1. Тема бр. 3.
ОДНОС ПЕДАГОГИЈЕ И
ДРУГИХ НАУКА
Др Драго Бранковић
Филозофски факултет
Бања Лука

2. Питања:
Комплементарност педагогије са наукама
које проучавају човјека
2. Однос педагогије и филозофије
3. Однос педагогије и психологије
4. Теоријска схватања односа педагогије и
кибернетике
1.

3. 1. Комплементарност педагогије са наукама
које проучавају човјека
Предмет проучавања педагогије је васпитање човјека.
Човјек је предмет проучавања већег броја наука.
Педагогија је самостална наука, али није независана од
других наука, већ је са њима чврсто и многострано
повезана.
Педагогија је чвршће повезана са:
1.Филозофијом,
7. Историјом,
2.Социологијом,
8. Медицином,
3.Антропологијом, 9. Економијом...
4.Кибернетиком,
5.Психологијом,
6.Биологијом,

4. 2. Однос педагогије и филозофије
Педагогија се развијала у оквиру филозофије (остале
су трајне везе и односи – Платон, Аристотел,
Квинтилијан, Дјуј).
Постоје термини: практична филозофија, педагошка
телеологија, филозофска педагогија, филозофија
васпитања.
Педагогија је најтјешње повезана са сљедећим
филозофским дисциплинама: етиком, естетиком,
гносеологијом, логиком.
Етика – наука о моралу – морално васпитање,
Естетика – наука о лијпом – естетско васпитање,
Гносеологија – наука о сазнању – сазнање у педагогији.

5. -У
савременој науци постоје различита схватања: неки одричу сваку
везу филозофије и педагогије, други негирају педагогију и своде је на
филозофију.
- Оснивач педагогије као науке Хербарт – за основу педагогије
предложио је етику и филозофију, раздвајајући педагогију на два
дијела: теоријску (систематску) и нормативну (практичну).
-Творци експерименталне педагогије Лај и Мојман сматрају да је
експериментална педагогија цјелокупна педагогија, дакле, не
филозофија. Касније су се кориговали издвајаући циљеве, па је
Мојман тврдио да постоје двије педагогије:
- прва – научна (експериментална) и
- друга – теоријска (филозофска).
- Постоји повезаност између филозофије и педагогије која је
проистекла из саме природе васпитања – у човјеку и његовој
природи.
- Човјек је суштински проблем филозофије.
- Алберто Грансе упозорава да “између филозофије и педагогије
постоје везе које ниједан хирушки захват не може уклонити, јер су
дубоко укорјењене у културно и историјско ткиво”.

6. У филозофији – однос према човјеку и сазнању
детерминисао је бројне правце – неки од њих су
условили и појаву педагошких праваца – понекад
говоримо о филозофско-педагошким правцима:
1.Идеализам
– облик метафизичког схватања свијета – човјек
егзистира у форми душе – васпитање (право знање је оно које се
усваја вјеровањем).
2.Реализам – супротно идеализму – постоји вањски свијет (реалија)
– реалност се мора сазнати онаква каква је – уводе се предмети из
реалног свијета (природопис).
3.Неотомизам – покушај мирења разума и вјере – али вјера остаје
критериј истине (Тома Аквински).
4.Егзистенцијализам – бави се проблемом отуђења човјека и
губљењем индивидуалности – они имају негативан став према
сазнању (свијет је за човјека тајна) – први покушај утемељења овог
правца даје Ото Болнов (1959) тврдећи да се васпитање не може
планирати па га своди на сусрет, апел, разговор, савјетовање.

