1. Презентација културе сећања на
догађаје из првог српског
устанка и Ћеле кула као
споменик културе тог времена
2. Први српски устанак је један од најважнијих
догађаја у српској историји. То је почетак дуге
борбе за национално ослобођење од Турака
која ће трајати све до 1878. године када ће
Србија Берлинским конгресом постати
независна држава. То је била борба за
национално ослобођење, васкрс српске државе
и изградњу нових државних институција,
укидање феудализма и културни препород.
Први српски устанак
3. Први српски устанак представља рађање
модерне српске државе у 19. веку, па се његов
почетак данас обележава као Дан државности
Републике Србије, 15. фебруар. Иако угушен,
Први српски устанак је представљао тек почетак
српске револуције и на његовим основама је
грађена слобода Србије.
Први српски устанак
4. Србија је крајем XVIII века била подељена на
неколико пашалука, тако да је српски народ био
без државе. Смедеревски санџак или
Београдски пашалук је временом стекао највећи
утицај и био је погранична област према
Аустрији. Обухватао је територију данашње
централне Србије, пре свега Шумадије.
Први српски устанак
6. Београдски пашалук имао је дванаест нахија у
коме је почетком XIX века живело око 400.000
становника. Становници су углавном били
православни Срби и мањи број домаћих
муслимана, Влаха, Јевреја и Рома. Управо на
овом простору букнуо је Први српски устанак -
прва фаза Српске револуције, који је почео као
побуна против дахија.
Први српски устанак
7. Већи број Срба из пашалука већ је имао војно
искуство добијено у ратовима против Османлија
у којима су учествовали као добровољци.
Свиштовским миром је окончан последњи
аустријско-турски рат који се водио од 1788. до
1791. Он није донео Србима ослобођење од
турске власти већ само амнестију за учешће у
рату. Овај период српске историје се зове
Кочина крајина, по капетану Кочи Анђелковићу,
једном од српских команданата.
Први српски устанак
8. Управу у Београдском пашалуку преузели су
јаничари, па се народ склањао у суседну
Аустрију. Београдски пашалук је као
најистуренија провинција према Европи био од
посебног значаја за Турску, па је Порта
настојала да реформама отклони
незадовољство Срба у Пашалуку и спречи
њихово исељавање.
Први српски устанак
9. Султан Селим III је покренуо реформе ради
учвршћивања централне власти и спречавања
њеног даљег пропадања. Он је протерао
јаничаре, а Србима је дао извесну аутономију -
имали су слободу трговине и кнежинску
самоуправу. Овај потез довео је до наглог
привредног успона у Пашалуку. У то време
београдски везир је Хаџи-мустафа паша који је
због заслуга за побољшање положаја Срба у
Османском царству називан „српска мајка“ или
„српски отац“.
Први српски устанак
11. После Наполеоновог освајања Сирије и Египта,
Порта је повукла своје снаге са Балкана и 1799.
године допустила повратак јаничара у Београд.
Њихов повратак довео је до погоршања услова
живота. Због овога је део становника напустио
Београд и отишао у Аустрију, а део се одметнуо
у хајдуке.
Први српски устанак
12. Јаничарске вође-дахије су били Фочић Мехмед-
ага, Аганлија, Мула Јусуф и Кучук Алија. Дахије
су 1801. године убиле београдског везира Хаџи
Мустафа-пашу и поделили власт у пашалуку
између себе. Ускоро су завели страховладу која
је угушила све привилегије које су Срби добили
и увела кулук и бројне намете.
Први српски устанак
14. Угњетавање народа довело је до тога да
кнезови почну да договарају подизање устанка.
Дахије су за ове припреме сазнали и наредили
су Сечу кнезова. У Сечи кнезова је почетком
фебруара 1804. погубљено око седамдесет
најистакнутијих народних првака. Међу њима су
били и Илија Бирчанин и Алекса Ненадовић.
Први српски устанак
16. Први српски устанак
реконструкција утамничења Алексе Ненадовића и
Илије Бирчанина у Муселимовом конаку у Ваљеву,
одакле су 4. фебруара 1804. изведени на губилиште
17. Сеча кнезова није заплашила народ, већ је
убрзала дизање устанка у Шумадији и његово
ширење на цео Пашалук. У таквим околностима
15. Фебруара 1804. године у Орашцу, на месту
званом Марићевића јаруга, одржана је
Скупштина на којој је око 300 виђенијих
народних првака донело одлуку о почетку
устанка, о дизању буне на дахије. Устаничке
вође су за вођу устанка изабрали Ђорђа
Петровића, познатог као Карађорђе, трговца из
Тополе. Истог дана је почело паљење ханова по
Шумадији.
Први српски устанак
20. Устаници су убрзо истерали дахије из Београда,
а српски војвода Миленко Стојковић их је стигао
код Дунава и погубио. Устаници су захтевали
самосталну управу за Београдски пашалук, а да
српску аутономију гарантују Русија и Аустрија.
