Музичка школа, ФА

1. 1
СИСТЕМ ОРГАНА ЗА ДИСАЊЕ
Размена гасова или дисање представља процес уношења кисеоника и ослобађања угљен-диоксида.
Живим бићима кисеоник је потребан за одржавање животних функција и обављање радних
активности. Кисеоник је заправо неопходан у сложеним биохемијским процесима током којих се
ослобађа енергија потребна за функционисање организма, одвијање основних метаболичких процеса и
обављање радних активности.
Постоји спољашње дисање, размена гасова која се обавља између крви и ваздуха у органима за
дисање, и унутрашње – између крви и ткива, односно ћелија (ћелијско дисање).
У ваздуху се налази смеша гасова, од којих највише има азота – 79,02%, затим кисеоника – 20,95%,
угљен-диоксид – 0,03%, инертних гасова итд. Ови гасови се растварају у води, што је битно за живот у
води.
Систем органа за дисање код човека састоји се од дисајних путева и плућа. Дисајни путеви су: носна и
усна дупља, ждрело, гркљан, душник (бронхија), душнице (бронхиоле) и њихови огранци у плућима.
Носна дупља је почетни, проширени део дисајног пута, у коме се налазе параназални синуси, као и
чуло мириса (Слика 1). Улога носне дупље састоји се у томе
да ваздух при уласку у дисајне путеве очисти од прашине,
да га овлажи и загреје, те да контролише његов квалитет
помоћу рецептора чула мириса који се налазе у горњем делу
њене слузокоже. Она је преградом подељена на две
половине. Носна преграда обично није равна, већ формира
мања или већа испупчења (девијације) према једној
половини носне дупље, која могу да ометају дисање.
Параназални синуси настају од продужетка носне слузокоже
који продиру у обижње чеоне кости, где се повећавају све
више на рачун коштаног ткива (које нестаје) и образују
пнеуматичне шупљине – синусе. Улога параназалних синуса
је да загревају ваздух приликом дисања.
Ждрело је ''раскрсница'' дисајног пута и пута хране. Ваздух
из носне дупље долази у доњи део ждрела, у коме се налазе
два органа: гркљан и једњак.
Слика 1. – Дисајни путеви1
Гркљан је горњи део душника, у коме се налазе гласне жице. Њиховим треперењем производи се
глас.
Душник се дели на две душнице (бронхиоле) које улазе у плућа, где се вишеструко гранају. Са
унутрашње стране душник и душнице су обложени слузокожом која садржи велики број трепљастих
ћелија. Те ћелије имају заштитну улогу. Душнице се гранају и завршавају плућним мехурићима –
алвеолама, чија је површина око 100 m2, што знатно олакшава размену гасова између алвеоларног
ваздуха и крви.
1 http://www.blogodak.com/

2. 2
Плућа су изграђена од еластично сунђерастог
ткива подељеног на два плућна крила (Слика 2).
Лево плућно крило састоји се од два режња, а
десно од три. Плућа здравих особа и непушача,
због добро развијене и густе мреже капилара,
као и због нормалног протока крви и ефикасне
размене гасова, ружичасте су боје. Обавијена су
троструком опном – плућном марамицом, чији
су зидови увек влажни. Унутрашњи слој плућне
марамице покрива површину плућа, а
спољашњи облаже дијафрагму и унутрашњу
површину грудне дупље.
Слика 2. – Грађа плућа2
ФИЗИОЛОГИЈА ДИСАЊА
Размена гасова обавља се између крви и ваздуха у алвеолама (спољашње дисање) и између крви и
ћелија (унутрашње дисање). Принцип размене гасова заснива се на физичком процесу дифузије, тј. на
преласку гасова из средине са вишим у средину са нижим парцијалним притиском.
Парцијални притисак кисеоника у алвеоларном ваздуху виши је него у венској крви, па кисеоник из
мехурића дифундује у крв и везује се за хемоглобин лабавом везом, при чему настаје оксихемоглобин
(Слика 3).
Насупрот њему, парцијални притисак угљен-диоксида у венској крви виши је него у алвеолама, па,
раскидајући лабаву везу са хемоглобином, он из крви дифундује у алвеоле.
