8. broj

831 views

Published on

0 Comments
0 Likes
Statistics
Notes
  • Be the first to comment

  • Be the first to like this

No Downloads
Views
Total views
831
On SlideShare
0
From Embeds
0
Number of Embeds
32
Actions
Shares
0
Downloads
2
Comments
0
Likes
0
Embeds 0
No embeds

No notes for slide

8. broj

  1. 1. БЕОГРАД, 23. АПРИЛ 2009 ■ ДРУГА ГОДИНА, САМОФИНАНСИРАЊЕ ■ ОСМИ БРОЈ ■ ОСНИВАЧИ ИНАЈПРВИ МЕЂУ НЕЈЕДНАКИМА: МАРИЈА, МАРКО И МИРКО ■ ВЛАСНИШТВО НЕЈЕДНАКИХ Криза нам је током своје незваничне посете УВОДНА РЕЧ сугерисала да расипамо рационалније (2+2=3,Прошле године у ово време, око 15. дана месеца рецесија). Нема куке без мотике. Дићи ће се кука инисана, културна сцена је била јадна, бедна, никаква, леб. Треба да будемо солидарни: ако имаш леба,да не кажемо неку грубљу реч... Срање! А онда се из тражи со, ако имаш соли, тражи леба (као у старим,редова (последњих, који ће бити први) најгенијал- добрим ратовима – тражи и (из)висићеш). Избацу-није генерације још од између два рата (сигурно се јемо из употребе глаголе јести, пити и имати ипитате која два, али ми ћемо то задржати као нашу троцифрене бројеве из новчаничког система.малу тајну), из пепела понижених и увређених Штедњи ће се допринети и изменама у нашемуздигла, а онда испод завесе отписаних испузала, часопису: објављујемо поезију (јер је нецењена),мисао о призивању из мртвих – поезије. Укратко, одустајемо од црно-белог дизајна (све је обојенонастао је овај ког држите у рукама, дигнут, из црвено), од ћирилице (јер нас скупо кошта), одмртвих, повампирен. А дошло неко такво време даће се повампирити много штошта. Нисте чули?Дошло време Кризе. Дакле, кризно време. И сад,сви смо изненађени. Овако је то било...Долази Криза на наша врата. Куц, пуц, куц,. Ми, каогостољубив народ, отварамо јој на прво „куц“ ипрепознајемо је као стару гошћу, скромно одевену,изражајно нашминкану. Гошћа, као и свака гошћа,седа до нас. Промаја на којој живимо мрси јој косе.Њене косе. Њене. Косе. Спуштамо се доле, у скупих речи попут слободе, љубави, правде,најоскудније слојеве, обријане (Криза, брије ли – смањујемо број заграда за 40%, а терет скривенихбрије). Тако скидамо мрак са њом. Излазимо из порука пребацујемо на буџет између редова и, каомрака 90-их, иронично, помоћу Кризе. Нико није највећу измену, часопис делимо џаба.невин, што би рекао Ф. М. Д., онај Рус. А чари Пошто смо у Кризи сви једнаки (чак и ониКризе заиста делимо сви (свако по 6%; онај мали, најобдаренији), ако случајно осетите да то нисмо,ружни цвикераш из делте [Амазона, наравно, или, у не гледајте трунку у туђем оку, балвани.изговору домородаца, A-mazn’o-ah] 6,5% – према Сви се пред Кризом хватају за нешто, а ми верујемосвецу и тропар). у Васкрс и држимо се наших јаја. Уредништво
  2. 2. TAПET МИРКО Хода ређим путевима, не жели као руља да се врти у круг, већ му живот протиче у Фибоначијевој спирали, увек скрећући налево. Човек кога акција покреће и који покреће акцију... тежи ка Натчовеку... не ради да би живео, већ живи да би радио! (Саговорник на Путу ка...) Дајте му вина, артије и жену (или две). Узмите му гитару, лопту и наранџасте пертле. Опростите му политичку некоректност зарад свеопште коректности. Игноришите његову ароганцију, чувајте га међу пријатељима. (Колегиница из а. а. 1 задруге Сахати) Има јеврејски нос и мала стопала. Слуша панк и Азру. Воли Толстоја и Албахарија. Блудник, алкохоличар и песник. Све у покушају. (Плавоока за суседним асталом)Рођен је најврелијег дана оне године, школски час пре поноћи, далеко од Чонграда, још даље од Доца код Травника,најдаље од Константинова у Рјазањској губернији, а у ствари одмах ту, на 15 минута од камена на ком је исписаноМирослављево јеванђеље, леп као и иницијал истог, на ком је представљена митска ругоба грифон.Тачно на трећи рођендан научио шта је уцена, кад му је у замену за промену навијачког табора понуђен трицикл.Издао први пут.Кад му је било 7, оца му спаковали у униформу, а он био поносан, ни не помишљајући да му га могу вратити идругачије спакованог. Касније схватио да су пакери велики пацери и хуље, а још веће они насупрот њима, који су секао кварна роба скривали испод рафова, да не би били паковани. Ови други назвали његовог оца овцом и научили гашта је кукавичлук.