zoran

1. VESTEBN
Pi
FrenkBoderus
ISPOVEST
DŽESONA
IVERSAŽivot je započeo pogrešno i nastavio
ga po vlastitom osećanju pravde.

3. BESTSELER
FrenkBoderus
ISPOVEST
DŽESONA
IVERSA
FORUM - MARKETPRINT

4. BESTSELER broj 3; Glavni i odgovorni urednik: Slavko
DRAGINČIĆ; Urednik: Zorka ĆIRIĆ.
Naslov originala: Frank Roderus - JASON EVERS, HIS
OWN STORY; Copyright © 1980. by Frank Roderus, objavljeno
prema ugovoru sa GPA Minhen.
Recenzija; Rade OBRENOVIĆ; Prevod: Miroslav NA-
STASIJEVIĆ; Lektor: Zorka ĆIRIĆ; Tehnički urednik; Laslo
TOT; Naslovna strana; Svetozar TOMIĆ; Korektori: Erika
HORVAT-KOĆIŠ, Julijana KARDOŠ.
Štampa: maj Tržište; juni 1987. godine.
Izdaje i štampa NIŠRO FORUM - OOUR MARKETPRINT,,
Novi Sad, Vojvode Mišića broj 1.
Sva prava se zadržavaju, uključujući prava na reprodukovanje ove knjige
u celini ili đelimično, ili na bilo koji drugi način.
Oslobođeno osnovnog poreza na promet mišljenjem Pokrajinskog komiteta
za obrazovanje i kulturu, broj 413-210/87. od 30. marta 1987. godine.

5. Uvod
Onomad mi je neki kučkin sin iz jednih novina sa
Istoka - ne sećam se više kojih, ionako su sve iste, ponu­
dio pedeset dolara za priču o mom životu. Zamislite, sa­
mo pedeset dolara! Trebalo je smesta da ga najurim
odatle, ali sam bio u prilično dobrom raspoloženju i
sedeo sam s nekim momcima iz grada. Zajedno smo se
prisečali koječega, pa nisam video nikakve štete u tome
da neki novinarčić sedi mirno i sluša otvorenih ušiju,
tačno onako kako sam mu dozvolio, ako misli da tu bu­
de.
Umesto toga, ništavilo je počelo da me ispravlja
dok sam govorio o pucnjavi sa IVIek Kombom i ruljom
njegovih unajmljenih ubica, dole, u Arkanzasu, blizu
onoga što je ostalo od tvrđave Bent. Čuli ste o tome,
sigurno. Svako je čuo. Nevolja je bila što je i on čuo i
počeo da govori meni šta se dogodilo tog dana, meni,
koji sam bio meta tim ubicama i koji sam stajao sam
samcit oči u oči s njima. Od kakvog glupog bizona je
čuo sve to? I pored toga, uporno je tvrdio da je on u
pravu.
Naravno, naljutio sam se, kao što se, priznajem,
povremeno događa, i neopozivo sam zahtevao da se
udalji, što je on i učinio prilično uznemireno i žurno.
Ostali momci su se osečali oštećenim što je otišao, pa im

6. dadoh onih pedeset dolara, što je od njega ostalo. S tim
novcem smo sebi priredili gozbu od pečene prerijske
kokoši i pola tuceta boca mirisnog „burgundca“, u čemu
smo uživali u potpunosti.
Kao što sam napomenuo, to je bio zanimljiv doga­
đaj za posmatrače i to sa veoma prijatnim posledicama,
ali, posle odlaska mojih gostiju, počeo sam da raz­
mišljam o onome što je ništavilo reklo. Morao bih da
poverujem da je on u potpunosti prihvatio tobožnju
istinu o onome što je imao da kaže o Mek Kombu i puc­
njavi. Nema sumnje da isto važi i za ostale lažne priče.
Ne verujem da slabački, uštogljeni glupani sa okruglim
šeširičima mare za ono što bi smišljeno moglo đa iz­
nervira Džesona Iversa. To saznanje počelo je đa me
zabrinjava.
Zato sam odlučio da iznesem punu i potpunu istinu
o tome i svemu ostalom što sam lično imao prilike da
vidim u svom životu.
Ovakav zapis bi bio bez ikakve vrednosti ako bih
sebi dopustio da ne budem do gluposti i okrutnosti is­
kren u svakoj pojedinosti. Zbog toga i ne nameravam
bilo koga da napadam. Navodiču imena, a gde je po­
trebno, izložiču ljude iz najviših zvanja punom, javnom
saznanju zbog njihovih prekršaja i zločina. Kao što
reče Cezar, oni bacaju svoju kocku. Ali, sada neka
žive pod teretom Istine.
Bestseler 6

7. Rođen sam dvadeset devetog dana oktobra, godine
1849. u Brazos Kauntiju, u Teksasu, kao drugi sin
Džesona Hermana Iversa i Henrijete Frederikson
Ivers. Kršten sam kao Džeson Randolf Ivers, pošto je
Džeson Herman Ivers III umro u detinjstvu, jednu zimu
pre mog rođenja. Tri sestre su ušle za mnom u
život, ali je samo jedna odrasla do zrelosti.
Moj otac bio je osećajan i vredan čovek, zemljo­
radnik, a kasnije trgovac alatkama i gvožđurijom. Pre­
selio se u Teksas iz Henderson Kauntija u Karolini, naj­
pre da bi učestvovao u teksaškom ratu za nezavisnost,
gde se istakao kao učesnik bitke kod San Hacinta. Ka­
snije se nastanio u Vašingtonu na Brazosu i, posle ven­
čanja, upotrebio svoju vojnu potvrdu da dobije četrsto
osamdeset jutara pogodnih za poljoprivredu. Odande
nosim najtoplije uspomene iz svog dečaštva.
Kad sam imao osam godina, moja porodica se preseli­
la u glavni grad. Otac se nadao da će boravak u gradu đa
mu olakša neke pravne poslove oko kojih se baktao sa su­
dom. Ta nada se izjalovila, jer su politička prijateljstva i
pristrasnosti ono što su, ali, otac je ostao uspravan. Otvo­
rio je piljarnicu, koja je propala, zahvaljujući seoskom na­
činu života u prestonici u to doba, ali je stao na noge kad je
otvorio prilično uspešnu gvožđaru.

8. Početak rata za nezavisnost Juga uzbudio je moju
dečačku maštu, ali moj otac, opravdano povreden što
je vlada omanula u pravednom rešavanju njegovih
zakonskih prava, odrekao se dalje vojne službe. Umro
je od fluksa u zimu 1863.
Bilo je prilično teško u to doba, a moja mati nije
bila kadra da nastavi sa poslovima. Zatvorila je radnju
u nameri da je otvori kad nastupe povoljnije prilike, ali
su sve očeve zalihe bile popisane i prodate na dražbi
za neznatnu svotu u korist gramzivog vlasnika kuće.
Mnogo panike je proizašlo iz toga, ali koristi nije bilo.
Kao i pre, zakon i pravda nisu bili ni u kakvoj vezi.
Poslednjim naporom da obezbedi porodicu, majka
je našu malu kuču pretvorila u prenoćište za posetioce
glavnoga grada. Žrtvovala je radi toga svoj ponos i uro­
đeno dostojanstvo za dobrobit svoje dece. Toj dobroj i
nesebičnoj ženi biću doveka zahvalan.
U međuvremenu, ja sam brzo rastao. Do početka
Rekonstrukcije Juga, posebno teškog razdoblja za Tek­
sas i Teksašane, sasvim sam odrastao, mada sam još
bio mladunac koji nije stigao do brijača.
Osuđen da budem psihički nezreliji nego drugi,
učio sam po uUcama i sokacima grada da su brzina i
smelost često više nego dovoljna zaštita od siledžija i
hvalisavaca koji zamišljaju da je uzrast isto što i nad-
moćnost. To nije istina.
Več sam priznao (jer ne smem biti manje surovo
iskren kad sam u pitanju ja nego kad su u pitanju drugi)
da sam sklon gnevu, pogotovu kad sam u pravu, i kad
mi se ispreče nasilnici i lažovi. Ova osobina nije bila
ništa manja ni u mojoj mladosti. Sada ću prvi put ispri­
čati činjenice o onom nepravednom događaju kad su me
ugrozile ubice koje se kriju iza suknje zakona i na taj
način se zaogrću lažnim uvaženjem. Opet ću biti sasvim
Bestseler_______________________________________________ 8

9. iskren dok pričam o najlažnijim i najnedostojnijim op­
tužbama koje su se dizale protiv mene i moje drage
majke.
Događaj se odigrao na prostoru za kola iza Šipto-
nove štale za iznajmljivanje, gde sam često dobijao
porudžbine i sitne poslove kako bih pomogao u prihodi­
ma naše porodice. Vrlo jasno se sećam da je bilo kasno
popodne četrnaestog dana maja godine 1867.
Sedeo sam na rudi jednih praznih teretnih kola,
uživajući na suncu i čekajući priliku za kakav poslić koji
bi doneo koji cent. Razmišljanja su mi prekinula dva
čoveka koji su ujahali u prostor za kola.
Obojica su bili mladi, sa lepim brkovima. Jedan je
nosio uniformu oficira državne policije, što znači da je
bio jedan od belaca iz sramnih snaga Rekonstrukcije,
koji nadgledaju omražene obojene. Drugi, koji je tako­
đe izgledao kao dobro uhranjeni Jenki, nosio je propi­
sno poslovno odelo ispod raskopčanog ogrtača. Kao
svaki dobar Teksašanin toga doba, nisam obraćao paž­
nju na te ljude, ali, nisam mogao da prenebregnem miši­
ćave, dobro građene konje koje su oni jahali. Kao i nji­
hove gazde, konji su bili uhranjeni i lepo opremljeni.
Da su ta dvojica imali toliko pristojnosti da mirno
produže svojim poslom, ne sumnjam da bi moj životni
put bio mnogo drukčiji. Ali oni to nisu učinili, i to
pada kao večni teret na njihovu savest što moj udes sada
m ora da se smiri. Često sam se nadao i molio se da im
njihovo sevemjačko neosetljivo i grubo ponašanje
bude naplaćeno, i to desetostruko. I to je jedno od mo­
jih najtoplijih nadanja.
Nemili događaj je započeo onaj Jenki u uniformi
policijskog poručnika. Umesto da pristojno prođe pored
mene, taj oficir zateže uzde i sjaha tik uza me, pa klim­
nu svom drugaru da i on sjaše. Lažno se osmehivao dok
9_______________________________________________ Bestseler

10. mi je oholo dobacivao uzde obeju životinja, ali, ja sam
na njegovim usnama jasno mogao da vidim prezir koji
taj veliki osvajač sa Severa upučuje priglupom južnja­
čkom momku. A to je postalo još jasnije kad je progo­
vorio.
- Oni bi da piju vode, momak - reče, obračajuči mi
se onako kako gospoda govore sa crncima. - I priveži
ih negde u hladu. Komad od pet centi za tvoj trud!
Kao da njegov Jenki-novčič može da plati nečije
dostojanstvo! Ali, u tom pogledu on je bio sasvim isti
kao i svi severnjaci. Sve dok nije ponovo progovorio.
Njegov osmeh je čak prešap u prikrivenu porugu
kad se nešto nalik na prepoznavanje pojavilo u njego­
vim očima.
- Čuj, znam ko si ti. Ti si klinac koji živi u burdelju,
gore u Četvrtoj ulici. Dabome!
Njegov zao osmeh pređe u cerekanje.
- Do vraga, momak, tvoj posao vredi pet centi.
U redu?
Nikada nisam dozvoljavao da mi gnev umrtvi in­
stinkte, pa to nisam dozvolio ni tada.
Taj kučkin sin od Jenkijevskog prostaka usudio se
da vređa moju dragu majku, a time i sve što je dobro
i pošteno među južnjačkim ženama. Gnev mi je rastao
kao grmljavina u ušima, ali kao i uvek, ta navala vrele
strasti dala je bistrinu mome mozgu i brzinu ruci.
Teška gvozdena čivija, duža od jedne stope, ležala
je na dnu kola na kojima sam sedeo. Brže od misli, do-
grabih je i zamahnuh prema uhu tog zlog stvora. Udarac
pade svom snagom moga besa i podli severnjački nitkov
pade, kao što sisanče pada pod mesarevim maljem.
Drugi čovek glasno kriknu i pade poleđuške u me­
kanu prašinu prostora za kola, mada ja nisam učinio
ništa čime bih ga zaplašio ili pokazao neprijateljstvo
Bestseler______________________________________________ W

11. prema njemu. Nisam učinio ništa, osim umesne zaštite
časti svoje drage majke i svake druge žene koja je slična
njoj-
Glasni krik i iznenadni pokret uznemiriše životinje,
koje sam ja i dalje, nesvesno, držao za uzde. Prepla­
šeni konji se propeše i jednom od njih uspe da se otrgne
i utekne, bežeči sokačetom prema glavnoj ulici.
Dok sam ja obuzdao drugu životinju, namaškare-
ni dronjavko sa severa skočio je na noge. Bio je rasku-
pusan i raščupan, a očigledno mu je i pamet bila u istom
takvom neredu.
Više je voleo taj kukavički nitkov da se pokaže u
pravoj boji i jurne za odbeglim konjem vičući „Ubistvo!
Ubistvo!“, nego da se stavi na moju stranu i objašnje­
njima učvrsti ispravnost onoga što sam učinio.
A ja, koji nisam učinio ništa što bi se moglo nazvati
neispravnim, bio sam tako pogrešno optužen za ubistvo.
Mogao sam čuti histeričnu dreku onoga čoveka čak i
kad je stigao do ulice, i rastući žagor zaprepašćenja
otud.
Štab policije za obojene bio je samo nekoliko blo­
kova dalje, a ja sam sasvim dobro znao da od njih
ne mogu očekivati nikakvu pravdu. Ako sam hteo da
spasem glavu, morao sam da bežim iz glavnog grada i
da čekam vreme kad ću moći da se vratim i dobijem izvi­
njenje onih koji me sada optužuju. To je bilo očigledno
kao i činjenica da momak od sedamnaest godina, bez
centa u džepu, ne može da se nada da će zadugo pre­
živeti kad ga otkriju na neprijateljskoj zemlji. Zato
sam prihvatio jedino razumno rešenje koje mi se nudilo.
Hitro izvukoh kesu iz džepa Jenki oficira, pa se bacih na
dobro opremljenog konja, koga sam još držao.
Poterah životinju i divlji galop niz uličicu, suprotno
od dreke i urlanja, i prvi put u svom mladom životu
izvrdah nepravdu zakona.
11______________________________________________ Bestseler

13. II
Konj nije bio samo lep. Bio je dobrog daha i izdrž­
ljiv. Tog predvečerja i tokom noči naterao sam ga da mi
pokaže sve što ume, a on je imao mnogo toga da ponu­
di. Gonio sam ga žestoko samo nekoliko blokova, a on­
da pređoh u ujednačen trk. Pre nego što je prošla ta
prva, tamna i samotna noč, konj i ja smo prevalili dobar
komad od pedeset milja, a on je, ipak, mada veoma
umoran, još uvek bio pri dahu. Naravno, nisam mogao
znati koliko je gonjen toga dana, pre nego što je pre­
šao u moje vlasništvo.
Pokušajte da zamislite nepriliku nesrećnog mladića
od samo sedamnaest godina, iznenada i bez opomene
istrgnutog iz poznatog sveta i nežne zaštite doma i
porodice, samog i bez prijatelja u svetu, naj nepoštenije
optuženog, kad nije učinio ništa što bi obeščastilo njega
ili njegovo ime, već samo ono što je bilo razumno i is­
pravno.
Usuđujem se đa kažem, da sam se uputio u pravcu
osvete i uništenja, bio bih opravdan u potpunosti.
Činjenica je da ništa slično nisam učinio, i verujem da
svaki razborit posmatrač mora takvo dobrovoljno uzdr­
žavanje da mi pripiše na čast. Zarekao sam se da se is-
trajno držim miroljubivog pravca i tada i ubuduće, do­
kle god mi oni oko mene to dozvoljavaju.

