1. Predavanje I
Religija (pojam, struktura, funkcije i razvoj)
Pojam i definisanje
Jedna završena i savršena definicija religije nije moguća jer nije do kraja moguće definisati
pojavu koja se menja i koja ima istoriju. Svaki pokušaj da se pruži potpuna definicija religije ne
samo što vodi do posmatranja religije kao žrtve stvari, već i do zanemarivanja nekih religijskih
pojava koje se po definicijama ne smatraju religijama a jesu religijske pojave.
1. Ako se religija odredi ili definiše kao VEROVANJE U BOGA – kako ćemo onda postupati u
slučaju religija bez Boga?
2. Ako se vera definiše kao VERA U PRIRODNO ILI NEPRIRODNO odnosno kada se
izjednačava religiozno sa verom u natprirodno ili neprirodno, kako ćemo onda postupati sa
religijama koje uče da Bog nije iznad ili izvan religije, već u samoj prirodi – deus sine natural –
(Spinoza, Bog = priroda, panteizam i manenističke religije) ?
3. Ako se religija odredi kao VERA U SVETO šta ćemo raditi u slučajevima kada natprirodno
uopšte nije sveto, a sveto natprirodno (npr. zli dusi, đavoli – ne doživljavaju se kao nešto sveto)
dok se ponekad svetim drži i ono što nije natprirodno (sveta krava, sveti miš...)?
4. Ako se religija odredi kao SISTEM IDEJA VEROVANJA I PRAKSE koji vernicima daje
OKVIR ORIJENTACIJE u svetu punom zbrke, po čemu onda filozofsko-etički sistemi ideja ne
bi bili religija?
5. Ako se religija odredi kao IDEALNA MOGUĆNOST čoveka, zašto bi ideal bio nužno
religioznog karaktera?
6. Ako je religija PREVAZILAŽENJE EGZISTENCIJE, zar se svako biološko nadilaženje
može smatrati religijom?
7. Ako se religijom smatra SVAKO SIMBOLIČKO PREVAZILAŽENJE SMRTI (volja da se
ne umre), onda se ne briše razlika između religije i drugih simboličkih sistema jer su ti sistemi u
krajnjoj liniji pokušaj poricanja smrti, takođe kada je u pitnju ova definicija, šta učiniti sa
religijama koje nemaju ideju o zagrobnom životu?
8. Ako se religijom smatraju sva ona verovanja koja SMISLU ŽIVOTA I SMRTI, onda se ne
vidi zašto filozofija i umetnost ne bi ušle u pojam religije jer po toj definiciji ko god pita za
krajnji smisao života i smrti, taj pita za Boga, pa su rasprave o tome da li Bog postoji ili ne
potpuno suvišne, jer je (ne)postojanje Boga isto što i (ne)postojanje smisla o ljusdkom životu is
smrti?
9. Ako se religija odredi kao verovanje u NEŠTO NEVEROVATNO, zar nema neverovatnih
verovanja koja i po čemu nisu religijske prirode?
10. Ako je religija verovanje u VIŠI SMISAO ŽIVOTA I SMRTI, onda marksizam i
komunizam jesu religije. Svaka ideologija je u ovakvom određenju religija.

2. 11. Ako je religija POKUŠAJ IZGRADNJE JEDNOG SVETA REDA NASUPROT SVETU
SMRTI (haos) onda bi gotovo sve ljudske delatnosti imale religijski smisao pa bi se izgubila
svaka razlika između religioznog i nereligioznog ponašanja.
U pitanja koja postavljamo i odgovorima koje dajemo sadržane su bitne MOGUČNOSTI I
GRANICE određene nauke o releigiji. Zato analiza tih pitanja i odgovora ima veliko
metodološko značenje. Po čemu pitanja koje postavljamo sociolog religije razlikuje od pitanja
koja postavlja npr. filozof, psiholog, antropolog religije... Drugim rečima svaka od ovih nauka
ima svoj pristup religiji (relativno složena pojava).
