Objašnjenje pojma "subjektivno" u okviru kursa "Osnovni oblici mišljenja" na kif.filozofijainfo.com

1. Subjektivno
Osnovni oblici mišljenja

2. Pojam subjekta
• U filozofiji, subjekt je pojam rezervisan za čoveka. Pod “subjektivnim”
podrazumeva se ono što ima veze sa čovekovim moćima, ono što je pod
uticajem njegove prirode i može da se razlikuje u zavisnosti od toga o kom se
čoveku radi.
• Konotaciju pojma subjektivno nije, dakle, teško odrediti. Veći izazov
predstavlja njegova denotacija (obim), odnosno, određivanje šta sve spada
pod taj pojam.

3. Odnos subjektivno-objektivno
• Često se smatra da se odnos pojmova “subjektivno” i “objektivno” može
odrediti na jednostavan način, kao da su to dva pojma sa odvojenim
obimima, čak dva protivrečna pojma. Pojam objektivnog bi ukazivao da nešto
sigurno znamo, da znamo da je nešto istina, dok bi “subjektivno” ukazivalo
da je nešto stvar lične procene o kojoj se razni ljudi ne slažu.
• Subjektivno i objektivno bi bila, dakle, dva odvojena pojma, kao na slici:
Subjektivno
Objektivno

4. Svakodnevni jezik
• Za svrhe svakodnevnog jezika, ovaj način razlikovanja subjektivnog i objektivnog
može biti dovoljan. “Subjektivno” bi tada značilo samo to da oko nekog predmeta
mišljenja postoje velike, nerazrešene razlike, a “objektivno” da te razlike ne postoje
ili da su otklonjene.
• Međutim, ovaj veoma rasprostranjen oblik mišljenja nije dovoljan za neko ozbiljnije
bavljenje saznanjem i mišljenjem uopšte. Na primer, “To je samo tvoje subjektivno
mišljenje”, može implicirati i diskvalifikaciju nekog mišljenja. Međutim, zašto bi
činjenica da oko nečega postoji neslaganje bila razlog za diskvalifikaciju? Očigledno
je da pojam subjektivnog i objektivnog treba podrobnije analizirati.

5. Subjektivno i objektivno su
interferirajući pojmovi
• Ako se sada vratimo na definiciju koju smo pomenuli da je “subjektivno”
ono što ima veze sa subjektom i na šta utiče njegova priroda, onda vidimo da
svi oblici mišljenja moraju biti subjektivni u ovom smislu.
• Serija Brain Games, koja upravo ide na NG, pokazuje kako i najelementarnije
stvari, kao što je opažaj boja, predmeta i trodimenzionalnosti zavise od
interpretacije koju im daje mozak subjekta. To znači da ništa nije u ovom
smislu objektivno, odnosno lišeno subjektivne intervencije.

6. Objektivnost
• S druge strane, objektivnost je kvalitet koji, ako postoji, mora biti moguće
postići u okviru ovog subjektivnog polja. “Objektivnost” bi mogli definisati
kao skup metoda i postupaka koji treba da obezbede da se u što većoj meri
približimo istini o objektu mišljenja.
• Dakle, objektivan nije onaj ko je sprečio da njegova subjektivnost utiče na
njegovo mišljenje – pošto je to nemoguće – nego onaj koji je primenio metode
i postupke kojima se uticaj ove subjektivnosti ograničava i uređuje, a to je
naravno moguće.

7. Istorija odnosa subjekta i objekta
• Da je za saznanje objekta mišljenja neophodno iskoristiti specifične moći
subjekta, stari filozofi znali su od samog početka filozofije.
• Pošto su tragali za nepromenljivom osnovom stvarnosti, nevidljivom
osnovom, odmah je postalo jasno da će do nje moći doći samo mišljenjem.
• Iz ovog uvida ide dug spisak rešenja:
o Heraklitov logos koji je i zakon prirode i razumevanje prirode.
o Parmenidovo biće koje je isto što i mišljenje
o Pitagorina matematika koja se saznaje umom i zahvata suštinu sveta.

8. Ideje koje vode ka istini
• Dakle, ceo stari vek, još u kosmološkom periodu filozofije, shvata da su
subjektivno i objektivno izmešani. Platon je pretpostavljao da su ideje koje su
nam, naravno, dostupne samo subjektivno, dovoljne za saznanje i da su čula
suvišna.
• Nema još ni traga stavu da bi subjektivno trebalo eliminisati da bi došli do
objektivnog. Sokrat, Platon i Aristotel smatrali su da je subjektivna
sposobnost da razmišlja o Dobru najvažnije sredstvo kojim on dolazi do
istine.

