1. ДВА ПРЕСАВИЈЕНА ЛИСТА ЛОШЕ ХАРТИЈЕ ИСПУЊЕНА ПОЕЗИЈОМ НАШИХ НАЈБОЉИХ ЖИВИХ ПИСАЦА
ТУШТА И ТМА, ЗАР.
Београд, 15. мај 2008. Оснивачи, уредници и најпрви Цена: нема, нема
међу неједнакима: Марија *Цена за иностранство: не
Први и по миленијум Миличковић, Марко Ножинић и плаћају нас, па за њих не
Први број Мирко Јовановић издајемо
„Да ли бисте убијали, издавали народ, силовали, кад вас нико не би кажњавао?”
Уредници1 су синоћ дуго седели и
размишљали! ...
1
Ма, то су будале...

2. ТИТЗ ТРОЈКА
*** ТЛАПЊА
Перун пљује светлице над степу, Одредио сам да се против мог
сева ми пред кишу у крстима, последњег даха не води истрага.
и као да бог нервозно лупка прстима, Нека слободно напусти тело и отетура.
зашобоњи ми дажд по црепу.
Одредио сам да се не сагињу главе
Крупна кап по крову добује, и не роне двосмислене сузе,
прозор по дну оросио. над телом смиреним у позну јесен.
Угао усана ми обосио –
хоће твоје усне да обује. Одредио сам да се оперу у вину
све сплачине од успомена,
У мраку собе видим свој зао лик. да буде мамурлук лак остатку света.
До потопа и смака киша нек' потраје,
лиши ме права да ми недостајеш, Одредио сам да поворка ћути,
удави мој самотни, срамотни крик. а лелек нек сачува за неко горе време.
Крпа у облику леша
Све је овим речено:
и босиљак и тамјан и говори.
*** Нек ме земља прими у миру
и обавезно нек и она ћути.
Најежила сам се
када сам први пут Петрашевски
осетила твоје чари
на себи.
ЧЕЖЊА
Разбарушена коса, Чешља је,
сузе у очима, гледао сам власи
језа, како се просијавају на
трнци, тихом мајском сунцу.
дрхтање и
немир. Светлуцање и немир
на прозору,
Лакоћа којом а ја
разносиш речи, испод
песме, бандере гледам
музику, ту нежност и љупкост,
сваки твој шапат гледам ту лепоту,
пробуди неко тај вихор слободе,
скривено осећање. заводницу,
лено око што прескаче
Треперење, летење, светину и
шта ти све не примећује ме.
не умеш.
Гледам и дивим јој се
Ветар. како само
смело и одсутно
Тајни вилајет
седи и даје себи
2

3. ТИТЗ ТРОЈКА
значаја својим постојањем. само да стигнем негде.
И ето, уграбих Настави се
тај надобудни и дуги трептај, путовање са овереном погрешком.
јер рекох да је лења.
И гле, чуда!,
Ех, то је мачка успоравамo, стижем,
моје негдање драгане. и дођох на право место.
Дођох међу људе.
Тајни вилајет
Онда се пробудих.
*** Тајни вилајет
Понекад чујем да је лепа
као пре, да студира шпански, ОДБРАНА И ПОСЛЕДЊИ ДАНИ БЕОГРАДА
и пуно путује.
Кажу да окрене главу кад јој Шансоњерка стара говорила је тужно:
спомену да сам се пропио „Умро је Београд над којим ламентираше Црњански,
као лик из неке руске приче. Београд песнички, глумачки, кафански,
умро Њујорк с душом, Москва без граница,
Петрашевски Јерусалим музике, братства, насмејаних лица.
Све лепо у њему је умрло, новорођено све је ружно.“
***
Данас је Београд синуо свим својим сјајем:
Облаци су се спустили прилично ниско. пошкропљен акварел-зеленомодрином,
Са двадесетог спрата готово да их је извезен миришљавом паучином,
руком могла додирнути. преплављен смехом деце небооке,
Очарана лепотом, закорачила је. отворен четворострано на капије широке,
лепши од твог – иза тог чврсто стајем.
Петрашевски
Данас је Београд био лепши него икад:
ЗБИЉА пурпурноуст, белозуб и слаткорек,
камен к'о свој Таш, крвомес к'о свој човек,
Купила сам карту, скоконог, милозвук и белогруд,
ушла у превоз, разбуђен, немиран, али доброћуд –
ускоро сам сазнала да имам погрешну љубоморна си што сам у њему уместо тебе ја млад.
карту,
а одмах затим и Од твог Београда мало је остало – право кажеш:
да је погрешан превоз. полокала си нектар, оставила ми воде,
но не жалим за твојим благостањем без слободе,
Путујем, тумарам, и не нуди ми своја мишљења купована на комад –
поквари се превоз, мислили сте ионако на себе само ономад.
сви изађосмо. Нема наде за мој Београд? Старице, лажеш!
Уђох у други, Крпа у облику леша
било који.
Рекох, кад је све промашено
зар је и више важно куда идем,
3

