2. Хеленистичка епоха
•
•
•
•
•
Александровим освајањима створена је светска држава на три
континента.
Увећало се и убрзало мешање културних утицаја Грка и Оријента
– хеленизам.
Полис је уступио место огромној држави што је условило измене
културног обрасца (нпр., појављује се стоички космополитизам и
индивидуализам)
Човек се као космополита осетио усамљеним, па је, у тражењу
смисла живота,
посегнуо за:
• култовима Оријента
• филозофским истраживањем
• Филозофија се окренула практичким и етичким садржајима, док
су метафизичка и физичка истраживања потиснута у други план
да би служила само као увод у етику
3. Филозофске школе хеленистичке епохе
* Платонова Академија, основана око
385. г.п.н.е,наставиће да постоји до
529. г. п.н.е., када ће, Јустинијановим
декретом, бити затворена.
* Ликеј, који је основао Аристотел око
335.г.п.н.е, називан је и
перипатетичком школом
(„наткривено шеталиште” које
повезује зграде), постојаће до 3.века
нове ере.
* Стоа Поикиле, („осликани трем”)
добила је име по месту где су држана
предавања, а основао ју је Зенон око
300. г. п.н.е да би трајала до 3. века
нове ере.
* Врт, који је име добио по месту на
коме ју је око 300. г. п.н.е. основао
Епикур у близини свога дома, а у
оквиру којег ће бити установљена и
заједница у којој су ученици живели
у изолацији од друштва у потрази за
задовољством и миром.
Школа је постојала до 3. века нове ере.
4. Хеленистичка филозофија
*У хеленистичком периоду, наглашава се значај филозофије као
практичне, а не, теоријске делатности.
*Филозофија се доживљава као средство које треба да помогне у
свакодневном животу: мудрост као умеће живљења
* Основно питање није више било:
„Шта је стварност?“, већ
„Који је најбољи начин да се стварношћу овлада?“
* Филозофија је постала:
• структурирно чвршће организована
• догматична
* Инсистирање на етици водило је ка идеалу: духовне независности
и самодовољности.
* Измена односа између духовних дисциплина:
• стапања филозофије и религије
• оштријег разграничења наука од филозофије
• што је допринело диференцијацији и развоју наука
5. Епоха хеленистичко-римске филозофије
• У развоју хеленистичке филозофије могуће је уочити три периода:
• 1. период (IV - половина I века п.н.е):
• оснивање стоичких и епикурејских школа, које ће предсократовској
космологији додати теорију морала, а све у потрази за личном срећом
• појава пироновског скептицизма, пониклог из једног крила нове
академије
• помодност еклектицизма у филозофији, као резултат међусобног
утицаја средње стое, академизма и перипатетичког учења
• 2. период (половина I века п.н.е - половина III века н.е):
• даљи развој еклектицизма и скептицизма
• александријска филозофска ортодоксија, окренута издавању,
коментарисању и тумачењу дела старих филозофа
• тенденције ка религиозном скептицизму
• 3. период (половина III - половина VI в.):
• новоплатонизам, као темељни покушај интегрисања вредности Истока
и Запада
6. Стоицизам: теорија сазнања
*Стоицизам је основао Зенон Кипранин, 301. г. п.н.е.
прилагодио намени изучавања филозофије један
осликан трем (стоа поикиле) на једном атинском тргу
*Стоици у свом проучавању стварности полазе од
теорије сазнања
*Читаво сазнање се оснива на чулном опажању, јер:
•не постоји ни апстрактно (Платон) ни конкретно
опште (Аристотел)
•него је истинито појединачно
*Душа је табула раса у коју се утискују опажаји
*Опште је само номинално, мада има идеја које претходе
искуству
*Мерило истине је слагање душе са опажајем
7. Стоицизам: метафизика
* Два космолошка начела:
• чинеће, активно: бог - логос
• трпеће, пасивно: твар - ватра
Оба начела су материјална и она се уједињују
„Они држе да постоје два праузрока свега: активан и пасиван.