Исте године нажврљао у свеску на туфне своју прву песму. Радило се о успелој минијатури о љубави Месеца и звезда.Упоредили га са Моцартом, који је у истом узрасту први пут компоновао. Касније приметио да је једино што је делиос лудим Волфијем било то што су обојица били небечлије. Тако је научио да се на критичаре не треба обазирати.Тринаест се показао као његов срећан број, јер је са толико навршених година доживео част да и његова земља дођена ред за мало бомбардовања. Те године научио много о правди, победи и слободи. Четрдесет трећег данабомбардовања се први пут у животу тешко напио. Убрзо схватио да је све тешко само први пут. За Америку закључиода је примитивна, али занимљива земља, и да ће је посетити једног дана, када постане отворенија за људе. Први пут сенесрећно заљубио.У петнаестој зарадио првих сто марака од писања и трајно искомпромитовао своју уметност.Следеће године полимске магле заменио сремским заласцима, најлепшим на свету, али ипак само заласцима. Заувекишчупан из корена. Научио да преживљава у саксијама, а да живи над тлом, ниско, никада сасвим на земљи.У средњој школи тешко оболео од Маркс-панковог синдрома са рушилачким епизодама. Доцније се лечио пилуламаегзистенцијализма и алтруизма, које су поспешивале супротне, градитељске пориве. Као матурант се и предозираотим пилилама и једног јутра, без објаве рата књижевности, уписао грађевину. Три године покушавао да глумиинжењера, али представу је на крају сам скинуо с репертоара. Од свих прорачуна, научио само прорачуне амбиције иљудске злобе. Научио да спава стојећи у превозу, лежећи на клупи у парку, испод кафанског стола, као и да не спавауопште. У 23-ој се коначно вратио књижевности, а она му опростила и пустила га да спава у предсобљу. Одлучио да ћезаувек живети с њом, од ње и за њу. Волео још њих пар, или непар – постоје различити подаци. Волео много...недовољно.Ако икада умре, то ће га веома изненадити.1 Апсолутно ангажоване 2
  3. 3. ЛИРИКА Не говори о себи,ОПРОШТАЈНА то ме не занима! Причај ми о возовимаЗаплесали смо ивицом ножа. који воде у Русију.Tango perfecto у блеску сечива. Причај ми о небуСладили се крвљу расечених табана. над Берлином.Дрхтали на хладноћи челика. Причај ми о задимљенимОнда отупелост. џез клубовима.Са оштрице гурам те у провалију. Причај ми о мирисуУдараш о земљу срцем. старих књига.Не чујем твоје последње прећуткивање. Причај ми о Достојевском,Високо си доле. Ван Гогу и Шопенхауеру.Превисоко. Причај ми о прљавим улицама Париза. Мирко Причај ми о заласку сунца на Тибету.*** Причај ми о сенкамаОчи без наде, на зидовима.глава без сећања, Причај ми о снеговима...стопе без пута, Не, престани!пијана тетурања... И после свега – нећу те волети! АлександраУсне без осмеха,срце без страха, ***руке без додира,плућа без даха... ако се икада будем пробудио на јастуку од жутог, увелог лишћаКућа без крова, једном ћу речи позвати нови сансоба без прозора, неки нови свет неки нови данзора без светлости, узалуд остављају капије отворенепрешкрабана слова... узалуд су осветлили мрачне стазе несрећним ходочасницимаДах за дахом, што изничу из мракаглавом кроз зид, знај да моје руке више нису мојеруку под руку, моје је тело презрено стабло...ногу пред ногу... у бескрајној шуми ми живимо уназад... пробијамо се кроз празнине, крећући се ка почеткукорачамо по ободу. Сенсимиља***Прескочи патетичне уводе,отвори још једну флашу вина,испразни пепељару, Невена Пејовић, Рађањепромени плочу, ако се икада будем пробудио на јастукуугаси светло. од жутог, увелог лишћа 3
  4. 4. ЛИРИКАпод тврдим обрисима неког лажног светла извила бих под њим наслону ноћи ледених и стаклених погледа до барокности)с једном ћу речи отпловити низ најдужу воду Плешимос осмехом се отиснути сам у сусрет светлу рећи ћете, док посвећенона мом су длану уклесани дани и ноћи заврћете рукаве на кошуљиватре у којима сам горео једанватра у којој горим па другиватра у којој ћу догорети У тој игри Ваших прстију и подлактицањих ћу понети са собом прочитаћу нешто много битнијевезати их ланцима од прича да Ви и Бора Станковићако се икада будем пробудио на јастуку имате нешто заједничкоод жутог, увелог лишћа Не заводите ме својим препричаностимапод тврдим обрисима неког лажног светла ту причу сте већ јандлали пре менеу ноћи ледених и стаклених погледа шесточулно знамса далеких се брда најлакше Оригиналан плес Ваших прстијунаш сан чита више је од игреи увек су нам уста пуна речи и у овом тренуткуклица добра и клица зла безобразно довољанне заслужују се снови који сепрљају газе пљују Пружате ми рукуснови... Својим се додиром уграђујем у тај моствечно ћемо их чекати Прелазим...