1. ТЕМА БР. 1.
ПЕДАГОГИЈА – НАУКА О
ВАСПИТАЊУ
Др Драго Бранковић
Филозофски факултет
Бања Лука

2. Питања:
1.
2.
3.
4.
5.
Појам и задаци педагогије
Конституисање и развој педагошке
науке
Класификација наука и мјесто
педагогије у систему наука
Систем научних дисциплина у
педагогији
Интердисциплинарни и
мултидисциплинарни приступ

3. 1. Појам и задаци педагогије
Појам педагогија
– Paidagogus – pais, paidos (дјечак) i
ago, agein (водити)
– у античком периоду терми педагог означавао
је роба који се бринуо о безбједности
дјечака.
– у старом Риму термин педагог означава
ученог Грка који се бринуо о безбједности и
васпитању дјеце (породични учитељ)

4. – касније термин педагог означава
човјека који васпитава дијете,
– појам педагогија у значењу науке први
користи Јохан Фридрих Хербарт (1776
– 1841),
– највећи број савремених педагога
појам педагогија одређују
дефиницијом:
ПЕДАГОГИЈА ЈЕ НАУКА О
ВАСПИТАЊУ

5. Дефиниција педагогије састављена је
од три термина:
ПЕДАГОГИЈА
2. НАУКА
3. ВАСПИТАЊЕ
1.

6. НАУКА је систематизован и аргументован
скуп сазнања о објективној стварности у
одређеном историјском периоду до којих се
дошло примјеном објективних метода
истраживања.
ВАСПИТАЊЕ је процес формирања човјека
као људског бића са свим физичким,
интелектуалним, моралним, естетским,
радним и емоционалним квалитетима.

7. Задаци педагогије:
Педагогија као наука има пет
основних задатака:
1. Педагогија проучава и истражује
васпитне појаве, открива педагошке
законитости, формулише педагошке
законе, те откривене и формулисане
педагошке законе класификује у
посебан педагошки систем.

8. 2. Битан задатак педагогије је да на
основу откривених законитости и
формулисаних закона потпомаже
развијање, унапређивање и
усавршавање васпитно-образовне
праксе.
3. Педагогија научно прати и критички
вреднује резултате у педагошкој
теорији и васпитно-образовној пракси.

9. 4. Задатак је педагогије да развија и
усавршава специфичну методологију
научних истраживања (методе, технике,
поступци, инструменти и др.)
васпитно-образовних феномена.
5. Задатак је педагогије да користи
резултате научних сазнања до којих су
дошле друге (посебно граничне) науке
и научне дисициплине, те да та сазнања
повезује у одређен кохерентан и
функционално уређен систем.

10. 2. Конституисање и развој педагошке науке
– Прва размишљања о васпитању налазе се у
зачецима друштвене праксе – тада то није била
педагошка теорија нити педагошка пракса.
– У најстаријим остацима људске културе (нпр.
цртежи у пећинама) налазе се и они елементи који
упућују у сложене проблеме васпитања.
– Настанком филозофије долази до
диференцирања људских знања – па и прве идеје о
васпитању настају у филозофији – филозофија је
постала комплексна теорија о различитим, па и о
педагошким проблемима.

11. – Наука се у развоју цивилизације јавља с првим
почецима писмености али не у оним значењима које
данас та дјелатност има – у данашањем значењу наука
се јавља у старој Грчкој.
– У почетку свака наука се идентификовала са
филозофијом.
– У новом вијеку (19. и 20. вијек) тражи се већа
специјализација знања па је тешко говорити о
јединственој науци. То је узрок настајања процеса
диференцирања наука из филозофије и конституисања
посебних наука. Поред тога, филозофија остаје као
највиша, најопштија и најцјеловитија наука (њен
предмет проучавања је најапстрактнији).

12. – Развој сазнања, усавршавање методологије научних
истраживања, па и потребе људи и цивилизације
детерминисали су процес диференцијације наука од
филозофије али и унутрашње “гранање” саме филозофије.
– Прво се диференцирају природне науке (физика, хемија,
биологија, географија, механика и др.).
– У вријеме брзог развоја капиталистичких друштвених
односа од филозофије се диференцирају и друштвене
науке. Током 19. вијека, заједно с другим друштвеним
наукама, започео је процес диференцирања и педагогије
од филозофије и њено конституисање у посебну науку.