Пасиван је бесквалитетна супстанција - материја, активан је
логос (ум), који је у њој - бог. Он је вечан и сам собом производи
сваку ствар.“ Зенон
* Бог је:
• творачка ватра
• иманентна свемиру
• првобитан извор из кога су потекли елементи који чине свет (а
који, у својим различитим стањима, и даље јесу бог)
• делатно начело које у себи садржи делатне форме свих ствари
које треба да постоје
8. Стоицизам: етика
* Детерминизам целокупног деловања природе
• Не оставља се место за слободу, па ни моралну одговорност
• Ниједан чин се не може окарактерисати као добар или лош по себи
*Међутим, човек може да се покори природи и да живи у складу с њом сврха живота
*Иронично, сматрали су да, уколико човек може да преузме контролу над
ситуацијом, он то и учини. Отуда је произилазило и учешће у трговини,
политици и породичном животу.
* Врлина је усавршеност (рођене) људске (разумске) природе
* Најзначајније су сократовске врлине: разборитост, храброст, умереност и
праведност
*Није могуће степеновати врлину (нити порок): ако је присутна једна,
присутне су све
*Афекти су прекомерни, противприродни душевни покрети, који настају из
заблуде, а манифестују се као поремећаји и болести: потиштеност,
страх, жудња, наслада
*Сва стоичка етика у пракси тежи апатији (бестрашћу), која се постиже
филозофијом
9. Стоицизам: етика
*Позни (римски) стоици разликују три степена вредности:
а) морално добро боље (здравље, лепота)
б) безвредно (индиферентно) тотална индиферентност лошије (болест,
ружноћа)
ц) зло (порок)
* Сходно томе, разликују и три карактера: мудрац, онај који напредује,
лудак
* Само мудрац (прототип: Сократ) уједињује у себи све врлине и само је он
слободан.
* Разум налаже и живот у друштву и то - космополису
* Римски стоици склони су еклектицизму и практицизму, па су мање
оригинални
* Сенека заговара равнодушност према судбини: Пошто је детеминизам
општи, треба трпети судбину.
* Епиктет заговара равнодушност и повлачење у самог себе: Треба разумски
разликовати оно што је у нашој моћи од онога што није.
* Марко Аурелије, сматрајући да је деловање природе нужно, разбија
стоички материјализам на: тело и душу (материјални принцип) и ум
(духовни принцип).
10. Стоицизам - цитати и коментари
*„Philosophia medecina animae“, трајање људског живота је тачка, суштина- ток,
осећај- нејасан, склоп целокупног тела трошан, душа дрхтава, случајност
неодгонетљива.“ Марко Аурелије: МeditацијеМарко Аурелије: Мeditације
* „Филозофија је лек за душу“:
• филозофија није посластица, већ средство за постизање среће ослобађањем од
робовања телу
• то се дешава када човек увиди да су све ствари подједнаке вредности (тј. немају
трајне вредности)
• када човек то схвати, он ће се помирити са сваким својим положајем,
афирмисаће оно што је пријатно, а негираће непријатно
* „трајање људског живота је тачка“ значи да се сваки живот завршава смрћу, те да
он представља посед човека и да му је он на расположењу
* „суштина живота је ток“, дакле пролазност, па је божански издржати сва зла
егзистенције
* „осећај је нејасан“: стога не треба да буде предмет превеликог интересовања,
будући да је без трајне вредности (за разлику од ума, који је оно најбоље у човеку,
пошто се помоћу њега сазнају начела)
* „склоп целокупног тела трошан“: будући да је његова природа тек материјална
* „душа је дрхтава“: пошто је живот борба истрајности у складу са природом
* „случајност је неодгонетљива“: па ни смрт није зло, јер је у складу са природом
11. Епикурејци
Епикур са Самоса (341-271)
*Као код стоичара, сматра се да су од највећег интереса следеће
дисциплине:
• гносеологија (каноника), као увод у
• физику, а ова као увод у
• етику, која је крајњи циљ свеколиког бављења филозофијом
* За критеријум истине поставља три ствари:
• чулно опажање (као и Демокрит чулно опажање објашњава као
примање материјалних утисака (сличица), који се откидају од предмета
и кроз ваздух долазе до чула са лакоћом.
Осећај настаје додиром тварне душе и материјалних атома спољашњих
ствари. Узрок истине или лажи налази се у правилном тумачењу
опажања, односно у потврђивању њихове (не) реалности.