14. Procenivši da sam otišao dovoljno daleko da izbeg­
nem poteru, usporio sam oznojenog konja do polaga­
nog hoda i pustio ga da se odmori od napornog puta.
Kako je bio mrak, a putevi nepoznati, nisam imao
mogućnosti da otkrijem prirodu toga kraja, a u to doba
nigde na farmama nije bilo svetla. Zato sam dozvolio
konju da sam odabere put, podalje od javne ceste do
malog cestara ili šumarka, gde sam nameravao da pro­
vedem ostatak noći. Kretao sam se severno od glavnog
grada, smatrajući da će većina gonilaca pretpostaviti da
sam krenuo na jug, prema međunarodnoj granici.
Probudio sam se, moram priznati, veoma napet, sa
prvim svetlom, skroz ukočen i smrznut od noćne sve-
žine, jer sam spavao pokriven samo tankim vunenim po­
krivačem sa sedla. No, ipak sam bio zdrav i čio. Bio sam
užasno gladan, jer je mnogo časova proteklo od ručka
prethodnog dana. To me je nagnalo da pomislim kako
bi bilo dobro da pretražim ono što je mrtvi oficir imao,
pre svega hranu, ako je nosio sa sobom.
Iza malog, ravnog i sasvim neudobnog vojničkog
sedla, bile su na širokom pojasu privezane dve torbe, sa
svake strane po jedna. Prošle večeri bio sam u preveli­
koj žurbi da bih pokušao da ih pretražim.
Leva torba nije dónela bogzna šta. Pronašao sam
gvozdeni šiljak za čišćenje kopita, koji sam sačuvao
ako mi zatreba, jedan zarđah đem, koji sam takođe vra­
tio u kožnu torbu, lulu i izvesnu količinu duvana, što
sam odbacio, jer ni tada niti ikada posle nisam uživao
u toj škodljivoj navici. Tu je bila i sveska povezana u
kožu. Prvih pedesetak strana bilo je ispisano nečim što
je moglo biti dnevnik tog severnjačkog oficira. I svesku
sam sačuvao, za slučaj da mi bude potreban papir za
pisanje. To sam smatrao sasvim svrsishodnim u takvoj
situaciji.
Bestseler______________________________________________ M

15. U desnoj torbi pronašao sam zaista vredne stvari.
Tu su bile dve kartonske kutije, a u svakoj od njih po
nekoliko tuceta metaka umotanih u hartiju, Hmene ka-
pisle i, što je najvažnije, revolver.
Oružje je bilo vojnički tip „Koltovog“ revolvera,
popularni vojni model 1860. Mada je bio težak i preve­
lik za moju ruku, divne linije oružja veoma su mi se do­
pale, a ravnoteža i sjajno napravljen rukohvat sasvim su
mi odgovarali. Bio je pun. U njemu je bilo pet od šest
mogućih metaka. Prostor ispod oroza bio je otvoren,
valjda radi sigurnosti pri nošenju. U to doba znao sam
malo o revolverima.
Osećaj da imam oružje u ruci pričinio mi je veliko
zadovoljstvo, a saznanje o njegovoj moči davalo mi je
sigurnost da neću tako lako postati plen onih koji su me
sramno izdali. Nemajući futrolu u kojoj bih nosio revol­
ver na sigurniji način, gurnuo sam ga u opasač preko još
praznog stomaka i tako je, zahvaljujući nedostatku pra­
ve opreme, nastao stil koji će biti povezivan sa mnom
kroz legendu. Međutim, da se to nije desilo, zbog ne­
dostatka futrole, ja danas ne bih bio živ da pričam doga­
đaje iz svog života.
Ubrzo sam, još uvek grozno gladan, oseđlao konja
i krenuo natrag prema javnom putu. Kao i pre, odabrao
sam pravac prema severu, želeći đa načinim što je mo­
guće veče rastojanje između sebe i gonilaca. Imao sam
nekih dvadeset sedam dolara u kesi. Čak i u takvim oko­
lnostima bio sam svestan činjenice da je moj prijatelj,
Jenki policajac nosio dosta metalnog novca sa sobom,
dok su nesrečnici o kojima je imao da se stara, morali da
se zadovolje bezvrednim papirnim novcem koji je u to
vreme izdavala vlada. Ali, udaljavam se od teme.
Stomak me je nemilosrdno gonio da se primaknem
prvoj farmi koju sam zapazio u to svetio, ah neveselo ju­
15 Bestseler

16. tro. Izgled farme govorio je o njenom uspešnom razvoju
proteklih godina. Kuća je bila solidno sagrađena i videlo
se da je više puta dograđivana. Umnogome me je pod-
sećala na dom moga detinjstva i porodicu, koja je sada
za mene bila izgubljena. Možda zbog izuzetne sličnosti i
raspoloženja koje je ona u meni pokrenula, moj urođe­
ni osećaj opreznosti nije bio onakav kakav bi morao biti
kad sam ugledao Holanđanina koji je držao farmu.
Pronašao sam ga u ambaru, gde je pokušavao da
sastavi u upotrebljivu celinu izanđale i iskidane kožne a-
move, koje je odavno trebalo baciti. Izgledao je kao ti­
pični farmer četvrtaste glave, krupan i prljav, ali brižlji­
vo obrijane lobanje i brade. Koža mu je bila tamna, sa
dubokim borama, a odelo poderano i iskrpljeno. Isprva
mi se njegov doček učinio prijateljskim.
Pošto me je uljudno pozdravio, on reče:
- Ne bi me našao kod kuće, momče, da me ovi pro­
kleti amovi nisu zadržali jutros od posla. Mogu li nešto
da učinim za tebe?
- Nisam jeo od juče u podne, mister. Da li bi ste vi
ili vaša gospođa mogli da mi spremite doručak i možda
nešto đa ponesem?
Iznenada se prijaznost tog čoveka pretvori u žurnu i
živahnu poslovnost. To sam video u njegovim očima ja­
sno kao dan.
On klimnu glavom.
- Mnogo putnika prolazi ovuda. Svake nedelje is­
to. Dvadeset pet centi doručak. Isto toliko za paket. U
redu?
Bila je to razbojnička cena. U gradu sam mogao
dobiti pravi obrok za te pare. Malo sam se naljutio, ali
nisam imao izbora.
- U redu - rekoh.
- Prave pare - nastavi on. - Ne papir.
Bestseler______________________________________________ 1^

17. Ovo me je još više ljutilo, nepotrebno, jer i nisam
imao drugog novca osim metalnog, ali opet, nije bilo iz­
bora.
- Dva puta po dvadeset pet - složih se. - U metalu.
On se ostavi krpež i ustade. Bio je krupan, visok
čovek, ljudina.
- Odvedi konja u štalu i daj mu sena ako hoćeš.
- A cena? - upitah isturivši bradu.
- Ne naplaćujem za glupe životinje.
Sjahah sa dobrog konja i olabavili kolan, mada mi
je razum govorio da ga ostavim osedlanog. Potom ga
uvedoh u malu štalu koju mi je čovek pokazao. U ma­
lom prostoru u uglu bilo je sena do polovine i konj se u-
puti tamo. Ja pođoh za svojim domaćinom.
Čovek je išao preko dvorišta pravo u hladoviti,
mračni deo kuće, koji je bio najstariji. Ispred njega se
nalazila pokrivena terasa, a sa svake strane bilo je po
jedno novije krilo napravljeno od brvana. Najstarije
grede nisu čak bile ni obrađene.
- Moja baba nije tu - reče čovek preko ramena kad
smo ušli u kuhinju. - Ali, ona ionako ne kuva bolje ne­
go ja. Sedi dok nešto pripremim.
Dok je on podsticao vatru u peći i zagrevao dobru
količinu hrane na njoj, ja sam sedeo za stolom, jednim
lepo uređenim komadom nameštaj a, koji je bio donet
odnekud, a ne urađen ovde, kako se moglo pomisliti. Si­
pao je i kafu, koja je još bila topla, ali slaba i gorka. Re­
koh mu da se nadam đa će hrana biti bolja ođ kafe.
- Možda ćeš promeniti mišljenje - reče on, a nad-
menost se jasno osećala u njegovom glasu. —Ako nećeš
đa jedeš, samo kaži.
Nisam mogao da biram. Mogao sam samo da odem
i na drugom mestu potražim hranu. Zbog toga sam se o-
buzdao i ništa nisam odgovorio.
17______________________________________________ Bestseler

18. Kad je najzad doneo hranu, ona nije bila ništa bo­
lja od kafe. Nisam mogao da se uzdržim od gunđanja,
makar sebi u bradu. Zaista mi nije bila namera da vre-
đam tog čoveka. Hteo sam da bar malo olakšam sebi
neugodno stanje u koje me je doveo bez moje krivice
Iz nekog razloga on je moj opravdani prigovor
shvatio kao uvredu.
- Slušaj, momak, ovo nije drumska mehana i samo
mojoj dobroti možeš da zahvališ što si uopšte dobio da
jedeš. Sada možeš prokleto dobro đa naučiš kako da do-
vedeš u red svoje ponašanje i da ne gunđaš protiv hrane
moje dobre žene, jasno?
Njegov ton je bio ružan i svađalački, a to mi je či­
nilo manje zadovoljstva nego njegova hrana. Sasvim je
prirodno da sam mu svojim odgovorom vratio milo za
drago.
- Zaboga, starče, dozovi se! Moja mama ne bi dala
ove splačine ni svinjama, to da znaš. I ako si mi dao hra­
nu zbog svoje dobrote, a ne zato što sam ti obećao dva­
deset pet centi, onda ču je lepo da zadržim svoje pare, a
ti se nosi u pakao!
Ustadoh od njegovog lepog stola i čvrsto natukoh
svoj stari šešir na glavu.
- Ti, m ali...
Ne znam šta je još hteo da kaže, jer je istog trena
nasrnuo na mene sa licem iskrivljenim od besa.
Bio je star čovek, trom i spor. Smejući se, izbegoh
njegov nalet.
Pogled mi pade na otvorena vrata i ja iskočih u dvo­
rište.
On izlete za mnom, urlajući kletve u strahovitoj na-
vaH rike i besa.
Tada se setih olabavljenog kolana na sedlu. Nije bi­
lo načina da ga zategnem i odjašem pre nego što me čo-
Bestseler 18

19. vek stigne. Mada je možda bio spor, izgledao je veoma
snažan. Njegovo urlanje i tamna boja lica uveravali su
me šta bi se desilo ako bi mu pošlo za rukom da me se
dočepa.
Razumećete da se tu radilo o opravdanoj samood­
brani, jer sam morao da se zaštitim. Učinio sam jedino
što sam mogao u takvoj prilici. Izvukao sam revolver iz
opasača i ispalio nekoliko metaka čoveku u grudi.
Kasnije se pričalo da je čovek stao kad sam izvukao
revolver i da je čak imao priliku da moli za milost pre
nego što sam ga ubio. Sasvim određeno poričem da je
moj postupak bio surov ili u bilo kom smislu nizak. De-
lovao sam jedino iz potrebe za samoodbranom, što bih i
danas učinio na isti način ako bih se našao u sličnoj si­
tuaciji!
Ne treba zaboraviti da je tu nepravednu optužbu iz-
nela farmerova udovica, koja je imala mnogo razloga da
laže, a nijedan đa potvrdi opravdanost mog postupka.
Nije imala razloga, kažem, osim običnog poštenja, ko­
me, izgleda, ni ona ni njen pokojni muž nisu bili skloni.
Naravno, ja nemam pojma da li je ona zaista bila u
prilici da vidi kako se sve odigralo (iako se kasnije zakli-
njala da je tako bilo), ali, nema sumnje da je neko mo­
rao biti u blizini, kako bi posle dao moj sasvim tačan o-
pis, kojim je moj identitet povezan sa smrću tog holand-
skog farmera. Ja lično nisam nikoga video u blizini, ina­
če bih mogao zahtevati da iznesu tačne činjenice. Izve-
doh, dakle, svog konja, pritegoh mu kolan i odjahah
odatle.
Mislim đa mi se može upisati u dobro što nisam po­
kušao da uzmem ništa od mrtvog farmera, niti iz njego­
ve kuće. Istina, napustio sam to mesto nahranjen, ali
bez zaliha koje mi je starac obećao pre nego što je iza­
zvao svađu. Mogao sam da odaberem što god hoću, ali
19 Bestseler

20. to nisam učinio. Umesto toga, žurno sam otišao, izbega-
vajuči glavne puteve i opredeljujuči se radije za staze
koje vode kroz brežuljkasti, pošumljen predeo severno
od glavnog grada. Naime, i dalje sam bio ostavljen na
milost i nemilost surovom i bezosećajnom zakonu onih
koji bi me rado prijavili u zamenu za tridesetak srebrnih
novčiča ili kolika je već nagrada bila raspisana za moju
nevinu glavu.
Bestseler______________________________________________ 20

21. III
Te večeri naiđoh na jednog izuzetnog džentlmena.
Taj susret mogao je imati odlučujućeg uticaja na moju
dalju sudbinu, samo da su se stvari odvijale nešto
drukčije. Opet je to bio moj namučeni i izgladneh sto­
mak kome sam mogao da zahvalim za taj susret.
U posleđnjem, maglovitom svetlu dana ugledah
pred sobom vatru, kola i tamne senke konja. Budući
veoma gladan, okanuh se opreznosti i priđoh logoru.
Bio sam iznenađen, ali i zadovoljan kad otkrih da
je u logoru samo jedan čovek, postariji, bradat i tam-
nook. Bio je nešto malo viši od mene, snažno građen
uprkos tome što mu je brada bila proseda. Na šum mog
dolaska, on ustade i povuče se malo unazad, u senku.
- Sjaši i budi dobrodošao - doviknu mi prilično lju­
baznim glasom.
U međuvremenu sam se dovoljno primakao da pri-
metim da je za uže privezano više konja nego što je po­
trebno za vuču kola. Tako nisam mogao pretpostaviti
koliko se ljudi možda nalazi negde unaokolo, u mraku.
Oprezno se pokrenuh da udovoljim njegovom pozivu,
dok mi je izgladneli stomak glasno krčao.
- Šta želiš? - začu se opet isti glas.
- Hranu. To je sve što želim - odvratih. - Putujem
sam i mnogo sam gladan, gospodine.

