Učenje i viši kognitivni procesi 4a. Debata o racionalnosti, nastavak

1. UČENJE I VIŠI KOGNITIVNI PROCESI
Prolećni semestar 2013.
Predavač: Goran S. Milovanović
Predavanje 3
ODLUČIVANJE – Deo III: Debata o racionalnosti (vežbe)

2. Učenje i viš.kog.procesi, Proleće 2013: Odlučivanje, Deo III – Predavanje 3v 2
INDIVIDUALNE RAZLIKE I NORMATIVNE KOMPETENCIJE
Stanovič & Vest (1998, 2000)
• Proučavaju korelacije između postignuća na
• (1a) standardnim merama kognitivnih sposobnosti
• SAT test
• Školski uspeh
• Ravenove matrice
• (1b) merama tendencija u mišljenju
• epistemički apsolutizam
• spremnost na promenu perspektive
• spremnost na dekontekstualizaciju
• tendenciju da se drugačija mišljenja prihvate kao evidencija.
• (2) merama koje se odnose na normativnu adekvatnost odgovora u tipičnim
eksperimentima u debati o racionalnosti.
• Svi njihovi eksperimenti su tipični eksperimenti u oblastima suđenja i rezonovanja.
• REZULTAT: pozitivna korelacija između (1a) i (2), i nešto niža pozitivna korelacija između (1b)
i (2).
• Šta mere standardne mere kognitivnih sposobnosti?

3. Učenje i viš.kog.procesi, Proleće 2013: Odlučivanje, Deo III – Predavanje 3v 3
METODOLOŠKA PARADIGMA RACIONALNE ANALIZE
John Anderson (1991), oslanjajući se na teorijske postavke Dejvida Mara
(Marr, 1982): osnovna pretpostavka od koje treba poći u analizi
kognitivnih sistema je princip racionalnosti:
„Kognitivni sistem optimizuje adaptaciju ponašanja organizma“
1. Precizno odrediti koji su ciljevi kognitivnog sistema.
2. Razviti formalni, matematički model okruženja (sredine) na koju je
kognitivni sistem adaptiran.
3. Postaviti minimalne pretpostavke o tome koja je cena izračunavanja
da bi se ciljevi (1) rešili u tom okruženju.
4. Razviti optimalnu bihejvioralnu funkciju na osnovu (1) - (3).
5. Empirijski testirati predikcije bihejvioralne funkcije.
6. Ukoliko predikcije bihejvioralne funkcije nisu potvrđene,
ponavljati proces racionalne analize dok one to ne budu.

4. Učenje i viš.kog.procesi, Proleće 2013: Odlučivanje, Deo III – Predavanje 3v 4
ODLUČIVANJE I UNIFIKACIJA BIHEJVIORALNIH NAUKA
Herbert Džintis, 2007. „Okvir za unifikaciju bihejvioralnih nauka“. BBS, 30.
Sve nauke o ponašanju, odn. sve bihejvioralne nauke – psihologija, biologija i neuronauke, ekonomija,
sociologija, antropologija i političke nauke – prema Džintisovom shvatanju, dele jednu zajedničku
osobinu, a to je neophodnost da postuliraju određeni model individue, čije ponašanje, bilo izolovano,
bilo kroz strateške interakcije sa drugim individuama, onda proučavaju.
Bez obzira na sadržaj neke posebne društvene nauke, model individue na koji se ona oslanja mora da
počiva na zajedničkoj ideji da je fundamentalan proces koji opisuje svako ponašanje upravo proces
odlučivanja: odlučivanja o tome u kojoj situaciji, po kojim pravilima, raspolažući kojim informacijama
i pod kojim ograničenjima individue vrše izbor ponašanja kojim će pokušati da se prilagode različitim
sredinama (kontekstima, situacijama) u kojima se nalaze.
BPC model: (B)eliefs, (P)references, (C) constrains.
Noseća teorija: normativna teorija očekivane korisnosti.
Ako razmislimo o karakterističnim metodama u eksperimentalnoj ili diferencijalnoj psihologiji, brzo
možemo da uvidimo da se sve one, u krajnjoj liniji, baziraju na registrovanju neke odluke ispitanika.
Istraživački program neuroekonomije (Glimcher, 2004).
Nova sinteza u psihologiji i društvenim naukama?