• појам (слика не ишчезава одмах већ се пореди са другим сликама и
уопштавањем се формира памћење, представа и мњење)
• осећања (задовољство је мерило онога што је сагласно са природом добро које води срећи)
12. Епикурејци: физика
* Учење о природи је услов да се из објашњавања света и живота уклоне
сви
натприродни узроци, који човека држе у постојаном страху од смрти на
основу старих представа и предрасуда
* Епикур је преузео и развио Демокритов атомизам:
• Ништа не настаје из nihil- ничега
• Све што постоји састоји се од атома и празног простора, који
омогућује кретање, спајање и раздвајање, те настанак појединачних тела
* Атоми се осим по величини, облику, положају, разликују још и по
тежини
• Недељиви су и бесконачни по броју
• Постоје три врсте кретања атома:
• природно (природан пад услед тежине)
• насилно (судари који производе ствари)
• деклинација (минимално и неизвесно скретање од вертикале)
* Из овога је изведена противречност материје и форме (што ће угрозити
детерминизам и оставити простор за људску слободу као вољно
опирање природној нужности)
13. Епикурејци: етика
* Сврха живота је задовољство, тј. блаженство
* Свако задовољство је добро, али није свако вредно избора
* Треба изабрати непокретна, трајна, духовна, а не покретна,
тренутна, телесна задовољства.
* У избору задовољстава помаже нам разборитост.
* Задовољства се не разликују по моралној вредности (као код
Аристотела) него по последицама.
* Ипак прихватањем 4 стожерне врлине Епикуров хедонизам не
завршава у разузданости већ у умерености.
* Врховни идеал моралног живота одређен је као „атараксија“ (грч.
непомућеност)
* Негативно одређење идеалан: пре се мисли на одсуство бола, него
на насладу (која би могла да представља позитивно одређење)
14. Стоицизам - цитати и коментари
*„Од ствари, једне су у нашој власти, а друге нису. У нашој су власти
мишљење, делање, жудња, избегавање, једном речи: дела која од нас
произилазе. Нису у нашој власти: тело, имање, углед, спољашњи
положај, једном реч: све што нису наша дела.“ Флавије Аријан:
Епиктетов приручник, 1.
* Наша слобода састоји се у избору онога што је у домену наше воље
* На то можемо утицати и да би били срећни то морамо чинити на прави
начин
* Два подручја не смемо да мешамо: оно што од нас зависи и оно што од
нас не зависи
* У томе нам помаже филозофско образовање, јер ћемо бити жалости и
имаћемо непријатности
* Онога што од нас не зависи требамо се одрећи или бар према томе бити
равнодушни на тај начин што ћемо бити спремни да га изгубимо
* Морално делање, па и срећу као његов резултат дају заједно:
• суд (о ком подручју је реч)
• воља (уз образовање)
15. Стоицизам - цитати и коментари
*„Никада себе не назови филозофом, а с обичним људима не говори
много о филозофским начелима, него ради по њима. Јер сети се
да се Сократ у сваком погледу тако клонио разметљивости да су
му људи долазили да их упути у филозофију (а он их је водио
филозофима). Толико је лако подносио да остане незапажен.“
Флавије Аријен: Епиктетов приручник, 46
• Не треба спекулисати с пуком, већ му давати пример својим
доследним понашањем
• Треба ћутати, јер став није можда ни домишљен
• Напоре филозоф треба да подноси, без скретања пажње на себе
(као Диоген)
• Човек треба потпуно у самом себи да тражи узроке среће
• Разликовање:
• онога што од мене зависи
• онога што од мене не зависи
• онога према чему могу и морам да будем равнодушан
16. Стоицизам – цитати и коментари
*Ко је разборит, и умерен је; ко је умерен, тај је складан;
ко је складан, не узбуђује се; ко се не жалости, блажен
је. Разборит је дакле блажен, а разборитост је довољна
за блажен живот.“
Сенека: Писмо 85,2
* Разборитост је услов других врлина (сократовско
схватање врлине)
* Веза умерености и мировања
* Апатија је идеално стање које се остварује мудрачким
уздизањем изнад свих афеката
* Апстиненција и индиферентност најважнији су услов
за срећу
17. Епикуресјтво - цитати и коментари
*„Смрт нас се ништа не тиче, јер оно што се растурило нема
осећања, а оно што нема осећања нас се ништа не тиче.“ Епикур
* Атомистичка космологија: истинска стварност јесу само атоми и
празнина
* Пошто богови нису творци света, они и не кажњавају људе за
њихове чинове
* Људи су тек групе атома које су састављене за њиховог живота
* Када наступи смрт нема више тела, па ни душе, јер се атоми
растурају
* За разлику од стоика, епикурејци се нису покорили нужности
стварног збивања, већ су се супротставили изолацијом човека од
заједнице
* Ослобађа једино мишљење од неизмерних:
• прохтева
• страхова (пред смрћу, боговима и удесом који надвладава)
• Само мишљење је најтананије и најчистије задовољство.