Кисеоник се у ћелијама троши у метаболичким оксидационим процесима, па је његов парцијални
притисак у односу на крв нижи и зато из крви дифундује у
ћелије.
Угљен-диоксид у ткивима настаје као производ ћелијских
оксидационих физиолошких процеса. Његов парцијални
притисак је виши у ткивима него у крви и зато он из ткива
дифундује у крв. Делом везан за хемоглобин, а делом
растворен у крви, угљен-диоксид крвотоком доспева у плућа и
из њих бива издахнут у атмосферу.
Слика 3. – Размена гасова у плућима3
2 http://www.znanje.org/
3 http://onkonet.rs/

3. 3
РЕГУЛИСАЊЕ И ЗНАЧАЈ ДИСАЊА
Процес дисања регулише се из аутоматског нервог центра који се налази у продуженој мождини. Овај
центар шаље импулсе за регулацију ритмичких дисајних покрета, па уколико дође до његове повреде,
дисање престаје и наступа смрт.
Центар за дисање шаље нервне импулсе до међуребарних мишића и дијафрагме, који учествују у
процесу дисања. На рад центра за дисање утичу хемијски и нервни надражаји, који се преносе путем
десетог пара можданих нерава. Повећана концентрација угљен-диоксида у крви подстиче центар за
дисање, па је тада дисање брже и дубље. Када је количина угљен-диоксида у крви смањена, дисање је
плиће и спорије.
Дисање у одређеној мери може да буде и вољна радња, тј. за кратко време човек може задржати свој
дах, што је нарочито важно код певача и оних који свирају на дувачким инструментима. Вежбањем
правилног дисања у мањој или већој мери може се овладати дисајним покретима, тј. вољним
контрацијама међуребарних мишића и дијафрагме.
Дисајни покрети. – Размена гасова обавља се дисајним покретима, који се састоје од удисања и
издисања. Покрети дисања обављају се помоћу међуребарних мишића и дијафрагме, као и других
мишића грудног коша и трбушног зида. Ипак, најважнију улогу има дијафрагма. За време удисања
дијафрагма се контрахује и спушта према трбушној дупљи, а међуребарни мишићи подижу ребра
навише и померају грудну кост према напред. Ширењем грудног коша шире се и плућа, а ваздух кроз
дисајне путеве улази у њих.
Издисање је пасиван процес јер се по престанку контрације дисајних мишића грудни кош враћа у
првобитан положај, врши притисак на плућа и ваздух се из њих истискује.
Ваздух који се удише обавља битну природну метаболичку функцију плућа у одржавању живота, тј.
размену гасова, али он, такође, служи као моторна снага у образовању звука, односно човечјег гласа.
Дисање кроз нос (назално дисање). – Струјање ваздуха најпре кроз носне шупљине, затим кроз
ждрело, грло и душник до плућних мехурића представља назално дисање и нормалан дисајни пут.
Само дисање кроз нос, затворених уста, омогућује правилан положај и рад целокупног гласовног
апарата. То је не само правилан начин дисања већ има и заштитну функцију у спречавању разних
обољења.
Пролазећи кроз вијугаве носне шупљине обложене ћелијама слузокоже на чијим крајевима се налазе
длачице, ваздух се пречишћава од штетних састојака. Поред длачица које чисте ваздух од безбројних
честица, носна слузокожа лучи и лепљиву слуз која има дезинфекциону улогу. У слузокожи носа
налази се густа мрежа капилара кроз коју струји топла крв, па се хладан спољашњи ваздух загрева до
нормалне телесне температуре која одговара топлоти плућа. То је нарочито важно у зимским условима
када прети опасност да хладан ваздух уђе непосредно у загрејано грло, душник и плућа и проузрокује
неко њихово обољење.
Слузокожа носа је увек влажна, као и слузокожа ждрела, што омогућаје да се ваздух који улази у
плућа засити влагом. То је нарочито важно лети, за време топлих дана, или зими у прегрејаним
просторијама. Сув ваздух, као и загађен, има штетно дејство на осетљиву структуру система дисајних
путева.