22. Začuh zvuk koji je mogao biti opuštanje oroza na
revolveru i trenutak kasnije čovek stupi u krug svetlosti.
Ruke su mu bile prazne. Nije imao futrolu ispod izno-
šenog kaputa.
- Kako se zoveš, dečko?
- D ž e ... - počeh. - Džej Ivens, gospodine. Iz Va-
šingtona na Brazosu.
- Imaš mnogo da učiš, momče - reče čovek.
Onda čučnu pored vatre i podiže lonac na tronošcu,
koji je stajao pored vatre.
- Moraš biti bolje pripremljen. Moraš se služiti
imenom koje zvuči potpuno drukčije. Kao na prim er...
Dankan - nasmeja se on. - Da, mislim da mi se to sviđa.
Dankan Rivs. Džej Ivens je mnogo nalik na Džeson
Ivers, znaš. Sledeči put, kad te neko pita, reci da se zo­
veš Dankan Rivs. Inače, ja sam Džonatan Kin, Dankane.
Glupo, sasvim iznenađen njegovim rečima, prihva­
tih ruku koju mi je pružio i stegoh je. Džonatan Kin se
osmehnu tužno i zavrte glavom.
- Još jedna greška, Dankane. Nikad se ne rukuj sa
čovekom koji zna ko si. Mogao sam lepo da zadržim
tvoju ruku daleko od tog revolvera za pojasom i da ti
iščupam uši! - reče puštajući mi ruku i ponovo se maša-
juči lonca. - Je 1’ ti jasno šta mislim?
- A li...
- Sasvim jednostavno. Čuo sam danas kako se pri­
ča o tebi u dva naselja gde se putevi ukrštaju. Sasvim raz
ličite priče. Nije mi padalo na pamet kojoj da poveru­
jem dok se sam ne uverim. Možeš mi ispričati svoju ver­
ziju dok jedemo Dankane.
Tako je i bilo. Između zalogaja iz tanjira koji mi je
dao, ispričah mu svoju tužnu priču onako kako sam je
do sada ovde napisao, izostavljajući jedino događaj od
toga jutra.
Bestseler______________________________________________ ^

23. Kad sam završio, Džonatan Kin upre u mene jedan
takav pogled, da mi se činilo kako mi prodire do kostiju
i otkriva sve tajne, čak i ona najmanja opterećenja na
mojoj savesti koja sam sticao tokom života. Nije to bilo
prijatno osećanje i priznajem da sam pomalo poku­
šavao da izvrdam tu njegovu pretragu.
Posle podužeg istraživanja, on reče:
- Ima stvari koje mi nisi rekao, Dankane. Ali, ja
verujem da u tebi ipak ima dosta dobrog. Ako želiš da
ideš za tim dobrim, a ostaviš iza sebe zlo, možeš po­
ći sa mnom kao moj pomoćnik.
- Zašto? - nisam se mogao uzdržati da ne upitam.
Njegov osmeh kao da je sadržavao neke stare uspo­
mene, koje su se namah vratile.
- Nazovi to plaćanjem duga, ako želiš.
I to je bilo sve što mi je ikada rekao na tu temu.
U mnogim, mnogim slučajevima, pretpostavljam,
ne bih bio spreman da prihvatim neočekivanu pomoć
od čoveka koga nikad nisam video. Međutim, još jed­
nom mi okolnosti nisu ostavile nikakav izbor. Ako je
moje ime, kao i moj opis, bilo tako dobro i nadaleko po­
znato, činilo mi se jedino razumnim da pustim da Dan­
kan Rivs zameni Džesona. Iversa. Još uvek nisam znao
smem li da verujem tom čoveku. Istini za volju, tada
sam mu verovao veoma malo. Ali, u najmanju ruku, tu
je postojala šansa i ja sam je iskoristio. Uzgred, Džona­
tan Kin me je naučio nekoliko stvari koje če mi i te kako
biti korisne u životu. Ako hoće da me uči dalje, bio bih
lud da to odbijem.
- Imate novog pomoćnika, mister Kin - rekoh.
Sečajuči se njegove prve opomene, nisam mu po­
nudio ruku da na taj način zapečatimo naš sporazum.
Džonatan Kin, kako se pokazalo, bio je čovek koji
je poseđovao nekoliko talenata, i bezbroj zanimanja. U
23 Bestseler

24. njegovim lakim kolima bilo je alata kojim je mogao
obrađivati drvo i metal. Imao je i točilo, kojim je mogao
da oštri sve, ođ kose do makaza, zatim malu zalihu igala
i konca u raznim bojama, kao i druge sitnice koje je mo­
gao prodavati ljudima udaljenim od prodavnica. Za ko­
lima se otegla povorka konja i mazgi, podesnih za trgo­
vinu ili prodaju. Nije imao određeni plan. Kretao se
onamo kuda bi ga sam put odveo, spavao tamo gde ga
mrak zatekne. Izgledao je zadovoljan.
Ujutru mi je naložio da oteram njegov karavan do
sveže trave: četiri dobre mazge koje je prezao u kola,
snažnog vučnog konja i nekoliko jahaćih životinja. Re­
kao je da toga dana nećemo putovati dalje.
Bio sam zabrinut zbog toga, jer me je još uvek
držao nagon za bežanjem, ali on reče:
- Sutra već neće postojati neko ko se zove Džeson
Ivers. Čim se utisne novi žig, niko ovde neće moći da
prepozna vladinog konja.
- U redu - složih se, osećajući zadovoljstvo zbog
toga.
Džonatan Kin bio je pravi umetnik sa kleštima i ko­
madima usijanog starog gvožđa. Žig US na sapima mog
konja začas je postao 05. Bio je utisnut isto tako duboko
i široko, kao i stari žig vojske. Onda Kin namaza novu
opekotinu rekavši da će ujutru rana biti dovoljno tamna
i da niko neće moći da primeti šta je urađeno. Dalje je
skrivao identitet životinje na taj način što je belom bojom
napravio pegu na njenoj glavi i skratio prekrasan rep.
Moja kosa boje peska takođe je bila obojena tam­
nom bojom. Kin me je naterao da svoje odelo zamenim
odečom koju je izvadio iz svojih kola. Ta promena, re­
kao je, neće zavarati nikoga ko lično poznaje Džesona
Iversa, ali će biti više nego dovoljna za one koji će susre­
sti Dankana Rivsa.
Bestseler______________________________________________ M

25. Nepokolebljivo je zahtevao da svoj vojni „kolt“ ka­
libra 44 sklonim sa vidika. Po tom pitanju smo se čak i
zakačili, da bismo na kraju kompromisno resili stvar.
Pristao je da mi pokaže neke trikove pri brzom poteza­
nju velikog revolvera, pod uslovom da ja pristanem da
to vežbam samo kad on proceni da je moguče. Za stalnu
upotrebu dao mi je džepni „rimfajer smit i veson“ kali­
bra 32, koji je bio veoma popularan za vreme rata, zbog
novog načina punjenja. Pristao sam, dakle, na to, mada
sam imao mnogo manje poverenja u mali revolver nego
u veliki 44.
Opet se pokazalo da je u pitanju prst sudbine: on je
umeo da mi pokaže kako da zapnem revolver dok ga iz­
vlačim, umesto da ga izvučem, zapnem i onda nišanim,
kao što se, uopšte uzevši, smatralo normalnim. Tako
sam naučio da budem vrlo brz u izvlačenju zapetog re­
volvera, s tim da je uperen pravo u cilj čim je izašao iz
opasača. Pošto sam i inače imao brzu ruku, lako sam to
naučio.
Džonatan Kin se ponešto bavio i knjigama. Kad je
otkrio da umem da čitam, doduše bedno, insistirao je da
vežbam čitanje najmanje po jedan sat uveče, pre nego
što bi mi dozvolio da vežbam sa revolverom.
- Džeson Ivers je bio neobrazovan momak —govorio
je. - Dankan Rivs če biti neko ko se bavi mnogo boljim
razmišljanjima i imače mnogo oštriji duh nego Ivers.
Isprva sam na to pristao da Kinu učinim radost.
Međutim, čitanje je počelo da mi pričinjava veliko za­
dovoljstvo i jedva sam čekao đa stignemo u neki grad da
trgujemo, kako bih pročitanu knjigu mogao da zame­
nim novom.
Putovali smo sporo, najčešće u prijatnoj tišini i ja
sam sve jasnije shvatao koliko je Džonatan Kin dobar
čovek.
25______________________________________________ Bestseler

27. IV
- Nikada ne varaj ljude. To nije potrebno. Ako ne
možeš da zaradiš na pošten način, a smisao svakog posla
i jeste da se ostvari zarada, onda znači da si u pogreš­
nom poslu. Menjaj posao, a ne način na koji ga radiš.
Prevariti kupca, to je vrlo rdav posao. On ti donosi rđa­
vo ime. Možeš danas strpati u džep pet dolara, a izgubiti
pedeset sledeće nedelje, jer naredni momak neće hteti
da ima posla s tobom.
To je bila jedna od stvari kojima me je naučio dok
smo se vozili prašnjavim trgovačkim putevima.
- Ni vi ne idete nekim redovnim putem —podsetih
ga. - Ljudi s kojima trgujete nikada nisu čuli za vas.
- Ne veruj u to, Dankane. Ljudi pričaju. Imena i
događaji kolaju unaokolo. Kad se ljudi sastanu, oni
pričaju o svemu što se dogodilo ili što su videli od svog
poslednjeg susreta, o svemu, od bolesne mazge do ne­
prilike u koju je upala susedova kćerka sa nekim putuju­
ćim trgovcem. A ti ćeš shvatiti da ukoliko je zemlja kroz
koju putuješ prostranija i praznija, ljudi će više razgo­
varati, ako samo sretnu nekoga s kim to mogu.
Dobaci mi jedan oklevajući pogled, pa dodade:
- Ako ikada u budućnosti budeš morao đa se kri­
ješ, to ćeš mnogo lakše učiniti u velikom gradu nego u
najzabačenijoj pustoši najdublje planine, Dankane.

28. U gradovima ljudi vide hiljade stranaca svakog dana i
ne zapažaju nikoga od njih. U pustim pređelima začas
zapaze stranca, razgovaraju o njemu i nagađaju. U gra­
du ljudi razgovaraju o poslu, o cenama, o pesničenju na
ringovima i drugim zabavnijim stvarima. U zabačenom
kraju oni če razgovarati o sasvim običnim stvarima, kao
na primer, o tragovima kopita koje je neko video tamo
gde im se nije nadao. Upamti to.
—Upamtiču —rekoh.
I upamtio sam.
On se osmehnu.
- Imačeš jednom koristi od ovog znanja, Dankane.
Želim da to takođe zapamtiš.
- Da, gospodine.
On nije samo govorio o tome kako treba nešto ra­
diti. Ne, on je to i činio.
Sečam se jednog mesta na kome smo se zaustavili
tokom prve nedelje kako sam bio s njim. To je bilo sto-
tinak milja prema istoku od mesta gde sam ga sreo i po­
dalje od bilo kog grada za koji sam znao da postoji.
Bila je to neka izvrsno uređena farma, sa više od
pedeset jutara zemlje pod kulturama. Porodica je imala
sinove već odrasle i kćerku dovoljno staru da je njena
starija braća dobro drže na oku.
Uterali smo kola u dvorište. Džon podiže platno sa
strane kola kako bi pokazao sve što ima da ponudi. Po­
rodica nagrnu iz kuće, sa polja i iz štale.
—Nećemo ovde imati naporan posao - reče Džon
kad je ugledao momke. — Ali, prodaćemo nekoliko
stvarčica.
Žene, majka i kći, stigoše prve i počeše đa se dive
stvarima na kolima. Devojka, koja nije bila dovoljno le­
pa da bi čovek blenuo u nju, želela je komad šarene tka­
nine, ali su se ućutkali ne baš prikladnim rečima. Žena
Bestseler______________________________________________ ^

29. je kupila dva kalema konca i počela da se divi, ali bez
kupovine, novim makazama.
Otac je stigao poslednji. On se predstavio kao V. S.
Ingram. Stajao je u pozadini sa prekrštenim rukama,
dok je ostatak porodice razgledao robu. Najzad i on stu­
pi napred i mahnu glavom prema povorci životinja pri­
vezanoj za kola.
- I ovo se prodaje, pretpostavljam?
- Prodaje se - potvrdi Džon.
Čovek napravi kiselo lice.
- Garantujete da su životinje zdrave, pretpostav­
ljam?
Sasvim ozbiljnim glasom, Džon odvrati;
- Mister Ingrame, ja ne garantujem čak ni da svaka
od njih ima četiri noge. Ali izvolite, pogledajte ih sami.
Bio sam iznenađen, ali je izgledalo da je Ingram sa­
svim zadovoljan odgovorom. Počeo je da razgleda živo­
tinje sa mnogo više zanimanja nego pre. Ode do zad­
njeg dela kola i poče da posmatra vučne životinje, a za­
tim i četiri jahača konja, među kojima je bio i moj.
- Š ta je s onim? - upita Ingram, pokazujući na
ogromnog; lepog vučnog konja, koji je izgledao kao da
ima francuske krvi. Bio je to zaista divan konj, bez sum­
nje, siv i mišićav.
- To je konj - odvrati Džon.
- Izvedite ga - reče Ingram ponovo prekrštajući ru­
ke i gledaju kritički životinju.
Džon mi klimnu glavom i ja odvezah sivca sa užeta,
pa ga privedoh farmeru. Vodao sam konja ispred njeg^
laganim kasom. Držao sam životihji glavu dok je In­
gram pregledao zube, grudi i noge. To je bio dobroću­
dan konj i stajao je mirno tokom pregleda.
Najzad, Ingram klimnu glavom i okrete se momci­
ma.
29______________________________________________ Bestseler