јер наше смо снове одавно продали...и знам: Како је чудно овде уз Васако се икада будем пробудио на јастуку Имате ли везе са Румунијом?од жутог, увелог лишћа Ту нешто у вези са Вамапод каменим обрисима неког лажног светла подсећа ме на „Просинац једног декана“у ноћи ледених и стаклених погледа хрватски преводни са једном речи нећу дозвати сан био би Вам близак Белоу у том издањуи природа ће на мом длану дописати И тај сакода снови више не постоје... И руке И то што ме као конфетама засипате Иван Јасиковић Премисама, иницијацијама, данајачким поклонима, Теоријом о компатибилним таласима*** Па Вас добијам некако новогодишње распакованогРецимо да дође до тог... За козна шта употребљивоги да пустите песму те ужасно натапиране Тако вансеријски вредногпевачице обучене у твид И ондатако је моја мама изгледала на матури Ваше раме као острворећи ћу на које неспремнаи Ви ћете се зналачки насмешити без три обавезне ствариискуство је то, мала допливавамта је тетка многе тужне људе Мој струк на којем ваша руканавела на плес већ пландује одомаћеноИзвежбаним покретом скинућете сако Пребирате по тој окосниципребацити га преко... Сенку прастаре мелодије(да сам та столица La riva bianca 4
  5. 5. ЛИРИКАПлес скида маску оправдањаГола извесност дрхти у tremollu Јуче сам био са Циганима,препознавања плес је тужна ствар.Ту смо... Наивни страх од смрти,Две самоће стапају се у један прати ме,загрљен склад тај је усуд твој.Све наше недовршености Кад се враћам касно,распричавају се у врлетима не чују се гитаре,пољупца не звоне више романсе.Трен добија титулу почетка Ноћас је мој плач зеленГоспођа Заничи допевава и зелена је маслинајош један спој... под којом спаваш.И све мислим Петрашевскикад би до тога дошлокако би било доброда сте у кошуљи *** Гордана Морамо да се родимо да бисмо пали. Морамо да паднемо да бисмо устали. Морамо да устанемо да бисмо тражили. морамо да тражимо да бисмо патили. Морамо да патимо да бисмо волели. Морамо да волимо да бисмо живели. Морамо да живимо да бисмо умрли. Александра ЛАКА ПЕСМА Хладовина, вишебојан цвркут славуја, Лорка (илустрација из књиге „Tamarit Poems“) добра књига и корпица са храном.ЛОРКАТешко је докучити Мириси ковитлајутвој ветар наранџе место дима цигарета,и луну која снева. поточић и утољивање жеђи.Твоје песме сад спавајупод цветовима љиљана. Куче се увило уСребрна је Гранада зими, столњак исребрна је Гранада, уморних очијутебе више нема. тражи избављење. 5
  6. 6. ЛИРИКА УЗМИИзмамљен осмех, узмеш ми руке па ми кажеш пишимир у души узмеш ми воду па ми кажеш бришии ветар који узмеш ми кашу па ми кажеш сит синоси исписану узмеш ми ваздух па ми кажеш дишипесму узмеш ми кућу па ми кажеш кисникао перо лаку. узмеш ми срце па ми кажеш живи Тајни вилајет узмеш ми све и кажеш да ниси ма узми ми све али после идиСЛЕП Човек БратЛице ми је једро.Ветром пуњено, вуче ме асфалтном пучином. ***Загледано уназад, у искидану белу линију ока свога пламним сјајемналик нисци загнојених ожиљака мора. у мени си изискриоНикога не видим, до оне који заостају, буктај страха од несанакод којих се и нема шта видети сем заостатка. и кавез за будне слутње тек трептајем из сна пренешЈездим пренасељеном пустињом, савест – птицу некрилатусам са собом,са својом собом Горданакрцатом непотребним стварима.Зар нису довољни:таваница, која ће нас спашаватисаме помисли на лет,зидови, о које ћемо бити главом,и под, на који ћемо се онемоћали срушити?Прстима смежураним од гацањаЈесењиновим траговимапритискам прекидач.Мрак се пали, ситно млевен и мирисан.Врата, која нису излаз.Степенице, којима се само силази.Мокрим док се не исушим.Обавијају ме уринска испарењазасићена концентрованим умороми седиментом мисли.Додајем им сузе скупљане месецима.Очи... Невена Петронијевић, Један покушајБиле су огледало душе,па празне стаклене плоче, НЕПОНОВЉИВОСТ НАСЛОВАонда их је разбила детонација срца. НепоновљивостСад су шпиље Окрутне шалеиз којих пиље туђе зенице. Гашења шибицеЈош и прокишњавају. Пијаног рукописа Мирко Дивне дикције у најбруталнијим псовкама 6
