Objektivisticka i pozitivisticka teorija

1. Objektivistička i pozitivistička tendencija.
U svakoj od ovih tendencija različito se gleda na učenike. Za pitanje koje je u osnovi ovoga
teksta, značajno je da sagledamo ove tendencije iz ugla shvatanja učenika.
I Objektivistička i pozitivistička tendencija. U ovoj tendenciji učenik se shvata kao »objekat«,
»faktor«, »adresat«; time je pozicijučenika,njegova egzistencija i interakcija potisnuta na margin.
Ova vrsta orijentacije manifestuje se posebno u didaktičkim pravcima:
• strukturalna didaktika (Lencen),
• kibernetsko-informaciona didaktika (Kube),
• sistematsko-teorijska didaktika (Kening, Ridel).
Strukturalna didaktika nastoji da poveže teoreme opšte strukturne teorijesa elementima Pijažeove
genetičke strukturne teorije, da bi iz toga razvila polazište »genetičkog strukturalizma« kao
strukturne didaktike.
Za strukturnu genetičku didaktiku karakteristično je da učenje i delanje shvata kao proces
transformisanja površinskih u dubinske strukture, odnosno suprotno. Time se proces učenja
može shvatiti kao aktivni transformativni proces učenja.
Tako Lencen (1973) i drugi pobornici ovoga pravca nastavu shvataju kao instritucionalizaciju
transformacionih procesa, a s druge strane, drže se generalizacije struktura nastave.
Iz ovoga proizilazida je beznačajno da li je nastava, kao transformacioni proces, na primer,
emancipatorno orijentisana i da li se tim ciljem orijentiše ka učenika u njegovom stvaranju
strukture, ili pak, da je učenik prepušten strukturama po logici stvari predmeta, sadržaja.
Nastava, dakle, svojim logičkim strukturama doprinosi razvoju strukturama i strukturama
mišljenja, te je u strukturalnoj didaktici učenik faktor ili element. U kibernetsko-informacionoj
didaktici učenik se shvata kaoagregatkoji uči. Zasnovana na bihejviorističkoj
teorijiučenja,ovateorijanastojidaoptimiziraproceučenjainstrumentališućiučenika i podređujući
gaprocesu učenja, naročito ako je reč o programiranoj nastavi, ili pak, ako se u učenju koriste
uređaji (za učenje jezika ili kompjuter). ) Sistematsko-teorijska didaktika obuhvata

2. međuzavisnost poučavanja i učenja. U ovoj međuzavisnosti elementi su kauzalno upućeni jedni
na druge i, kako to slikovito kaže Kron (1996), podsećaju na kugle u bilijaru; ako se udari jedan
element – pokreću se i svi ostali elementi sistema u monokauzalnoj vezi. Učenik se u ovom
sistemu javlja kao »subsistem«, »operacioni objekat« ili »nastavni objekat«. Sistem, prema
zadatim ciljevima učenja, treba da odredi nastavnik koji pokrećeoperacije.
Za sva tri prethodno navedena modela karakteristično je da je učenik objekat na koji se može
uticati i didaktika služi da se uticaj učini legitimnim, kako to kaže Kron, i da se definiše.
Shvatanje učenika kao »objekta«, »faktora«, »elementa«, »agregata«... koji uči, sa osnovama u
bihejviorističkoj teoriji i u teoriji o etapnom formiranju umnih radnji (Talizinin kibernetski
model), implicira postupke ocenjivanja koji u sebi nose potkrepljenje (iskazan informacijom i
drugim oblicima posticanja).
Iz ugla ovih didaktičkih teorija nema mesta rezervisanju posebnih časova za ispitivanje,
proveravanje i ocenjivanje. Nije potrebno puno napora da se zamisli u kolikom su neskladu
ovakva organizacija ispitivanja i zahtevi za ritmom potkrepljenja. No, nasuprot ovome,
odgovaraju postupci proveravanja i vidovi ocenjivanja koji su sastavni