30. - Idi i dovedi Lanka, da ga ovaj džentlmen pogleda.
Jedan od momaka otrča i ubrzo se vrati vodeći jed­
nog lakšeg konja, koji je imao ranu na grudima. Džon
baci znalački pogled u njegova usta, pa se okrete Ingra-
mu.
- Šta imate na umu?
Farmer podiže ruku i uhvati se za donju usnu raz­
mišljajući. Onda reče;
- Moj konj i još dvadeset pet.
Džon odmahnu glavom.
-N e .
- To je poštena cena - bunio se Ingram. —Ja nisam
varalica, gospodine. Nudim što mislim da je pošteno.
Vaš konj za mene ne vredi više.
- Manje - reče Džon.
- Šta?
- Ne znam, mister Ingram, da li ste vi čovek koji bi
prihvatio savet od jednog stranca.
- Nisam.
Džon je razmišljao jedan trenutak. Znao sam ga
već dovoljno dobro i mogao sam da pretpostavim da sa­
da pravi predstavu, dvoumeći se da li da kaže još nešto.
Ubrzo on skoro neprimetno klimnu glavom i reče:
- Taj konj bi vredeo tohko ili više nekome u gradu
možda. Ima mišiće koji mogu đa pokrenu zgradu banke,
sagrađenu od cigala. Međutim, noge su mu slabe za toli­
ko telo. Potkovice bi tu nešto malo mogle da pomognu.
Inače bi potonuo u blato ili oranicu, jer mu kćipita nisu
veča nego kod vašeg konja. Možete ga imati ako ga že­
lite, svakako. Razmena koju nudite plus dvadeset biće
sasvim u redu. Možete imati i onog kestenjastog za istu
cenu. Birajte, dakle.
Igram je piljio u Džona, pa opet u konja. Onda po­
diže prednju nogu našeg konja i stavi dlan na kopito, pa
Bestseler______________________________________________ M

31. isto učini sa svojim konjem i progunđa nešto. To sam
shvatio kao potvrđivanje da je Džon bio u pravu.
- Pogledaću drugog - reče on.
Dovedoh nešto manje kestenjastog konja i pregled
opet otpoče na isti način. Ingram dovede mrkova pored
svog konja i poče da ih upoređuje. Mrkov je bio skoro
za šaku viši i mišičaviji.
- Kažete da je zdrav?
- Rekoh da ne garantujem ništa. Možete h vi meni
garantovati da vaš konj neće sutra ujutru leći i umreti?
- Znate da ne mogu.
- Ni ja.
- Da h znate đa možda postoji n ešto ...?
- Ne znam.
- Rekoste: razmena plus dvadeset?
Džon klimnu glavom.
Ingram napući usne za trenutak, pa se okrete ženi.
- Idi i donesi čoveku njegov novac. Sara. Karl,
Henri, upregnite ovoga. Videćemo kako radi —reče, pa
se okrete Džonu. -K onjče je vrlo srčano, aUima tanku ko­
žu. Začas dobije ranu. Rekao bih da se prilično oporavilo.
- Onda obojica imamo sreće - odvrati Džon. - On
će sasvim dobro da vuče laka kola, čini mi se. Nekome
če već biti potreban.
Ingram primi ođ svoje žene komad ođ dvadeset do­
lara u zlatu i list hartije, pa sve to dade Džonu. Ovaj se
maši pod sedište kola i izvuče odande prodajni list za
mrkova i olovku. Oba čoveka potpisaše i trgovina bi
okončana.
- A sada, da li sada znate za neki nedostatak? -
upita Ingram.
- Samo za sivog - nasmeši se Džon. - Ali, ako paž­
ljivo prebrojite, mislim đa ćete na mrkovu pronaći če­
tiri noge.
31 Bestseler

32. Ingram progunđa nešto što je moglo biti znak zado­
voljstva i rukova se sa Džonom.
- Navratite opet kad vas nanese put.
- Svakako.
Privezah novog konja sa uže i mi pođosmo.
- D a li biste mu stvarno prodali sivog konja za dva­
deset? —upitah kad smo poodmakli.
-H m !
- Mislite đa biste za njega dobili više na drugom
mestu?
- Ako budem imao sreće. Nešto ćemo već za njega
izvući. Ne mislim đa je mnogo bitno kad će to biti.
- Manje ste cenili mrkova, zar ne?
- Skoro isto - reče on.
Pri tom me pogleda oštro, što je trebalo da znači da
ćutim. Postajao sam mu dosadan, a ja počeh da se pitam
da li je on u ovom poslu imao nekakvu kvaku za koju ja
nisam znao. Pa i ako je imao, ja nisam mogao đa otkri­
jem o čemu se radi.
Bestseler______________________________________________ M

33. Način života Džona Kina bio je spor i lagodan. La­
ko Se čovek na njega navikavao. Nikada nije brinuo o
tome da li će imati vremena, niti koliki ćemo broj milja
ostaviti za sobom u toku dana. Ljudi koji vole da razgo­
varaju smatrali su da on uvek ima vremena za njih. Ta­
ko smo mnoge noći proveli na najčudnijim mestima, u
najneobičnijim posteljama, ukoliko se ljudi nisu na-
razgovarali do noči, pa su poželeli da to potraje do
jutra.
Lutali smo prema istoku kroz oblast punu farmi.
Onda okrenusmo na jug, pa opet na zapad. Nikada ni­
smo otišli tako daleko da bi smo stigli, recimo, do Mek­
sičkog zaliva, zbog čega mi je bilo žao. O njemu sam
mnogo slušao i sigurno bi mi pogled na to vodeno pro­
stranstvo pričinio veliko zadovoljstvo.
Posle izvesnog vremena, stigosmo u oblast gde se
voda za piće pojavljivala sve rede. Bilo je teško i pove­
rovati da se može naići na vodu koja bi bila prostranija
nego što oko može da domaši.
Naše zalihe vode sve više su se smanjivale. Utoliko
češće smo se zaustavljali gde god bismo naišli na kuču
ili naselje. Bili smo daleko od farmi, u stočarskom kra­
ju. Do tada je Džon rasprodao većinu vučnih životinja
sa svog povoca i sada je nudio konje za jahanje. Oni ni­

34. su vredeli toliko kao konji za vuču, ali mi smo vodili sa
sobom veći broj. U svakom slučaju, Džon nikada nije
vodio mnogo računa o svojim prihodima.
- Biće toga dosta - rekao je jednom kad sam ga u-
pitao o tome. - Čovek nikako ne može gladovati u ovoj
zemlji, osim ako se baš trudi da gladuje. Sve što je
preko dovoljnog, to je čisti višak, Dankane.
—Da, gospodine —odgovorih.
Uvek sam se trudio da budem uglađen prema nje­
mu. Ipak, izgledalo mi je da oni koji imaju novca imaju
i najbolje stvari, i to ne samo one opipljive. Moje isku­
stvo sa kapitalom svodilo se na to da „imaoci“ uvek po-
beduju „nemaoce“, kao što je bilo u slučaju moje majke
i nepoštenog kućevlasnika, ili još ranije, u slučaju onih
nekoliko sudskih procesa koje je vodio moj otac. Ako
bih imao da biram, radije bih se opredeho da budem
„imalac“. Van svake sumnje, Džon Kin je mogao biti
mnogo bogatiji čovek, samo da je hteo da bogaćenju
posveti malo više pažnje.
Na svaki način, postojali su i oni koji su verovali da
je Džon bogat čovek, pa sam u gradu koji se zove E1 Pa­
so del Norte imao priliku da mu se odužim, jer sam pre­
ma njemu osećao veliku zahvalnost.
Kako je grad bio na glavnom trgovačkom putu,
naše poslednje prodaje bile su prilično mršave, ali je
Džon bio sposoban da prevaziđe svaku situaciju. Obno­
vio je našu zalihu konaca i šila i drugih tričarija kojima
smo trgovali i natovario veliku kohčinu omiljenih šare­
nih tkanina. Plaćao je u gotovom, jer je izgledalo da se
ovde može dobro zaraditi na konjima.
Te večeri odlučili smo da odemo iz grada i spavamo
u kolima sa robom, umesto da plaćamo nekom javnom
svratištu. Pošto Džon nije bio čovek sklon lumperajka­
ma, čak i kad bi se za to ukazala kakva retka prilika.
Bestseler 34

35. umotasmo se u pokrivače i legosmo, kao i uvek,
veoma rano.
Tada sam več bio prestao da se plašim potere, pa
ihi se vratila navika da čvrsto spavam, kao i svaki mlad
momak. Imao sam još uvek samo sedamnaest godina.
U neko doba noći, iznenada postadoh svestan gru­
bih glasova kod onog dela kola gde su bile moje noge.
Izvesno vreme činilo mi se da sanjam te glasove. AH,
ubrzo to sve poče da liči na nekakvo objašnjavanje i
svađu, pa shvatih da to nije san. Podigoh glavu sa
kožnih bisaga, koje su mi služile umesto jastuka, i
pokušaj da vidim šta je uzrok tog noćnog nemira.
Džonov ležaj, smešten kao i inače pored ugašene
vatre, bio je prazan. Prema svetlosti meseca mogao sam
da vidim četiri ljudske prilike. Jedan od njih morao je
biti Džon, ali nisam bio siguran koji. Čak ni onako sa­
njivom, nije mi palo na pamet da se priključim toj gru­
pi. Moja operznost se odmah izoštrila.
—Neću —dopre do mene Džonov glas, nekako čud­
no nizak i prigušen, ali nabijen gnevom, koji nikad kod
njega nisam osetio.
Neko u grupi se nasmeja.
—I te kako hoćeš! Nama je to potpuno svejedno.
Pokušali smo na razuman način. To moraš da shvatiš
kao neku vrstu drumarine. Ako ne misliš da daš lovu,
onda ćeš da izgubiš sve, prijatelju, a možda i svoj život
uz to.
- Znamo da imaš love, matori - umeša se drugi
glas. - Plaćao si u gotovom ono što si danas kupio u gra­
du. E pa, mi hoćemo da deliš s nama.
Ponovo se začu smeh.
- Vratićemo ti, naravno!
—Ti nam veruješ, zar ne?
- Bilo bi mnogo ružno ako nam ne bi verovao.
35 Bestseler

36. - Prema tome, sasvim je u redu da se ponašaš pri­
jateljski, kad mi nemamo love, a ti imaš.
- Već sam vam rekao - odvrati Džon uporno. - Ja
neću biti saučesnik u pljačkanju svoje imovine.
- Ali, ovo nije pljačka - reče jedan od njih. - To je
samo plaćanje drumarine.
- To je samo pomoć jednog bogatog čoveka nekoli­
cini sirotih momaka, kojima je potrebno ono što ti imaš.
- Ovo je pljačka najgore vrste. Ujutru kad se otrez-
nite, momci, biće vas mnogo stid. Ako vam popustim,
onda ćete zaista biti pljačkaši. Zasad još možete otići iz
mog logora noseći uspomenu od koje će vas biti stid. Sa-
vetujem vam da se udaljite pre nego što uništite svoje
živote delom zbog koga ćete se kasnije kajati.
Bilo je nečeg konačnog i neopozivog u Džonovom
glasu.
Očigledno su skitnice, jer drugo i nisu bili, shvatile
taj ton. Jedan od njih se povuče iz grupe i izvuče revol­
ver iz futrole. Prvi put sam tada uspeo tačno da raza-
znam koji od njih je Džon.
- Mi hoćemo plen, mister. I mi ćemo ga imati!
Ni trenutka nisam sumnjao da su njihove namere
takve da idu i do ubistva. U međuvremenu sam se već
sasvim rasanio.
Prva misao mi je bila da se mašim bisaga i izvučem
veliki „kolt“ 44, koji sam tamo nosio. Međutim, pade
mi na pamet da oružje nije napunjeno, jer sam s njim
vežbao brzo potezanje, a Džon je insistirao da revolver,
radi sigurnosti, bude prazan. Imao sam mali „rimfajer“
32 u džepu kaputa pored postelje, pa sam izvukao nje­
ga. Zvuk zapinjanja oroza očigledno je prošao nezapa­
žen od ljudi koji su stajali oko Džona.
On ga nije, međutim, po svoj prilici čuo, jer sam,
čak i pri slaboj svetlosti meseca, primetio kako se njego­
Bestseler 36

37. va prilika ukrutila kad je kroz hladan vazduh do njego­
vog uha stigao metalni zvuk.
- Sad se okrenite i nestanite, momci, dok još imate
prilike - reče on brzo. - Mislim pre nego što neki od vas
bude povreden.
- Povreden? Do đavola, šta ta budala priča? - uz­
viknu čovek sa revolverom, podižući oružje prema
Džonu.
Povukoh oroz.
Za tako malo oružje, 32 je zaista glasno urliknuo.
U malom prostoru pokrivenih kola pucanj skoro da me
je zaglušio. I blesak je bio stravično jak, tako da sam za
trenutak ostao zaslepljen.
Kad sam ponovo mogao da gledam, videh da Džon
leži na zemlji, a tri skitnice panično pokušavaju da
uteknu. Hitro skočih s kola i ispraznih revolver za nji­
ma. Onda pritrčah Džonu.
- Ja sam u redu - reče on mirno, ustajući i otresa­
jući prašinu s odela.
- Otišli su - rekoh ja.
- To je dobro. Neće se vratiti - uzdahnu on. - Bili
su samo pijani. Osetio sam to po mirisu. Strah će ih brzo
otrezniti. Samo se nadam da niko od njih nije opasno
povreden.
- Zar sam ga •.. pogodio?
- Bojim se da jesi. Mislim da je to bilo potrebno u
ovakvim okolnostima.
Osećao sam se mnogo bolje, mada nikada nisam
doznao koliko je teško mladić bio ranjen, niti da je u-
mro od te rane.
- D a li ste sada u redu? - upitah.
- Potpuno —odgovori Džon.
37______________________________________________ Bestseler

38. Čim je svanulo pretražih bližu okolinu, ali nije bilo
nikakvih tragova krvi, niti drugih znakova da je moj me­
tak pogodio cilj. Odlučih da svoj vojni „kolt“ 44 od sada
držim napunjen, osim kad neposredno vežbam s njim.
Tako sam i činio uvek posle tog događaja.
Bestseler 38

39. VI
Put poštanskih kola vodio je dalje na zapad kroz
suvu, surovu zemlju, dalje od E1 Pasa del Norte. Drugi
put išao je u pravcu sever-jug, od Meksika, gore, prema
Santa Fe. Nijedna od tih oblasti nije bila bogzna kako
naseljena. Nije bilo ni vode, što je, verovatno bio uzrok
tako slabe naseljenosti. Pošto je naš posao išao bolje ta­
mo gde nije bilo prometnih puteva, Džon je skrenuo na
sever, prema Novom Meksiku.
Prve večeri me je podsetio da je Teksas ostao iza
mene.
U saznanju da su nepoštene, ali zakonite optužbe
protiv mene ostale iza mojih leđa, mogao sam da odah-
nem što više nisam na teksaškoj zemlji, mada sam već
uveliko patio od nostalgije za kućom. To je bio prvi put
u mom mladom životu da sam van zemlje u kojoj sam
rođen. I, ma kako to čudno izgledalo, prazan osećaj sa­
moće došao je tek kad sam prešao granicu, a ne onda,
kada sam bio primoran da napustim dom.
Verujem da je Džon znao šta osećam, jer je te no­
ći dugo pričao o dalekim mestima koja je posetio i ču­
desnim stvarima koje je imao prilike da vidi. Govorio je
o prostranstvima koja prekrivaju trava, divlje cveće i
bizoni, o planinama koje sežu toliko u visinu da i u junu
ima snega na prevojima, o kanjonima od crvenog stenja

