• Share
  • Email
  • Embed
  • Like
  • Save
  • Private Content
Sistem organa za varenje
 

Sistem organa za varenje

on

  • 24,464 views

 

Statistics

Views

Total Views
24,464
Views on SlideShare
23,315
Embed Views
1,149

Actions

Likes
4
Downloads
427
Comments
0

6 Embeds 1,149

http://sasaucha.wordpress.com 826
http://biologijagimpar.wordpress.com 300
http://www.bioogle.rs 14
http://bioogle.rs 6
https://sasaucha.wordpress.com 2
http://www.mojabiologija.in.rs 1

Accessibility

Categories

Upload Details

Uploaded via as Microsoft PowerPoint

Usage Rights

© All Rights Reserved

Report content

Flagged as inappropriate Flag as inappropriate
Flag as inappropriate

Select your reason for flagging this presentation as inappropriate.

Cancel
  • Full Name Full Name Comment goes here.
    Are you sure you want to
    Your message goes here
    Processing…
Post Comment
Edit your comment

    Sistem organa za varenje Sistem organa za varenje Presentation Transcript

    • SISTEM ORGANA ZA VARENJE KIČMENJAKA 
      • Crevni sistem se sastoji iz niza uzastopnih delova u kojima se odvijaju pojedine faze varenja i apsorpcije.
      • Crevo je pričvršćeno za telesni zid trbušnom maramicom – mezenterom.
      • Osnovna funkcija digestivnog sistema je degradacija unete hrane i snabdevanje ogranizma vodom, hranjivim materijama ssektrolitima neophodnim za život.
      • Da bi hrana mogla da se koristi u organizmu, ona mora da se unese, svari i apsorbuje. Ova tri procesa zahtevaju koordinaciju pokreta u gastrointestinalnom traktu (GIT) i sekreciju u odredjenim njegovim delovima.
      • Ingestija obuhvata unošenje hrane u usnu duplju, žvakanje i gutanje.
      • Digestija podrazumeva dalje usitnjavanje hrane i degradaciju makromolekula uz pomoć enzima do jedinjenja male molekulske mase koja mogu da se transportuju u krv. Ugljeni hidrati se razlažu do monosaharida, proteini do aminokiselina, a masti do monoglicerida i slobodnih masnih kiselina.
      • Apsorpcija uključuje transport svarenih hranljivih materija iz lumena GIT u krv ili limfu.
      • Uloge digestivnog sistema se ostvaruju zahvaljujući njegovoj motornoj i sekretnoj aktivnosti. Za motilitet GIT odgovorni su glatki i poprečno prugasti mišići. Sekretnu ulogu, u smislu produkcije digestivnih sokova, vrše egzokrine žlezde.
      • Crevni kanal sačinjavaju :
      • usna duplja,
      • ždrelo ,
      • jednjak,
      • želudac i
      • creva.
    • ciklostomata ajkula gmizavci kokoš svinja čovek vodozemci
    • JEDNJAK ORGANI DIGESTIVNOG SISTEMA JEZIK PANKREAS ŽELUDAC USNA DUPLJA ŽDRELO TANKO CREVO ANALNI OTVOR DEBELO CREVO PRAVO CREVO ŽUČNA KESA JETRA
    • Usna duplja
      • Usna duplja ima funkciju primanja hrane, a kod vodozemaca ima ulogu i u disanju.
      • U usnoj duplji se nalaze pomoćni organi za varenje: zubi, jezik, pljuvačne žlezde, a kod sisara i krajnici.
    • ŽVAKANJE
      • Žvakanjem se hrana u usnoj duplji sitni i melje. Žvakanje se sastoji u kombinovanom delovanju poprečno prugastih mišića vilica, obraza i jezika. Ono je najvećim delom refleksna radnja koordinisana signalima iz centra u produženoj moždini. Pokreti žvakanja traju sve dok se ne formira kompaktan zalogaj hrane (bolus) koji može da se proguta.
      • Žvakanje ima nekoliko uloga:
      • Usitnjavanje hrane i olakšavanje gutanja
      • Mešanje hrane sa pljuvačkom, čime započinje varenje skroba, a pljuvačka deluje i lubrikantno
      • Dovođenje hrane u kontakt sa receptorima za ukus i miris.
    •  
      • Zubi
        • organsk a materij a dentin
        • spolja su pokriveni slojem tvrde gleđi .
        • Unutrašnjost zuba je ispunjena zubnom pulpom (vezivno tkivo) u kojoj se nalaze krvni sudovi (ishranjuju zub) i nervi.
