2. Ovo je priča o običnom čoveku koji je, igrom slučaja, krenuo u
rat. I postao vojnik. Jedini cilj koji je imao je bio preživeti i vratiti
se. Isključio je osedaje, obuo tvrde vojničke cokule i krenuo ne
razmišljajudi mnogo o tome šta de i kako u novonastaloj situaciji.
3. Rat je trajao par godina. No, jednog dana i rat se završio. Vojnik
nije znao šta de sa sobom, nije umeo da se raduje. Toliko dugo je
čekao taj dan i sad kad je došao, nije znao kuda da krene, nigde
nije prispeo. Dok je on ratovao, drugi su živeli život.
Nije se uklapao u sredinu iz koje je pošao.
Odrešit, glasan, jasan, krut, nije nailazio na razumevanje
okoline, smatrali su ga hladnim, pa čak i drskim. A on je patio. U
gomili ljudi, bio je sam.
4. Tumarajudi stazama svog besmisla, slučajno je upoznao
gospodina Miltona, dobrodudnog dekicu, smirenog, tihog
,nenametljivog, prepunog priča i doživljaja. Upijao je svaku
njegovu reč, mada nije svaku i razumeo, a činilo mu se kao da mu
život zavisi od toga.
5. Morao je da upregne sve vijuge u mozgu, da izoštri sva čula, ali
ne na način na koji je to radio na ratištu da bi preživeo. Ovo je
bilo sasvim novo iskustvo. Bilo ga je sramota njegove
jednostavnosti, običnosti, nepoznavanja teritorije. Mapu neku je
uvek nosio sa sobom, no nije znao kuda ide.
6. Slušao je dekicu Miltona, zapisivao svaku reč, no još uvek se nije
usuđivao da ih izgovori naglas. „Svi resursi koji ti trebaju su ved u
tebi, kad budeš spreman, prepoznadeš ih!“, tihim, opuštenim
glasom mu je govorio.
7. Te reči kad bi pokušao da ih on sam izgovori zvučale su tako
neprirodno, kao jeres. Razmišljao je o dekici Miltonu, ko je on, šta
li se njemu desilo, odakle crpi tu smirenost? I kako uopšte da
nauči taj uopšten govor?!
8. Počeo je da piše pisma. Prvo bi ih napisao spartanski, kao što je to
uvek i činio. Kratko, jasno, odsečno, bez suvišnih detalja, samo sa
osnovnim informacijama:“ živ sam, zdrav, nadam se da de uskoro
kraj ovog ludila“. A onda bi razmišljao kako bi to dedica Milton
rekao, ili napisao. I onda bi sve ispočetka, prepravljao
je, žvrljao, škrabao, dopisivao
reči, priloge, omekšivače, tepao, cepao listove sve dok ne bi bio
zadovoljan napisanim.
9. Taj prvobitni mali korak dao mu je onu preko potrebnu hrabrost
da progovori. Čudno su mu odzvanjale te reči izgovorene
njegovim glasom. Vežbao je izgovor pojedinih reči, sve dok mu se
ne bi učinilo da prirodno klize s njegovih usana. Sam je sebi ličio
na pajaca. Ipak, trudide se!
Zanima
Slažem se Primećujem
me
Verujem Kako znaš osećam
pretpostavljam Možeš li Želim da naslućujem
10. Bio je uporan! Svaki dan je pisao po neku reč, rečenicu. Telo je
počelo da mu se opušta, nije više bio tako krut ko pre. Ljudi su
počeli sami da mu prilaze, da mu se osmehuju i javljaju na ulici.
Počeli su i da ga pozivaju u društvo.
11. Jednog dana, uskoro, maštao je, nadao se, verovao je, izude te
grube, tvrde, krute vojničke cokule od kojih mu je koža ogrubela i
od kojih žuljevi krvare i pucaju i obudi de
nove, meke, udobne, tople, sobne papuče!