7. 5. Есенцијализам – есенција (суштина) се мора сазнати без обзира
на интересовање – задатак педагогије је да изабере такве садржаје.
6. Педагогија прагматизма – Чарлс Пирс, Вилијем Џемс, Џон Дјуј
– истина се манифестује у будућим посљедицама.
7. Марксизам – марксистичка педагогија – човјек, индивидуа –
стваралачко биће – Маркс, Енгелс, Лењин, Крупска.
Човјек субјект – ученик субјект.
Из филозофских и педагошких праваца могуће је извести неколико
закључака:
1.Свака концепција васпитања заснива се на одређеној филозофској
концепцији,
2.Не постоји јединствена филозофска основа већ већи број
филозофских основа па и на њима заснованих педагошких праваца,
3.Појављује се све већи интерес за повезаност филозофије –
педагогије – васпитања.

8. Закључци:
-Повезаност филозофије и педагогије је неопходност,
нужност – та повезаност је веома широка и
комлексна и не може се свести само на циљеве и
задатке васпитања.
- Само педагогија која јасно и отворено полази од
одређене филозофске основе (прогресивне) има
перспективе и могућности за развитак и
конституисање.
- Педагогија која јасно изражава филозофску основу
може да се прецизно (друштвено, идејно)
класификује и тиме добије основу за организовање и
усмјеравање васпитне дјелатности.

9. 3. Однос педагогије и психологије
Педагогија и психологија су чврсто повезане науке.
- Ниједан педагог није могао заобићи психолошке
основе васпитања.
- Педагози су били психолози а и обратно.
- Ипак, дошло је до разграничења педагогије и
психологије у двије сфере:
а) предметној сфери (садржајима)
- осјет, емоције, машта – психологија
- настава, образовање – педагогија
б) у истраживачким методама (специчност
истраживачке методологије) –
опсервације – самопосматрање.
-

10. Оснивач педагогије Јохан Фридрих Хербарт био је
психолог – тврдио је да је психологија једна од основа
на којима почива педагогија – он је представник
интелектуалистичког процеса у психологији.
- У 18. и 19. вијеку психологија се почиње развијати у
лабораторијама, медицинским факултетима – изучава
чула, осјете, рефлексе, перцепцију. У том периоду
долази до значајније диференцијације.
- Увођењем експерименталне психологије, већи број
психолога почиње да се бави педагошким питањима
(Мојман, Џемс, Хол, Бине, Симон, Пијаже и др.).
-Посебна повезаност је између педагогије и развојне
психологије, те педагогије и педагошке психологије.
- Развојна психологија подразумијева да васпитачи могу
посматрати ментални развитак (не стање) дјетета.

11. -Педагошка
психологија је гранична дисциплина. Та веза
је посебно битна у области теорија учења и њихове
примјене у настави.
- Италијански педагог Титоне (1977) објављује књигу
Психодидактика – психолошки основи наставе.
- Треба разликовати теорије учења (психологија) и теорије
наставе (педагогија).
- Познати психолог Брунер истиче – теорију наставе треба
заснивати на теоријама учења али и теоријама развоја.
- Радивој Квашчев сматра да би теорије учења требало
поставити тако да учење обједини једна теорија.
- Петар Стојаковић сматра да би то могла бити теорија
инструкције – такве теорије још нема.

12. Педагогија је заинтересована за бројне теорије учења. То
су сљедеће теорије:
1.Гешталт – теорија учења,
2.Торндјакова теорија,
3.Халова теорија,
4.Скинерова теорија поткрепљења,
5.Долард – Милерова теорија,
6.Гатријева теорија,
7.Медијациона теорија,
8.Теорија информација.
Васпитни процес заснован је на различитим теоријама
учења.

13. -Веза
психологије и педагогије постоји и у области
теорије когнитивних стилова и стилова учења
(психологија).
- Педагошке науке (васпитање) – педагошка пракса
омогућава провјеру психолошких сазнања у животним
ситуацијама (лабораторија – учионица).
- Везе и односи филозофије, педагогије и психологије су
међусобно условљене и повезане.
- На одређеној филозофској основи (реализам) на
основама медијационе теорије (психологије) изграђује
се одређена концепција васпитања.