18. Епикуресјтво - цитати и коментари
*„Није могуће ослободити се страха пред најважнијим питањима,
ако човек не познаје природу свемира, него се креће само у
нагађањима према митовима. Зато се без познавања природе не
могу стицати права задовољства.“ Епикур
* Гносеологија и физика су услов за морално делање
* Свемир је материјалан (атоми и празнина), као и душа
* Човек услед непознавања природе наседа на укорењене
предрасуде и не успева да постигне блаженство, јер живи у
страху (нпр. од смрти).
* Како је смрт безболна и крајња ње се не треба бојати
* Човек мора да буде разборит и да бира задовољства
* Мада је свако задовољство добро, нека од њих нам могу донети
непријатности
* Човек мора да се устручава како би трајно живео у задовољству, а
не само на тренутак
19. Епикуресјтво - цитати и коментари
*„Ни кад је неко млад нека не оклева да се бави филозофијом, ни
кад је стар нека не оклева у филозофирању. Јер ни за кога није
сувише рано и ни за кога сувише касно да се стара за здравље
своје душе. Ако тврди да или још није време за филозофирање,
или да је време већ прошло, личи на онога који тврди да за
блаженство време или није дошло или га више нема.“ (Епикур:
Писмо Менекеју)
* Филозофијом ће старац бити млад путем врлина, а младић стар
(први би се сећао прошлости, а други се не би бојао будућности)
* Мудрац је човек који исправно живи стварајући пролепсу (општи
појам): индукцијом ствара уопштене, главне црте задовољстава
(тј. оно уопштено доживљаја) те се увек може осећати млад
* Критика Платонове теорије васпитања: људи могу себи помоћи
властитим уздизањем из кога произилази лично стање
задовољства
* Човек као филозофски човек је мерило свега, јер се сазнавши
суштину света ослободио препрека у постизању људског мира
20. Епикуресјтво - цитати и коментари
•
•
•
•
“Ми задовољство признајемо за првобитно и урођено добро, оно
нам служи као полауна тачка код сваке жеље и избегавања, с тога
ка њему увек долазимо као ка циљу,јер свако добро оцељујемо
осећањем задовољства као мерилом”
“Духовна задовољства су већа од телесних, јер телом можемо
осећати само садашњост и оно што је присутно,а духом и
прошлост и будућност” (фрг.439)
“Не бити гладан, не бити жедан, не срзавати се, то је глас тела Ко
то има и сме се надати да ће то имати и у будућности, тај би се у
блаженству могао надметати са Дивом”
Највећи облик среће и блаженства чини непомућеност духа,
атараксија, а она се постиже ослобађањем не само од утицаја
спољашњег света него и од властитих прохтева и страсти, болова
и пожуда.
21. Новоплатонизам: свет
* Плотин из Ликополиса (Египат, 204-270 г.), главни представник ове
школе, написао је Енеаде
* Целина се састоји из:
• битног, које сачињава свет идеја
• појавног, које је материјално
* Свет прожима тежња за апсолутним монизмом врховног Једног:
• које је савршенство апсолута и свако друго одређење умањило би му
значење
• које у себи све садржава, тј. не треба ништа и не тражи ништа и баш
због тога не ствара свет
• чак је и исказ о њему да је једно - погрешан
• које није могуће сазнати (знање се служи појмом, који означава
мноштво)
• о њему се не може ни говорити ни писати, али се то ипак чини да би се
указало на пожељан пут
• понекад је означено као бог, али оно је, ипак, потпуно трансцендентно
(изнад мишљења и бића)
• о њему можемо рећи да јесте (иако изнад Бивства) и да је Добро (мада
само аналогијом
22. Новоплатонизам: еманација
Да се не би окрњила његова вечна непроменљивост, уводи се
метафора еманације: из савршенијег нужно проистиче мање
савршено (Попут Сунца које обасјава, а само се не смањује)
*Плотин разликује три еманације:
1. еманација - УМ (ноус) - У уму се налазе идеје и то не само
идеје врста, већ и идеје појединачних ствари, али као недељиво
мноштво)
2. еманација - ДУША КОСМОСА - Представља спону између
натчулног и чулног света. Она је бестелесна, невидљива,
садржава одразе идеја -„семене логосе”, а као природа садржава
све постојеће.
