5. • Semjuel Beket je irski književnik, dramaturg i romanopisac.
• Rođen je 1906. godine u Dablinu.
• 1969. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost.
9. U ranoj mladosti, odmah po povratku izU ranoj mladosti, odmah po povratku iz
prve posete Parizu (1927), Beket, premaprve posete Parizu (1927), Beket, prema
studiji Deidre Bair-a (ovo je ime ustudiji Deidre Bair-a (ovo je ime u
originalu), dobija težak napad depresije ioriginalu), dobija težak napad depresije i
provodi nedelje u krevetu, sklupčan uprovodi nedelje u krevetu, sklupčan u
fetusnoj poziciji, negujuci od tada veru dafetusnoj poziciji, negujuci od tada veru da
nikada zapravo nije bio ni potpuno rođen...nikada zapravo nije bio ni potpuno rođen...
10. Osećanje mrtvila, krajnje tuge covekaOsećanje mrtvila, krajnje tuge coveka
nerođenog, a bačenog u svet bez smisla,nerođenog, a bačenog u svet bez smisla,
emocionalna raven određena zeljomemocionalna raven određena zeljom
autora da se vrati u fetusnu bezbednostautora da se vrati u fetusnu bezbednost
ploda koji se nije suočio sa pitanjima smislaploda koji se nije suočio sa pitanjima smisla
i besmisla, identiteta, vremena, trajanja ii besmisla, identiteta, vremena, trajanja i
čekanja – najdublje prozimaju svečekanja – najdublje prozimaju sve
Beketove drame.Beketove drame.
11. • U 20. veku javlja se drama apsurda, poznata i kao antiteatar
ili tragična farsa. Antidrama je suprotnost klasičnoj drami jer
redukuje one strukturne elemente koji čine dramu.
• Jedini dramski element su likovi iz scena koji deluju.
• Nema radnje, osnovne supstance drame; ni početka, ni trajanja,
ni razrešenja.
• Nema sukoba koji doprinose razvoju radnje i ispoljavanju likova,
nema jasnog vremena, onog društvenog, nema karaktera.
• Likovi nisu individualizovani ni tipizirani. Oni su antiheroji - ne
zna se ko su, odakle su i sta zele.
12. Avangarda (fr. Avantguarde – predstraža,
prethodnica) – umetnost koja je ispred svoje epohe;
inovativna, eksperimentalna.
Termin koji označava nove, eksperimentalne pravce i
pokrete u umetnosti dvadesetog veka.
Kasnije postaje pojam koji znači - svaki novi umetnički
pravac.
13. Ežen JoneskoEžen Jonesko Žan ŽeneŽan Žene Harold PinterHarold Pinter
Dramski pisci cije se dela uglavnom oznacavaju kao teatar apsurda su:
•Semjuel Beket
•Ežen Jonesko
•Žan Žene
•Harold Pinter
•Tom Stopard
•Fridrih Direnmat
•Fernando Arabal
•Edvard Olbi
15. Na prvom planu, manje
znacajna realistička
priča o dve skitnice,
Vladimiru I Estragonu.
Na alegorijskom planu
groteskni likovi, stravicne
marionete (nemi, slepi,
gluvi) predstavljaju priču o
čitavom ljudskom rodu; ne
o običnom danu čekanja
vec o civilizaciji uopšte.
16. Predstavljanje
Godo koga nema
Usamljenost
Samoubistvo
Nada
Identitet rase
Podela rase
Vreme – istorija
Znanje i umetnost
Vreme
Promene i razlika
Reči i misli
Produženje vrste
Intentitet vrste
Život svakodnevnice
Strah
Zajednica
Propast civilizacije
Mikrokosmos i
maktokosmos
Zivot , solidarnost i
volja
Mogučnost spoznaje
17. Estragon i Vladimir,
njihov rat je njihov mir,
dosada, kao i do sada,
je ono sto nad njima vlada.
Kao magnet, dve, suprot nestrane,
silom života povezane,
kao bumerang se vraćaju sati,
u novo sutra, juče se vrati.
18. Estragon: Hajdemo odavde.
Vladimir: Ne mozemo
Estragon: Žasto?