4. 4
Дисање кроз уста (орално дисање). – Дисање кроз уста је најкраћи и најбржи начин да се плућа испуне
већом количином ваздуха. Али оно је штетно за здравље јер се тако удише нечист, хладан и сув
ваздух, што изазива сушење слузокоже грла, обољење крајника и храпавост гласа (промуклост). Усна
дупља није подешена да штити плућа, па удисање ваздуха кроз уста штети не само плућима већ
ремети и рад целог организма. Сув и незагрејан ваздух прелази преко крајника, исушује их и хлади,
услед чега они оболевају губећи своје одбрамбене способности, па се оперативним путем из
превентивних разлога морају уклонити.
Дисање кроз уста је неестетска и лоша навика, али може да буде и проузрокована извесним
анатомским аномалијама и физиолошким сметњама (полипи у носу, крајник у ждрелу, девијација
носне преграде, кијавица и др.).
ФОРМИРАЊЕ ГЛАСА И ГОВОРА
Глас се формира у гркљану, почетном делу горњих дисајних путева. Његову дупљу образују
слузокожа, хрскавица и попречнопругасти мишићи. На улазном делу гркљана, одмах испод корена
језика, налази се грлени поклопац који се при гутању помера уназад и надоле, те тако затвара улазни
отвор гркљана. Набори слузокоже гркљана, тј. гласне жице, представљају органе гласа, а комора
гркљана служи гласним жицама као резонатор. Стварање гласа и његово уобличавање (артикулација)
регулисани су највишим координационим центрима у мозгу.
Да би се глас образовао, потребна су три основна елемента: ваздух, гласне жице и резонатори. Глас је,
дакле, звук који настаје координисаним и свесним функционисањем свих ових елемената. Глас се
ствара треперењем гласних жица које изазива експирациони, односно издисајни ваздух приликом свог
струјања кроз сложену гласну пукотину – глосум. Пр том мишићи гркљана својом контракцијом
регулишу ширину гласне пукотине – резонатора и затегнутост гласних жица, утичући на тај начин на
висину и јачину гласа.
Висина гласа зависи од затегнутости гласних жица, њихове дебљине и дужине. Жене имају тање и
краће гласне жице, које стварају више тонове. Мушкарци, пак, имају дуге и дебеле гласне жице и оне
стварају дубоке тонове.
ОБОЉЕЊА ОРГАНА ЗА ДИСАЊЕ
Најчешћа и најраспрострањенија обољења ових органа су: кијавица, ларингитис, бронхитис, запаљење
плућа и запаљење плућне марамице.
Кијавица је вирусно обољење праћено отицањем носне слузокоже и повећаним излучивањем секрета
из носа. Дисање кроз нос је отежано, па је човек принуђен да дише кроз уста, што ствара могућност за
развој других болести, као што су ларингитис, бронхитис и сл.
Ларингитис је болест гркљана, праћена упалом ждрелне слузокоже и гласних жица. Најчешће се
јавља као пропратна болест код грипа, бронхитиса, шарлаха, малих богиња или као последица
удисања штетних гласова. Манифестује се у виду промуклости, кашљања, губљења гласа и пецкања у
грлу као да је присутан страни предмет.
Бронхитис је веома често обољење праћено кашљем и повишеном температуром. Изазивачи
бронхитиса присутни су у носу и грлу здравих особа. Ако ослаби имунитет организма, на пример у
току назеба, број тих микроорганизама се повећава и изазива обољење.

5. 5
Алергијска обољења дисајних путева у данашње време су веома честа. Манифестују се отицањем
слузокоже и повећаним лучењем слузи. Човек, практично, може да буде алергичан на скоро све у
околини присутне материје (прашина, полен, храна, лекови...). Узрочник алергијских реакција
утврђује се алергенским тестовима.
Бронхијална астма је алергијско обољење у тежем облику. Болесник, отежано дише због смањеног
бронхијалног дијаметра, односно промера бронхијалних шупљина, што је условљено грчењем
бронхијалних мишића, отицањем слузокоже и лучењем густе слузи. Уместо нормалног дисајног шума
чује се храпаво шуштање.