3. еманација - МАТЕРИЈАЛНИ СВЕТ - Твар је тварна
(Аристотел), јер у крајњој линији потиче из Једног, али она је и
најнижи ступањ свемира и представља антитезу Једном (Платон).
• Појединачна душа има три дела (Платон) од којих највиши остаје у
уму неокаљан материјом, али када душа улази у заједницу с
телом она не може да избегне прљање тварју. Отуда следи и
неопходност уздизања, где је непосредни циљ наликовање Богу,
а крајњи - јединство с Једним.
23. Новоплатонизам: душа
* Појединачна душа има три дела (Платон) од којих
највиши остаје у уму неокаљан материјом, али када
душа улази у заједницу с телом она не може да
избегне прљање тварју
* Отуда следи неопходност уздизања душе, где је
непосредни циљ наликовање Богу, а крајњи јединство с Једним
* Етички задатак је тежити сједињењу с Једним, чији
предстепен представља теорија (филозофија)
* Тим учењем се супротставио хришћанству,
поставивши бога као:
• сопствени доживљај смирења и блаженства
• у мистичком сањарењу изван рационалног
• које је само предстепен мистичког доживљаја
јединства с Богом
24. Новоплатонизам: разрада
Порфирије из Тира (232-301 г.п.н.е.)
* Придружио се Плотину у Риму 262.г. и покушао да систематски
уреди његове списе повезујући из у деветокњижја (6x9) због чега
су добили наслов Енеаде
* Написао је:
• Плотинову биографију
• 15 књига против хришћана, које су сачуване само у
фрагментима, јер су спаљене
• Исагоге (увод у Аристотелове Категорије) и коментаре других
Аристотелових логичких и Платонових списа
* Настојао је да помири Платонову и Аристотелову филозофију
* Прихватио се задатка да Плотиново учење изложи на јасан и
разумљив начин, али је његове практичне и религиозна стране
више наглашавао
* Истицао је значај делања и указивао на нелогичност, простаклук и
заплетеност у противречност хришћанске религије
25. Новоплатонизам: очишћење душе
* Циљ филозофије је ступњевито очишћење душе, које се врши
окретањем ка вишим стварима:
1. друштвене врлине
2. катарзичке врлине (тежња бестрашћу)
3. окретање душе ка уму
4. узорне врлине (припадају уму као таквом)
а то се путем практиковања аскезе и стицања сазнања бога
* Четири кардиналне врлине срећу се на сваком ступњу, али у
различитом степену
*Аскеза је подразумевала:
• уздржавање од једења меса
• склапања брака
• одласка у позориште итд.
* Иако је опомињао на опасност злоупотребе враџбина и других
сличних празноверица и сам је подржавао традиционалну и
популарну религију, правећи од паганских митова алегоријске
представе филозофске истине
26. Новоплатонизам
•
Зло не постоји ни у бићима ни у стварности, јер све ствари су добре.
Ипак, будући да зло (на неки начин) постоји, његово постојање је у
ономе што није, оно је својеврсна форма небића, оно се налази у
стварима које су помешане с небићем и које партиципирају у небићу.”
Плотин: (Енеаде, I, VIII, 3)
* Материја је бивствујуће (Аристотел), мада најниже, јер, у крајњој линији,
потиче из Једног
* Материја је као најнижи степен космоса (Платон) антитеза Једном
* Мада је Једно изнад бића, ипак се условно може назвати бићем, а
материја, сходно томе
- небићем
* Једно је саобразно Добром, а материја, као лишеност Добра, саобразна је
злу (орфичко и новопитагорејско учење о материји као начелу зла)
* Иако ово подсећа на дуализам, то овде није случај, јер се материја
појављује као лишеност, а не као позитивно начело.