        • Koren zuba je pokriven slojem cementa (koštano tkivo)
      gleđ dentin pulpa cement
      • Kod nižih kičmenjaka zubi funkcionišu ograničeno vreme i menjaju se celog života.
      • Kod sisara postoje samo dve zubne generacije (mlečni i stalni). Kod nekih sisara zubi stalno rastu pa su im krunice vrlo visoke (kljove slonova, sekutići glodara, očnjaci morževa).
      • Vidi skeletni sistem
    • Jezik
      • Jezik je kod riba slabo razvijen i nepokretan, a kod kopnenih je vrlo pokretan i dobro razvijen.
      Jezik
    •  
    • Pljuvačne žlezde
      • ne postoje kod riba jer kroz njohovu usnu duplju stalno prolazi voda.
      • Razvile su se kod kopnenih kičmenjaka sa primarnom funkcijom vlaženja hrane.
      • Kod otrovnih zmija se neke od njih razvijaju u otrovne žlezde.
      • Kod sisara su razvijene podjezične, podvilične i zaušne.
      • Njihov sekret sadrži enzim ptijalin koji vari ugljene hidrate.
    • PLJUVAČKA
      • Pljuvačku luče tri para glavnih pljuvačnih žlezda i veći broj malih pljuvačnih žlezda rasutih po usnoj duplji. Dnevno se izluči 0.5- 1 litar pljuvačke.
      • Pljuvačka je hipotoničan vodeni rastvor, sa manje natrijumovih i hloridnih, a više kalijumovih i bikarbonatnih jona u odnosu na plazmu. Glavni organski sastojci su enzim alfa-amilaza (ptijalin) i mucini.
    • zaušne . podvilične podjezične
      • Uloge pljuvačke:
      • Zaštitna uloga
      • Uloga u varenju skroba
      • Lubrikantna uloga
      • Zaštitna uloga pljuvačke ogleda se u tome što ona hladi toplu hranu, ispira usnu duplju, čisti zube i deluje baktericidno zbog prisustva enzima lizozima.
      • Zahvaljujući ptijalinu, u usnoj duplji započinje varenje skroba i ono je ograničeno zbog kratkog zadržavanje hrane u ustima i inaktivacije ptijalina u kiseloj sredini želuca.
      • Lubrikantna uloga pljuvačke sastoji se u podmazivanju zalogaja i olakšavanju gutanja, vlaženju usana i olakšavanju funkcije govora.
    • GUTANJE
      • Gutanjem se sažvakan i pljuvačkom natopljen zalogaj hrane brzo sprovodi iz usne duplje kroz ždrelo u jednjak i želudac.
      • Gutanje može da se izazove voljno,međutim kad se hrana nađe u blizini ždrela, nastaje refleksni odgovor koji ne može da se kontroliše.
      • Tokom gutanja, disanje je nakratko inhibirano, a ulaz u grkljan zatvoren, da bi se sprečio prelazak hrane u dušnik. Hrana se kroz jednjak potiskuje peristaltičkim pokretima čija je snaga srazmerna veličini zalogaja. Hrana kroz jednjak putuje oko 10 sekundi, a tečnost znatno brže.
      • Refleks gutanja je složeni refleks koji započinje stimulacijom mehanoreceptora usne duplje i ždrela prisutnom hranom. Centar se nalazi u produženoj moždini.
    • Ždrelo
      • Usna duplja se nastavlja na ždrelo koje prelazi u jednjak.
      • Kod vodenih kičmenjaka (kolousta, riba i larvi vodozemaca) ždrelo je jače razvijeno i sadrži proreze za komunikaciju sa spoljašnjom sredinom.
      • Kod suvozemnih je slabije razvijeno i preko pukotinastog otvora u vezi sa dušnikom, preko Eustahijeve tube sa srednjim uhom i preko unutrašnjih nosnih otvora ( hoana ) sa nosnom dupljom.
    •  
    • Jednjak
      • jednjak je mišićna cev koja sprovodi hranu do želuca.
      • Kod mnogih ptica na njemu se javlja proširenje – voljka , sa mnogobrojnim sluznim žlezdama čiji sekret razmekšava hranu.
    •  
    • Želudac
      • Predstavlja prošireni deo creva u kome se hrana nagomilava i započinje varenje da bi se zatim postepeno propuštala u crevo.
      • Na želucu se razlikuju dva dela:
        • kardijalni (deo gde jednjak prelazi u želudac) i
        • pilorični (graniči se sa crevom).