40. koje je sam đavo jedini mogao tako izvajati, o okeanu
koji je toliko prostran da čovek koji hoće njime da plovi
mora da ostane na vodi mesecima, ili čak godinama pre
nego što ugleda prvo kopno...
Da me nije već ranije ulovila strast za čitanjem, mi­
slim da ne bih poverovao ni u deseti deo onoga što je
pričao. Ovako je njegov avanturistički duh brzo okupirao
moju pažnju i isterao osećanje usamljenosti iz moje duše.
Sledećeg dana vratili smo se poslu, kao i obično, ali
smo se sledečih dana kretali prema severu i zapadu, spo­
rednim putevima, izbegavajući glavnu cestu. Rasprodali
smo konje i umesto njih sada smo vodili malu povorku
mazgi. Pomogli smo jednom rančeru da iskopa bunar.
Voda je došla, svetla i slatka. Ohrabreni, pokušali smo
da učinimo isto kod njegovog suseda, sedam milja dalje,
ali je taj pokušaj omanuo. Džon mi je dao deo novca
koji smo zaradili svojim trudom.
Džon Je procenio da je novi žig na mom dobrom
konju već dovoljno zacelio da može da prođe svaku
kontrolu. Predložio je da konja prodamo čim se zato
ukaže prilika.
- Ne želim da ga prodam - rekoh tvrdoglavo. - To
je najbolji konj koga sam ikad imao. Neću da ga se
odreknem.
—On je sjajan konj, Dankane - složi se i Džon. -
Ali je zaista preterano lep da bismo ga zadržali.
—Kakve to veze ima?
- I te kakve - reče on. - Takav konj privlači pogle­
de ljudi i ostaje im u sećanju. Ko god ga vidi sećaće s i
tebe, zbog njega. Ja bih porazmislio o tome. Naravno,
ti treba da odlučiš, ali moj je predlog da mi dozvoliš da
ga prodam u tvoje ime i da ti nabavim konja isto tako
brzog i izdržljivog, ali koji ima manje privlačan izgled.
Nešto čega se ljudi neće sečati pošto nas jednom sretnu.
Bestseler______________________________________________ ^

41. - Sumnjam da možete pronaći još jednog ovako
dobrog.
- Ako ne nađem, nema ni prodaje. Pitanje je da li
da pravim posao ako naiđem na konja isto tako dobrog
ili boljeg, i da li ćeš ti prihvatiti moju procenu.
Ponovo pogledah u prelepog dorata. Bio sam pot­
puno siguran da Džon Kin ne može pronaći ništa slično.
S druge strane, do tada sam bio sklon da verujem da,
ako Džon Kin kaže da je drugi konj bolji, onda je on i
za mene bolji, makar meni lično izgledao kao raga spo­
sobna jedino da tegli lonce i šerpe. A ono što je rekao,
da ne treba ostavljati za sobom jake utiske na ljude, bilo
je zaista razumno.
- Prihvatiću vaš sud u toj prilici —rekoh.
Mada mi to nikada nije priznao, a pitao sam ga ne­
koliko puta, siguran sam da je Džon znao šta ćemo naći
na sledečem ranču. U svakom slučaju, znao je od ranije
čoveka koji je tamo živeo.
U dvorište smo ušli nešto oko podne. Visok, sedokos
čovek sa štapom, dohrama na verandu kuće od ćerpiča.
- Kin? Tako mi boga, to je on! Ta kola bih prepo­
znao i posle sto godina!
Dva čoveka se srdačno rukovaše. Onda Džon po­
kaza na štap i njegovu nogu.
- Nije valjda da si ostario otkad sam te poslednji
put video, Čarli?
Čovek po imenu Čarli nije se osetio uvređenim. On
zabaci glavu i pršte u smeh.
- Pa, ima dosta od tada, zar ne? Pet godina... Ili
šest?
- Tako nekako.
- Mora da je šest. Videli smo se na starom ranču,
onamo, u Teksasu. Bogamu, nikada ne bih pomislio da
ću te ovde videti!
Bestseler______________________________________________ ^

42. - Pa, ti znaš kakva sam ja skitnica. Dobro je da te
opet vidim. Kako Džesika?
- Zar nisi čuo, Kin? Umrla je pošto smo došli ova­
mo. Odneo sam je kuči i sahranio kad sam poslednji put
gonio krdo.
- Žao mi je, Čarli.
Čarli sleže ramenima.
- I to je život. Oženio sam se jednom Meksikan­
kom ... sad če biti četiri godine. Dobro kuva. I greje me
noču...
- Pa, ako mishš na ono što ja mislim, ti baš i nisi ta­
ko star.
Čarli se opet nasmeje.
- Nisam još, Kin! Nisam tako star.
On se udari šakom po hromoj nozi, kao da želi da
je kazni što je takva.
- Ova prokleta stvar je od jednog pada. Možeš li
to da veruješ? Čovek mojih godina to bi morao da zna i
da se pametno ponaša. Zario sam mamuzu u spostvenu
opremu i konj se strovaho zajedno sa mnom. Budalaš­
tina!
- Kao što ti reče. Čarli, i to je život!
- Valjda je tako. Nego, čuj, stojimo ovde napolju
kao stranci. Ja čak nemam ni šešir na glavi. Hajdemo
unutra da se raskomotiš.
Džon kUmnu glavom.
- Dankane, odveži životinje i napoj ih, molim te.
Kad to obaviš, dođi unutra.
- Da, gospodine.
- Možeš ih sve odvesti na ono pojilo - reče Čarli. -
Nećemo početi ručak bez tebe.
Učinih kako mi je rečeno. Kad sam ušao u kuću,
Džon i njegov prijatelj sedeli su u teškim foteljama podig­
nutih nogu na taburete, sa čašama crnog piva pri ruci.
Bestseler 42

43. Razgovarali su o ljudima i mestima koje ja nisam
znao, pa sedoh na pristojnu udaljenost od njih i počeh
da se divim prostoriji.
Kuča je bila vehka, veča nego što je spolja izgleda­
la. Zidovi su bili debeli, a mnogi prozori zasenčeni širo­
kim krovom, tako da je unutra bila hladovina, a isto­
vremeno je kuća uvek bila dobro provetrena.
Nameštaj je bio masivan, ali tako raspoređen da iz­
među ima dosta prostora, pa ništa nije izgledalo pret­
rpano. Pod je bio od pločica, mestimično prekriven pro­
stirkama i živim bojama. Bilo je i prostirki po zidovima,
ali one su imale utkane shke. Bilo je podosta lampi i
svečnjaka, koji su verovatno stvarali veoma jako svetio
kad bi se svi upalih odjednom. Izgleda da je mister Čarli
bio dovoljno bogat da ima sve one stvari koje bi pože­
leo. Ako je ovde bio samo šest godina ili manje, izgra­
dio je i nabavio zaista mnogo toga, jer sve je tu izgledalo
kao da se mnogo duže sticalo.
Meksikanka nam je poslužila obilan obed u susednoj
sobi. Ona nije jela s nama, pa sumnjam da je zapravo bila
Čarlijeva supruga. Hrana je bila pretežno meksikanska,
ali veoma dobra. Posle jela, dva čoveka odlučiše da malo
porazgovaraju o poslu.
- Vučeš li za sobom išta bez čega ja ne mogu da ži­
vim, Kin?
- Želiš li komplet igala, Čarli? Ili konac? Možda
imaš tupih noževa da ti ih naoštrim?
Čarli se smejao.
I Džon se nasmeja, pa reče:
- Valjda ne očekuješ da poveruj em da će ova povorka
životinja proparadirati pored tebe, a da je ti ne pogledaš?
Osim toga, da nisi zainteresovan, ti to ne bi ni pomenuo.
- Pretpostavljam da ni ti ne želiš da pričamo o ne­
čem drugom?
43______________________________________________ Bestseler

44. Džon odmahnu glavom. Imali smo samo dva konja
privezana za kola, mog dorata i jednog običnog ponija.
Ostalo su bile mazge.
- U tom slučaju, idemo na stvar - reče Čarli. - Šta
želiš? Novac ili razmenu?
- Razmenu.
Čarli klimnu glavom. Pozvoni malim zvonom koje mu
je bilo pri ruci i Meksikanka se pojavi na kuhinjskim vrati­
ma. On joj reče nešto na španskom. Onda se okrete nama;
- Biće nešto za razmenu u koralu za nekoliko mi­
nuta.
Popismo još po jednu šolju kafe, a onda nas Čarli
povede napolje, stavivši neki stari šešir na glavu.
Nekoliko uštrojenih konja bilo je uterano u štalu
pored one u koju sam ja smestio naše životinje. S njima
je tamo bilo nekoliko vakerosa sa dugim konopcima u
rukama. Ljudi su terali konje tamo-amo po koralu.
- Izaberi - reče Čarli.
- Odmah, ili da malo biram? - nasmeja se Kin.
- Kako voliš.
Nisam imao vremena da brojim konje, a još manje
da ih poredim i biram. Međutim, Džon Kin je očigledno
već video ono što je hteo. On pokaza bradom prema
udaljenom uglu korala i reče:
- Onog putastog žučka tamo.
Čarli opet zabaci glavu i pršte u smeh, pa promr­
mlja:
- Tako mi neba, Kin, rekao sam momcima da ute-
raju ovih dvadeset ovamo, samo da vidim hoćeš U ga
primetiti. Mogu ti reći da si ga opazio pre nego ja!
On zatrese glavom pa viknu nešto na španskom.
Jedan Meksikanac zavitla laso. Konopac zviznu
preko leđa ostalih konja i obmota se oko vrata životinje
koju sam jedva mogao da vidim između ostalih.
Bestseler 44

45. Konj koga su izveli nije izgledao ništa naročito. Bio
je bledožut, tako da mu je koža mestimično izgledala si­
va. Ipak, kad bi ga čovek bolje zagledao, primetio bi da
ima jake, duge noge, grudi snažne, a nozdrve široke.
Oči su mu bile mirne i tople.
- To je to! - reče Džon.
- Želite li da izvedem dorata? —upitah.
Džon nešto promrmlja i podiže jednu obrvu prema
svom prijatelju.
- Do đavola, ne - reče Čarh. - Več sam ga video.
Možda čete pomisliti da sam uvredio čoveka ponu­
divši mu da pogleda konja. Međutim, ponekad farmer
ume da provede ceo dan merkajuči konja i procenju­
jući, pa opet da se ne odluči. Taj stari rančer je video
mog dorata na povocu i osmotrio ga tako da ja uopšte
nisam ni primetio da ga gleda. Tako je znao sve što je
hteo da zna o konju.
- Kako želiš da menjaš? - upita Džona.
- Odmah ili da se cenjkam? —odvrati Džon.
- Nebesa, odmah!
- Žučka i sedamdeset pet.
- Pakla mi, cenjkaš se!
Džon sleže ramenima.
- Sad nudi ti.
- Šezdeset.
- Sedamdeset.
Čarli se nasmeja.
- H ajd’mo na poslednji korak: šezdeset sedam i po
i kraj!
- Kraj!
- Završičemo unutra.
Čarli reče još nešto na španskom jednom od vake­
rosa koji je držao žutog konja, mog žutog konja, i ovaj
ga odvede u drugi koral, da ga zameni za mog konja.
45 Bestseler

46. Džon ispuni unutra papire i pokupi novac, koji
predade meni, sav novac, u stvari, kad smo bili sami.
Provedosmo noć tu, i rano ujutru krenusmo dalje s
obilnim doručkom ispod opasača i dobrom zalihom me­
sa u kolima.
Bestseler 46

47. VII
Prokleto ružan matori, žuti konj bio je sve što je
Džon Kin obećao i možda više od toga. Nije da ga samo
nazivam matorim. On je, doduše, imao tek šest godina i
dolazio u punu snagu. Međutim, izgledao je mator. I
ponašao se matoro.
U izvesnom smislu bio je to najlenji konj na koga
sam ikada naišao. Nikad nije rzao, niti se vrpoljio. Iz­
gledalo je da uglavnom stalno spava, čak i kad je hodao
u povorci iza kola. Kad mu se stavi sedlo, odmah bi se
probudio, taman tohko da načulji uho, pod uslovom da
je bio dobro ispavan. Kad se uzjaše, bio bi taman tohko
živahan kohko i kamen koji leži na putu.
Kad bih mu potegao uzde, mogao sam samo po nje­
govim ušima da kažem da je živ. Džarnite ga petom i on
će poteći u lagani trk. Obodite ga, to je kao da se stena
ruši. Nema konja koji bi tako opružio noge. Vetar bi mi
zviždao u lice, sve bi urlalo oko mene kako nikad ne bih
očekivao da može da bude.
Bila je milina jahati ga i ja počeh da provodim po­
dosta vremena na njemu. Uživao sam da jurim na nje­
govim leđima, a činilo se da ni on ne uživa manje od mene.
Brzo sam shvatio, istini za volju, na to mije Džon uka­
zao, da žućko nije pravi sprinter, ali da je ludo brz kada se
dokopa svog pravog ritma i koraka.