Запаљење плућа је често обољење код деце. Изазивачи су бактерије које се преносе ваздухом и
капљично – при кашљању и кијању. Настаје после назеба и већих напора, када је имунитет организма
већ ослабљен. Успешно се лечи антибиотицима.
Запаљење плућне марамице је лакши облик обољења плућа. Болесник има повишену телесну
температуру и малаксао је. Ово обољење се може успешно лечити ако се пацијент јави лекару на
време.
Карцином плућа (рак) јесте обољење од којег најчешће оболевају особе које су више година биле
изложене прашини, као и дугогодишњи пушачи. Ипак, прави узрочници рака плућа и рака грла ни до
данас нису откривени, па су ове болести у великом проценту смртоносне.
Туберкулоза се данас успешно лечи захваљујући применом антибиотика. Примењује се и вакцинација
BCG (бе-се-же) вакцином, као превентивна мера.
СИСТЕМ ОРГАНА ЗА ВАРЕЊЕ
Животни процеси у организму одвијају се уз сталан промет и утрошак материје и енергије. Утрошене
количине материје и енергије надокнађују се уношењем хранљивих материја из спољашње средине
путем исхране. С друге стране, непотребне, односно нуспродукте настале у сложеним физиолошким
процесима своје животне делатности организми избацују у спољашњу средину. На тај начин долази до
размене материја између живих организама и спољашње средине. У самом организму, односно у свим
његовим ћелијама одвијају се веома сложени процеси размене материја, праћени хемијским
реакцијама под утицајем ензима. Један део материја из околне средине користи се за изградњу
ћелијских компонената, а други део се разграђује да би се ослободила енергија неопходна за животне
функције ћелије. Другим речима, на једној страни постоји процес разградње, а на другој процес
синтезе, што доводи до непрекидног обнављања.
Процес варења хране представља разлагање хранљивих материја под утицајем ензима. Варење се
обавља у посебном систему органа који чине: уста, ждрело, једњак, желудац, танко и дебело црево и
жлезде за варење (пљувачне, желудачне, цревне, јетра и панкреас). Варење почиње још у усној дупљи,
где се храна ситни помоћу зуба и језика, а натапа се соковима три пара пљувачних жлезда (Слика 4).
Пљувачка садржи воду, минералне соли и ензиме малтазу и амилазу, који разлажу скроб, али се њено
деловање наставља једно време и у желуцу.

6. 6
Слика 4. – Усна дупља и пљувачне жлезде4
Зуби су коштани органи усађени у вилице, који служе за ситњење хране (Слика 5). Круна је видљиви
део зуба, док је корен дубоко усађен у вилицу. На пресеку зуба разликују се зубна глеђ, која покрива
круницу зуба, и зубни цемент, који облаже корен. Централни део зуба чини зубна пулпа, у којој се
налазе крвни судови и нерв. Материја од које је изграђен зуб назива се дентин. По свом саставу сличан
је осеину, који улази у састав костију.
Слика 5. – Грађа зуба5
Језик омогућава жвакање и гутање хране, као и њено натапање пљувачком. На њему се налази чуло
укуса.
Пљувачне жлезде луче пљувачни сок. Највећи део пљувачног сока чини вода и минералне материје и
ензими.
Храна из уста, преко ждрела и једњака доспева у желудац, где се даље вари под утицајем желудачног
сока који, осим воде и минералних материја, садржи и хлороводоничну киселину (HCl). Ова киселина
омогућава деловање ензима и штити организам од унетих микроорганизама неутралишући их
Полусварена храна из желуца прелази у дванаестопалачно црево, а затим у танко црево. У
дванаестопалачно црево уливају се одводни канали јетре и панкреаса. Жлезде зида дванаестопалачног
црева луче цревни сок богат ензимима. У танком цреву, које је дугачко око 7 метара, пречника око 3
центиметра и изувијано, обавља се најважнији део варења хране – уз помоћ панкреасног сока, жучи и
цревног сока. У њему се такође врши ресорпција сварене хране путем цревних ресица.