Сви њихови захтеви су одбијени и рат је почео.
Први српски устанак
21. Након бројних победа Карађорђевих устаника,
као што су оне на Иванковцу 1805. године и
почетком 1806. године на Мишару код Шапца и
на Делиграду код Алексинца, Порта је била
приморана да устаницима понуди мир. Томе је
допринео и предстојећи рат Турске са Русијом,
која је од краја 1806. године била у рату са
Отоманском империјом. На Штубику и
Малајници, у пролеће 1807. године, Срби и Руси
су нанели поразе турској војсци.
Први српски устанак
23. Први српски устанак
Генерал Иван Иванович Исајев, командант
руских трупа у биткама код Малајнице и
Штубика 1907. година
24. Резултат устанка, који је из побуне на дахије
прерастао у ослободилачки рат, био је
ослобођење Београда у јануару 1807. године
након чега је овај град постао престоница
обновљене Србије.
Први српски устанак
25. Преговоре о миру и аутономији с Високом
портом водио је Петар Ичко. На преговорима
вођеним почетком 1807. године договорена је
широка аутономија за Србију, али је она остала
у оквирима Османског царства. Руси су
наговорили устанике да одбију Ичков мир, јер су
започели рат са Турском.
Први српски устанак
27. Карађорђе је 1809. поново кренуо у борбу
против Турака, ради потпуног ослобођења.
Његова жеља је била да се преко Сјенице споји
са Црном Гором. Српске трупе са војводом
Стеваном Синђелићем поражене су у боју на
Чегру 1809. године, што је Османлијама
отворило пут ка Београду. По наређењу турског
заповедника Хуршид-паше у Нишу је, уз
цариградски друм, од глава изгинулих ратника
саграђена Ћеле-кула, јединствени споменик
зверства у историји чевечанства.
Први српски устанак
29. Године 1810. уз помоћ Руса извојевана је битка
код Варварина. Међутим, Русија, због
очекивања Наполеоновог напада, није могла да
се значајније ангажује на Балкану, па је са
Османским царством закључила мировни
уговор у Букурешту 28. маја 1812. Према
одредбама осме тачке мира требало је да
устаници буду амнестирани за побуну против
султана и да добију аутономију. Устаничко
вођство је одбило одредбе Букурешког мира,
надајући се брзој победи Руса над Наполеоном.
Први српски устанак
30. Након одбијања мира, Турци су са свих страна
напали Србију и освојили је у лето 1813. године.
Након бројних борби и великог слома српске
војске, Карађорђе је у октобру 1813. године
напустио Србију и, заједно са великим бројем
војвода, потражио је уточиште у аустријском
Срему. У Србији је завладао дивљачки терор, а
српско робље се дуго продавало на
цариградским трговима.
Први српски устанак
32. Поред Карађорђа, устанком су управљале и
локалне старешине, војводе и кнезови.
Карађорђе је био врховни командант војске и
прва личност у држави. Управни савет, који је за
циљ имао успостављање нове власти и
смањење моћи вожда Карађорђа, успостављен
је 1805. године под именом Правитељствујушчи
совјет сербски. Такву устаничку владу чиниле су
највиђеније старешине које су заседале под
сликом цара Душана.
Први српски устанак
33. Први председник Совјета био је Прота Матеја
Ненадовић, затим Младен Миловановић и Јаков
Ненадовић.
Совјет је, након што би за све значајније одлуке
добио и сагласност самог Карађорђа,
организовао власт по градовима и селима,
оснивао судове и школе, прикупљао порез,
снабдевао војску итд.
Први српски устанак
35. Након што је преуредио Совјет 1811. Карађорђе
је признат за "врховног вожда", а Србија је
добила шест министарстава (попечитељства):
правосуђа, унутрашњих послова, спољних
послова, финансија, војске и просвете.
Тадашња Србија посебно је бринула о школству
и образовању. У Београду је 1808. године
основана Велика школа, која је школовала
кадрове за државну администрацију.
Први српски устанак
36. Карађорђе је позвао
Доситеја Обрадовића да
дође у Србију и постави
темеље њеном
културном и просветном
преображају. Доситеј је
био први министар
просвете у обновљеној
Србији.
Први српски устанак
Доситеј Обрадовић
(1742.-1811.)
38. Ћеле-кула
Ћеле-кула (тур. kelle kulesi
- кула од лобања) је
споменик из Првог српског
устанка. Као знак одмазде,
изградила га је тадашња
турска власт у Србији од
лобања погинулих српских
ратника, предвођених
Стеваном Синђелићем, у
бици на Чегру.
39. Ћеле-кула
Језиви, злогласни и
најтужнији победнички
споменик на свету.
Налази се на 4 km од
центра Ниша, на путу ка
Нишкој Бањи.