48. - Pogledaj ga dobro, Dankane, i videćeš zašto je
tako. On ima duge noge i vretenaste mišiće. Stražnjica
mu je prilično mršava, a prednji deo nizak.
Džon se nasmeja, pa nastavi:
- Uskoro ćeš, Dankane, poželeti da se trkaš na tom
svom konju.
Uzdrhtao sam, ali to nisam hteo da pokažem. Bilo
je trenutaka kad je izgledalo da Džonatan Kin seže unu­
tra, u moju glavu i čita misli koje tamo leže neizgovore­
ne. Istog tog popodneva, već sam mislio o tome kako
bih mogao da zgrnem gomilu novca trkajući se na tom
ružnom konju, ali o tome ništa nisam rekao Džonu.
- Kad to budeš činio - reče Džon - postoje neke
stvari na koje ne smeš da zaboraviš. Jedna od njih je da ima
mnogo ljudi ovde, na Jugu, koji odgajaju svoje konje da
budu trkači. To je ona vrsta brzine koja je potrebna ljudi­
ma koji rade sa stokom na ovako teškom, neravnom tere­
nu. Tako jahač brzo dolazi u poziciju da baci laso. Ti ljudi
jašu konje u sprintu, pola milje, čak i manje, najčešće
svega četvrt milje. Ako se trkaš s njima, sigurno gubiš.
Zato nikad s ničim nemoj da pristaješ na trku koja je
kraća od jedne milje, a sa dve milje sigurno dobijaš.
Džon se nacereka.
- Druga stvar je da kad god se trkaš, može biti je­
dan pobednik. To nećeš uvek biti ti. Nikada nemoj da se
kladiš u sumu veću od one koju smeš da izgubiš, Danka­
ne. A kad izgubiš, onda pošteno plati dobitniku. Pravi
džentlmen uvek pošteno plaća svoje dugove. Gledaj da
uvek tako činiš. Kad pobediš, a ja verujem da ćeš s ovim
konjem često pobedivati, nikada nemoj zaboraviti da je
trku dobio konj, a ne ti. I ne pravi se važan pred poraže­
nim. Konj bi imao to pravo, ti ne.
On se nakašlja u šaku.
- Na kraju, mogao bi možda da zapamtiš da ja ni­
Bestseler______________________________________________ ^

49. sam jedini dobar procenjivač konja. Ova životinja je za
tebe čisti čar, a za to postoji razlog. Poznajem Čarlija
dovoljno dobro i znam da on ne ceni konja po izgledu i
boji, nego po nečemu iznutra.
- Ja ne bih kudio ovog žuču - rekoh brzo.
- Što samo znači da ti znaš zašto je on zamenjen i to
treba da upamtiš.
Poslušao sam ga, naravno, jer Džon je bio osetljiv
čovek i umeo je da procenjuje podjednako i konje i lju­
de. Četiri dana pokušavao sam da objektivno kritiku-
jem žućka. Isprobao sam ga i uvideo da je veoma iz­
držljiv. Jahao sam ga uzbrdo preko stenja, kroz guste
aroje i preko vododerina koje smo imali da pređemo.
Kad ih nije bilo na našem putu, osvrtao sam se za najne­
ravnijim terenima, i nikad nisam pronašao nešto pred
čim bi žučko ustuknuo ili što ne bi savladao podjednako
lako i brzo. Bio je isto toliko vredan, koliko i brz.
Nije pokazivao nikakvu nervozu zbog bilo čega što
bi kao zapovest dolazilo sa njegovog sedla. Džon je
smatrao da je možda nemoguće nagnati ga na bilo kakav
posao. Zato sam uzeo komad konopca iz kola i vitlao
njime oko glave, mada nisam imao ni najbleđu ideju ka­
ko se baca laso, podražavajući vakerose ili kauboje koje
sam video na poslu. Koliko god da sam izvodio tu svoju
junačku predstavu, konj je stajao mirno i dremuckao.
Pokušao sam da kačim neke stvari, veoma teške, na
sedlo ili oko njega, tresao odelo i zveckao koječim. On
je izgledao kao da sve to ne primečuje.
Najzad sam probao da sa njegovih leđa ispalim re­
volver, najpre mali 32, a onda i veliki 44, koji je dizao
stravičnu buku. Prvi hitac je učinio da konj načulji uši.
Jednom je čak otišao toliko daleko, da je podigao glavu.
Posle toga je zauvek prestao da obraća pažnju na moje
bučno iživljavanje.
4^______________________________________________ Bestseler

50. Posle nekoliko dana takvog isprobavanja, Džon je
rekao:
— Ma šta da je ovo, Dankane, siguran sam da neću
naići na nešto slično.
To je učinilo da se osećam mnogo bolje.
Dok se sve to događalo, mi smo, naravno, nastav­
ljali sa putovanjem i poslom. Sretali smo sve više Meksi­
kanaca. Džon mi je rekao da su oni živeli tu, na svojoj
zemlji davno pre nego što je pripala nama, ali da je nji­
hov napredak ovde nešto što pravi Teksašanin teško
može da prihvati.
Tu smo zarađivali veoma malo, jer oni nisu baš
skloni da rade i kupovali su veoma malo. Metalni novac
sa kojim bi odlučili da se rastanu bili su uglavnom
veliki dolari iskovani u Meksiku. Džon je pristajao da
uzme njihovo srebro, ali ne i sitniji novac, mada im je
davao kusur u američkom novcu.
Naišli smo i na neke belce i pomogh ovde da se is­
kopa bunar, onde da se poprave mehovi. Kakav god da
je bio zadatak, Džon se ponašao na isti način i ja sam od
njega naučio mnogo o tome kako čovek može da bude
zadovoljan sobom.
U međuvremenu, ja sam uživao u žutom konju i ve­
žbao revolverom 44. Izvlačio sam ga brzo i pucao tačno,
kao što sam ranije potezao i okidao bez municije. Uveče
sam čitao dok bi bilo dovoljno svetla i često posle razgo­
varao sa Džonom o mislima koje sam našao u knjizi. To
je bilo prijatno provedeno vreme.
Prešli smo u Arizonu i naišh na više belih Ijudi, koji
su podizali rančeve u retko naseljenoj zemlji. Ovde su
zaUhe Džonove robe za prodaju brzo počele da se tope i
on reče da će uskoro morati da se vrati na jug, prema
glavnom putu, gde će roba iz velikih kola pomoći da po­
puni svoj asortiman.
Bestseler______________________________________________ ^

51. Džonove usluge kao otkrivača vode ovde su bile
manje tražene, jer je to malo rančera komotno moglo
da se smesti tamo gde vode, već ima. Međutim, njegova
pokretna kovačnica bila je i te kako od koristi. Mnogi
od tih rančera bili su sposobni ljudi, koji su došli iz nase­
ljenih krajeva, ali su neki od njih bih tolike neznalice,
da nisu umeli ni konja da potkuju. Mazge iz naše povor­
ke, izdržljivije i prilagodljivije nego konji, bile su brzo
zamenjene za teške tegleće životinje, koje su došle sa Is­
toka vukući kola.
Na jednom mestu, neki čovek koji je očigledno bio
farmer, a trudio se da postane rančer, kupio je nekoliko
sitnica do Džona, kad ga odjednom prekide dete u krat­
koj košuljici vičući da je krava mlekulja opet izašla iz
korala.
Kad sam ugledao bedno stanje toga što se nazivalo
koralom, upitah se da Uje taj čovek čak i farmer. Mislio
je da če kravu koja porodicu snabdeva mlekom uspeti
da zadrži iza retke ograde krivih kedrovih pritki, udalje­
nih po čitavu stopu jedna od druge, koje čak nisu bile ni
povezane međusobno. Krava je, jednostavno, probijala
sebi put između njih kad bi zaključila da je gladna ili da
joj se ne ostaje unutra.
Kako je moj žuti konj bio osedlan, a u porodici je
bila i dosta privlačna kćerka, ponudih se da vratim kra­
vu u njen zatvor. U međuvremenu, Džon ponudi jadov-
nom rančeru da mu popravi koral, što je značilo da tre­
ba sve te pritke povezati međusobno onako kako stoje.
Uzjahah žućka na prilično svečan način, džarnuh ga
petama i nadadoh se za belo-mrkom kravom.
Namera mi je bila da odjurim pored krave koja je
sasvim mirno stajala, da okrenem konja i poteram je
kući, goneći konja oko nje, kako sam video da rančeri
teraju stoku u korale. No, očekivalo me je iznenađenje.
51______________________________________________ Bestseler

52. Žućko prošiša pored krave. Izgledalo je u prvi mah
da je primetio životinju i, tridesetak jardi pre nego što
sam ja to želeo, on odjednom saže glavu, ukopa noge u
zemlju i stade.
Ja nastavih da se krećem.
Neslavno skliznuh i vrlo bolno tresnuh niz žućkov
vrat pravo na zemlju. To se desilo samo zato što sam bio
previše uzbuđen da na vreme olabavim stisak uzde koju
sam čvrsto držao u ruci.
Čim sam povratio dah, skočih na noge. Žuti konj,
uvek tako savršeno hladnokrvan, gledao me je razroko i
drhtao. Znoj straha počeo je da pravi tamne mrlje na
njegovoj koži i kaplje niz prednje noge i grudi. Disao je
teže nego da sam ga gonio četiri milje.
Džon dotrča do mene i zgrabi me za ruku.
- Je h sve u redu, Dankane?
Još nisam imao dovoljno daha da mu odgovorim,
ali klimnuh glavom.
- Siguran si? Samo si izgubio vazduh?
Ja se dokopah malo više vazduha i rekoh:
- Svakako.
Džon me dobro osmotri. Izgledao je zadovoljan što
sam ja zaista dobro, a onda pogleda u mog žutog konja.
I poče da se smeje.
- Ništa nije smešno - pobunih se, zaboravljajući da
me je on učio kako uvek treba biti uglađen i učtiv.
- Ne smejem se tvom padu, Dankane. Časna reč ni­
je to. Smejem se starom Čarliju.
- Čarliju?
- Sada znamo - cerekao se on - šta je greška na
ovom konju. Ta budala se boji krava.
Prmrmljah nekoliko kletvi i povedoh konja natrag,
prema našem povocu na koji smo vezivali životinje za
trgovinu. Do kraja dana bilo mi je dosta jahanja žućka.
Bestseler 52

53. Posle mene, rančerova deca otrčaše tapšući rukama
da dovedu kravu natrag u koral.
Osetio sam veliko olakšanje kad smo završili oprav-
ku korala i krenuli dalje odatle.
53 Bestseler

55. VIII
Kretali smo se prema jugu i opet došli do puta po­
štanske kočije kod grada koji se zvao Kejsment, mesto
u kome je živelo jedva pedeset ili šezdeset duša i koje
Zaista nije imalo pravog razloga da postoji.
Očekivao sam da če Džon trgovati sa teretnim
kolima koja su stalno tuda prolazila, ali, umesto toga,
on ode u lokalnu radnju đa kupi šta je njemu po­
trebno.
- Održačeš odnose dobre volje sa lokalnim trgovci­
ma - govorio mi je - ako kupuješ od njih, umesto od nji­
hovog snabdevača.
Uvek je očekivao popust zahvaljujući količinama
koje je nabavljao i svojoj profesionalnoj ljubaznosti.
Bilo mu je potrebno zaista veoma malo vremena da
obavi poslove.
Kad smo izašli, i počeli da slažemo novu robu u već
određene pregrade i kutije na kolima, jedan od onih sa
teretnim kolima prepoznade Džona i priđe nam.
- Kin, zar ne?
- Da. Žao mi je, ah se ne sećam vašeg imena, mada
mi je lice poznato.
Čovek pruži ruku.
- Gas Lejsi, mister Kin. Sreli smo se gore u Arkan­
zasu pre nekohko godina.

56. Džon trepnu dva puta, porazmisli za trenutak, pa
klimnu glavom.
- Naravno, Gas! Kupio si malu kobilu od mene.
Nadam se da ti je bila od koristi.
Lejsi se nasmeja i klimnu glavom.
- Baš kao što si rekao, bila je korisna. Sada je moj
najstariji jaše u školu. Imamo i ždrebe od nje, koje će
nositi našeg sledećeg đaka.
- Raduje me što to čujem, Gas.
- Ona je sasvim pristojna - reče čovek i primače se
još malo. - Ti si još uvek u trgovačkim poslovima, zar
ne?
- Jesam.
- E pa vidi onda, Kin, možda mi ti možeš pomoći
da se izvučem iz nevolje. Mislim, ja znam da se mogu
pouzdati u tvoju reč. I ti mene znaš, ako ti je jasno šta
mislim.
- Nastavi.
- Stvar je u tome, Kin, što ja sada teglim sam.
Imam sopstvena kola i sve što treba u njima.
Džon klimnu glavom u znak slaganja.
- Stvar je u tome što prolazim sasvim dobro kad se
probijem. Ali bi me grdno oštetilo kad bih sve izgubio.
Džon opet klimnu.
- Imao sam na ovom putovanju neke nevolje. Neki
Indijanci, čuj, to su bili skoro dečaci i nisu imali ni pu­
ške, niti išta drugo, samo su se pakleno drali i gledali šta
mogu da pridignu, e, oni su noćas došli po moje konje.
Odveli su mi pet od dvanaest, i mogu ti reći da me je to
dobro pogodilo. Muvao sam se malo ovuda, ali ovako
ne mogu u Kaliforniju. Nabavio sam dva konja ovde, ah
sam zato ostao potpuno bez novca, dok se ne snađem da
prodam ostale. Pokušao bih da utopim nešto od robe
koju imam, ali to su sve poručene stvari, a ja nisam od
Bestseler______________________________________________ ^

57. onih koji će nešto da obećaju, pa posle da ne isporuče.
To nikako ne bi bilo u redu.
Lejsi je govorio brzo. Zastao je samo da duboko u-
dahne vazduh i da nastavi:
- Mister Kin, da li bi porazmislio o tome da mi pro­
daš tri grla na kreditno pismo. Mogu da ti ga napišem na
banku u Fort Smitu. Tamo me znaju, pa će biti sve u
redu.
Čovek je izgledao veoma uznemiren. Nisam bio do­
voljno iskusan u to doba da shvatim, sve dok mi nije ka­
snije bilo objašnjeno, da je on priznao Džonu da još ne­
ma u banci pokriće za taj dug. Moraće da popuni tu svo­
tu tek kad se vrati kući.
Međutim, Džon nije oklevao.
- Prihvatiću tvoj dug. Gas, naravno. Izaberi sve što
želiš, a posle ćemo o ceni.
Čovek dograbi Džona za ramena i poče snažno da
ga drma.
- Bog te blagoslovio. Kine! Pravo je čudo da smo
ovde naleteli na tebe!
Na njemu se videlo ogromno uzbuđenje i olakša­
nje. Odmah se okrete da saopšti dobre vesti vozaču dru­
gih kola i dvojici dečaka mojih godina, iU nešto mlađih,
koji su im bili pomoćnici.
Oni i nekoliko drugih vozača, koji su putovali za­
jedno, pretpostavljam radi sigurnosti, jer kao što je re­
čeno, bilo je indijanskih pljačkaša putem s vremena na
vreme, priđoše da učestvuju u biranju Lejsijevih novih
životinja.
Nije da je to bio baš veliki izbor. U to vreme naš
povodac je imao samo četiri teška konja, jednu lakšu
mazgu, jednog kaubojskog ponija i, naravno, mog žu­
tog konja, sasvim na kraju, kako bi mogao da ga lako
odvežem za moja česta jahanja unaokolo.
57______________________________________________ Bestseler

58. Tri teška konja predstavljala bi za Lejsija obavljen
posao. Ali, kao što je red, bilo je tu dugog razgledanja i
ispitivanja, čitav niz kombinacija kroz koje je valjalo
prići da bi se odlučilo koja su ta tri od četiri, koliko ih je
bilo.
Džon i Lejsi stajah su u sredini, dok su se ostali mu­
vali okolo. Ja sam stajao kod konja, čekajući zahtev da
pokažem ovog ili onog.
Dok sam tako stajao, desilo se da čujem jednog od
vozača, nekog mršavog, tamnoputog čoveka sa klopa-
vim šeširom i visokim čizmama, kako komentariše po-
minjući „onog ružnog psećeg sina na kraju konopca“.
Uprkos žućkovom ponašanju s onom kravom, ja
sam ga veoma zavoleo i morao sam oštro da odvratim
tom čoveku:
- Ako tog konja nazivate ružnim, mister, onda vi
ne umete da procenjujete konje. Možda nije lep, ah on
je najbrži i najbolji konj u ovoj i svim ostalim državama.
To je možda malo bilo preterano, jer je žućko tek
morao da se isproba sa nekim drugim konjem, ali, ona
primedba je učinila da mi krv uzavri.
- Brz? - odvrati čovek. - Ama on je pravo strašilo,
momče! Kladim se da se ni njegov gazda ne ponosi što
ga ima.
Smejao se od sveg srca prema svojim drugarima. A
onda reče:
- Deran drži ovaj jad i bedu kao svog ljubimca,
momci! Mora da će ostati na ovom užetu doveka, jer ga
niko neće!
Oni unaokolo takođe prasnuše u smeh.
Jedino ja se nisam smejao.
- Konj je m oj, mister, i ja sam voljan da stavim no­
vac na njega protiv bilo kog konja koga odaberete da se
s njim takmiči.
Bestseler______________________________________________ ^