      • Želudačne žlezde produkuju HCl i enzim pepsin koji započinje varenje belančevina.
    •  
      • Kod ptica se sastoji iz:
        • žlezdanog (žlezde luče sluz i enzime) i
        • mehaničkog dela (bubac).
      • Bubac je veoma muskulozan i obložen čvrstom prevlakom koja pomaže drobljenju hrane, čime se nadoknađuje nedostatak zuba.
      • Kod preživara je želudac veliki i složen. Izdeljen je na 4 dela:
      • burag – najveći deo koji mo ž e da primi veliku koli č inu hrane; tu se nalaze bakterije koje proizvode enzim celulazu koja vari celulozu – jedino pre ž ivari, zahvaljuju ć i ovim bakterijama, mogu da vare celulozu;
      • kapulja – sa mre ž asto naboranom sluzoko ž om; tu se hrana meša sa sokom, a zatim se vra ć a u usnu duplju na ponovno ž vakanje (pre ž ivanje);
      • litonja – deo u koji se hrana vra ć a posle pre ž ivanja;
      • sirište – tu se vrši varenje.
    • Želudac preživara burag sirište litonja kapulja
    • MOTILITET ŽELUCA
      • Mišićni sloj zida želuca izgradjen je od tri sloja longitudinalno, cirkularno i koso postavljenih glatkih mišićnih ćelija .
      • Zahvaljujući motilitetu:
        • Želudac služi kao rezervoar hrane
        • Omogućeno je sitnjenje hrane i mešanje sa želudačnin sokom
        • Pražnjenje želuca kontrolisanom brzinom.
      • Hrana uobičajenog sastava zadržava se u želucu 2-6h. Za to vreme mehaničkim usitnjavanjem i delovanjem enzima pretvara se u masu konzistencije paste koja se zove himus.
      • Pražnjenje želuca se vrši potiskivanjem male količine himusa (2-7 ml) kroz pilorusni sfinkter.
    • SEKRETNA AKTIVNOST ŽELUCA
      • Želudačni sok je produkt sekrecije nekoliko tipova egzokrinih žlezda sluzokože želuca. G ćelije sluzokože luče i jedan hormon-gastrin.
      • Sastav:
      • Glavni sastojci želudačnog soka, pored vode, su:
      • Hloridna kiselina (HCl)
      • Pepsinogeni
      • Unutrašnji faktor
      • pH čistog sekreta je 1-2
      • HCl luče parijetalne ćelije žlezda sluzokože.
      • HCl želudačnog soka ima višestruke uloge:
        • Pomaže varenje proteina na više načina: denaturiše proteine hrane i olakšava delovanje pepsina, vrši aktivaciju pepsinogena u pepsin i obezbeđuje optimalan pH za delovanje pepsina
        • Visoka koncentracija HCl deluje baktericidno
        • HCl rastvara soli kalcijuma i gvožđa iz hrane i omogućava apsorpciju ovih elemenata.
      • Pepsini su proteaze želudačnog soka. Sintetišu se u glavnim (peptičnim) ćelijama želudačnih žlezda kao neaktivni prekursori pepsinogeni. Aktivaciju u pepsine vrši vodonikov jon u lumenu želuca. Pepsini započinju varenje proteina u digestivnom traktu i hidrolizuju ih do polipeptida različite dužine.
      • Unutrašnji faktor sintetišu parijetalne ćelije.To je glikoprotein neophodan za apsorpciju vitamina B 12. Unutrašnji faktor je jedini produkt sekrecije želuca neophodan za život.
      • Mukus debljine oko 1 mm, pokriva sluzokožu želuca i štiti je od mehaničkih oštećenja grubljom hranom ili hemijskog oštećenja sa HCl ili enzimima. Mukus luče mukozne (peharaste) ćelije žlezda i epitelne ćelije slobodne površine sluzokože. Epitelne ćelije luče i vodenastu tečnost bogatu i bikarbonatom koji daje alkalitet mukusu.
    • Crevo
      • Najvažnija faza procesa varenja odvija se u crevu u kome se vrši i apsorpcija svarenih hranljivih materija.
      • U vezi sa tim dolazi do povećanja njegove površine na različite načine.
      • Kod viših kičmenjaka ono je manje ili više izduženo (duže je kod biljojeda nego kod mesojeda) i obrazuju se sitni iztaštaji koji su označeni kao vili (crevne resice). Tako npr. kod čoveka, površina resica iznosi 10 m² ili 5 puta više od površine kože.