• Sociolog religije ne pita kao što pita filozof ~Da li Bog postoji?~ nego ako ljudi veruju u Boga,
kakve to posledice ima po njihov život, ili kakve posledice verovanje ima po njihov život.
• Sociolog religije ne pita da li uopšte postoji život posle smrti, već pita da ako ljudi veruju u
zagrobni život, kako to verovanje utiče na njihovo ponašanje u ovom životu?
Pitanje šta je religija je filozofsko pitanje, drugim rečima filozofiju interesuje suština neke religije
ili nekog verovanja. Filozofija definiše religije odvajajući ono što je bitno od onoga što je nebitno
za pojam religije. Filozofa reliije ne interesuju različite religije nego samo religija kao pojava.
Istoričar religije bavi se poreklom religije ili nekog njenog verovanja u ovom ili onom društvu ili
nekoj društvenoj epohi da pritom ne vodi računa npr. o istinitosti tog verovanja. Drugim rečima
svaka posebna društvena nauka pristupa religiji iz svog domena interesovanja. Primepr: psiholog
religije – kako religija utiče na čovekov psihički život i kakve posledice ostavlja na čovekov ego
Jedan svestran istraživač religije može da postavlja čitav niz pitanja ali u svakom trenutku on
treba da zna mogućnosti i granice tih pitanja, odnosno šta može dobiti kao odgovor a šta ne.
Pitanja:
1. Ako je religija izraz neznanja kako onda napredak u ljudskom saznanju ne potisne religiju kao
neznanje? Ako su religijski iskazi neistiniti, zašto mnogi ljudi u njih ipak veruju?
2. Ako je religija stvarno ILUZIJA, da li je moguća stvarnost kojoj iluzije nisu potrebne?
3. Ako su religijski iskazi ISKAZI BESMISLENIH, zar onda ima smisla raspravljati o
besmislenim stvarima?
4. Ako je religija OPIJUM NARODA, kako to da narod pored toliko stvarnih i efikasnih
opijuma bira baš religiju?
5. Ako religija NE ZADOVOJAVA NIKAKVE BITNE LJUDSKE POTREBE, zašto bi ona
bila potrebna ljudima?
6. Ako religija NE ZADOVOLJAVA NIKAKVE POJEDINAČNE POTREBE, zašto bi ona
bila potrebna pojedincu?
7. Ako religija ne vrši nikakve društvene funkcije, kako to da se ona održava u društvenom
životu?

3. 8. Ako je religija PROTIVNA LJUDSKOM RAZVOJU, kako to da većina umnih glava iz
nauke i filozofije nije nalazila suprotnosti izmedju religije i nauke?
9. AKO ČOVEK ZABORAVLJA BOGA, treba se pitati da li on zaboravlja starog a sledi
nekog novog Boga?
Predavanje III
U svakoj religiji nailazimo na veru u neku MOĆ potpuno različitu od moći čoveka bilo da je ova
moć shvaćena kao lična ili bezlična; vidljiva ili nevidljiva; imanentna ili transcedentna. Baš zato
što se potpuno razlikuje od moći čoveka i što je beskrajno zaobilazi, ona je za njega MISTIČNA.
U odnosu na ograničene moći čoveka, ova moć se za njega pokazuje kao neograničena ili
apsolutna. Bez obzira na to da li je ova moć naklonjena čoveku lili nije, da li joj se raduje ili se
nje boji, ili i jedno i drugo, da li joj se pasivno pokorava ili je aktivno iskorišćava (magija –
aktivno iskorišćavanje). Čovek od nje ZAVISI tj. uzima je u obzir kako u svom telesnom, tako u
duhovnom životu, tako da njegov život izgleda drugačije, nego kako bi izgledao kada ne bi imao
pojma o toj moći.