4 http://dijetamesecevemene.com
5 http://www.dentalvukic.com

7. 7
Ресорпција. – Када се заврши процес разлагања хранљивих материја до основних молекула, почиње
њихова ресорпција. Ресорпција се обавља путем цревних ресица и набора слузокоже танког црева
(Слика 6). Хранљиве материје пролазе кроз зид црева и доспевају у венске капиларе или лимфу, па ако
су растворљиве у води, ресорбују се у крв, а нерастворљиве у лимфу.
Слика 6. – Цревне ресице6
Вода и минералне материје ресорбују се мањим делом у танком, а већим делом у дебелом цреву.
После ресорпције у танком цреву,
преостали цревни садржај потискује се
у дебело црево, које се наставља на
танко и дугачко је око 1,6 метара. На
прелазу из танког у дебело црево
налази се слепи проширени завршетак,
од којег се одваја танак наставак –
апендикс или слепо црево. Завршни део
дебелог црева је право црево, на чијем
се крају налази анални отвор (Слика 7).
У слузокожи дебелог црева добро је
развијена природна микрофлора.
Микроорганизми дебелог црева
(Escherichia coli) имају способност да
синтетишу витамине К и В1. Кроз
анални отвор несварени састојци хране
(цревни садржај) избацују се у
спољашњу средину у облику фецеса.
Слика 7. – Систем органа за варење7
Јетра је егзокрина жлезда која представља централну лабораторију човековог организма. Њена улога је
вишеструка:
6 ivanabiologija.wordpress.com
7 www.primarna-medicina.com

8. 8
- она је депо гликогена, витамина А и других витамина,
- у њој се синтетише уреа од амонијака насталог разлагањем амино-киселина
- у њој се обавља претварање једне амино-киселине у другу, као и синтеза крвних протеина,
- у њој се синтетишу црвена крвна зрнца током ембрионалног развоја,
- она је складиште крви,
- у њој се разлажу црвена крвна зрнца и ослобађа хемоглобин, из којег даљом разградњом
настају жучне боје (жуч),
- у њој се разлажу органске материје и ослобађа енергија у виду топлоте, па она спада у
најтоплије органе човековог тела
- она неутралише многе отрове и има одбрамбену улогу.
Панкреас или гуштерача је жлезда која има двојаку функцију – ендокрину и егзокрину. Као егзокрина
жлезда лучи панкреасни сок, у чији састав улазе вода, минералне соли и ензими који учествују у
варењу хране. Њена ендокрина функција састоји се у лучењу инсулина, који регулише концентрацију
шећара у крви. Панкреасни сок излучује се у дванаестопалачно црево путем Вирсунговог канала.
УРОГЕНИТАЛНИ СИСТЕМ
У току сложених физиолошких процеса промета материја и енергије настаје известан број производа
који се као неупотребљиви за организам излучују у спољашњу средину. То су вода, угљен-диоксид,
амонијак, уреа, мокраћна киселина и њене соли, а са њима и материје које настају разлагањем
дотрајалих ћелија, као и састојци хране, који не могу да се искористе у енергетске сврхе. Сви наведени
састојци, осим угљен-диоксида, излучују се у воденом раствору. Несварени делови хране, као и они
који су иначе несварљиви излучују се преко црева, мањи део непотребних производа и воде излучује
се знојењем, а највећи део тих материја излучује се мокраћом – преко бубрега (Слика 8).
Излучивањем се регулише и осмотски притисак телесних течности и унутрашње средине организма.
Слика 8. – Систем органа за излучивање8
8 bubreg.wordpress.com

9. 9
ГРАЂА ОРГАНА ЗА ИЗЛУЧИВАЊЕ
Систем органа излучивање чине:
- бубрези,
- мокраћоводи (уретери),
- мокраћна бешика и
- изводни мокраћни канал (уретра).
Бубрези су парни органи пасуљастог облика, који се налазе испод
дијафрагме, са обе стране кичменог стуба (Слика 9). Тешки су
око 150 g. Снабдевају се крвљу путем бубрежне артерије, а
бубрежном веном крв се одводи. На пресеку бубрега разликују се
три зоне:
- омотач од везивног ткива,
- бубрежна кора и
- бубрежна срж.
У бубрежној кори налазе се Малпигијева телашца и бубрежни
каналићи, а у бубрежној сржи налази се бубрежна карлица, у коју
се уливају изводи 15 – 20 бубрежних чашица.