      • Crevo se sastoji od dva dela:
      • prednjeg, tankog creva;
      • zadnjeg, debelog creva.
      • Granica između njih je obeležena jednim slepim izraštajem – slepim crevom . Ptice imaju dva slepa creva.
    • Tanko crevo
      • Početni deo tankog creva je dvanaestopalačno crevo (duodenum), u koji se ulivaju odvodi jetre i pankreasa.
      • U zidu tankog creva nalaze se žlezde koje luče velike količine sluzi i enzime. Sluz kao omotač štiti crevnu sluzokožu od dejstva enzima.
    • SEKRETNA AKTIVNOST TANKOG CREVA
      • Produkt čiste egzokrine sekrecije tankog creva teško je izolovati jer se u duodenumu izlivaju i žuč i pankreasni sok.
      • Sekret tankog creva je vodeni rastvor elektrolita koji sadrži brojne enzime, ali oni najverovatnije potiču iz deskvamiranih enterocita.
      • Tanko crevo ima važnu endokrinu ulogu. Peptidni hormoni koji produkuju endokrine ćelije njegove sluzokože imaju uloge u regulaciji motiliteta, sekrecije i rasta GIT.
    • Pankreas
      • Leži u krivini dvanaestopalačnog creva.
      • Kod mnogih riba pankreas je rasut u vidu mnogobrojnih žlezdanih čvorova u crevnoj mezenteri.
      • Pankreas luči pankreasni sok u kome su enzimi u neaktivnom stanju (npr. tripsinogen, himotipsinogen) da bi se aktivirali dospevanjem u duodenum (postaju aktivni tripsin i himotripsin).
    • Sastav pankreasnog soka
      • Pankreasni sok je tečnost alkalne reakcije koja je posledica velikog sadržaja bikarbonata. Dnevno se izluči 1-1.5 l pankreasnog soka.
      • Vodenastu komponentu bogatu bikarbonatom produkuju epitelne ćelije zidova pankreasnih kanala.
      • Enzimsku komponentu sintetišu acinusne ćelije. Enzimska komponenta sadrži enzime za varenje svih važnih sastojaka hrane.
      • Proteaze pankreasnog soka su:
      • Tripsin
      • Himotripsin
      • Karboksipeptidaza A i B
      • Elastaze
      • One se u soku nalaze u neaktivnom obliku, kao tripsinogen, himotripsinogen, prokarboksipeptidaze i proelastaze.
      • Aktivacija se vrši u tankom crevu.
      • Tripsinogen se specifično aktivira u tankom crevu pod uticajem enzima enterokinaze koji potiče iz enterocita.
      • Nastali tripsin autokatalitički aktivira tripsinogen, a vrši i aktivaciju himotripsinogena i karboksipeptidaze.
      • Tripsin i himotripsin su endopeptidaze koje skraćuju polipeptidne lance do manjih peptida, a
      • karboksipeptidaze su egzopeptidaze koje odvajaju aminokiseline sa C-terminalnog kraja peptida.
      • Pankreasni sok sadrži i alfa-amilazu koja je identična ptijalinu pljuvačke. Ona cepa skrob do maltoze.
      • U pankreasnom soku su prisutne lipaze , enzimi koji razgrađuju masti hrane i njihove degradacione produkte.
      • To su:
      • Pankreasna lipaza
      • Pankreasna esteraza
      • Fosfolipaza A
    •  
    •  
    • Jetra
      • To je najveća žlezda u organizmu kičmenjaka. Jetrin sekret je žuč koja se sakuplja u žučnoj kesi, a odatle kroz žučni kanal izliva u duodenum.
      • Žuč ne sadrži enzime, ali omogućava varenje masti tako što vrši njihovu emulgaciju (razbija ih na sitne kapljice).
      • Pored toga jetra obavlja još niz značajnih funkcija: u njoj se glikoza pretvara u glikogen, predstavlja skladište vitamina i gvožđa, transformiše otrovne materije u neotrovne (sva krv iz creva prvo prolazi kroz jetru pa zatim ulazi u opšti krvotok) i dr
      • Glavna uloga jetre u varenju ostvaruje se putem sekrecije žuči.
      • Žuč stvaraju hepatociti i epitelne ćelije sluzokože zidova žučnih kanala.
      • Žuč se iz jetre izlučuje kontinuirano, ali se između obroka deponuje u žučnoj kesi. U tanko crevo žuč se izliva samo tokom obroka.
    • SASTAV ŽUČI