Priznanje da se ova moć javlja u iskustvu ljudi (ne svih) tj. da ona kontroliše čovekov život u
njegovom odnosu prema svetu, da drži konce života i smrti u svojim rukama i da uopšte određuje
sudbinu čoveka u svetu jeste opšte iako nije univerzalno. Osećanje zavisti od te moći koja može
pomoći ili odmoći čoveku u njegovom ovostranom životu, nužno upućuju čoveka da utiče ili
deluje na tu moć na određen način. Svoja iskustva prema apsolutnoj, mističnoj moći čovek
upražnjava na različite načine, ali najčešće u obliku:
1. učenja (dogme)
2. obreda (ritualni radnji)
3. organizacije (ustanove) – crkva, džamija...
Drugim rečima svoje iskustvo izražava kao:
1. kognitivno (saznajno)
2. emocionalno (obredi...)
3. akciono
pri čemu u konkretnim religijama može biti više ili manje naglašen, a ponekad i odsutan neki od
ovih oblika iskustva.
Elementi jedne definicije religije su:
1. vera u moć
2. moć je apsolutna
3. mistična
4. čovek ima osećanje zavisnosti od te moći

4. 5. ta moć kintroliše njegov život i smrt
6. čovek pokušava da utiče na tu moč zbog kontrole života i smrti
7. iz tog odnosa uticaja javlja se iskustvo u obliku kognitivnog, emocionalnog i akcionog iskustva
8. ono se izražava u učenju, ovredima i organizaciji
9. sve ovo ima značaj i značenje za njegov život jer zadovoljava lične i društvene potrebe
SINTETIČKA DEFINICIJA RELIGIJE
Religijom se može smatrati svako verovanje u mističnu i apsolutnu moć od koje čovek zavisi i
koja kontroliše njegov život i smrt ali na kraju može uticati ako se ponaša na određene načine;
svoja iskustva sa tom moći čovek može da izražava na kognitivan, emocionalan i praktičan način
tj. u obliku učenja, obreda i organizacije. Sticanje i izražavanje iskustva sa tom moći ima za njega
odredjeno značenje, a za zajednicu određenji značaj jer bez toga njegov život i život zajednice bi
izgledao drugačije.
+Struktura religije
Svaka religija ima svoje delove ili elemente koji kada se organizuju na određen način pokazuju
prirodu te religije. Na osnovu struk. Imamo religije koje su primitivne (jednostavnije, odnosno
jednoznačnije) i složene koje imaju razvijenu strukturu.
Struktura ravijene religije obuhvata 10 elenmenata:
1. MIT (dogma ili učenje)
2. RITUAL (predstavlja delatnu ravan religije)
3. ISKUSTVO (osećajna ili emocionalna ravan religije)
4. SIMBOLI (značenjska ravan religije)
5. VREDNOSTI (aksiološka ravan) axis – (grč.) vrednosti
6. NORME (moralna ravan)
7. SVETE LIČNOSTI (harizmatska ravan) charizma – (grč.) svojstvo
8. SVETE ZAJEDNICE (socijalna ravan) – ustanove, organizacije
9. SVETO VREME (nadiskustvena ravan)
10. SVETO MESTO (geografska ravan ili geografija duha)
Treba pomenuti da elementarni oblici (primarne religije) religijskog života se ne odlikuju ovako
složenom strukturom i da oni ili te elementarne religije ne mogu biti ključ za razumevanje
razvijenih religija, jer ključ su za njih upravo razvijene religije.

5. Na osnovu strukture imamo razičite tipove religija:
1. dogmatske (dogma je najvažniji element)
2. ritualističke (obred)
3. emocionalne (?) – mislim da je iskustvo ali nisam siguran!!!
4. institucionalne (ustanove)
5. moralne/etičke (vrednosti)
6. religije zakona (norme)
7. harizmatske (ličnost)
Funkcije religije
Funkcije koje religija treba da vrši (obavlja) u ličnom ili društvenom životu su sledeće:
1. F-ja učenja ili kognitivna doktrina (o nastanku sveta – mestu čoveka u tom svetu; nastanku
društva i prirode).
2. Kompenzatorska f-ja – pruža sredstva nadoknade za stvarne prikraćenosti.
3. Komunikatinva f-ja – omogućava opštenje vernika sa bogom (molitva...) i vernika između
sebe.