9. Moderna skepsa
• Već smo u poglavlju “moderno”, govorili da je moderno vreme donelo veliku
promenu u ovom pogledu. Ljudi su prvi put počeli da gledaju sa skepsom na
aristotelovska sredstva saznanja. Po prvi put se traže sredstva da se upliv
subjektivnog u saznanju ograniči.
• Bekon sumnja u vrednost dedukcije i upućuje na iskustvo, Dekart i Spinoza
kažu da ne treba tražiti svrhe prirode, Lok proglašava iskustvo jedinim
izvorom saznanja.
• Čini se da je moderna jasno shvatila da uticaj subjektivnog treba preispitati.

10. Tendencija koja traje do danas
• Tada nastaje tendencija razdvajanja subjektivnog i objektivnog koja traje do danas. Nauka i
deo filozofije trude se da subjektivno i objektivno razdvoje, jer u subjektivnom vide samo
odraz morala i predstava o dobrom. Nauku treba osloboditi takve subjektivnosti koja nema
veze sa istinom i usmeriti je na eksperimente i proučavanje iskustva. Iskustvo se tretira kao
jedini izvor i kriterijum saznanja. Ova tendencija dobro se ogleda u Njutnovoj izjavi “ Ne
bavim se hipotezama!”, odnosno, nečim što je samo subjektivno.
• Sve što ne opisuje objekte nauke, što se ne može proučavati čulima i eksperimentima
proteruje se u oblast subjektivnog, što sada znači proizvoljnog, nenaučnog, nečeg o čemu ne
postoji nauka, nego samo preferencije.
• Na kraju tog procesa Vitgentajn i pozitivisti proglašavaju raniju filozofiju za metafizičku, da
etika i estetika ne mogu biti nauke, što se završava i današnjim gledanjem na filozofiju kao
na šampiona i zagovaratelja proizvoljnosti.

11. Izlazak iz razočarenja
• Međutim, pored ove struje koja je doslovno shvatila smrt subjekta u modernoj
filozofiji, postoji i druga struja koja je išla ka novom razumevanju veze subjekta i
objekta, umesto njihovog udaljavanja i eliminacije.
• Najjasniji primer ove vrste filozofije je Imanuel Kant. On shvatio da subjekt ne mora
da preuzme svu vlast sebi, kao ranije, odnosno, da čak iako iskustvu prepustimo
poslednju reč, za subjekt još uvek ostaje mnogo posla.
• Naime, subjekt i subjektivno daće objektu “moguću vezu pojava”, oni će biti
zaduženi za hipoteze i objašnjenja, pretpostavke i teorije, koje će se morati
proveravati na iskustvu da bi stekle objektivnost, ali koje će uvek nastajati u
slobodnom subjektu i nigde drugde.

12. Kantovska isprepletenost
• U okviru ovog oblika mišljenja subjektivno i objektivno su, dakle, isprepleteni.
Tako se sprečava da se naučna znanja posmatraju kao dovršena i nesporna
(kao da nauka operiše samo sa znanjima koja su oslobođena
subjektivnosti), što naravno nije istina.
• S druge strane, sprečava se i da se u oblast ukusa gurnu etička, metodološka
i politička pitanja, čime bi se i ona izgurala van prostora rasprave i ostavila
proizvoljnosti.

13. Subjektivno i objektivno su
interferentni pojmovi
• Dakle, subjektivno i objektivno su pojmovi koji u velikoj meri interferiraju.
Subjektivno Objektivno

14. Potreba za preciznijim određenjima
• Kao čisto subjektivnu stvar možemo sada označiti zaista ono što spada u
pitanja ukusa, ono što je čisto privatna stvar za koju ne postoji bilo kakva
potreba usaglašavanja, a čisto objektivan bio bi prostor kantovske “stvari po
sebi”, istine o stvarima koja nam je često nedostupna.
• Sve između istovremeno ima veze i sa subjektivnim i sa objektivnim.
• Preciziraćemo taj odnos pošto detaljnije obradimo pojam “objektivno”.

15. Kurs “Osnovni oblici mišljenja”
kif.filozofijainfo.com