      • Hepatociti produkuju žučne soli, holesterol, lecitin, žučne boje i izotonični rastvor elektrolita.
      • Žučne kiseline su najzastupljeniji sastojak suve materije žuči. One nastaju oksidacijom holesterola. Molekul žučne kiseline je izrazito polaran i zato žučne kiseline već u žuči stvaraju agregate sa holesterolom i lecitinom koji se zovu micele .
      • Osnovne uloge žučnih kiselina u varenju i apsorpciji masti su:
      • Emulgovanje masti unetih hranom u sitne kapljice, čime se olakšava delovanje lipaza
      • Formiranje mešovitih micela rastvorljivih u vodi sa produktima varenja masti, čime se olakšava apsorpcija produkta varenja masti.
    •  
    •  
    •  
      • Egzokrina funkcija ogleda se u lučenju pankreasnog soka koji se preko Virsungovog izvodnog kanala izliva u nishodni deo duodenuma (dvanaestopalačnog creva).
      • Dnevno pankreas čoveka izluči oko 2000ml soka.
      • Osnovni sastojci pankreasnog soka su enzimi za varenje hrane i to najvažniji među njima su tripsin, himotripsin, lipaza i amilaza.
    • Debelo crevo
      • Do debelog creva dospeva nesvareni deo hrane, voda i soli.
      • U njemu se nalazi mnoštvo bakterija koje imaju sposobnost sinteze vitamina koje organizam apsorbuje. U debelom crevu se vrši apsorpcija vode i soli i prikupljanje nesvarenih ostataka pre njihovog izbacivanja.
      • Kod većine kičmenjaka u završni deo creva se izlivaju odvodi bubrega i polnog sistema. Taj deo creva je kloaka, koja je u vezi sa spoljašnjom sredinom preko kloakalnog otvora.
      • Kod sisara nema kloake već je završni deo creva pravo crevo. Kod njih je kloaka razdvojena na trbušni deo, u koji se izlivaju bubrežni i polni odvodi i leđni deo – pravo crevo, koje se završava analnim otvorom.
    • PROCESI U DEBELOM CREVU
      • Glavna uloga mu je da apsorbuje vodu i elektrolite i formira, transportuje i evakuiše feces. Sluzokoža debelog creva ima i sekretnu ulogu; u lumen se sekretiraju mukus, bikarbonatni i kalijumov jon.
      • Fekalna masa se formira apsorpcijom vode. Mukus, koga luče mnoge peharaste ćelije sluzokože debelog creva, pomaže vezivanje fekalne mase i ima lubrikantno delovanje.
      • Čvrste materije u fecesu uključuju celulozu i druge nesvarljive sastojke hrane, deskvamirane ćelije crevne sluzokože, mucine, nešto masti i neorganske sastojke. Feces sadrži i ogromnu količinu živih i mrtvih bakterija, kao i vitamine u čijoj sintezi učestvuju bakterije kolona.
      • Pražnjenje debelog creva se vrši refleksnim putem (refleks defekacije).
    • VARENJE I APSORPCIJA
      • Varenje glavnih sastojaka hrane se sastoji u čitavom nizu hemijskih procesa koji se odigravaju određenim redosledom i uključuju veliki broj enzima poreklom iz sekreta pljuvačnih žlezda, želuca i egzokrinog pankreasa.
      • Delovanje enzima potpomažu HCl iz želudačnog soka i žuč iz jetre.
      • Varenje je najintezivnije u tankom crevu.
    • UGLJENI HIDRATI
      • Ugljeni hidrati prisutni u ljudskoj ishrani su polisaharidi, disaharidi i monosaharidi. Od polisaharida se vare samo amilopektin (biljni skrob) i glikogen (životinjski skrob).
      • Varenje skroba počinje u usnoj duplji pod uticajem alfa-amilaze pljuvačke, ptijalina, ali se prekida u želucu zbog inaktivacije enzima u kiseloj sredini.
      • Varenje ugljenih hidrata se nastavlja u tankom crevu pod uticajem pankreasne alfa amilaze.
      • Ona, kao i ptijalin, razlaže skrob od maltoze, maltotrioze i alfa-graničnih dekstrina.
      • Nastali monosaharidi, pre svega glukoza, apsorbuju se u početnim delovima tankog creva.
    • PROTEINI
      • Za razliku od ugljenih hidrata, proteini moraju da se unose hranom. Normalno se celokupna količina hranom unetih proteina svari i apsorbuje.