4. Regulativna f-ja – ovom funkcijom se reguliše ponašanje uz pomoć sistema vrednosti, normi i
pravila ponašanja.
5. Integrativna f-ja – religije poezuju ljude. Ta veza je simbolička, ali u kriznim situacijama
ppostaje stvarna.
6. Emocionalna f-ja – zadovoljava potrebe za sigurnošću, duševnim mirom...
7. Profetska f-ja – pruža etičke ideale i izaziva kritiku sa stanovišta tih ideala, a na taj način i
mogućnost nemirenja/nemira.
8. Legitimacijska f-ja – ovom funkcijom religija opravdava društveni poredak i određena
ponašanja u okviru tog poretka.
9. F-ja identiteta i identifijacije sa grupom. Uz naciju religija je najjača grupna svest kod ljudi.

6. Predavanje IV
Razvoj religije
O PRARELIGIJAMA se možemo obavestiti samo na osnovu posrednih izvora. Ti izvori su
iskopine odnosno nalazi u pećinskim staništima iz starijeg kamenog doba. Među tragovima koje
je pećinski čovek ostavio iza sebe o svom životu i shvatanju sveta, imaju pre svega posebnu
vrednosta za proučavanje prvobitnih religija, imaju lobanju. Pećinski ljudi umrlima su odvajali
lobanje od trupa i sahranjivali je odvojeno – u svojim staništima tj. pećinama. To je dokaz da je
kod njih postojala neka vrsta KULTA LOBANJE.
Zašto je lobanja postala predmet kulta?
Verovatno je došlo do toga da je prvobitni čovek pretpostavljao da je glava središte i nosilac neke
posebne sile ili sposobnosti pomoću koje se čovek održava u životu. Na to se može nadovezati
pretpostavka da će se očuvanje lobanje zadržati za sebe za grupu SILA kojom je pokojnik
raspolagao. Kada je reč o lobanji neprijatelja preko nje se možda zadržava moć nad ostalim
neprijateljima.
ANIMIZAM
Naredna faza u razvoju religije je animizam – verovanje po kome je celokupna stvarnost prožeta
ili nastanjena duhovima i dušama. Jedan broj istraživača religije smatra da je animizmu prethodio
ANIMATIZAM (termin je upotrebio britanski etnolog Maret a znači oduhovljen, oživljen). Tako
je ANIMATIZAM označavao verovanje da je sve u svetu oduhovljeno, živo, oživljeno. Tačnije
određen animatizam je da u stvarima, pojavama i ljudima deluje neka opšta, bezlićna sila kolu
plemena u Polineziji nazivaju MANA (otuda se to verovanje naziva manizam), a u drugim
primitivnim plemenima ORENDA, VAKANDA. Animatizam je verovanje u neku opštu
tajanstvenu silu koja je u svemu, a posebno i naročito se može manifestovati u pojedinim ljudima
ili čak i na pojedinim mestima, dok je animizam verovanje u posebne individualne duhove.
Animatizam se još označava kao DINAMIZAM ( dinamis – starogrčka reč i znači sila) i
PREANIMIZAM. Jedan oblik animizma jeste i TOTEMIZAM (totem – iz jezika
severnoameričkih Indijanaca Odžabve i znači srodstvo). Karakteristika totemizma je verovanje da
određena grupa ljudi vodi poreklo od neke životinje ili biljke a ponekad i od nekog prirodnig
predmeta. Ono zbog čega se i totemizam može tretirati kao varijanta animizma jeste to što se i
kod totemističkih grupa sreće verovanje u duhove. Ono što preovlađuje jeste verovanje u već
pomenutu bezličnu silu koja se zamišlja posebno inkorporativno (uključeno) u totemu. Totemska
životinja nije predmet kulta kao takva zbog njenih prirodnih osobina i uticaja na čoveka, već kao
inkarnacija MANE (sile).