Сврстана је у споменике
културе од изузетног
значаја за Републику
Србију и данас
представља музејски
објекат.
40. Ћеле-кула
После Чегарске битке, у којој је погинуло око 6000
турских војника и око 4000 српских устаника, Турци
су одлучили да се на најсвирепији начин освете
српском народу. Битка се одиграла 31. маја 1809.
године. Иако су у том боју су победу извојевали
Турци, изгинуло је више турских него српских
војника.
споменик на Чегру
41. Ћеле-кула
Турци су имали велике губитке захваљујући
херојском подвигу војводе Стевана Синђелића. Он
је пустио да се око њега и његове војске окупи што
већи број Османлија, а затим из кубуре пуцао у
барутану, после чега је цело утврђење, велики број
противничких војника, саборци и он одлетели у
ваздух.
Стеван Синђелић
42. Ћеле-кула
Како би оправдао оволики губитак својих
трупа, турски заповедник Ниша од 1809-
1812. Хуршид паша, најпре је наредио
Србима ћурчијама да се свим погинулим
српским устаницима посеку главе, одере
кожа и коже испуне памуком. Коже
испуњене памуком, које су изгледале као
праве главе, послате су султану у Цариград,
као знак победе, као нека врста ратног
трофеја.
43. Ћеле-кула
Хуршид-паша наређује да се на источној
страни Ниша, на путу који води ка Цариграду,
као знак опомене, подигне кула од глава
изгинулих српских војника. Од лобања је
подигнута Ћеле-кула, што на турском језику
значи „кула од људских лобања“. Турци су
желели да тај споменик буде опомена
балканским народима – да ће их снаћи
стравична смрт ако покушају да се побуне
против турске власти. Међутим, овај споменик
није заплашио становништво, већ је био
подстицај за дефинитивно ослобађање.
44. Ћеле-кула
Ћеле-кула је четвороугаоног облика,
висине 4 метра. Сазидана је од малтера,
камена и греда, а у њене зидове узидане
су лобање погинулих српских војника,
окренуте напоље. Било је 952 лобање
погинулих устаника, распоређених у 14
редова са сваке стране, са по 17 лобања у
сваком реду. Ћеле-кула је остављала
мучан и тежак утисак. Из хуманих и
религиозних разлога хришћани из Ниша су
ноћу скидали лобање и сахрањивали их на
гробљу, иако су Турци забрањивали
њихово вађење.
45. Ћеле-кула
Тек 1878. године (по
ослобођењу Ниша)
кула је ограђена и
наткривена, како би
се спречило њено
даље пропадање од
кише, мразова и
ветрова.
цртеж (ненаткривене) Ћеле-
куле Феликса Каница из
1863. године
46. Ћеле-кула
Четрнаест година након наткривања, добровољним
прилозима становника читаве Србије, озидана је
капела (постоји и данас) чији је пројектант
ондашњи цењен архитекта Димитрије Леко. Данас
је сачувано 58 лобања, а једна од њих је посебно
издвојена на пиједесталу, за коју се верује да је
лобања вође устанка Стевана Синђелића.
47. Ћеле-кула
Заштита и уређење Ћеле-куле
настављени су и касније.
Приликом прославе 60-те
годишњице ослобођења Ниша
од Турака (1937. године) око
Ћеле-куле подигнута је
гвоздена ограда. Годину дана
касније испред ње је
постављен споменик са бистом
Стевана Синђелића и
рељефом на коме је приказана
битка на Чегру.
Споменик са
бистом Стевана
Синђелића
48. Ћеле-кула
Турских извора о Ћеле-кули готово да и нема. Тако
да се подаци о њеном изгледу, начину градње и
броју лобања заснивају на белешкама путописаца
који су у 19. веку пролазили кроз Ниш. Најранији
опис дао је београдски лицеј Исидор Стојановић, а
нешто детаљнији опис о ондашњем стању Ћеле-
куле дао је Живан Живановић 1882. године.
49. Ћеле-кула
Научник и путописац
Феликс Канц описује Ћеле-
кулу у свом делу „Србија“.
50. Ћеле-кула
Француски песник и академик
Алфонс де Ламартин је био
дубоко потресен ужасним
призором у Ћеле-кули. У Европи
се за Ћеле-кулу први пут чуло из
његових списа.
Алфонс де Ламартин
51. Ћеле-кула
Он је 1833. године је у посебном поглављу свог
дела „Пут на Исток“ које је назвао „Белешке о
Србији“ забележио: „Поздравих оком и срцем
остатке ових храбрих људи, чије су одсечене главе
постале камен темељац независности њихове
отаџбине“. Ламартин је тада рекао: „Нека Срби
сачувају овај споменик. Он ће научити њихову децу
шта вреди независност једног народа, показујући
му какву су цену платили њихови очеви“.