      • Varenje započinje u želucu pod uticajem pepsina koji cepa molekule proteina do peptida različite dužine.
      • Glavnu ulogu u varenju proteina imaju proteaze pankreasnog soka: tripsin, himotripsin, karboksipeptidaze i elastaze.
      • One razgrađuju proteine i peptide do malih peptida.
      • Postoje i peptidaze koje dalje razgrađuju male peptide do aminokiselina, dipeptida, tripeptida i tetrapeptida.
      • Završna digestija proteina odigrava se u:
        • lumenu tankog creva,
        • četkastom pokrovu enterocita i
        • citoplazmi enterocita.
      • Za aminokiseline postoji nekoliko transportnih mehanizama, ali za sve je zajedničko da se kotransportuju sa natrijumovim jonom.
    • MASTI
      • Glavne masti u prosečnoj ishrani su trigliceridi.
      • Masti se vare u duodenumu pod uticajem lipolitičkih enzima pankreasnog soka.
      • Da bi ovi enzimi mogli da deluju, masti moraju da se emulguju pomoću žučnih kiselina.
      • Najvažniji lipolitički enzim je pankreasna lipaza koja hidrolizuje trigliceride do dve slobodne masne kiseline i monoglicerida.
      • Iz produkata digestije masti i micela žučnih kiselina formiraju se mešovite micele .
      • Micele su hidrosolubilne i ulaze u nepokretni vodeni sloj između crevnih resica. Sastojci micela difunduju u vodeni sloj, a onda, kao liposolubilni, lako difunduju kroz membranu četkastog pokrova.
      • U enterocitu produkti varenja masti odlaze na glatki endoplazmin retikulum gde se vrši reesterifikacija monoglicerida do triglicerida. Iz novosintetisanih lipida se obrazuju hilomikroni .
      • To su sferne lipidne kapljice različite veličine
      • Hilomikroni se procesom egzocitoze izbacuju iz enterocita u intersticijelni prostor i ulaze u limfne kapilare čiji endotel ima dovoljno velike međućelijske prostore.
    • VODA I ELEKTROLITI
      • U normalnim uslovima 99% vode i jona se apsorbuje iz lumena digestivnog trakta.
      • Dnevno se u creva unese oko 2 l vode u obliku tečnosti i hrane, a još 7 l se izluči u obliku sekreta egzokrinih žlezda digestivnog trakta i iz jetre.
      • Ako se fecesom eliminiše oko 200 ml, oko 8800 ml se reapsorbuje pasivno na osnovu osmotskog gradijenta.
      • Natrijumov jon se apsorbuje celom dužinom creva, ali najintenzivnije u tankom crevu. Apsorpciju u tankom crevu stimuliše hormon aldosteron .
      • Kalijumov jon se apsorbuje u tankom crevu, dok se u debelom crevu i apsorbuje i sekretira, pri čemu je sekrecija intenzivnija. Sekreciju stimuliše aldosteron.
      • Bikarbonatni jon koji potiče iz pankreasnog soka i žuči do kraja jejunuma se uglavnom reapsorbuje. U ileumu i kolonu bikarbonatni jon se sekretira u zamenu za hloridni jon koji se apsorbuje.
      • Kalcijumov jon se apsorbuje u proksimalnom delu tankog creva. Transport kroz luminalnu membranu se vrši olakšanom difuzijom preko nosača čiju sintezu stimuliše vitamin D hormon.
    • VITAMINI
      • Vitamini su organska jedinjenja koje sintetišu biljke i mikroorganizmi.
      • U organizmu čoveka nastaju samo vitamini D3 i PP.
      • Izvor vitamina su namirnice biljnog i životinjskog porekla.
      • Hrana sadrži ili vitamine ili njihove prekursorne oblike provitamine koji se u organizmu pretvaraju u vitamine.
      • Podela vitamina je izvršena na osnovu njihove rastvorljivosti na:
      • liposolubilne vitamine:
        • A, D, E i K i
      • hidrosolubilne :
        • vitamin C i vitamine B grupe.
      • Liposolubilni vitamini mogu da se deponuju u većoj količini, naročito u jetri.
      • Hidrosolubilni vitamini su prisutni u ECT i brzo se izlučuju preko bubrega.
