1. Тема бр. 7.
МОГУЋНОСТИ И ГРАНИЦЕ
ВАСПИТАЊА
Др Драго Бранковић
Филозофски факултет
Бања Лука

2. ТЕЗЕ ЗА РАСПРАВУ:
1.
2.
3.
ВАСПИТАЊЕ ЈЕ САМО ЈЕДАН ОД ФАКТОРА
КОЈИ УТИЧЕ НА ФОРМИРАЊЕ И РАЗВОЈ
ЛИЧНОСТИ
ПЕДАГОШКИ ОПТИМИЗАМ –
ПРЕНАГЛАШАВА УЛОГУ И МОЋИ
ВАСПИТАЊА, А ПЕДАГОШКИ ПЕСИМИЗАМ
НЕГИРА ИЛИ МИНИМИЗИРА УЛОГУ
ВАСПИТАЊА
МОЋИ ВАСПИТАЊА СУ ВЕЛИКЕ, АЛИ
ИТОВРЕМЕНО И ОГРАНИЧЕНЕ

3. 4. НАСЉЕЂЕ ЈЕ ФАКТОР КОЈИ ДЕТЕРМИНИШЕ
ГРАНИЦЕ ВАСПИТАЊА
5. ДРУШТВЕНА СРЕДИНА СТВАРА ПОВОЉНУ
ИЛИ НЕПОВОЉНУ АТМОСФЕРУ ЗА ВАСПИТАЊЕ
6. МОЋИ ВАСПИТАЊА ДЕТЕРМИНИСАНЕ СУ И
АКТИВНОСТИМА САМОГ ВАСПИТАНИКА
7. ВАСПИТАНИК КАО ОБЈЕКТ- ВАСПИТАНИК КАО
СУБЈЕКТ – ВАСПИТАНИК ИСТОВРЕМЕНО И
СУБЈЕКТ И ОБЈЕКТ ВАСПИТАЊА
8. НА ДОМЕТЕ ВАСПИТАЊА УТИЧУ БРОЈНИ
ФАКТОРИ (ИНТЕНЗИТЕТ И СМЈЕР УТИЦАЈА).

4. Фактори и теорије васпитања
Одлучујући утицај на формирање личности имају
сљедећи фактори:
1. Насљеђе – фактор развоја личности који
представља предуслов сваког васпитања и развоја.
Насљеђе се преноси преко гена. Наслијеђене
особине се не ипосљавају одмах и аутоматски већ
постепено и помоћу васпитања. Наслијеђене
особине су само могућности (диспозиције) које се
могу али не морају развити.

5. 2. Друштвена средина – фактор који одређујемо
као спољни или индиректни фактор развоја
личности. Друштвена средина је врло комплексна
и њени утицаји на развој личности су бројни. У
оквиру друштвене средине посебан утицај на
васпитање имају државно уређење, друштвени
односи, стандарди живота, социјална припадност,
породица, школа, средства комуницирања,
култура, обичаји, традиција, вјеровање и др.
Поред тих друштвених фактора, у оквиру средине
одређен утицај на развој неких особина личности
имају и географски фактори (географски простор,
клима, природне специфичности и др.).

6. 3. Васпитање – је једини фактор развоја личности који
дјелује намјерно, плански и организовано. Васпитање
не дјелује на развој личности изоловано већ у склопу
вањских или друштвених фактора. Васпитање као
фактор развоја личности треба посматрати у
тоталитету а не сводити га само на школско и
породично васпитање.
4. Активност васпитаника – је један од одлучујућих
фактора развоја личности и васпитања. Јер. “човјек
држи своју судбину у својим рукама”. Активност
васпитаника треба схватити као активан однос
појединца према материјалној и друштвеној средини.
Учење је само један од облика васпитне активности
васпитаника. У оквиру организованог васпитања треба
подстицати и развијати самоактивност, самоучење и
самоваспитање личности.

7. Теорије о утицају фактора на развој и васпитање
личности у педагогији су:
1.
2.
Нативистичка теорија уобличава она схватања
према којима је насљеђе одлучујући или једини
фактор васпитања и развоја. Према овој теорији,
дијете се рађа као “човјек у малом” и у току
живота само развојем изражава уређене особине и
способности. Ову теорију неки педагози називају
биологистичком теоријом.
Емпиристичка теорија одређује емпирију (живот,
друштвену средину, праксу) као одлучујући
фактор на развој и васпитање. Представници ове
теорије сматрају да је благовременост утицаја
емпирије одлучујући у развоју личности.

8. 3.Теорија конвергенције изражава схватање да
постоји подједнак утицај насљеђа и емпирије на
развој и васпитање личности. То је теорија која
покушава помирити нативистичку и емпиристичку
теорију. Представници ове теорије залажу се за
налажење оптималног односа између насљеђа и
емпирије.
4. Мултифакторска теорија заснива се на
схватању да на развој и васпитање личности утичу
бројни фактори. Њихов смјер и интензитет утицаја
је веома различит и зависи од индивидуалних,
срединских, васпитних и других околности.