14. 4.Теоријска схватања односа педагогије и
кибернетике
-Однос
педагогије са кибернетиком има посебан значај.
- Средином 20. вијека интересовања педагога и кибернетичара за
однос педагогије и кибернетике су била само у почетној фази
примјене кибернетике у педагогији.
- Педагози су разматрали технички аспект примјене кибернетике у
педагогији (настава и учење помоћу компјутера).
- Постоји раскорак између теорије и праксе у погледу примјене
компјутера у настави.
- Фундаментални проблеми који произилазе из односа педагогије и
кибернетике су: кибернетичка управљивост васпитно-образовног
процеса и однос педагогије и кибернетике (конституисање
педагошке кибернетике; кибернетички приступ настави; примјена
“техничке кибернетике” у педагогији).

15. Кибернетичка управљивост васпитно образовног процеса
-У
развоју педагогије постојали су бројни покушаји изналажења
оптималних начина управљања васпитно-образовним процесом.
- Настава и васпитање су управљиви процеси, показују то
многобројна досадашња истраживања.
- Основни субјект управљања наставом и васпитањем био је
наставник (васпитач).
- Проблеме управљања педагошким процесима проучавали су
Тализина, касније Ланда.
- У педагогији основна теоријска и киберентичка поставка гласи:
Васпитаник је истовремено “систем” којим се управља у васпитнообразовном процесу и “систем” који сам собом управља.
- На континууму “управљивости” васпитаникова позиција је
промјенљива и увијек је одређена са неколико фактора: узраст,
психофизичке способности, претходна знања, оспособљеност за
самостално учење, оспособљеност васпитача и др.

16. У педагогији постоје два начина управљања:
а) просто управљање (управљање без обратне везе –
нема регулације тока процеса од система који
управља),
б) циклично управљање (кибњрнетичко управљање).
Циклично или кибернетичко управљање јавља се у два
модалитета:
а) управљање према принципу “црне кутије” (обратна
веза и регулисање процесом остварује се само на
основу крајњег исхода процеса),
б) управљање на принципу “бијеле кутије” (обратна
веза се успоставља у току процеса и носи обавјештење
о путу којим се постиже циљ).

17. Управљање на принципу “бијеле кутије” детерминисано је сљедећим
претпоставкама:
а) прецизно дефинисан васпитно-образовни циљ и из њега
операционализовани задаци (таксономија),
б) дефинисан циљ управљања васпитно-образовним процесом,
в) утврђен ниво васпитно-образовних постигнућа на почетку
процеса управљања (иницијално стање),
г) прецизан и разрађен програм васпитно-образовног дјеловања са
“прелазним стањима” (програмске фазе),
д) пројектована системска, правовремена и објективна повратна веза
(повратна информација),
ђ) модели обраде параметара о стањима процеса и посебан програм
корективних утицаја,
е) инструменти за утврђивање крајњих исхода (ниво остварености
утврђених циљева) васпитно-образовних утицаја (финално стање) и
ваљаности програма васпитно-образовног дјеловања.

18. Предмет проучавања педагошке кибернетике може се дефинисати
као проучавање законитости кибернетичког управљања васпитнообразовним процесом.
Тако одређен процес може се дефинисати са неколико одредница:
а) примјена математичких и статистичких модела и поступака у
области педагошких појава,
б) истраживање могућности, домета и ограничења примјене општег
кибернетичког модела управљања у суптилним процесима
формирања човјека,
в) изграђивање цјеловитог педагошко-дидактичко-методичког
система васпитања и образовања уз примјену кибернетичких
поступака управљања,
г) примјена кибернетичких модела на утврђивању информационих
капацитета човјека и његове апликације на васпитање и наставу,
д) разрада алгоритмичких поступака на програмима учења и
наставе,
ђ) утврђивање односа између процеса учења и кибернетичких
стројева који се примјењују у настави и учењу.

19. Задатак:
Прочитати, анализирати и приказати чланак под
називом “ТЕОРИЈСКА СХВАТАЊА ОДНОСА
ПЕДАГОГИЈЕ И КИБЕРНЕТИКЕ”, аутора проф. др
Драге Бранковића.