Слика 9. – Бубрег 9
Основна јединица грађе и функције бубрега је нефрон односно
Малпигијево телашце са каналићима (Слика 10). Нефрон почиње
Малпигијевим телашцем у бубрежној кори. Малпигијево
телашце састоји се од:
- чаура (Бауманова чаура) и
- сплета капилара (Малпигијево клупче).
Бауманова чаура наставља се у бубрежни каналић који се
провлачи кроз кору бубрега, силази у срж, из сржи поново
прелази у кору и на крају се улива у сабирни каналић. Више
сабирних каналића се скупљају и у облику Малпигијевих
пирамида уливају у бубрежне чашице, а оне у бубрежну
карлицу.
Малпигијево клупче је сплет крвних судова. Оно садржи
доводни суд, који се одваја од бубрежне артерије, и одводни,
који се грана у систем капилара око бубрежних каналића. Изовог
система судова настају вене, које се уливају у бубрежну вену.
Од бубрежних карлица полазе мокраћоводи (уретери), којима се
мокраћа из бубрега одводи у мокраћну бешику. Слика 10. - Нефрон10
9 http://www.slideshare.net/Eva983

10. 10
Мокраћна бешика је мишићни мехур који има улогу резервоара за мокраћу. На излазу из мокраћне
бешике налази се кружни мишић (сфинктер) који отвара и затвара бешику. Из ње полази одводни
канал (уретра) који је у вези са полним органима (урогенитални систем). Кроз изводни отвор овог
канала обавља се пражњење мокраћне бешике.
Састав мокраће. – Количина и састав мокраће зависи од врсте хране која се уноси у организам.
Мокраћа је течност жуте боје која у једном литру садржи 20 g минералних соли и 30 g органских
једињења. Од неорганских материја, у човековој мокраћи налазе се хлориди, фосфати, карбонати и
сулфати натријума, калцијума, калијума и магнезијума. Соли су пореклом из хране или из разорених
ћелија организма. Мокраћа човека садржи и органске материје, као што су уреа, соли мокраћне
киселине, креатинин, мало амонијака и обојене материје пореклом из јетре.
Састав мокраће зависи и од стања бубрега. Улога бубрега састоји се у одржавању сталног односа
минералних материја у крви – натријума и калијума, па калцијума и фосфора. Функција бубрега је
значајна у одређивању крвног притиска. Ако се бубрег не снабдева довољном количином крви, тада не
може да обавља своју основну функцију – филтрацију крви, па долази до повишења крвног притиска.
МЕХАНИЗАМ СТВАРАЊА МОКРАЋЕ
У Малпигијевим телашцима, под дејством крвног притиска, кроз зидове капилара Малпигијевог
клупчета филтрира се крвна плазма. Тако настаје ултрафилтрат или примарна мокраћа. Ситнији
молекули пролазе кроз зидове капилара Малпигијевог клупчета, док крупни молекули (протеини) и
крвне ћелије не могу кроз њих пролазити. Овако настала мокраћа је примарна и има мању
концентрацију соли од дефинитивне – секундарне мокраће, која се касније формира.
Из Малпигијевих телашаца примарна мокраћа прелази у бубрежне каналиће, у којима се концентрује.
Тада долази до упијања воде, глукозе и неких соли из примарне мокраће. Тако настала мокраћа је
хипертонична (веће концентрације) у односу на крв. Она се сабирним цевчицама одводи у бубрежне
чашице и бубрежну карлицу, а кроз мокраћоводе у мокраћну бешику.
Излучивање мокраће. – Мокраћна бешика је шупаљ мишићни орган који се састоји од глатких
мишића. Будући да има еластичан зид, може се растезати и примати већу количину течности.
Пражњење мокраћне бешике обавља се одводним каналом који затварају два мишића: један је гладак,
а други попречнопругаст. Мокраћна бешика има двоју инервацију, и то влакнима симпатичког и
парасимпатичког система. Различити рецептори у ћелијама глатке мускулатуре омогућавају
регулисано пражњење мокраћне бешике. Под утицајем нервних импулса који долазе из симпатичког
вегетативног система затвара се кружни мишић и тако се спречава пражњење мокраћне бешике.