13. Периоди у конституисању педагошке науке
– Конститусање било које науке је сложен и крупан
проблем. У том процесу је потребно:
1.Дефинисати посебан предмет проучавања,
2.Извршити разграничење са другим наукама,
3.Изнаћи специфичну методологију истраживања.
Први период – настанак и развој педагошких
идеја, схватања и концепција васпитања до
конституисања педагогије као посебне науке (првобитна
заједница, античка педагошка мисао, римска епоха,
средњи вијек, педагошке идеје и концепције Коменског,
Лока, Русоа, Песталоција).

14. Други период – развој педагогије као посебне
(самосталне) науке – за њено конституисање
најзначајнији је њемачки филозоф и педагог Јохан
Фридрих Хербарт (1776 – 1841).
– Хербарт је утемељио “норамтивну педагогију”
засновану на етици и филозофији.
– Према Хербарту, основни пут у изградњи педагогије
је дедуктивни пут (дедуктивна педагогија).
– Покушао је повући јасну границу између педагогије
као науке и педагогије као практичне дјелатности
(вјештина васпитања).
– До 19. вијека педагогија се на универзитетима
изучавала у оквиру филозофије – примијењена
филозофија.
– Хербарт је први педагогију увео у универзитетску
наставу.

15. – Послије Хербарта, конституисању педагогије
дали су свој допринос: Цилер, Рајн, Стојн,
Вилман, Ушински, Дјуј, Макаренко и многи
други.
– Никола Поткоњак пише: “Педагогија је, може
се слободно констатовати, у погледу пута свог
научног конституисања и оствареног статуса,
постигнутог научног нивоа, прошла изузетно
сложен и по много чему специфичан пут у
односу на било коју другу друштвену науку. Пут
који је још увијек у много чему непроучен и
неосвијетљен”.
– Педагогија и филозофија никад нису могле
нити ће моћи у потпуности да се раздвоје.

16. 3. Класификација наука и мјесто педагогије у
систему наука
– Педагогија је настала у оквиру филозофије али се
већ дужи временски период развија као посебна
наука. Њено мјесто могуће је прецизније одредити
само у оквиру класификације науке уопште.
– Науке је могуће класификовати примјеном више
различитих критеријума. У историји развоја наука
било је више покушаја утврђивања критеријума
класификације и разврставања наука.

17. Неке класификације наука су:
1.
2.
3.
4.
Филозоф Имануел Кант сматра да је основна наука филозофија
али дозвољава да још постоје теологија, право, друштвене
науке и медицина.
Јохани Бењамин Ерхард разликује: а) филозофију, б) salus
publica (политика, финансије, економија, право и ратна
вјештина), в) salus privata (природословље, антропологија,
историја, генетика).
Вилхем вон Хумболд науке разврстава у двије групе:
а) хуманистичке или духовне науке у које убраја и социологију
и економију и б) природне науке и природословље.
Аугуст Компте науке класификује према критеријуму природна
хијерархија или природни слијед. Према томе, Компте
разликује: математику, астрономију, физику, хемију, биологију и
социологију.

18. 5. Данас се најчешће науке класификују по предмету проучавања,
према методама којима се служе у истраживању или према сврси
(циљу) којем се усмјеравају. Најједноставнија је сљедећа
класификација наука:
а) формалне науке (проучавају само форму или формалну страну
реалних ствари и збивања – у такве науке спадају: математика и
формална логика).
б) реалне науке (проучавају реалне предмете и збивања и дијеле се
на:
1.Природне науке (биологија, физика, хемија и др.),
2.Духовне науке (психологија, социологија, историја, политика,
економија и др.),
3.Друштвене науке (наука о људском друштву, друштвена историја и
др.),
4.Систематске науке (систематска зоологија, ботаника, минерологија
и др.),
5.Генетичке науке проучавају постанак и развој предмета и појава
(генетика, геологија и др.) и
6.Примијењене или практичне науке (медицинске науке, правне
науке, агрономија и др.).

19. – Педагогија се према предмету свог проучавања може
сврстати у већи број наведених наука. Примјеном
различитих критеријума, можемо констатовати сљедеће:
1.Педагогија је (једна) друштвена наука.
2.У класификацији наука на фундаменталне и
примијењене, педагогија је више примијењена наука у
којој се проводе и фундаментална истраживања.
3.У подјели наука на теоријске, апстрактне, практичне,
емпиријске, конкретне и историјске науке, педагогија је
истовремено практична, емприријска и конкретна наука.
4.Неки научници разликују науке које проучавају појаве
које постоје (фактографске науке) и науке које
проучавају појаве које ће настати – педагогија се може
сврстати у обе групе.

