2. Највећа битка Првог светског рата, битка за Сому имала је
више од милион зараћених војника избачених из
строја.Британске и француске снаге су покушале да се
пробију кроз немачке линије које су се протезале дуж 40 km
дугачког фронта који је ишао северно и јужно од реке Соме у
северној Француској. Један од циљева ове битке био је да
одвуче немачке снаге из битке за Верден или попусти њихов
притисак (циљ који је на крају и био испуњен); али, на крају
су губици ове битке премашили губитке битке за Верден.
Сећање на битку се највише везује за њен први дан, 1. јул 1916.
године, у којем је из строја британске армије избачено 57.470
војника, од којих је било 19.240 убијених или умрлих од
последица рањавања. До данас је ово дан са највећим
губицима у историји британске армије.
3.
4. Иако је у британском памћењу, Битка на Соми остала у
стравичном сећању, она је такође била страховит
ударац за немачку војску; један официр је описао битку
познатим ријечима као „муљевити гроб њемачке
копнене војске“. Током битке на Соми, британске снаге
су научиле пуно лекција о модерном ратовању, док су
њемачке снаге претрпјеле ненадокнадиве губитке.
Званични британски историчар, Сер Џејмс Едмондс, је
изјавио да „није превише тврдити да су темељи завршне
побједе на западном фронту постављени током битке
на Соми године 1916."
6. Савезничка стратегија за 1916. годину је већином дефинисана
током конференције у Шантилу 6. децембра, 1915. када је
одлучено да се изврше симултане офанзиве са руске стране
на истоку, Италијана на Алпама, и комбинованих англо-
француских снага за западном фронту, које су имале за циљ
напад на централне силе са свих страна.
Током краја децембра мјесеца 1915, генерал Даглас Хејг је
замијенио генерала Џона Френча као главног
командантаБританских експедиционих снага. Хејг је
фаворизирао британску офанзиву у Фландрији; због тога
што је то подручје било близу линије снабдевања самих
британских експедиционих снага преко енглеског канала, и
имала је за циљ да одбаци њемачке снаге од сјеверно морске
обале Белгије, са које су њемачке подморнице била пријетња
Британији
7. Ипак, мада није било званичног договора,
британске снаге су биле млађи партнер на
западном фронту и требале су да се прилагођавају
француској политици. У јануару 1916, француски
командант, генерал Жозеф Жофр, се сложио да
Британске експедиционе снаге начине главни
напор у Фландрији, али након каснијих расправа у
фебруару, одлука је преиначена у комбиновану
офанзиву у којој би се француска и британска
армија среле са супротних страна реке Соме у
Пикардији.
8. Планови за заједничку офанзиву на Соми једва да
су почели да се реализују, када су Немци
започели битку за Верден 21. фебруара, 1916. Након
што су се Французи посветили одбрани Вердена,
њихова могућност да се држе своје договорене
улоге током планиране офанзиве је нестала, и
цијели терет се пребацио на британске снаге. Како
су борбе код Вердена потрајале, циљ офанзиве на
Соми се промијенио од задавања одлучујућег
ударца њемачкој, на олакшавање притиска на
француску армију.
9. У 1916. години, британској армији у Француској опасно је
недостајало искуство у ратовању. Почетна Британска
редовна армија, снаге шест дивизија на почетку рата, је била
ефективно уништена у биткама 1914. и 1915. године. Већину
британске армије су сад чинили добровољци из
Територијалних снага и нова армија лорда Херберта
Киченера која се почела формирати августа 1914. Проширење
армије је захтијевало генерале за старије командире, тако да
је промоција ишла запрепашћујућом брзином, и није увијек
одражавала стварну способност. Чак и сам Хејг је ушао у
Први светски рат као командир британског првог корпуса,
прије него што је командовао британском првом армијом,
затим експедиционе снаге у Француској, ефективно групу
армија, сацињену од четири армије (убрзо пет) састављене
од укупно 60 дивизија.
10. Средином 1916. године, Фокер Скоурџ је био
завршен Краљевски летачки корпус је успоставио
ваздушну доминацију изнад фронта Соме. Овдје је
британско ратно ваздухопловство је имало 10 ескадрила
са 185 авиона против њемачке снаге од 129 авиона.
Снаге Британаца су водиле агресивну офанзивну
политику која им је омогућила да врше корекцију
атриљеријске ватре, уз помоћ авиона или балона, док су
истовремено спречавали њемачке снаге да саме
спроводе исто. Та се ситуација задржала до септембра
када су Немци увели у битку нове авионе, и баланс
снага се опет промијенио у корист њемачких снага.
11. Првом дану битке је претходило седам дана припремне
артиљеријске ватре у којој су британске снаге испалиле
преко 1.5 милиона граната. Десет тунела напуњених
минама је такође ископано испод немачких линија
фронта и утврђених тачака. Три највећа тунела су
садржала око двадесет тона експлозива.
