2. Први српски устанак је био устанак Срба у Смедеревском
санџаку и околних шест нахија против Турака у периоду од
15. фебруара 1804. до 7. октобра 1813. године. Отпочео је
као побуна против дахија. Устаници предвођени
Карађорђем су успели да у значајном временском
интервалу ослободе пашалук. Овај устанак је претходио
Другом српском устанку 1815, који је на крају довео до
стварања Кнежевине Србије.
УВОД
3. Дахије у Београдском пашалуку су 1801. године убили
београдског пашу и успостављају насиље у пашалуку. Многи
Срби су се одметнули у хајдуке и спремају план за побуну.
Када су дахије то сазнали, 1804. су спровели сечу кнезова,
а уместо да су спречили буну, дахије су је убрзали. На
сабору у Орашцу за вођу буне је изабран Карађорђе
Петровић. Аганлија, један од дахија покушао је преговором
да заустави побуну, али није успео. Убрзо су устаници
ослободили већи део Београдског пашалука. Султан је
послао Бећир пашу, босанског везира да умири устанике и
погуби дахије, али ни то није успело. Зато султан, 1805.
наређује новом београдском паши, Хафиз паши да угуши
устанак. Међутим Срби су дочекали пашу и потукли његову
војску у боју на Иванковцу.
САБОР У ОРАШЦУ
6. Дахије су биле изненађене и уплашене масовношћу устанка и
зато су почеле разним подмићивањем, преговорима и
преваром да зауставе устанак. Тако је Аганлија с око 400
јањичара пошао у Шумадију, 21. фебруара 1804. године, с
циљем да преговара са устаницима, али у ствари главни повод
је било извршење напада на побуњенике. Он је српском
народу обећавао бољи положај и укидање ханова, а Карађорђу
је нудио новац или да му у Аустрији купе имање боље од
његовог у Тополи. Личне понуде он је одбио, а за обећање у
вези са променом режима тражио је јамство и Аустријанаца,
јер се није могао ослонити на турска обећања. Како Аганлија
није на то пристао, заједно са својом војском претрпео је
пораз у боју у Дрлупи 24. фебруара у којем је рањен у ногу и
једва успео побећи у Београд. Ово је уједно био први сукоб
устаника против дахија, али и њихова прва победа. Значај ове
победе је био од велике важности, јер је подигао морал
српском становништву.
БУНА ПРОТИВ ДАХИЈА
7. Охрабрени победама на Мишару и Делиграду, устаници су
преузели офанзиву. Станоје Главаш је спалио Прокупље и
продро до Лаба, Бањске и Брвеника. Карађорђе је стигао до
Ниша, а Миленко Стојковић до Видина.
Српски представник у Цариграду Петар Ичко је у септембру
1806. са Портом закључио мир, по ком би се из Србије
протерали јаничари, Србија би плаћала данак одсеком а
примао би га царски мухасил, јавне службе и чување
границе вршили би Срби. То није био мир у правом смислу
јер није било писаног документа који би га гарантовао.
Русија је запоседањем Букурешта ушла у рат против
Турске. Срби су јој сада били потребни као савезници и она
их више није саветовала да остану лојални султану, већ их је
подстицала на наставак устанка. Смедеревска скупштина
коначно је одбацила Ичков мир.
ИЧКОВ МИР
11. Срби су ослободили Београд и почели с Русима заједно
ратовати против Турака у Неготинској нахији и победили у
три битке. Срби су 1809. ослободили читав пашалук и неке
делове Босне и Новопазарског санџака. 1809. су у бици на
Чегру потучени од Турака због неслоге војвода. Русија је с
Турском закључила Букурешки мир 1812. год. Према
одредбама осме тачке мира требало је да устаници добију
аутономију. Али Срби на то нису пристали и већ 1813. Турци
су са свих страна напали Србију и освојили је. Карађорђе је
са најугледнијим старешинама прешао у Аустрију, а затим у
Русију.
КРАЈ УСТАНКА
12. Први српски устанак подигнут је против зулума јаничара,
али је већ 1805. прерастао у националну револуцију за
ослобођење од вишевековне турске владавине и поновно
успостављање државности Србије. Основе државности у
устаничкој Србији постављене су радом Народне скупштине,
Правитељствујушћег совјета и доношењем законика. Први
српски устанак утро је пут Другом српском устанку 1815,
који ће најзад довести до обезбеђивања аутономије Србије.
ПОСЛЕДИЦЕ
