ПРЕНОС СИГНАЛА УНУТАР И ИЗМЕЂУ ЋЕЛИЈА

1. ПРЕНОС СИГНАЛА
УНУТАР И ИЗМЕЂУ
ЋЕЛИЈА

2.  Вишећелијски организам-заједница ћелија.
 Свака радња коју обављамо захтева сарадњу
органа, система органа и ћелија; исто важи и за
физиолошке процесе и процес развића.
 За сарадњу је потребна комуникација-она се
остварује помоћу сигнала које једна ћелија шаље
другој.
 Сигнал мора да буде специфичан, разумљив ,
ћелија мора да поседује начин да сигнал прими и
пренесе целој ћелији-свим ћелијским органелама.

3.  Ћелијска комуникација је
део комплексног система
комуникације који руководи основним
ћелијским активностима и координише
ћелијске акције.
 Грешке у ћелијској обради сигнала су
одговорне за обољења као што
су рак, аутоимунске болести или шећерна
болест

4. Директна међућелијска
комуникација
 Ћелије могу комуницирају једна с другом путем
директног контакта, он се остварује између суседних
ћелија преко пукотинасте везе.
 Присутни су канали кроз које могу да се размењују јони и
мали молекули

5.  У срчаном мишићу, састави између суседних ћелија омогућавају
пропагацију акционог потенцијала из региона срчаног пејсмејкера да
се прошири и координирано узрокује контракцију срца.
 Синаптичко емитовање сигнала се обавља преко неуротрансмитера и
синапси дуж ћелијске мембране неурона гдје се користе увек исти
неуротрансмитери.
 Нервна комуникација у којој се неуротрансмитер одпушта из нервних
ћелија у синаптичке спојеве и делује кроз уску синаптичку пукотину
на постсинаптичке ћелије

6. Контакт-зависна сигнализација
 Контакт-зависна сигнализација је тип
комуникације у коме две суседне ћелије морају да
остваре физички контакт да би комуницирале.
Овај захтев за директним контактом омогућава
веома прецизну контролу
ћелијске диференцијације у току ембрионског
развоја и функционисању имуног система.
 Једна ћелија има сигнални молекул. Друга има
рецепторски молекул

7. Комуникација преко хемијских
гласника
 Ћелије међусобно комуницирају и преко
хемијских гласника. Хемијске супстанце
крећу се од ћелије до ћелије преко
порозних веза. Поред тога на ћелије дјелују
хемијски сигнали секретовани у
ванћелијској течности који се везују за
рецепторе на мембрани ћелија, у
цитоплазми или у једру .

8. Постоје две основне врсте међућелијских
комуникација хемијским гласницима:
 Ендокрина у којој хормони стижу до ћелија преко
циркулишуће крви.
 Паракрина у којој производи ћелија улазе у
ванћелијску течност и дјелују на околне ћелије
које су у непосредној близини.
 Постоје докази да у посебним ситуацијама ћелије
луче хемијске гласнике који се везују за
рецепторе на истој ћелији и то је – аутокрина
комуникација.

9.  1. Ендокрина комуникација – једна ћелија емитује
сигналне молекуле у циркулацију и на тај начин
упућује поруке целом организму односно гдје се
налазе циљне ћелије са специфичним ћелијама.
 2. Паракрина комуникација – локално упућивање
сигнала на суседне ћелије, нема деловања на
великом одстојању.
 3. Аутокрина комуникација – ћелије дословно
луче саме себи сигналне молекуле за које одмах
постоје рецептори на ћелијској мембрани.

10. Рецептори
 Рецептор је протеински молекул у ћелији или на површини ћелије у
коју се може везати супстанца (као што је хормон, лек или антиген),
узрокујући промену активности те одређене ћелије.
 Ево једног начина размишљања о томе: рецептор је као брава, док је
супстанца која је везана за њега кључ за ту браву. Само супстанције
које се уклапају у "браву" рецептора могу се везати за одређени
рецептор.
 Супстанце које се везују за рецепторе на ћелијама могу рећи ћелији да
произведе одређену супстанцу (као што је хормон који чини да се
осећате потпун након великог оброка), да се брже подели (можда ће
проузроковати додавање мишића после вежбе) или чак умрети (
лекови хемиотерапије који се везују за рецепторе канцерогених ћелија
могу сигнализирати оне ћелије рака на самоуништавање).

11.  Ћелијски рецептори су веома специјализовани и
заправо постоје стотине различитих типова
рецептора. Већина одговара на хемијске
супстанце као што су хормони, лекови или
алергени, док неки чак реагују на притисак или
светлост (људско тело производи витамин Д, "
сунчев хормон" када сунчева светлост удари у
вашу кожу).
 У неким случајевима, ако ћелија нема тачан
рецептор за одређену супстанцу, та супстанца
неће утицати на ћелију.