Vladimir: Čekamo Godoa.
Estragon: Ah!
Prolazi vreme, nikako da prođe,
dolazi Godo, nikako da dođe.
Strpljenje se gubi, i ponovo vraca,
kad bi samo sekunda bila kraća?!
Za razgovor je sve manje tema,
nastaje trema, Godo-a nema,
dolazi dečak, da ih obavesti,
da će se sa Godoom sutra sresti.
19. Estragon: Spavao sam! Žasto mi nikad ne daš da spavam?
Vladimir: Osećao sam se usamljeno
Estragon: Sanjao sam jedan san.
Vladimir: Nemoj da mi pričas!!!
Estragon: Sanjao sam da...
Vladimir: Nemoj da mi pričas!!!
Nigde nema žive duše,
od sopstvenog se daha guše,
u noći, sami kao mesec,
kad kraj njega nema zvezde.
Jedno drugum’ pricaju priče,
a bas ni jedna ih se ne tiče.
Možda...su cak i čudni,
ali nisu usamljeni, kad’ su budni.
20. Estragon: Kakvo je ovo drvo?
Vladimir: Ne znam. Vrba.
Estragon: A gde joj je lišće?
Vladimir: Mora da je mrtva.
Estragon: Vise nije žalosna.
Kao i ova žalosna vrba,
nisi tužan, ako si mrtav,
ni oni to nisu želeli,
pa su zato poludeli.
Za život su izgubili volju,
i želeli su šansu bolju,
da se obese o vrbu su hteli,
hteli, ali nisu smeli.
21. Vladimir: Kad u nadi traćiš vreme od nje i bol boluješ.Nada je zlo, sto ne valja,
jer mogućnost sve je dalja,
da se cilj krajnji osvoji,
ona postoji, za onog’ kog’ se boji,
pa samo sedi i uzaludno čeka,
da će ga sa obale povući reka,
umesto da sam u njoj zaplovi,
spavanjem se ne ostvaruju snovi.
22. Ovde se nalaze dve rase,
jedna da se spase, a od jedne otarase,
da bi jedni mogli da se hrane,
drugi trpe žive rane,
na svu sramotu, i grehotu,
tako je i u životu,
sirotinja, skuplja sa poda,
ostatke hrane sto jede gospoda.
23. Poco: Prestao je da plače (Estragonu).
Vi ste ga, tako reči, odmenili. (Lirski).
Suze ovog sveta su jedna stalna količina.
Čim jedan počne da plače, drugi prestane.
Isto vam je i sa smehom. (On se nasmeje).
Ne osuđujmo zato našu generaciju, jer ona nije nista
nesrećnija od predhodne. (Tišina).
Ali nemojmo je ni hvaliti. (Tišina).
Nemojmo upošte ni govoriti o njoj.
Istina je da se stanovništvo umnožilo.
Svaki put kad trepnemo, propustimo tren,
koji je mog’o biti, baš onaj savršen,
potpuno budi srećan, jer kratko traje smeh,
drugog trena plačući ces plaćati taj ceh,
dok neko plače, drugi se veseli,
tuga i sreća, uvek se ravnomerno deli,
život kao poker, sudbina karte meša,
izgubiš sve na kraju, ali nikad nemoj smešak.
24. Poco: ...(o Srećku)...(Da nije njega – sve moje misli, sva
moja osecanja – sve bi u meni bilo prizemno. (Pauza, pa
zatim sa neobičnom žestinom).
Samo profesionalne brige! (Mirnije).
Lepota, ljupkost, čistota – sve je to, znao sam, bilo izvan
mog domašaja. I onda sam uzeo jednu glondzu...
Ispod mira sto vira, ne nasedaj na trik,
jer cak i bolesnik, misli da je umetnik,
kao pauk isisava sve sokove iz zrtve,
s’ tim što Poco od duša, pravi čaure mrtve,
tu ne postoji dilema, jer umetnosti nema,
samo bolesni smeh od koga hvata jeza,
pa kao Neron gleda i uci na tuđoj muci,
dok se vatri gore nevini jauci.