У напад је требало да крене тринаест
британских дивизија (11 из IV британске армије и два из
III британске армије) северно од реке Соме и шест
дивизија VI француске армије са јужне стране реке. Са
друге стране налазила се II немачка армија под
командом генерала Фрица фон Белофа (Fritz von Below).
Осовина напретка била је усредсређена на стари
римски друм који је ишао од Албера према западу до
Бапома, места удаљеног 19 километара североисточно.
12. Тренутак напада у бици за Сому је био 07:30, 1. јул
1916. године. Десет минута пре тога, у 07:20, тунел
са минама, Хоуторн Риџ утврђења, је дигнут у
ваздух. Осам минута касније остатак тунела са
минама је такође детониран (изузев минираног
тунела на Касино Поинту, због кашњења). У самом
тренутку напада завладала је кратка тишина, док је
артиљерија усмеравала своје цеви ради отварања
ватре на следећу линију циљева. Када је
артиљеријска ватра почела опет, официри су
дунули у пиштаљке позивајући први талас
пешадије да изађе из ровова.
13. Експлозија Хоуторн Риџ утврђења са
минама, 7.20, 1. јул 1916.
Британски пешадијски план
напада за 1. јули.
14. Пешадија је била натоварена са по 32 килограма опреме. У неким
случајевима је издата наредба да се формирају таласи и да се
ходајући напредује према циљевима. на осталим деловима фронта
јединице су испузале у простор између ровова ("ничија земља")
раније, те су могли да нападну предње немачке ровове оног
тренутка кад је паљба престала. Упркос жестоком бомбардовању,
велики број немачких бранилаца је преживео, заштићен у дубоко
укопаним заклонима, и они су упели да нанесу велике губитке
рањивој пешадији у нападу.
Северно од Алберт-Бапом друма, Британци су доживели неуспех у
нападу. На неколико места упали су у немачки фронтални
рововски систем, или чак линију одржавања, али било их је
премало да би се ту одржали у немачком контранападу. Како се
немачка артиљеријска ватра се усмерила на подручје ничије земље,
постало је немогуће да се појачање пробије до њих или да се врате.
Комуникација је била јако лоша и команданти често нису знали
како се развија битка.
15. Погрешан извештај да је 29. дивизија успела на
Бомон Хамелу узроковао је да се резервној бригади
нареди да иде напред да их подржи. Прва
Њуфаундленд пуковнија, величине батаљона, није
могла да дође до предњих ровова, тако да је
напредовала из резервних ровова. Већина
батаљона је нестало пре него што су прешли линију
фронта и имали су 91% жртава. Од 801 војника само
67 се вратило неповређено.
16. Британски напредак са стране Албер-Бапом друма такође је
био неуспешан, иако су експлодирале две мине на Ла
Буаселу. Други трагичан напредак доживела је Танесајд
ирска бригада 34. дивизије, која је кренула једну миљу од
немачке фронталне линије. Могла је јасно видети немачка
митраљеска гнезда. Били су збрисани пре него што су успели
да стигну до својих предњих ровова.
На сектору јужно од друма, француске дивизије су имале
више успеха. Ту је немачка одбрана била релативно слаба, а
француска артиљерија, која је била бројнија и искуснија од
британске била је јако ефикасна. Од града Монтобана до
реке Соме остварили су све циљеве првог дана. Иако је
француски XX корпус требао да има само улогу подршке у
том сектору, они су заправо предводили. Јужно од Соме,
француска војска се исто добро показала, изнад зацртаних
циљева.
17. Први колонијални корпус кренуо је из својих ровова у
9:30, као део плана да се заварају Немци, да имају лажни
осећај сигурности. Та варка је била успешна, тако да су
успешно напредовали на томе делз фронта. За једна сат
они су заузели Фај, Домпјер, Бекинкор и успоставили су
упориште на Флако платоу. Цела немачка прва линија је
била у француским рукама. До 11:00 успели су да заузму
и другу линију означену са Асевилером, Хербекуром и
Фејером. Десно од колонијалног корпуса напао је и
XXXV корпус у 9:30, али пошто је имао само једну
дивизију напред напредовао је много мање. Ипак сви
циљеви првога дана били су остварени. Немачки први
ровови били су потпуно уништени. На северној обали
Французи су напредовали 1500 метара, а на јужној 2
километра.
18. Ипак први дан битке на Соми представљао је неуспех јер Британци
су имали:
19.240 мртвих,
35.493 рањених,
2.152 несталих и
585 заробљених.
Укупни губитак је био 57.470 војника, од чега 19240 мртвих.
Почетни губици посебно су били велики међу официрима, који су
још увек били различито обучени од војника, па су их Немци
лакше препознавали. Тачан број немачких жртава првога дана
битке није познат, јер Немци су приказивали губитке у периоду од
10 дана. Процењује се да су имали 8.000 жртава и 2.200
заробљеника. Највећи диспаритет британских и немачких
губитака био је у Овијеру, где је британска 8. дивизија имала 5.121
жртву, док су Немци ту имали 280 жртава.