4. ТИТЗ ТРОЈКА
страшно је желео да му се јави, макар то било
НЕДЕЉА
последњи пут.
Мој школски друг, седео је у клупи до мене. Након сахране, док је родбина сакупљала
Имао је необично плаве очи, плаву косу и остатке његовог живота, пронађено је пожу-
изузетно бледо лице. тело запечаћено писмо, које никад није
Понедељком је увек био намргођен, због доса- стигло на своје одредиште.
дне недеље.
Петрашевски
Уторком се помало трудио.
Среду и четвртак проводио је у решавању
егзистенцијалних проблема, тих дана је много ***
пио.
Петком се губио. Док се последња спона са разумом кида,
Пронађен је једне суботе, док је покушавао да Неми пророк у мукама рида.
коначно осмисли недељу. Што више зна то је теже –
- кривица све дубље сеже.
Петрашевски Себично к'о светлост боје,
Његове мисли пропаст кроје.
Индиферентно капљу дани,
***
У ваздуху мирис знани,
Заборавих врч горским сузама удављен, Позива на хитну одлуку,
погажене беле гљиве погледима жедних вукова, Свима да прекрати муку.
сова чува стражу пужу злосрећну У једном лицу пријатељи-душмани,
што лагано трули у својој кућици Говоре крени, затим стани.
штављена кожа пацова нервира Има ли пророк снаге да напусти истине
лептира што не може да се искобеља из лутке. драге?
Пропуштена прилика убија вољу,
Како то сумануто звучи, Јер зна да неће имати бољу!
ал'разумеће онај што попи из врча,
Андреа Бербер
јер је вук под стражом у својој кући,
украшеној штављеним лептиром
у чељустима пацова. ***
Загубила сам врч Виши од цркве димњак фабрички –
док гледах лане на пропланку; шта ће пре до неба, дим или молитва.
ех, шта све друго пропустих. Петрашевски
Тајни вилајет
***
ОСТАВШТИНА Поскочи девојчица
Последњи пут написао је писмо госпођици Н. до бунара;
када је имао 24 године. Копију је уредно упала нека птица у њ.
спаковао и годинама носио у унутрашњем џепу
јакне, желећи да му сваки детаљ који га је Мршти се чело,
подсећао на њу буде увек близу срца. Године су слабашне ручице окрећу чекрк,
пролазиле, а одговора није било. Желео је, успела је извући је,
беше то ласта,
осуши је у својој хаљиници
4

5. ТИТЗ ТРОЈКА
а ласта јој се истрже из скута упорна. Да се бори за себе. Лактовима.
и одлете. Ђоном. У тим временима је одрасла и
Малецка се наслони на бунар сазрела као нечовек, чиме се поноси.
и из окица надомести просуту воду. О, како сам плакао, људи моји...
Крпа у облику леша
Фина вода за попити,
'оћеш чашу?
Тајни вилајет ***
Недовољан ми је дан да свуда стигнем,
кратка ми је ноћ да се одасвуд вратим,
МАЈКА
и недостаје ми живот да бих живео,
Људи, плакао сам као киша. Да станем – и, да бих живео, недостаје ми смрт...
никако. Ја имам - све и немам - све.
Гледао сам снимак. Не тако стар. Али усивео, Гледам сенке дању и звезде ноћу.
као убој после неколико дана. У даљини возови се деру.
На снимку су били људи, подбули... У ствари, Тама и отров су око мога пута.
више мало разливени, као да су од пластелина Туђе срце куца у мени.
згаженог чизмом. Много њих. Грабили су се за Моја суза низ образ тече.
хлеб. И чинило се да је међу њима било много
Петрашевски
више жена.
Наједном сам међу њима угледао мајку.
Стајала је на зачељу нереда. Гледала је укоче- ПЕСМА О КРАЈУ
ним погледом у векну која је скакутала по
рукама дигнутим увис. (Много смо мишићави Ништа није стало.
били тих дана, од тог дизања руку. Са дигнута Ништа је остало ништа.
три прста. Са дигнутом песницом. Са дигнутим Оно што је било, чекало је да поново буде.
длановима за пљесак веселим музикантима. Са Нико није плакао.
дигнутом шаком која маше одлазећим војници- Жене нису чупале косе,
ма. Са дигнутим средњим прстом нашим деца су знала шта се дешава.
мрзитељима – једино тако смо могли да им се Ипак над цвећем нису зујале пчеле,
супротставимо.) Мајку су бацали лактови лево- младић није више писао вољеној песме.
десно, али она је упорно изгубљеним погледом Сви су се зарекли на ћутање.
пратила ону скакутаву векну, држећи своје И чекање.
лактове чврсто уз себе, стежући празан цегер на И ништа није било онако како су
грудима да јој га неко не би отео. Са чела нереда касније причали.
чуо се мутан глас онога што је делио: „Молим Петрашевски
вас, станите у ред.“ Онда је векна потонула
негде у масу. Као и мајка.
Плакао сам мушки, незаустављиво... TABULA RASA
Лепа девојка је паметно говорила. Рекла је
Човек аветне,
да мрзи та времена. Али да не може да их
па начини и неки добар потез.
заборави. Да не жели да их заборави. Ако та
Мада зна и у том стању
времена буду заборављена, а њихова знамења
да начини погрешку.
нам се поново укажу, нећемо умети да их
читамо и да спречимо да нам се та времена
Погрешка се увек примети,
понове. А и – та су је времена научила да буде
ал' се човеку опрости
5

