Сва четири писмена задатка Јоване Петровић

1. Необични и страшни свет проклете авлије
Проклета авлија – место где нико не зна да ли је свратио као успутни „гост“ или је
пронашао стално пребивалиште које га неће пустити да оде докле год је жив. Ко зна
колико затвореника ту умире свакодневно, са још увек куцајућим срцима, и даље
дишући. Она је створена тако да откида делић по делић свакога ко у њој одседне макар
и на кратко, заувек остајући урезана у његова најскровитија сећања. Ко зна колико је
људских нада, молитви, снова, страхова и мука прошло или заувек остало у њој.
Било да је ноћ или дан, дух проклете авлије не престаје да омамљује. Дању је само
мало лакше, када човек стекне илузију новог почетка и наде да му у том мучном
заточеништву није остало још много. Ноћу, зато, све оно што је дању потиснуто
испливава на површину. Узнемирујући звуци не јењавају и задах ћелија гуши док се
осуђени одводе на издржавање казне или у прогонство.
Слушајући покушаје затвореника да се одбране од свакаквих оптужби, стиче се
утисак да је Проклета авлија настањена најпримеренијим и најугледнијим људима које
свет има да понуди. У свом том расулу и хаосу, свако за себе тврди да је невин и да се
сасвим случајно нашао у том несрећном затвору. Често се могу чути најживописније
приче затвореника о томе на који начин им је смештено и тако се чини да се Проклета
авлија претвара у место окупљања људи са најневероватнијим судбинама, толико
занимљивим да би се по њима могли писати романи.
Међутим, управник ове необичне установе, Карађоз, иде около и покушава да
преваспита затворенике са тврдњом да су сви криви и да ту нема ниједног човека који
није направио макар и најмањи прекршај.
Тако протиче живот у Проклетој авлији и једино што затворенике занима јесте да ли
ће и када коначно из ње изаћи. Сви они желе да поново осете како је то бити слободан и
живети у „спољном“ свету. Оно што мало њих разуме јесте да живот изван тих зидина
понекад изузетно подсећа на живот иза њих.
„Бити човек, рођен без свог знања и своје воље, бачен у океан постојања. Морати
пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе,
све сударе, непредвидљиве и непредвиђене поступке своје и туђе, који понајчешће нису
по мери наших снага“. Како живети међу зидинама живота који нисмо изабрали, у
месту на које смо бачени, са „затвореницима“ који, као ни ми, не знају како су ту
доспели и само се труде да живе најбоље што умеју? Па опет, иако дају све од себе, сви
су некако и некоме криви. Можда „бити човек“ управо то и значи.
Јована Петровић IV1