      • Od hidrosolubilnih vitamina deponuje se uglavnom vitamin B12.
      • U cirkulaciji se liposolubilni vitamini nalaze kompleksovani sa proteinima plazme, što im povećava rastvorljivost i stabilnost.
      • Količina vitamina u organizmu određena je intenzitetom:
        • apsorpcije u digestivnom traktu,
        • konverzije provitamina,
        • aktivacije i
        • ekskrecije.
    • LIPOSOLUBILNI VITAMINI
      • VITAMIN A
      • Vitamin A se u organizmu nalazi u obliku alkohola (retinol), aldehida (retinal) i kiseline (retinoinska kiselina).
      • Svi oblici su aktivni.
      • U digestivnom traktu vitamin A se apsorbuje olakšanom difuzijom, a u enterocitima se ugrađuje u hilomikrone, pa preko limfe prelazi u cirkulaciju. U krvi se vezuje za retinoil-vezujući protein.
      • Vitamin A je neophodan za:
      • Normalan rast organizma
      • Formiranje kostiju
      • Obnovu epitelnih tkiva
      • Normalno funkcionisanje retine
      • Normalnu reproduktivnu sposobnost oba pola
      • Sintezu kortikosteroida
      • Sintezu mukopolisaharida mukoznih sekreta epitela.
      • Mehanizam delovanja vitamina A:
        • modulacij a genske aktivnosti, slično steroidnim hormonima
        • Ekstranuklearna delovanja, odnosno deluje kao red-oks sistem.
      • Prirodni izvori vitamina A:
        • šargarepa
        • spanać
        • džigerica
        • riblje ulje
        • mlečni proizvodi
        • voće
      • Avitaminoza
        • Kokošije slepilo
        • kseroftalmija
      • VITAMIN D
      • Vitamin D obuhvata grupu srodnih steroidnih jedinjenja od kojih najveći značaj imaju vitamini D2 i D3.
      • Oni nastaju iz provitamina pod uticajem UV zraka. Konverzija provitamina D3 u vitamin D3 vrši se u koži.
      • Deponuje se u masnom tkivu i mišićima. U plazmi se nalazi vezan za globuline plazme.
      • Vitamin D se u organizmu konvertuje u vitamin D hormon.
      • Njegova glavna uloga da pomaže transport kalcijuma u organizmu.
      • Vitamin D hormon deluje na brojna tkiva, ali glavna delovanja su mu u
        • tankom crevu, gde pomaže apsorpciju kalcijuma i
        • u kostima, gde deluje na osteoblaste i osteocite i stimuliše sintezu transportera za kalcijumov jon.
      • Ako se vitamin D, što je slučaj i sa vitaminom A, unosi u velikim dozama ima toksične efekte.
      • Prirodni izvori vitamina D:
        • Džigerica
        • Žumance
        • Riblje ulje
        • Mlečni proizvodi
      • Avitaminoza
        • rahitis
      • VITAMIN K
      • Vitamin K je neophodan za koagulaciju krvi jer učestvuje u sintezi protrombina, VII, IX i X faktora koagulacije.
      • Prirodni izvori vitamina K:
        • Zeleno povrće
      • VITAMIN E
      • Vitamin E je zajedničko ime za grupu jedinjenja tokoferola , od kojih je najvažnije alfa-tokoferol.
      • Delovanje vitamina E:
      • Kao antioksidans sprečava oksidaciju masnih kiselina, vitamina A i C i tiolske grupe određenih enzima
      • Ima dokaza o njegovoj ulozi u metabolizmu nukleinskih kiselina, eritropoezi i sintezi koenzima Q.
    •  
    •  
    • HIDROSOLUBILNI VITAMINI
      • VITAMIN C
      • Vitamin C je najčešće redukciono sredstvo u organizmu i na toj osobini mu se zasniva uloga.
      • Nalazi se u svim tkivima i telesnim tečnostima, ali ga najviše ima u nadbubrežnoj žlezdi, hipofizi, žutom telu jajnika i timusu.
      • Ovako široka rasprostranjenost ukazuje na njegov izuzetan fiziološki značaj.
      • Vitamin C deluje kao kofaktor u brojnim biološkim procesima:
        • značajan za očuvanje strukturnog integriteta vezivnih tkiva, kostiju i bazalnih membrana.
        • Potreban je za nastajanje noradrenalina.