  7. 7. ЛИРИКАСталне зачуђености светом Тако сам га звао некада.Компилације Кејва и Смитса Он се на то смешкао,Ретких добитака на кладионици не знам да ли од увређеностиНеусаглашених часовника ил од задовољства.Естетике тужног РазмишљамМириса цимета и свежег смога шта с њим пити.Изгубљене трзалице Алкохол не смем, треба ми бистра глава.Бернхардове синтаксе [помислих] Кафу не смем, желудац ми је као шољаТрагичности мимоилажења на вратима са блатним записом судбине.Патетичности реке и чоколадног млека Слатко не смем, крв ми се ушећерила.Њушења књига и прислушкивања кише Састајемо се.Поцепала сам са фотографијом Одлазимо у одвратно чист локал.На којој су усне црне од вина Наручујем ирску кафу с пуно меда.На којој руке хватају пахуље снега Док он одушевљено говориНа којој се смејеш о декаденцији Беча и париском цвећу зла претвореном у икебану, Глава за брисање размишљам о оној коју сам убио.DO IT YOURSELF Сви је остављају, а она се и даље даје.Не труди се да постанеш, Љубожедна јадница.да останеш, то што желиш. Посесивна кучка.Суштина не настаје на Колико је само нисам волеооснову устаљених образаца, и колико сам себе с њом мрзео,не обликују нас клишеи. а сада нас обоје вређам дивећи јој се.Сви уметнички и креативни Овај једнако разглаба како су они бољи од нас.правци нису засновани на рутини, У ком спорту?инспирација је цепила њихове творце, Растанак уз договор који нећу испоштовати.ништа не постижеш копирајући их... Бензин.Ради на себи, а не на другима, Гужва.тако спознајеш смисао. Прљаве новчанице.Осети стварност како расте... и жури напоље Осећам се празније од главе плебејца.креативно испуњавајући простор и време. Јуродиви ми стао на сунце.Буди свој, размисли сам, уради сам, Нека, смрди, рођени,оТпусти све обрасце, пусти их да ти се подсмевајупусти мисли нек теку... - смејали су се и Христу.оно што заиста вреди је неопипљиво. Одједном сâм. На ветру, с јарболом без једара, Невена размишљам како сам зликовац.БЕСМИСЛИЛАЦ Млаз из славине заборава спраће мрље кривице,Потрошен као нада. али не дам се до краја преваритиПред Коњаником, и овде ће остати записанокоме смо, ненасити, појели –аник. да сам зликовац.Излазим из сенке његовог бронзаног кажипрста Престаћу да пишем манифесте.упереног у наше давно потрошене наде. Само о злу у себи.Зубато сунце има каријес. У последњем реду.Чекам Наполеона. Гледајући на оне из првог, до позорнице. 7
  8. 8. ЛИРИКАРадује ме што ћемо заменити места како, будући погођени болешћу,кад даске замене бајонети. учимо све о њој,Купују ред по ред. њеним облицима,Све је на продају, органима њоме погођеним,од игле до локмотиве, начинима лечења.само што локомотиву не можеш у вену, Довољно је постати шкартпреуска је; да би се израсло у Да Винчија.колико нам је срце, и толика нам је преширока. Никога више не занимаТреба разрадити срце. тајна Мона Лизиног осмеха.Треба све да ради. Тајни више немаАли како, кад је трећа смена укинута, (њихово право да знају све).друга је у штрајку, Леонардов непоновљиви сфуматоа прва у реду за доручак прави се серијски.(на јеловнику су Годоова ребарца)? Игра светлости постоји још само на рекламама.Размишљам Размишљамда се и ја изнесем на пијацу и продам. како сваки производ сада има ореол.Само, немам за закуп тезге, Свете непотрепштине.последњи динар дао сам јуче за ваздух. Непотребно се замарам.Савестан сам Непотребно се дружим.и испаштам што сам једини. Довољно је знати двоје људи на овом свету,Несавестан сам себе и још једног.и једини испаштам. Треба ми жена. Или чашица. Тешко гутам. Али још могу да прогутам све осим глупости. Латински на пијаци. Кочијашки у академији. Садисти у цркви. Људи у јами. Размишљам. Непотребно се замарам. Треба ми... Мирко„Опусти се. Не размишљај својом главом... „Велики“ има већ све у својој глави.“ ЈЕДНА СЛИКА Невена Петронијевић, Tabula rasaБитно да је наше право да знамо све, Село.а све је сведено, Куће у снегу.на погрешну временску прогнозу. Обриси дима у висине путују.Ја, ипак, не знам ни за шта Унутра је топло,до за свој напуштени завичај. мирис ручка.И даље га сањам сваке ноћи, Деца шарају по замагљеномсамо што ти снови нису више онако живи, прозору,хладни су и звече као бакрачи. а на зиду распетиЈако сам болестан. Христ стоји.Размишљам Петрашевски 8