* Чулни свет није отисак умног, али јесте најбољи могући, јер је производ
Бога
27. Скептицизам: метода
* Негација ранијег филозофирања уопште, услед потраге за новим
универзално важећим претпоставкама, које су лишене ма каквих
одређених тврдњи
* Оснивач скептицизма је Пирон (360-270. г. п.н.е.) из Елиде, који
није писао
* Његов следбеник Тимон (325-235 г. п.н.е.)
• касније Агрипа и Секст-Емпирик (око 200 г. п.н.е. написао
Пиронове поставке из којих и познајемо скептичко учење
* Поред Пиронове постојала је и скепса Платонове академије у којој
су познати: Аркесилај и Карнеад (поставио теорију
„вероватноће“, супротстављање Пирону)
* Скептици су у свом учењу увек:
• показивали две стране једног предмета
• али уместо дијалектичког закључивања (јединство
супротности)
• због њихове противречности, остали уздржани од сваког суда
28. Скептицизам: индиферентност
* Смисао скептичког филозофирања био је усмерен на то да човек
постигне свој мир и срећу тиме што ће се поставити
индиферентно према проблему
* Теоријску индиферентност следила је и практична:
* Нема ничега по природи доброг, лошег или индиферентног, него
свако о томе исказује оно то му се чини
* Разни обичаји, навике, традиција и закони дају примере
релативности норми и етичких принципа
* У складу са животним искуством, скептик се понаша као и други
људи, али без уверења
* Методски поступак, при томе, био је супротстављање
противтврдње свакој тврдњи
*Циљ тога поступања није био да се обори свака тврдња, већ да се
уништи догматизам, тј. сигурност у ту тврдњу
29. * Смисао скептичког филозофирања био је усмерен на то да човек
постигне свој мир и срећу тиме што ће се поставити индиферентно
према проблему
* Теоријску индиферентност следила је и практична:
* Нема ничега по природи доброг, лошег или индиферентног, него
свако о томе исказује оно то му се чини
* Разни обичаји, навике, традиција и закони дају примере
релативности норми и етичких принципа
* У складу са животним искуством, скептик се понаша као и други
људи, али без уверења
* Методски поступак, при томе, био је супротстављање противтврдње
свакој тврдњи
* Циљ тога поступања није био да се обори свака тврдња, већ да се
уништи догматизам, тј. сигурност у ту тврдњу
30. Скептицизам: критика сазнања
* Радикална критика чулног и рационалног сазнања
* Не негира се постојање појма, него важење појединачног појма
* Чулно сазнање не може бити критеријум јер:
• човек није објективно мерило ствари (пример Одисејевог пса)
• људи различито осећају (нпр. зиму, топлоту)
• различитим чулима различито осећамо (вид, додир)
• човек је склон да поверује у оптичке варке (нпр., приближавања
и удаљавања)
* Мада је и сам став: „Све је неодређено“, проблематичан, јер личи
на противречност; (став је) они су то интерпретирали овако:
„Како се мени чини оно што су догматичари истраживали своди
се на то, да колико је нешто вероватно толико је и обратно, тј.
невероватно.“
* Рационално сазнање није сигурно, јер би за одређену тврдњу
морали имати доказ, а за овај доказ нови и тако у бесконачност.
Тако се немогућим показује и тврђење на основу доказа и оно без
њега јер тек оно није могуће
31. Скептицизам: критика сазнања
Силогизам је облик лажног закључивања. Тврдња да су сви људи
смртни може се доказати само уколико се она провери на сваком
појединачном човеку. Она се не може узети као истинита
премиса дедукције, која треба да доведе до закључка да је Сократ
такође смртан, пошто је човек.
Секст-Емпирик: Пиронове поставке
* Филозофијом ће старац бити млад путем врлина, а младић стар
(први би се сећао прошлости, а други се не би бојао будућности)
* Мудрац је човек који исправно живи стварајући пролепсу (општи
појам): индукцијом ствара уопштене, главне црте задовољстава
(тј. оно уопштено доживљаја) те се увек може осећати млад
* Критика Платонове теорије васпитања: људи могу себи помоћи
властитим уздизањем из кога произилази лично стање
задовољства
* Човек као филозофски човек је мерило свега јер се сазнавши
суштину света ослободио препрека у постизању људског мира