59. Prostak koji je tako bedno procenio mog žućka,
odmahnu rukom.
- Neću da ti uzmem pare, momče. Zaboravi na to.
Jedan od onih okolo, valjda u želji da nešto pripo­
mogne, dotače me po ramenu.
- To je dobar savet, sinko. Zaboravi. Ovaj džentl­
men se zove Henri Tu. Ima jednog čilaša koji mu donosi
više para nego bilo koji posao koji je ikada napravio.
- Možete zadržati svoje proklete ruke i savete za
sebe, mister - odgovorih več sasvim usijan. - Moj konj
će ostaviti za sobom njegovog ili bilo čijeg konja. I ako
gospodin Henri Tu ne potkrepi svoju tvrdnju trkom, ja
ću izjaviti da je on lično običan lažljivi kučkin sin!
- Smiri se, Dankane - prišapnu mi Džon, ali do­
voljno glasno da ga i Tu čuje.
Nisam ni primetio da mi je Džon prišao, ali sad tek
videh da smo načinili dosta nemira. Tu je menjao boje i
počeo da izgleda vrlo besno, a ja sam bio sasvim spre­
man za bilo šta što može da se dogodi.
- Pre nego što izgubite glave - reče Džon - hteo bih
da vas podsetim da je čitava ova stvar započela kao raz­
govor o konjima, a ne o ljudima. Tu, da li želiš da se
tvoj konj takmiči sa mladićevim?
- Mome konju je ispod časti da se takmiči s ova­
kvim strašilom, ali, ja ču pristati pod jednim uslovom.
Kad se trka završi, hoću da čujem jedan kompletan hva-
lospev od ovog brbljivog mudraca!
Džon se malko osmehnuo, pa reče:
- Zašto se ne bismo dogovorili da onaj ko izgubi
ima da hvali pobednika, te da na taj način ukaže dužno
poštovanje njegovom konju?
- Svašta - odseče Tu.
- Znači, slažeš se?
- Slažem se.
59______________________________________________ Bestseler

60. - A ti, Dankane?
- Kladim se!
- A ulog? - upita Džon.
Ljudi su se okupljali. Uzbuđenje je raslo.
Tu naprći usta i reče kratko:
- Pedeset dolara.
Bilo je sasvim lako pretpostaviti kako on zamišlja
da momak mojih godina ne može ni da sanja toliki no­
vac. Hteo je da me postidi.
Međutim, ja sam imao toliko, čak i nešto više, pa
rekoh:
- Dogovoreno. Pedeset Jenki dolara, a poraženi
priznaje da je pogrešio, mister.
Maših se kese u džepu-i izvukoh pet blistavih, žutih
orlova.
- Hoćeš li da pričuvaš uloge. Gas? - predloži Džon.
Spustih novac u Lejsijeva šaku, pa pogledah Tua.
On mi uzvrati pogled, vadeći svoj ulog i pružajući ga
Lejsiju.
- Treba da odredimo stazu, ljudi - reče Džon. -
Predlažem da pošteno isprobamo životinje. Dve milje
od starta. Start i cilj na istom mestu, tako da svi može­
mo da vidimo rezultat.
- Ima jedan međaš na milju od grada - dodade ne­
ko. —Odatle, zbog stenja, put skreće na jug.
- Možete startovati ovde. Jašite oko međaša i vrati­
te se - reče Džon.
- Prokleto lak način da čovek zaradi pedeset dolara
- nasmeja se Tu, upirući mi prst u lice. - I ne zaboravi
ostatak pogodbe.
Što se mene tiče, uzdržao sam se. Polako odoh do
kola da izvadim svoje sedlo.
Bestseler______________________________________________ ^

61. IX
Ćilaš nije bio viši od mog žućka, ali je bio teži,
mišićaviji i zaista izuzetno lepa životinja. Čak i pored
tankog sloja prašine od putovanja, mogao se videti sjaj
njegove dlake. U poredenju s njim, moj žućko je izgle­
dao. .. pa, baš kao strašilo.
Čilaša nije jahao Henri Tu, nego jedan lak momak,
od petnaestak godina, koji je pomagao na Tuovim koli­
ma. Stavili su mu sedlo malo kao poštanska marka, na
istočnjački način, bez delova za kolena.
Ja nisam pridavao naročito važnost pitanju težine.
Moje državno sedlo, proizvodnje Mek Klelen, jedva
ako je bilo malo teže od njihovog trkačkog, a ni ja ni­
sam bio mnogo veći od Tuovog džokeja.
Da bismo zagrejali konje, odjahasmo sa jednim od
posmatrača do kamena međaša. On pristade dragovolj­
no da ostane tamo i pripazi da oba konja pošteno zaobi-
đu kamen. Tu varanja nije moglo biti, jer ako jedan od
nas ne bi zaobišao, čovek bi mahnuo šeširom. Tako ni­
jedna opklada ne bi bila isplaćena, sve dok se on ne vra­
ti i objasni šta je bilo.
Izgleda da je Tuov konj korišćen samo za trke, jer
čim je dobio sedlo, počeo je da se ponaša uznemireno i
pomalo neobično. Moj žućko je, kao i obično, izgledao
kao da spava čim ne bi bio u pokretu.

62. U međuvremenu, neke iznenađujuće opklade po­
češe da se sklapaju u gomili. Čuo sam neke od ljudi ka­
ko daju po tri i četiri prema jedan protiv mog žučka.
Gubitak će ih naučiti pameti, pomishh.
Džokej koji je pored mene sedeo na čilašu bio je
bezmalo isto tako siguran kao i njegov gazda. Gledao je
sa neskrivenim prezirom u mog mršavog i mirnog žućka.
On šljapnu krajevima uzde svog nemirnog ždrepca što
je samo poslužilo da se ovaj još više uznemiri i ispljunu
mlaz pljuvačke tamne od duvana za žvakanje sasvim bli­
zu moje uzengije, ne bi h me uvredio. Bio je ipak neko­
hko godina mlađi od mene, pa ne htedoh da pridam
važnosti tom izrazu prezrenja.
- Pripazi se, dečko, inače ču te istresti iz pantalona
pošto obavim posao sa tom nakaradom koju jašeš!
Nije bio spreman da odgovori, ah mi dobaci jedan
šmrkavački pogled i okrete glavu. To mi je baš odgova­
ralo. On če več sasvim drukčije izgledati kad obavimo
posao
Gomila se primakla. Henri Tu je bio ispred svih.
Mi stadosmo na crtu, jedan pored drugog, a Gas Lejsi
se namesti kao starter kod čilaševe glave.
- Mir, momci! Mir - vikao je Lejsi.
Njegova vika uznemiri ždrepca i ovaj odjuri kojih
trideset ili četrdeset jardi pre nego što je jahač uspeo da
ga obuzda. Dečak je ključao od besa kad je najzad us­
peo da ga vrati i ponovo postavi na crtu.
Nešto nižim glasom, Lejsi objavi:
- Gospodo, startovačete kad izbrojim do tri. Tri
pogrešna starta znače diskvalifikaciju za konja koji po-
greši i trka je rešena. U redu?
Čekao sam da Tu klimne glavom pre mene. Čekali
smo znak. Moram priznati da sam osećao kako mi je
stomak čudno prazan, mada sam jeo ne mnogo pre toga.
Bestseler______________________________________________

63. - Onda, na tri, gospodo! - ponovi Lejsi. - Je­
dan. . .d v a .. .tri!
Čilaševi mišići se zategoše pre nego što sam stigao
da zarijem pete žućku u bokove. Komadi zemlje pole-
teše mi u lice, preko glave mog žućka, koji na to samo
načulji uši.
Onda žućko ispruži vrat i poče da trči. Ali, on nije
bio sprinter, pa je lepi ždrebac vodio za gotovo dvanaest
dužina, dok žućko nije uzeo zalet.
A onda... bože kakva lepota! Sa svakim korakom
mršavi žuti konj je izgledao kao da guta sve više prosto­
ra. Korak mu je bio dug i lagan. Povećavao je brzinu
malo pomalo, tako da je to bilo neprimetno za svakog
ko se ne bi našao na njegovim leđima, pa da oseti sve
jači vetar u lice i sve jači zvižduk oko ušiju, ili ako bi bio
na konju pored njega, pa da se s njim takmiči.
Ždrebac je bio brz, to je tačno. Njegov hitri start
dao mu je toliku prednost, da je ona morala za posmat-
rače izgledati konačna.
Ja sam, međutim, osećao kako snaga u žućku raste i
smejao sam se videći kako se približavamo zapenuše-
nom ždrepcu.
Skoro sam se uporedio s njim. Onda počeh da se
smejem tako glasno, da je Tuov džokej morao čuti i
znati da sam pored njega. Još jednom džarnuh žućka i
ostadoh pored njih, procenjujući čilašev korak.
Pre nego što pređosmo jednu milju, dečak na Tuo-
vom ždrepcui maši se pruta i poče da udara konja po sa-
pima, pokušavajući da mene i žućka ostavi iza sebe. Is-
terivao je najveću moguću brzinu iz ždrepca, ali, ja sam
stalno bio pored njega, smejuči se sve glasnije đa mu se
narugam. Deran je jahao povijen, zamahujući prutom,
dok sam ja sedeo uspravno, jašući sa najvećim uživa­
njem.
63 Bestseler

64. Dojurismo do kamena međaša. Nasmejah se i mah-
nuh čoveku koji je tu pazio. On mi odmahnu.
Oba konja su morala da uspore radi obilaska. Pro­
đosmo tik pored kamena sa spoljne strane-, sasvim po­
šteno.
Još jednom sprinterska sposobnost dade ždrepcu
prednost, dok smo mi hvatali brzinu. Ali ovoga puta ta
prednost nije bila tako velika.
Sada pustih žućku na volju i zarih mu pete u boko­
ve. Umorni ždrebac ispred mene več je počeo da zaba­
cuje prednje noge pri svakom novom koraku. S leđa
sam mogao jasno đa vidim promenu u njegovom trča­
nju. Znao sam da je gotov.
Žućko nije bio ni blizu gotov. Sa veoma malo do­
datnog napora, on frknu u vetar i polete čak još većom
brzinom nego malopre, duž neravnog puta.
Pre nego što smo prešli četvrt milje, već smo bili
kod ždrepčevih sapi, pa protutnjasmo pored njega kao
što trkački konj tutnji pored zaprežnih kola. Napravih
dug nos dok smo prolazili i nasmejah se od srca kad mi
deran dobaci jedan strašan pogled.
Na kraju je moja prednost bila tolika, da je uopšte bilo
teško poverovati da je još jedan konj učestvovao u trci.
Poterah žućka malo unaokolo i vratih se taman da
pređem crtu malo pre ždrepca.
Jedva da je bilo nekoliko uzvika radosti u gomili i
veliko nezadovoljstvo. Tu je izgledao užasno ljut.
- Mora đa je okrenuo pre međaša, tako mi boga! -
vikao je.
Lejsi je gledao putem prema sudiji koji se vraća.
Onda odmahnu glavom.
- Nema nikakvog znaka. Sve je bilo pošteno.
- Reci im, Leone! - zahtevao je Tu. - Reci im đa je
varao!
Bestseler 64

65. Želeći da se oduži đavolu, džokej ne reče ništa. Sa­
mo okrete glavu i sjaha sa nemim stidom.
- Sada ću uzeti što je moje, mister Tu - rekoh.
Gas Lejsi mi vrati mojih pet komada po deset dola­
ra i smotuljak novčanica, koje su bile Tuov ulog. Gur-
nuh sve to duboko u džep.
- A sada đa naplatim i ostatak, mister Tu. Prizna-
ćete đa niste u pravu, ser, kao što je dogovoreno.
On mi uputi jedan ružan pogled i reče:
- Pre ču da te vidim u paklu, pre nego što povijem
leđa pred takvim punoglavim kučkinim sinom!
- Onda ću ja vas pre videti tamo, tako mi boga! U-
vredili ste moju majku i rnorate povući to što ste rekli!
On izgovori jednu strašno ružnu reč i okrete mi le­
đa.
Mogao sam podneti da uvredi mene ili mog konja.
Ali majku, nikad! Ne rekoh više ništa. Predadoh žućko-
ve uzde Lejsiju i odoh do kola, gde su se nalazile moje
torbe.
65 Bestseler

67. X
Zaista nisam učinio ništa ružno. Časno sam se po­
neo prema Henriju Tuu, a on je pošto poto hteo da me
uvredi. I sve to pošto sam dokazao svaku svoju tvrdnju.
On je bio jedan niski nitkov, očigledno, i mislio je da
može da gazi osečanja malog, nenaoružanog dečaka. E
pa lepo, pasji sin će imati još da razmišlja.
Uzeh svoje torbe iz kola i odnesoh ih do žučka, ne ob­
raćajući pažnju na duboku tišinu koja je vladala u gomili.
- Kad su videli da privezujem torbe iza sedla, poče­
še opet da govore i da se smeju, čini mi se neki od njih
pomalo uznemireno. Bacih pogled prema Henriju Tuu i
ulovih ga kako pilji u moja leđa. To je takođe bilo sa­
svim u redu. Završih privezivanje i onda otvorih najbliži
džep.
Težina i ravnoteža velikog „kolta“ 44 prijale su mo­
joj ruci. Znao sam da je pun, spreman za pucanje, no
ipak, sve proverih još jednom. Zadenuh zatim revolver
za pojas i okretoh se mister Tuu.
Gomila je opet ćutala. Čini mi se da su Tuove oči za
trenutak lutale, pre nego što je uspeo da povrati samo-
kontrolu.
- D ankane... - poče Džon.
- Ne! - odvratih odlučno. - Mister Tu mi nešto du­
guje. To hoću da naplatim.