  9. 9. ЛИРИКА преточио у поезију.МЕРМЕР АлександраПотруди се да не заспим...вечан је сан... ***тешка је постеља... Тишину хране црви,тврд је јастук... Лепоту сањају дивови,хладна је соба... Достојанство отимају плагијатори,мермер је слика... Кошмари остају кукавно аспированипразан је сан... у светковини покрета инспирисаних деструкцијом.Потруди се да не заспим... Сенсимиља Човек Брат***Кад ходаш улицом,нек твоје ципеле одзвањајусвим оним градовима које сањају.Кад гледаш реку,нек твоје мисли текука свима онима,непознатима,којима је вода билауточиште за боли.Кад палиш цигарету, Невена Петронијевић, Време гута просторнек се тај дим отковитладо неба да направи ***још један облак.Кад свираш виолину, дошао је час потпуне тишине,нек се свака нота расплине нема људи, зала,и постане мисао у онога срећа нека мине.који не може да је чује.Кад пијеш вино, дошао је дан бездана, туђине,нек сваки гутљај света више нема,буду сузе које си место му и није.претворио у осмех.Кад говориш са пријатељем, све је дивно, мртво,нек свака твоја реч одзвања бесмртни се диве,душама оних за њих туге нема,који у осами тугују и моле. нема мисли сиве.Кад љубиш драгу,нек те њене усне увек сете напокон сам срећан,на хладне кише и наранџасте зоре. универзум трули,Кад пишеш песму, нема битисања, бола,нек сваки твој стих прошлост нек се губи.буде утеха уму Милан Максимовићкоји је своје лудило 9
  10. 10. ЛИРИКА*** намакни на њ вео љубљене. Једини поштен прст, палац,није ме страх краја од сатаре сачувај њеним прстеном.јер ћутње добијају крила Шију од гиљотине њеним шалом.јер се све сазреле мисли Робије се спаси признањемплоде у воће сочно од смисла исписаним њеном оловком.сласно од извесности Горак укус спери њеним пелином.сви се пољупци ко златна зрна Свету остави мржњу према њој.сливају у један топао хлеб Не задржи ништа за себе.довољан за све будуће глади Ништа ти и не треба,све се изречене речи брујно јер сам си себи довољанскупљају у саће набрекло и нико ти не може наудити.од лековитог искуства Тако!кад се затвара нешто великоотвара се царство сећања Миркоу њему се и од губитакабогатим *** Гордана Капуљачу лепих мисли носим на мокрој косиПОХВАЛА наквашеној јецајима неспокојних.Тако, соколе! Корачам,Реци свима кога и колико волиш. ципеле изгланцане зракомНе остави вуке без доручка. јутарњег сунцаЛези им јал на руду, јал на тањир. носе полетну душуПокажи да ниси јунац, већ јунак. кроз тамнике завидних очију.Тако, роде!Отвори се као књига. У прстену кап росеШта ће ти нож за хартију љубоморна на окупане трепавице,са дршком од рисове канџе? сваки трептајСопственим канџама ће ти они товари нову наду у капуљачу,расећи слепљене стране. а ципелице дугом дошаранеТи само, као сваки поштовалац књиге, хитају,липтајућим мастилом подвуци замичем вам,имена јунака и места – а шта то би?њихове везе и смисаои онако се већ знају. Тајни вилајетТако, кућо!Похвали се својом срећом ЈА НИСАМ АНА К.онима који ти је не желе.Гурни прст у око завидницима. за тренутак ти хтедох датиБоље њихов нож у леђа, све што је до сада ћутало у менинего стрељачки вод неких горих. све немире, наде и молитвеШта ће коме, уопште, сва безгласја којима те желехправо на последњу реч и цигарету? а ондаТако, дико! опет корак иза корака у... назадУклони маску. - тек уздах једанА кад крену да ти копају лице, и понор у који падају сви наши сусрети 10