25. Noć je deo dana, kad na njega padne tama,
što je dublja, više budi, osećanje straha,
koji danju spava, a noću je budan,
sujeta ga stvara, od jednom, ni od kuda.
Ujutru, kad na njega opet bude sela,
vesela i zrela, čista svetlost bela,
i opet će i ona, stidljivo da pocrveni,
kada dodje tama, svetlost da odmeni.
26. Razlika nema, niti promena,
isto je mesto, samo druga tema,
Estragon je svoj život proveo u blatu,
puzeci sa crvima umesto u zlatu,
to je njegov jutarnji pogled na svet,
da je ceo život bio u djubretu zauzet,
napadom panike i besom obuzet,
da u njegovoj pustinji ne postoji cvet.
27. Žele da otkriju kako mrtvi misle,
da li su ih iste k’o i njih muke stisle,
prepuštaju se razgovoru, recima dubokim,
sa nekim novim na svet, pogledom širokim,
dijalog završili, pa žele iz pocetka,
da gomilaju misli, brže poput metka,
početak je težak, pa odlučiše na kraju,
da o razmišljanju više ne razmišljaju.
28. Menjali šešire, ali svako uze svoj,
svi su oni isti, samo razlicit je broj,
odlučiše da se igraju Srećka i Poce,
njihove, jučerašnje posetioce.
Pokušali da kao šešir, zamene živote,
ali visoke su kvote, da tako imaju dobrote,
pa da ne bi zlo nastavilo da se množi,
vratio se svako u sopstvenoj koži.
29. Mire se i svađaju, grde i ugađaju,
osecanja njihova se, umiru i rađaju,
za promenu su hteli, da se ugledaju na druge,
ne tako njima poznate normalne ljude,
radili su vežbe da im prođe vreme,
da se malo zabave, i promene teme,
na sam početak su se vratili na kraju,
da se mrze, vole, mire i svađaju.
30. Ako ne možes da hodaš, dzaba ti noge,
dzaba moć i novac, ako drugi te vode,
dzaba duhovne vatre, ako u njoj nema žar,
želis drugima, a ne možes biti, ni sebi gospodar.
Čak i da to imaš, zdravlje i čist pogled,
dzaba ako ne može ići u nedogled,
Poco nema vida, Srećko sluha, a ni sreče,
nikad se ne zna sta nosi dan a sta veče.
31. Pomoć dobiješ, pre od stranca, nego od prijatelja,
s’ kim praznio caše, pune, pićem od hmelja,
mnogo neiskrenih osmeha, i praznih želja,
gde drugovi ste samo, kad su tu veselja,
ali sta ce biti, kada dodju crni dani?
isti, čija je ruka isla ka tvojoj, staće po strani,
zato, nije ti drug onaj ko ti ispunjuje samoću,
vec onaj ko je tu za tebe i danju i noću.
32. Niko nije kriv sto je živ,
sa ili bez njega, svet je šaren ili siv,
pa da li ce ljudi da ga se gade ili dive,
sve to zavisi od njihove perspektive,
uglovi su različiti, isto kao ljudi,
srećni su i tužni, svi normalno ludi,
živeti je teško, a svako se, umiranja boji,
na kraju uvek samo onaj najjači stoji,
ali kao i sve drugo ni on nije večan,
zato sto si živ, zbog toga budi srećan,
u ljubavi i ratu pravila ne postoje,
ali se u oba samo kukavice boje.
33. Nemaju više snage, a ni volje drage,
Noć je pala, zvezde, ostale su nage,
došao je decak sa tuznim vestima,
i jos poražavajućom istinom u njima.
Godo koga čekaju, ni danas neće doći,
da to rade i sutra, ponovo će moći,
a ako i sutra losu vest dečak donese,
razmišljaju o tome, da o Vrbi se obese.
34. ““ Možda nećete naći ništa u ovomMožda nećete naći ništa u ovom
komadu, ali sumnjam da ćete ga ikadkomadu, ali sumnjam da ćete ga ikad
zaboraviti.” – Dzesika Tendizaboraviti.” – Dzesika Tendi