        • Potreban je za sinteze steroida kore nadbubrega.
        • Potreban je za sintezu purina i timina, odnosno DNK.
        • Neophodan je za inkorporaciju gvožđa u feritin.
        • Redukuje gvožđe i prevodi ga u oblik koji se lakše apsorbuje iz digestivnog trakta.
        • Potreban je za integritet celularnog trakta.
    •  
    •  
      • VITAMIN B1
      • Vitamin B1 sadrži sumpor u svom molekulu.Lako se resorbuje u tankom crevu. U crevnoj sluzokoži se pretvara u aktivan oblik tiamin pirofosfat ( TPP).
      • Uloge vitamina B1:
      • TPP učestvuje u velikom broju metaboličkih procesa kao koenzim najmanje 24 enzima. Kofaktor je u reakcijama dekarboksilacije alfa-keto kiselina (pirogrožđana, alfa–ketoglutarna kiselina), prenošenja fragmenata od 2 ugljenikova atoma sa jednog ugljenog hidrata na drugi, u reakcijama pentozofosfatnog puta i dr. Iz ovoga proizilazi da je TPP neophodan za normalan metabolizam ugljenih hidrata i ishranu svih tkiva.
      • TPP ima važnu ulogu u mehanizmima uključenim u sprovođenje akcionih potencijala u perifernim nervima i u nervno-mišićnoj transmisiji.
    •  
    •  
      • VITAMIN B2
      • Vitamin B2 ulazi u sastav koenzima FMN i FAD, aktivnih grupa flavoproteina koji su važni enzimi tipa dehidrogeneza.
      • Vitamin B2 je uključen u procese oksidativne fosforilacije koji su od vitalnog značaja.
    •  
    •  
      • VITAMIN PP
      • Vitamin PP se nalazi u obliku nikotinske kiseline (niacin) i njenog amida, nikotinamida (niacinamid).
      • Aktivni oblici su NAD i NADP koji su koenzimi ili kosupstrati brojnih dehidrogeneza.
      • Kao sastavni delovi ovih koenzima učestvuju u biološkim oksidacijama.
    •  
    •  
      • VITAMIN B6
      • Vitamin B6 se javlja u tri oblika: piridoksin, piridoksamin i piridoksal .
      • Vitamin B6 je koenzim u velikom broju metaboličkih procesa:
        • U obliku piridoksal fosfata koenzim je enzima koji katalizuju oko 40 tipova enzimskih reakcija u koje spadaju: dezaminacije, transaminacije, dekarboksilacije, desulfhidracije i dr.
        • Piridoksal fosfat je koenzim nekoliko enzima uključenih u metabolizam triptofana.
        • Neophodan je za sintezu GABA u CNS.
    •  
    •  
      • FOLNA KISELINA
      • Folna kiselina ima ključnu ulogu u metabolizmu jer je kofaktor enzima uključenih u biosintezu prekursora nukleinskih kiselina.
      • Potrebna za sintezu timina; baze koja ulazi u sastav DNK, za sintezu purinskih baza i za redukciju ribonukleotida u deoksiribonukleotide.
    •  
    •  
      • VITAMIN B12
      • Ovaj vitamin se resorbuje u terminalnom delu ileuma.
      • U digestivnom kanalu se vezuje za unutrašnji faktor koji ga štiti od degradacije. Pri resorpciji se vitamin odvaja od unutrašnjeg faktora.
      • U cirkulaciji se vitamin B12 nalazi vezan za proteine transkobalamine.
      • Deponuje se u jetri. Kao i većina vitamina B grupe i B12 se aktivira u tkivima
      • Vitamin B12 je neophodan za:
        • Normalnu eritropezu
        • Održavanje integriteta mijelinskog omotača nervnih vlakana
        • Obnavljanje epitela u digestivnom kanalu
        • Direktno ili indirektno je uključen u metabolizam nukleinskih kiselina, proteina i ugljenih hidrata.
    •  
    •  
      • VITAMIN H
      • Funkcioniše kao koenzim u reakcijama karboksilacije.
      • PANTOTENSKA KISELINA
      • Pantotenska kiselina je zastupljena u svim biljnim i životinjskim tkivima.
      • Ulazi u sastav koenzima A (CoA).
      • Ovaj koenzim ima ključnu ulogu u metabolizmu ugljenih hidrata, masti i proteina.
      • U obliku acetil-CoA uključen je u sintezu masnih kiselina, holesterola, steroida, Ach i dr. jedinjenja.