  11. 11. ЛИРИКАнезазорена јутра тек толико земље да га укопамсве ноћи у којима смо се могли волети и спокојан се препустим уметностиа нисмо одумирања малог. Андрејза нама остају осујећене намерекуртоазна руковања пред светомна брзину размењени погледимагловит низ пропуштених приликаи блага горчина неиспуњењада ли би наше „нешто“ болело јачеда смо се заиста умели иматиу раскорацима опреза и хтењау ванвременским размацима потребе и страханаучена да те немамлакше ћу кроз најезде жудње неповређена Невена Пејовић, Рађањеа ти ћеш с одсенком туге у очимабити привлачнији за другезахваљиваћеш ми после на тим даровима ПОГРЕШНО ГЛЕДАНО Ми – деца... којаи можда је боље што за нама не остаје одрастају на сметлишту.ниједан заиста савршен дан корачајући по прљавој држави,у којем бих ти неспутана кап смо у мору мегадепоније...отварала очи и усне за пољупцеу којем бих ти насмешена Учили су нас да не прљамо руке,праштала све безобзире да не прљамо образе...и пуштала да се победоносно а запрљали нам погледе.извијеш над мојом младошћупа да се она онда раскалашно Газимо уморним улицама,поигра са тобом наши осмеси – прљави, у срцу је прашума,можда је одиста боље што те никад нећу у уму је прерија...доживети целог у апсолуту среће и давањашто се не могу као бршљан око тебе свити Естетика повлачи етику...ко киша ти сјурити под кошуљуилко птица заспати под пазухом Не знамо за боље, јер сазревајући гледамо згаришта,само звиждук воза у даљини... око нас само су бес, сивило, (бес, сивило) страхдосвидања, вронски и покоја погрешна страст. Гордана Колико ће још трајати? Зар ће нас све сломити?БОНСАИОво велико дрво пресећи ћу на пола, Наша нација више воли да излази на изборе,задовољиће ме ових пар грана, него да даје крв.нешто листова што ће се осушити с јесени, Река смо уливенабиће ми довољно, у море мегадепоније. 11
  12. 12. ЛИРИКАКолико ће још трајати?Зар ће нас све сломити? ВАЛЦЕР Невена Сећаш ли се оне вечери? Плашила си се удара ветра*** на старим прозорима. Шта је то што звони у даљини?, питала си.Премного пута смо заспали сами, Љубав, рекао сам. Ветар у стаклима,премало пута се будили крај праве особе. љубави моја.Премного пута је свитао дан Колико сам само волео, тебе,носећи у неповрат луцидне снове. ноћ облачну и кишу што је лила без престанка.Премного пута смо плакали у тами, Моје хладно срце ударало јепремало пута се смејали несрећи. о твоје вреле груди.Премного пута смо ковали план Све је било песма и светлост и чистота.за живот од данашњег већи. Сад сам сам иПремного пута смо слушали друге, нека сенка ми чаше точи.премало пута себе чули. Више се нећемо срести.Премного пута гледали шуму, Никад не гледај уназад, говорила си,премало пута видели дрво. и не пиши ми песме. Никад не бих писао,А сада заспимо у ходу, никад не бих писао ништане маримо за погрешне и праве, да се не плашим заборава и смрти.не сањамо о вечитој срећи, Зато прими овај валцер, који мрене чујемо тихе уздисаје. у мојим рукама.Сањамо, дишемо, плачемо, ходамо...и не питамо се куда води све то, Петрашевскине мислимо колико дајемо,не меримо шта нам је одузето. *** Сенсимиља Био је година пролећни дах на потиљку ознојана летња страст боја од које јесен румени од стида а зима се свија у џеп у коме преплетени прсти греју једну наду залудну нашу Био је дан роковник из ког искинуте стране миришу на d & g мртва пилећа супа заборављена у фрижидеру пепео око пепељаре Невена Пејовић, Чапље длака у лавабоу 12
  13. 13. ЛИРИКА / ПРОЗАмантил на чивилуку Епилог:обешен Човек стоји на свом тронуњегов (том доказу надмоћности што је над природом има),Био је јутро испијен, исколачених очијуод бола неустајање (као каква безоблична силуетанеодагњив грч на слици Едварда Мунка).зачетак тахикардије Нема према коме руку да пружи,пропуштена прилика сви су га већ одавно напустили.што језиво беласа у одласку Један корак дели га од бездана.откуцај неоткупљивог времена А он о томе ништа не зна...слабост због бесмисла Александрастрашна тишиназаглушујућамоја ЈЕДАН ДАН СОФИЈЕ Ј. Гордана Плави покривач је опет прво што сам угледала кад сам отворила капке. Мирис млека*** и пофезни. Чујем како пуцкета стакло уОбећали су нам парче хлеба, прозору. Тесно је и њему као и мени. Кад сидобили смо цео асортиман оружја. тако пун сунца од зоре, није ти свеједно што знаш да се нећеш померити одатле, изОбећали су нам утопије,добили смо логоре. црвоточног дрвеног оквира; једина гора ствар од тога је да будеш бисер у шкољци три миљеСрушили су храмове, југозападно од Свете Јелене, ја мислим.а изградили фабрике. Примичем се прозору. Зграде су стисле собом(Бог је човек). улицу. Гргољи њоме поток људи. ПрекопутаПрегазили су лешеве, штрче готске куполе у небо, заклањајући сунце.