20. 5. Педагогија је нормативна наука (проучава прошлу и
постојећу стварност да би формулисала законе и
утврдила руководећа начела и принципе васпитања –
норме).
6. Педагогија је и вриједносна наука (даје оцјену
теоријских и практичних достигнућа).
7. Постоји разврставање наука и на дескриптивне,
експерименталне, експликативне, компаративне,
дедуктивне, индуктивне, квантитативне и друге науке –
педагогија има елементе свих наведених наука.
На основу наведених критеријума и различитих
класификација наука, може се закључити да педагогија
има посебно мјесто у систему наука. Различити
критеријуми класификације одређују њено мјесто и
позицију у систему наука. Позицију педагогије у
систему наука одређују и различите врсте истраживања
у педагогији.

21. 4. Систем научних дисциплина у педагогији
Конститутивност дисциплина:
1.одржани научни скупови,
2.објављене научне монографије,
3.квантитет и квалитет научних радова,
4.теоријски радови о специфичностима
методологије,
5.истраживачки пројекти,
6.позиција дисциплине у наставним плановима,
7.објављени уџбеници и
8.објављене библиографије радова.

22. – Предмет проучавања педагогије је веома широк и
комплексан, па је педагогија разграната наука.
– Педагогија се састоји од великог броја
педагошких научних дисциплина.
– Под појмом педагошка дисциплина треба
подразумијевати уже научно-теоријско подручје или
један од аспеката (компоненти) васпитања.
– Систем педагошких научних дисциплина се
констатно развија (број педагошких научних
дисциплина није коначан).

23. – Постоје различити критеријуми класификације
педагошких научних дисицплина. Примјеном тих
критеријума долазимо до сљедеће класификације:
1.Психофизичке
способности или узраст
васпитаника: а) предшколска педагогија,
б) школска (основношколска и
средњошколска) педагогија; в) високошколска
педагогија и
г) андрагогија.
2. Мјесто васпиног рада: а) породична
педагогија, б) дидактика, в) домска или
интернатска педагогија и г) педагогија
слободног времена.

24. 3. Вријеме васпитања: а) историја педагогије
(општа и национална), б) савремена педагогија и
в) педагошка футурологија.
4.Специфични услови васпитања: а) специјална педагогија,
б) индустријска педагогија, в) војна педагогија и г) религијска
(конфесионална) педагогија.
5.Ниво општости дисциплине: а) опште педагошке
дисциплине (општа педагогија, методологија педагошких
истраживања, историја педагогије, компаративна педагогија,
педагошка футурологија; б) посебне педагошке дисциплине
(предшколска педагогија, школска педагогија, андрагогија,
дидактика, породична педагогија, домска педагогија,
педагогија слободног времена) и в) појединачне педагошке
дисциплине (методике наставе појединих предмета, методика
васпитног рада, методика рада педагога и др.).

25. Према нивоу научне развијености и практичне примјењивости у
васпитно-образовном процесу најпознатије су сљедеће педагошке
дисциплине:
Општа педагогија – основна педагошка дисциплина која се
бави фундаменталним питањима васпитања и педагогије.
Методологија педагошких истраживања – педагошка научна
дисицплина која се бави проблемима научноистраживачког
рада у области васпитања и образовања.
Дидактика – педагошка научна дисциплина која се бави
теоријским основама наставе (наука о настави).
Школска педагогија – посебна педагошка дисциплина која се
бави проблемима школе и школксих система.
Андрагогија – посебна педагошка дисциплина која се бави
проблемима васпитања и образовања одраслих.
Методика наставе – проучава законитости процеса
поучавања, учења, самоучења и стваралаштва у оквиру
наставних предмета и савремених наставих система.

26. 5. Интердисциплинарни и
мултидисциплинарни приступ
У оквиру система педагошке науке, али и у оквиру веза
са другим наукама у педагогији су развијена два
приступа проучавању васпитно-образовних феномена.
То су интердисциплинарни и мултидисциплинарни
приступ.
Интердисциплинарни приступ (интер – унутар)
изражава однос унутар педагошких научних
дисицплина. Овај приступ посебно је битан
приликом истраживања и проучавања
педагошких феномена који припадају не једној
већ су предмет проучавања већег броја
педагошких научних дисциплина.

27. Мултидисциплинарни приступ васпитању
(мулти – много) изражава однос који педагошка
наука или неке њене научне дисциплине
успостављају са другим дисциплинама које нису
у саставу педагошке науке. На садашњем
степену развијености педагошке науке,
мултидисциплинарни приступ у проучавању
васпитно-образовних појава најчешће се
успоставља са филозофијом (етика, естетика,
гносеологија), психологијом (развојна
психологија, педагошка психологија, социјална
психологија), социологијом (социологија
образовања), те кибернетиком (теорија система,
информатика) и другим наукама.