6. ТИТЗ ТРОЈКА
и у ругању се потврди ПАС
да је узрок што је аветнуо.
Најбољи човеков
друг је пас.
Ал', добар потез,
аветне сваког и
Коњ му је
у тој гунгули изгуби се човек.
добар друг.
Дакле, шта се збива?
И онда се питам,
Да ли икада постоји човек,
зашто ли не тражаше
који не аветне, а вуче праве потезе
друга у човеку, људима.
и шах-мат наступи људима
који нису аветнули,
И схватим,
и све испадне потврда,
јер он је некоме пас
постојања доброг духа,
а некоме коњ.
али онда није ни потребан шах,
јер је маса у мат нијанси.
Ко је мој најбољи друг?
Или боље рећи,
Ловац је на потезу.
шта сам ја у прерасподели?
Тајни вилајет Пас који риче,
или коњ који лаје.
А не, не,
ПЈЕСМА ја сам посматрач
Мајко, узајамне зависности коња и паса.
како те није срамота да живиш. Тајни вилајет
Кокарда
РЕКА
МОЛИТВА Стојим поред реке,
она на тренутак не тече,
Боже, који не даш да моје ноћи гледа у мене.
сјаје од сјаја Моје чело има,
каквих ситних белих цветова моје куцање срца.
или каквих високих звезда, И буди сећање на
који не даш да моје ноћи миришу априлима неку замршену косу,
и сновима лепих девојака, топле тамне очи
дај ми, дај ми, и неки страшни страх.
да пада ноћас Гледа ме река,
једна цела олуја звезда и цвећа, која једина зна пут,
на ме, гледа ме као мајка изгубљеног сина,
на моје ноћи мрачне и жалосне, ветар ми мрси косу,
на све моје и на целу земљу, а река одлази, одлази.
једна цела олуја звезда и цвећа, У даљини се чују бродови,
да све буде једна бескрајна радост сам сам,
од звезда и нико ме не гледа,
цвећа цвећа. могу и заплакати.
Петрашевски Петрашевски
6

7. ТИТЗ ТРОЈКА
*** ***
Од мене се тражи што не могу да дам, Кашиком твог уништења
а оно што дајем мало се цени гутам мед и млеко
и то ме помало љути. твоје патње.
Слушају ме – наводно, много знам, Убио сам те погледом
мој шарм, а не моја суштина их плени и понеком речи
и то ме помало љути. што је исковах
препуклим надањем.
Чим се сагнем, желе ме насамарити,
а кад их ритнем, кажу да сам дивљи Волео сам другу
и то ме помало љути. што ме је српом
свог окрајка ока
Ако их ошамарим, они ће ме ошамарити, пресекла и
кажем им да су криви, одговоре да сам кривљи напустила
и то ме помало љути. оставивши ми
кашику, мед и млеко.
Вишак су власт, црква и војска, велим,
кажу ми да сам анархист, празан и наиван И ти недужна
и то ме помало љути. и неспретна на
онај свој начин
Не веселе се што се ја веселим, гинеш и упијаш,
а кивни су на мене када сам киван несвесна да си
и то ме, помало, љути. ми потпуно
свеједна,
Крпа у облику леша
заправо нећу ни да се гадим себе,
одлази, губи се,
ОБИЧНО ЈУТРО јер ако останеш и један трен више
преносићеш
Клупа са које су отишли љубавници. кашику, мед и млеко
Трговац стоји на вратима радње у недоглед.
и мисли на промашени живот.
Жена у двоспратници прекопута Тајни вилајет
гледа у црвенкасти лист ***
како плови и покушава да Кад ти песма слави рођендан,
се сети детаља – позови у госте све славује из улице,
његовог куцања на њена врата. продавце новина и таксисте,
Песник који није хтео више да буде нежан, те старце што на оближњој клупи играју шах,
поново је прекршио заклетву, позови и месец јер је то и његов празник,
ради на песми о њеној капи. псе луталице и све што с њима лута,
Иначе све је сасвим обично. позови облаке, с њима ће доћи и песник
Људи, смешећи се, и твојој песми поклонити сестру.
говоре – Добро јутро. Али, не зови децу, нек још буду деца,
Петрашевски јер неко од њих ће питати –
Шта је то песма?
Петрашевски
7

8. ТИТЗ ТРОЈКА
Уредници су устали...
Ово је оригинална фотокопија!!! Забрањено је прештампавати
и умножавати је – Женевском конвенцијом би то било
окарактерисано као нехуман вид ратовања. У случају да
намерите да нас тужите, оканите се ћорава посла – имамо три
главна и ниједног одговорног уредника. На крају, извињавамо
се реткима којима се допао овај лист.
8