и стигли до циља. Све у игри сенки и ветра, а нигде сунца. Изашла сам. Газим плочницима од наранџа-Реалност је смрвила идеале, стог пешчара. Десно пролећу зажаренена дан туге сањари су умрли. машине. Лево се ређају излози у којима мој лик расте и сплашњава као тесто. На крају улице мој је циљ, Вински мост, с ког су се самоубили сви локални песници. Али не журим, нигде ми неће побећи мост, помишљам док се не гледајући прихватам првих врата здесна и улазим. Испоставља се да сам својом појавом почастила најпрљавији градски бистро. Сећам се да ме је кад сам била мала тата доводио овде на белу кафу – радио је тада у згради поред, наНевена Петронијевић, Заостале склоности спрату, за столом увек засутим спајалицама. Од 13
  14. 14. ПРОЗАгостију су присутни само човечуљак који личи одговора тумачећи колико јако су потиски-на провокатора и две баке крај прашњавог вали жељу да спавају с мајком и да закољу оца.фикуса које расправљају о младићу у ког су Мени личи на укосницу, или ограду Винскогистовремено биле заљубљене пре 53 године. моста.Седам за шанк и наручујем кафу. Усукани Боса, држећи мокре патике у рукама,конобар покушава да ми се удвара, али прелазим поледњих десет корака до моста.превише се труди, а премало верује у успех да Гомила света тутњи њиме не задржавајући себих му приуштала више од реских да и не. ни за тренутак, не примећујући никога иДелић секунде пре него што отпијам први ништа. Долазим до средине и наслањам се нагутљај, видим на кајмаку кафе црну мрљу у ограду. Коначно!облику срца – неко ме воли, а ја данас идем ка У овом граду облакодера, над којим заправоВинском мосту, с ког се баца у реку вековима. никада нема облака, никада се не виде ни Раширених зеница, након испијене шоље сунце, ни небо, осим с овог места. И како некокафе и прочитаних десетак страница с краја од овог наглог призора сунца може да сеновина, излазим поново на улицу. Пролазим откине и баци се доле – то ми никада нећекрај бакалнице у којој ради мој школски друг. бити јасно.Била сам смртно заљубљена у њега цео један Мирковелики одмор. Враћам се пар корака и улазимда га поздравим. Силно се обрадовао што ме ОДЛАЗАК ФИЛИПА ЛАТИНОВИЋАвиди. То је први пут да се срећемо посленеколико година. Оженио се и већ чека друго Филип је навршио 25 година. Филип једете. Кад му се жена породи, ићи ће у Данску, уметник, песник и с времена на време сликаркод њене сестре. И он ће отићи. А ја ћу само ту, (незадовољан својим сликарским умећем),до Винског моста, последње станице толиких. Филип боје доживљава превише интензивно. У Одлазим од њега истовремено га и жалећи и уметност се никад нисам разумео, посебно не узавидећи му. Мусави дечак пева за милостињу. сликарство, али од нашег професора сам чуоЊегов дивни глас, који ће пропасти у најласкавије украсне придеве о Филиповомпубертету, као да описује моје неодређено сликарству међу којима је епитет „генијално“осећање. Бацам му своје перле у качкет и звучао релативно најскромније. Филип јенамигнем му. Он се осмехне и наставља да пева нервно лабилан. Провео сам с њим онујош живље, чујући се све до Винског моста. последњу, пијану ноћ. Седео сам с тим Између две вишеспратнице опажам дечије човеком, слушао његове отровне речи, гледао уигралиште. Провлачим се до тамо газећи локве његове изнурене очи и пио неко грозно вино.заостале од прошлонедељне кише. Платнене С нама је седео неки крупни, ћелави човек, упатике пропуштају. Седам на жуту љуљашку углу је свирала тамбура, и дим, густи дим седок ми се натопљена обућа цеди на бетон. Вода мешао с тим звуцима. Филип је пушио једну заје пода мном исцртала шару коју би фројдовци другом и причао, бунцао... Напољу је падалатуткали под нос пацијентима питајући их на киша и чинило се да никада неће стати.шта их она подсећа и на основу њиховог 14