68. Nijednom nisam pogledao prema Džonatanu Kinu.
Oči su mi bile uprte u Tua, kome rekoh:
- Priznaćete da niste u pravu, ser. I učinićete sve što
je u vašoj moći da povučete uvrede koje ste izgovorih.
Na kolena, ser, ako mislite da zaslužite oproštaj!
Izgledao je zapanjen tim zahtevom. Okrete se i za-
blenu u ljude unaokolo. Ali ostalo je sasvim malo od
onih koji su tu bili pre nekoliko trenutaka.
Ljudi su počeli brzo da se udaljavaju u potpunoj ti­
šini od Henrija Tua.
Tu je bio dovoljno lud da poveruje kako pred so­
bom ima dete koje blefira na čisto detinjasti način. On
se glupo nasmeja i progunđa kletvu. Stupi korak napred
i stavi ruke na kukove.
- Praviš budalu od sebe, dečko. Vrati se kuči dok
ne porasteš. Onda me ponekad možeš potražiti. Sada
nemam vremena za tebe.
- Onda ću vas ubiti na mestu, mister Tu.
- Koješta! - reče on. - Još jedna stvar, dečko: ja ni­
sam čak ni naoružan. Osim toga, pozvaću šerifa. Hajde,
gubi se kući pre nego što to učinim.
- Poznajem već ljude od zakona, mister Tu. Oni su
gomila ubica, ser. I lažovi. Kao vi, mister Tu. I više me
nemojte nazivati dečakom. Obratićete mi se kako sledu-
je kad mi se budete izvinjavali.
- Ne treba tebi izvinjenje, dečko, nego brijački ka-
jiš po stražnjici!
- Ne nazivajte me tako - upozorih ga ponovo. -
Moje ime je ...
Oklevao sam za trenutak, a onda se rasplamsa po­
nos koji me je sprečio đa upotrebim lažno ime. Osećao
sam se zaista dobro, zadovoljno i pribrano. Grudi i vrat
kao da su mi porasli. Osećao sam da sam visok i moćan i
znao sam da ču toga dana biti veoma brz.
Bestseler______________________________________________ ^

69. - Moje ime je Džeson Ivers, mister Tu. Iz Brazos
Kauntija, u Teksasu. I ubiću vas na mestu ako ne učinite
ono što mi dugujete.
- Već sam ti rekao, dečko; nisam naoružan.
Zavrteh glavom.
- To ne mogu da prihvatim, mister Tu. Lagah ste
od trenutka kad ste se opkladih. Verujem da jeste nao­
ružani. Ovi dobri ljudi će potvrditi da je istina ovo što
govorim. Oni su čuli vaše laži i uvrede. Na kolena, ser,
ih umrite!
- Ti si pakleno lud, dečko!
Ali ja sam bio tako miran, da me čak ni to nije više
moglo uzbuditi i razbiti mi koncentraciju.
Hepri Tu zatrese glavom. Kao da nije mogao da
prihvati činjenicu da če umreti. Podiže ruke sa kukova.
Sasvim je razumljivo da sam pomislio kako se on
maša pištolja. Morao sam tako pomisliti, jer bih inače
rizikovao da dobijem metak. Namah se oslobodih te-
skobe koju sam osećao.
Lepi „kolt“ 44 brzo uskoči u moju ruku. Bio je zapet
i spreman, pre nego što je sasvim izašao iz pojasa. Naniša­
nih i povukoh okidač sasvim glatko, onako kako sam učio,
i poslah kuglu mekog olova pravo u grudi Henrija Tua.
On pade i poče da se previja po zemlji. Pošto se još
micao, nisam smeo verovati da neće izvući pištolj, pa is-
pahh još jedan metak u njega. Sada je ležao sasvim mir­
no.
Gomila oko mene bila je sasvim mirna. Okretoh se
prema njima i rekoh:
- Videli ste i čuli sve. Ubio sam ga u samoodbrani.
Nisam pucao dok se nije pokrenuo. Učinio sam tačno
ono što je trebalo.
- Nije bio naoružan —reče neko, iza mene, neka
kukavica koja se nije usuđivala da pokaže lice.
69______________________________________________ Bestseler

70. - Bio je naoružan —odvratih. —Kad se pokrenuo,
ustrelio sam ga.
Džon priđe i dodirnu mi lakat.
- Žao mi je, ali pogrešio si... Džesone - reče, pa
se okrete i udalji se.
- I ti si kao i svi drugi —viknuh okrećući se svima. -
U stanju si da lažeš kao i oni. E pa lepo, niko od vas mi
neče lagati u hce! Niko od vas! Đavo če vas odneti, jed­
nog za drugim!
Uzeh uzde iz ruku Gasa Lejsija. Nije hteo da me
gleda, pa okrete glavu u stranu. Znao sam da će i on la­
gati kad odem.
Uzjahah žućka i okretoh leđa tim junačinama.
Znao sam da niko od njih neće biti dovoljno hrabar da
me zaustavi. Poterah žućka lakim kasom na istok, pre­
ma Novom Meksiku, trkačkom stazom na kojoj sam ne­
davno odneo pobedu. Nisu mi bili potrebni ti ljudi koje
sam ostavio za sobom. Niko od njih.
Bestseler______________________________________________ 70

71. XI
Moram priznati da sam u velikoj meri osećao usam­
ljenost kad je grad Kejsment ostao iza mene, i ta usam­
ljenost se nije smanjivala u bilo kakvoj primetnoj meri
kako su se milje, a zatim i dani umnožavali iza mojih le­
đa. Bio sam u društvu sa Džonatanom Kinom nekoliko
meseci i sada sam ustanovio da mi je to druženje prijalo
više nego što sam misho. Ipak, morao sam da se pozaba­
vim svojim životom i u potpunosti sam se slagao sa nje­
govom reakcijom kad sam odbio da progutam uvredu i
poniženje. U najmanju ruku, uvek sam imao zadovolje­
nje u saznanju da sam uvek delao časno, u svakojakim
okolnostima.
Napustio sam teritoriju Arizone i ušao u Novi Mek­
siko, gde više nisam morao da se bojim proganjanja
onih koji bi me mogli opanjkati. Imo sam dobrog konja,
bogatu zalihu municije i lepu svotu novca. Sa tim sam se
osećao sasvim sposobnim da se suočim sa svim što bi mi
se moglo isprečiti na putu.
Kad god sam bio u stanju đa nabavim hranu, skre­
tao sam sa glavnog puta na zabačenije, kao što sam več bio
navikao da činim. Tako stigoh u jedan vojni logor sa civil­
nom predstražom, koji se zvao Fort Samner. U njemu je
bio garnizon crnačke konjice, isto onako pogane, kao i ona
koja je mnogima u Teksasu učinila život nepodnošljivim.

72. Te niske osobe poželele su da se zabave na račun u-
samljenog belog mladića koji putuje na nelepom konju.
Međutim, ja sam, srećom, naišao jednog dana kad su
imali svoju neredovnu isplatu, pa sam, uz pomoć mog
brzog žućka udvostručio svoja novčana sredstva pre ne­
go što sam okrenuo konja na sever, prema glavnom gra­
du teritorije. Srećan sam što mogu da kažem da sam us­
peo da naplatim opklade od prisutnih bez upotrebe va­
trenog oružja. Nema sumnje da su morali osetiti moju
unutarnju nadmoć nad njima, jer tamo nije bilo behh o-
ficira, već samo nekoliko civila iz grada. Dobro je po­
znata činjenica da su takozvani Bizonski vojnici bili tru­
pe nižeg reda, kojima su nedostajale i veština i hrabrost,
pa je za njih bilo sasvim dobro da nisu pokušah da spu­
ste šake na ono što je bilo moje.
Pominjem ovu beznačajnu epizodu samo da bih ob­
jasnio kako sam se pojavio u Sanira Fe na dobrom žutom
konju sa bezmalo tri stotine dolara u džepu, ali još uvek
sa malo pravog svetskog iskustva koje bi potpomoglo
rast moga znanja i sposobnosti.
Otkrih da je glavni grad države zbunjujući zabran
krivudavih uličica i kuća od naboja, nimalo nalik na dra­
žesni i dobro planirani Ostin, u kome sam proveo toliko
srećnih godina svoje mladosti.
Imao sam nameru đa uzmem sobu u najlepšem ho­
telu, ah dobih obaveštenje da je hotel ,,La Fonda“ pun i
popunjen čak unapred za izvesno vreme. Oni nisu baš
izgledali mnogo zaposleni, ah ja nisam znao da mogu
ponuditi plaćanje unapred. Ipak, moje obrazovanje,
ako ne i moj dobar glas, sigurno bi trpeli da sam name­
ravao đa tako postupim.
Uputiše me u neku krčmu nekoliko blokova dalje i,
naravno, tamo su mogli da mi obezbede sobu. Krčma je
bila namenjena prolaznim radnicima, kao što su kočijaši
Bestseler______________________________________________ 17^

73. i lovci na bizone. U zgradi je bio veliki broj veoma ma­
lih i retko pospremanih soba.
Kad sam bio dobro raspoložen i osećao se, prema
svom iskustvu, bezgranično bogatim, smestih konja u
štalu, ostavih ono malo stvari kod krčmara i odlučih da
se obučem u novo, lepo odelo.
Te večeri vratih se u krčmu nekih četrdeset dolara
siromašniji, ali veličanstveno smešten u lep mrki kaput s
odgovarajućim pantalonama od finog štofa, koje je vla­
snik trgovine pažljivo ispeglao, brokatni ogrtač, uštirka-,
nu košulju sa vrpcom umesto kravate i još pun džep re­
zervnih okovratnika, meke kožne čizme i lep, nov plitak
šešir. Osećao sam se i, van svake sumnje, izgledao kao
najdoteraniji mladić djida u Santa Fe. Bilo je to sasvim
novo osećanje za mene i u njemu sam izuzetno uživao,
budući da sam ranije uvek nosio samo jeftinu odeću ko­
ju sam mogao sebi da nabavim.
Osim toga, osećao sam se suviše lep da bih se sakrio
u svoju sobu, pa se uputih u restoran moje krčme, kako
bih poručio večeru. Kad sam bio pri kraju jela, priđe mi
neki čovek koji je dotada sedeo za obližnjim stolom.
- Prekidam vas u jelu? - upita ljubazno.
- Ne, gospodine. Upravo završavam s jelom.
- Lepo —reče on i izvuče stolicu nasuprot meni,
pruživši mi prethodno ruku. - Ja sam Piter B. Kloson.
- Džeson Ivers - rekoh ja.
- Upravo sam napomenuo svojim prijateljima, mi­
ster Iverse, pre ne više od jednog sata, kako je redak
slučaj da čovek vidi jednog džentlmena u Santa Fe ovih
dana - osmehnu se on. - U samoj stvari, mister Iverse,
sklopljena je opklada. Vaša pojava večeras na ovom
mestu učinila je da dobijem. D a li bi bilo suviše smelo
od mene đa vas pozovem da sa mnom podelite moju do­
bru sreću?
73______________________________________________ Bestseler

74. Bio sam, kao što je već rečeno, pomalo usamljen
otkako sam se rastao sa Džonatanom Kinom. Držalo
me je dobro raspoloženje, pa bih pozdravio dobrodošli­
com poziv ovog čoveka ili samo vraga.
-B ič e mi vehko zadovoljstvo, mister Kolosne -
rekoh.
Ostavih novac za svoju večeru i pridružih se mister
Klosonu za njegovim stolom. Tu mi on predstavi dva čo­
veka, koji su se zvali Renson i Hans, i tako se pridružih
njihovoj zabavi.
Moja tri druga bili su stariji od mene. Mogli su biti
između trideset i četrdeset. Sva trojica su bili obučeni
kao ljudi iz građa i ja pomislih da moraju biti trgovci, ci­
vilni činovnici ili nešto slično što se vrti oko prestonice
ili trgovačkih centara.
- Morate popiti s nama jedno piče, Džesone. Mo­
žda želite jedno pivo?
Zatresoh glavom.
- Ne pivo, molim vas - odvratih, jer sam nekoliko
puta u životu probao da pijem pivo i smatrao sam da je
neprijatno gorko.
- Onda viski? - reče Kloson. - Bocu na sto, Hulio,
i četiri čaše, molim te.
Meksikanski kelner donese bocu pića i četiri male
čaše, teške i debelih zidova. Kloson nam nasu svima.
Ostala tri džentlmena iskapiše svoje piće, a ja se
potrudih da se ugledam na njih. Probao sam oštro piće
već jednom i otkrio da je veoma vatreno. Međutim, o-
vako kako sam ga sad pio, izbegavajući jezik, ono kli­
znu pravo u moj stomak, ostavljajući u mojim ustima
sasvim prijatan naknadni ukus.
- Još jednu rundu, džentlmeni - reče Kloson.
Pih smo tako još neko vreme. Moja tri drugara iz­
gledala su oduševljeno mojim društvom. Obasipali su
Bestseler______________________________________________ 74

75. me ljubaznostima, duhovitim opaskama i vehkim kohči-
nama dobrog viskija. Mora da smo podosta popih, jer
pre nego što je neko predložio da odemo i posetimo Ti-
ju Esmeraldu, bio je moj red da platim, a račun nije bio
mali.
Kuća Tije Esmeralde bila je takođe mesto stvoreno
za uživanje i dobro raspoloženje, sa pićem koje je slo­
bodno teklo, i nekoliko šarmantnih Meksikanskih da­
ma, koje su doprinosile lepoj atmosferi zabave.
Jedna od tih gospa, čijeg se imena ne sećam, pred­
loži da nas dvoje nastavimo zabavu nasamo, sa čim se
složih.
Maglovito se sećam da je oko toga izbila neka pre­
pirka između mojih novih prijatelja, koji izraziše brigu
za mene ukoliko ne budem s njima. Sećam se nekih
brižnih napomena o mojoj mladosti i sigurnosti mog
novčanika ukohko se udaljim od njihove-zaštite.
Na kraju se složiše da ja mogu da se udaljim sa da­
mom, ako im dozvolim đa zadrže moj novčanik i saču­
vaju mi ga dok sam odsutan.
Bio sam više nego voljan da pristanem na to. Neki
veoma uzbduljivi dodiri događali su se ispod stola i ne
sumnjam da bih pristao da im ostavim i razum i dušu,
samo da mogu da provedem neko vreme nasamo sa
krupnom meksikanskom devojkom. U stvari, nije mi vi­
še ostala ni trunka pameti, koju bih mogao da im osta­
vim na čuvanje.
Na kraju ispraznih džepove u šake gospodina Klo-
sona i otpratih ženu u jednu malu prostoriju, gde upo-
znah, dok je zabava trajala, neke stvari koje su dotada
za mene predstavljale tajnu.
Dotle se svega sasvim dobro sećam. Sledeće seća-
nje je vezano za saznanje da je moje novo odelo prlja­
vo. Našao sam se ležeći u dnu nekakvog zida u jednoj
75______________________________________________ Bestseler

76. od smrdljivih uhčica Santa Fe. Glava mi je bučala, a sto­
mak isto toliko bedan iznutra kao uličica spolja. Ne, to
nikako nije bilo prijatno buđenje.
Bestseler______________________________________________ 76