U razvoju religijske svesti i slike o svetu sledeći stepen jeste TEIZAM (theos - starogrčka reč i
znači Bog ili vera u bogove). Istorija religije i etnologije poznaje tzv. fitomorfna (phytos – biljka)
i zoomorfna (zoo – životinja) u obliku biljaka i životinja. Tako naš etnolog Veselin Čajkanović
( dela: ,,Slovenska mitologija“, ,,Mit u Srba“...) smatra da je u staroj srpskoj predhrišćanskoj
religiji, kao u ostalim starim religijama (rimskoj, galskoj, grčkoj...) postojalo tzv. vučije
božanstvo.

7. Razvojna tendencija ide dalje ka antropomorfizmu (anthropos – čovek) – božanstvo u ljudskom
obliku. Antropomorfno božanstvo može da se odnosi na kako na fizičku, tako i na duhovnu
stranu čoveka. Bogovi su zamišljani i kao bića sa fizičkim osobonama čoveka i kao bića sa
isključivo duhovnim stvarima, ali razvijenijim nego kod čoveka. Fizički antropomorfizam
nalazimo u mnogima narodnim religijama (primer: grčki i rimski bogovi su ličili na ljude).
Kasnije razvijene univerzalne religije suzbile su takav oblik antropomorfizma i Boga su
predstavljale kao čist duh i kao zaštitnika morala izražavajući na taj način božansku svetost i
uzvišenost koje bi bile okrenute fizičkim i materijalnim momentom, odnosno profanim i
nečistim. Naravno mnoge su, da bi bile bliže masama, zadržale i znatne ostatke materijalnog,
čulnog predstavljanja božanstva (ikone i kipovi).
TEIZAM (verovanje u Boga) se javlja u dva osnovna oblika:
• POLITEIZAM (vera u više bogova; poli znači više)
• MONOTEIZAM (vera u jednog Boga)
Politeističke religije nalazimo razvijene u egipatskoj civilizaciji i kulturi, starogrčkoj i rimskoj.
Univerzalne monoteističke religije nastale su kada je u pitanju razvoj čovečanstva, u neposrednoj
prošlosti – Jevrejstvo, Hrišćanstvo i Muhamedijanstvo (Islam).
• Bog je u stvari, sa saznajnog stanovišta sinteza našeg saznanja.
• Sa estetskog stanovišta Bog je svaršenstvo lepog.
• Sa moralnog stanovišta Bog je najviše dobro.
Božanstvo je u stvari u simboličkom smislu ono najbolje u nama. Od ljudi, najbliži Bogu su
monasi (monos – jedan), a život monaha u zajednici označava se kao manastir a to je zajednica
usamljenika.
Kod Grka veliki simbolički značaj imao je grčki krst ( krst sa jednakom horizontalnom i
vertikalnom linjom oko kog je opisan krug) a u hrišćanskom svetu latinski krst kao simbol
raspeća sa duzom vertikalnom linojom od horizontalne. Krst je simbol orijentacije u jednom
prostoru. Krst u obliku kruga kod Grka znači zatvorenu autarhičnu zajednicu ali krug može da
znači savršenu ličnost koja savršeno raspolaže svojim osećanjima, razumom i duhom a u
fizičkom smislu sa telom. Krst je u rimskom carstvu bo simbol poniženja jer su na njemu
razapinjani robovi, razbojnici, ubice i otpadnici. Prvi put sa Hristom krst dobija veličanstvenu
simboliku. Razapeti Hrist je prva i najveća žrtva u ime vere u Boga. Hrišćanski tj. latinski krst
horizontalna linija predstavlja odnos između ljudi (kao raširene ruke) a vertikalna odnos tj. put ka
Bogu, odnosno uspostavlja se vertikala JA – BOG i horizontala JA – TI. Na krstu se ukršta
vremenito i večno.
Vavilonska kula je građena stepenasto a ta stepenatost jeste put kako da se dodje do neba tj. do
Boga. Bog je videći tu gradnju pustio različite jezike da se ljudi ne bi sporazumeli ako se nastavi
gradnja do njega.