  15. 15. ПРОЗА – Ја сам млад, а у ствари нисам млад, ја сам видим светлост, то је проблем, не видим вишеуметник, а у ствари нисам уметник, ја сам жив, светлост, не више.а у ствари нисам жив. Ја сам стар. Стар! – Ти ћеш завршити висећи на неком дрветуНереализован и неафирмисан. или у лудачкој кошуљи. Ти си сам себе – Живот је пред тобом, Филипе – рече уништио – узвикну ћелави.ћелави. Филип као да није чуо ове речи, наставља – Шта је живот? Где је живот? Живот почи- свој монолог и пали тридесет и трећуње рођењем, кад мало створење, крваво и цигарету.ружно, изађе из мајке и угледа свет. Живот – Отићи негде, отићи треба, негде довољнопочиње сузама и плачем. То је инстинкт! далеко... зар нема човека коме можемо рећиИнстинкт, за тај прљави, крвави, дегенерисани, шта нас боли? А, људи, ја сам вас волео!... Ја самокрутни живот који га чека. И шта онда? сам себи сувишан, ја сам глуп, живим овде уТескоба породичног дома, прва попушена овом провинцијском трулежу и не могу да сецигарета, лектире, читање досадних и празних отмем тужној усамљености... Човек, чини микњига, или штампе, а у штампи сазнање да се, живи сам самцат на овој планети... Отићисветом владају лажи, злочин и глупост, па треба... некуда.кригле пива, тезе, испразни разговори, хипоте- Звоне Филипове речи у овој загорској ноћи,зе, галерија ликова (филозофи, уметници, пија- звоне као и киша, и откривају ми се као посвенци, клошари, покварењаци, убице, самоуби- нормалне и истините, и осећам да све опаснијеце), стари професор с подочњацима, опијање стежу моју душу. Те, Филипове, речи, то суНичеом, Шопенхауером, девојка са младежом сломљене и горке речи самотника који је уиспод усне, пољупци, ломови, постеља госпође овом моменту изгубио веру у било каквоЈуришић, телесност, нагони и полови... Све то значење неке одређене земљске сврхе.нема смисла, али боли... Ја сам пропао, ја сам Филип прича, на његовом челу су огромнебивши човек, ја сам циничан, разум ме је капи зноја, он је узрујан до крајњих граница, араставио од идеја и идеала, ја сам празан, ја не напољу тмурно свиће. Неколико тренутакавидим светлост... касније ми излазимо на улицу и крећемо ка Бунца пијани Филип, слушам га, гледам кроз тргу. Филип је потпуно мокар од зноја и кише.прозор, у кишу, у мрак. Растајемо се. – Или гурамо камен, или носимо крст. – Лаку ноћ... Јутро је. Збогом!Терет, терет је у питању. Окрећем се и гледам за Филипом. Он лагано – Не очајавај, Филипе. Биће све добро – корача ка станици, док киша лије и лије. То сепоново се чује ћелави, који, чини ми се, руши један свет! То је пролом облака! Густа,Филипа ни не слуша. црна киша. Све се разлило као акварел. Шта се – Кад је нешто на овом свету било добро? И то урушило у Филиповом животу? Куда то онкако да не очајавам, кад је све црно? Ја и не одлази са својом празном торбом? Куда?могу гледати љубичасто кад имам тамне очи... а И хоће ли се више икада вратити?знам, без светлости нема сликарског дела. Ја не Петрашевски 15
  16. 16. СТРАНУ НА ШАЛУ Све смо их зајебали. Твој ЗаплетПОРУКЕ НА ФРИЖИДЕРУ Чекам те на крају приче. Твој Расплет Постадосмо прашина на правди Бога. Стари народ,У недељу ме нема. Исус, онај с крста ЈеврејиИсусе, увек сам те волела из прикрајка. Жаклина, V – ) Ако ме нађу, нећу се више скривати. РаткоКупи камеру. Спилберг На крају сам тунела, али не оног у ком си ти. Твоја СветлостСутра ћу те убацити на листу. Шиндлер Пуши га. Твој ОпушакЈебига, умро сам јуче. Аврам Кесовиц, онај из вагона 883 Добро сам путовао. ОдисејМорам да скокнем до Газиместана, видимо се сутра.Лазарева рука Драги Хитлере, позајмићу од тебе неке методе. СтаљинКупи кафу и цигарете (оне моје). Џармуш Волела бих да сам добра девојка. Марија од МагдалеДоћи ћу сутра. Годо Журим на воз. Ана К.На службеном сам путу. Отац Стигао сам. Примили су ме као домаћег. СтранацСмршала сам. Поново ме воли. Зора Драга Милено, оних 12 марака не мораш да ми вратиш сад, вратићеш ми касније 13. Твој К.Драга ноћи, сестро, мајко, ето ме у зору. зора Јебо сам кеву и опет ћу. ЕдипДраги сине, ајвар је у фрижидеру, а омча у плакару.Наједи се, па пут под ноге. Кева Помислих, да ти оставим поруку, помислих, али, ипак нећу, помислих. Бернхард, помислихЈа сам узео омчу. Журим. Ћале Врати ми моје ноге од стакла преко зелене воде. МиланОвде је добро... Горим! Аааа...! Твој мртви отац, једини Младеновић Уредници: Марија, Марко, Мирко и Ивана tustaitmazar@gmail.comОво је оригинална фотокопија!!! Забрањено је прештампавати и умножавати је –Женевском конвенцијом би то било окарактерисано као нехуман вид ратовања. Услучају да намерите да нас тужите, оканите се ћорава посла – имамо три главна иниједног одговорног уредника. На крају, извињавамо се реткима којима се допаоовај лист. 16

×