супстанције:
материјалне,
духовне или божја супстанција као доказиве
 Извор религије је у људској фантазији, а не објективном
постојању бога
 Резултат филозофирања је радикална и доследна скепса
(сумња)

41. ХЈУМ
„Једино што знамо, то је наше темељно
незнање.“
 Емпириста који мисли доследно да спроведе
Декартов принцип јасноће, завршава у
скептицизму као што је оснивач тог принципа
с њиме био започео
 Резултат Хјумовог филозофирања је радикална
и доследна скепса