Импулси који долазе из парасимпатикуса изазивају пражњење мокраћне бешике. Када се у мокраћној
бешици скупи одређена количина мокраће, она затеже зид бешике, те се јавља потреба за мокрењем.
Центар за инервацију бешике налази се у кичменој мождини и под утицајем је коре великог мозга,
тако да пражњење мокраћне бешике код човека представља вољну радњу.
Рефлекс мокрења. – Рефлексно пражњење бешике обавља се вегетативним рефлексним луком који
пролази кроз слабински део кичмене мождине. Он почиње механорецепторима који се налазе у зиду
бешике, а активирају се растезањем њеног зида. Импулси из механорецептора, преко инхибиторних
10 www.pinterest.com

11. 11
спојева, смањују у кичменој мождини активности симпатикуса, а појачавају активност
парасимпатикуса. Када је бешика пута, активност парасимпатикуса надјачава, па његови импулси, уз
помоћ трансмитера ацетилхолина, контрахују ћелије зида бешике, сфинктер се истовремено релаксира
и долази до избацивања мокраће.
Пражњење мокраћне бешике може се и вољно регулисати јер, поред глатких, у кружном мишићу
постоје и попречнопругаста мишићна влакна, која имају моторну инервацију. Међутим, њихови
моторни неурони имају уграђен инхибиторни систем, тако да при великом притиску на бешику
импулси из механорецептора активирају интернеуроне у кичменој мождини, који врше инхибицију
мотонеурона, па сфинктери не могу више бешику држати затвореном.
Осим мокраћом, излучивање штетних продуката метаболизма обавља се и преко коже, у виду зноја и
лоја (Слика 11).
Зној луче знојне жлезде које се налазе у крзну коже. Знојне жлезде су на једном свом крају умотане у
клупче, а другим, слободним крајем вијугају кроз крзно и покожицу. Завршавају се знојним порама на
површини коже, преко којих се лучи зној и тако одстрањују штетни продукти метаболизма. По свом
хемијском саставу зној је сличан мокраћи. Садржи воду,
натријум-хлорид, уреу, соли, мокраћне киселине, испарљиве
масне киселине и још неке соли. Од количине унете течности,
температуре спољашње средине и засићености атмосфере
воденом паром зависи и количина излученог зноја. Знојење
омогућава и одржавање нормалне телесне температуре,
односно спречава прегревање тела.
Лој луче лојне жлезде које се, такође, налази у крзну коже,
али уз стабло или корен длаке. Оне су гроздастог облика и
имају изводне каналиће путем којих лој доспева на површину
коже. Тако подмазује длаку, а кожу чине гипком и
еластичном.
Слика 11. – Знојне и лојне жлезде11
ГЕНИТАЛНИ СИСТЕМ
Одводни канал мокраћне бешике у телу човека повезан је са гениталним системом.
Систем полних органа код жена налази се у карличној шупљини, а чине га јајници, јајоводи, утерус и
вагина.
Функција јајника почиње у доба полне зрелости (12-14. година), када се формира Графов фоликул у
коме сазрева јајна ћелија. Графов фолику лучи естрогени хормон који утиче на развиће материце.
Сазревање јајне ћелије (оогенеза) код жена је циклични процес и понавља се сваке три до четири
недеље.
11 www.doktoronline.info

12. 12
Систем полних органа код мушкараца налази се у спољашњем делу трбушне дупље, а чине га тестиси
смештени у скротују, семевод и пенис.
Између семених каналића тестиса, у којима у доба полне зрелости настају сперматозоиди, налазе се
ткиво које има ендокрину функцију. У њему се синтетишу мушки полни хормони. Они утичу на развој
и функцију полних органа, на стварање сперматозоида (сперматогенеза), али и на појаву секундарних
полних карактеристика (брада, бркови, дубок глас и др.).
Након оплођења, односно спајања сперматозоида и јајне ћелије, настаје период интензивне
хормоналне активности која регулише процес развића оплођене јајне ћелије. Развиће оплођене јајне
ћелије – зигота до стадијума формираног фетуса, односно до рађања нове људске јединке, траје девет
месеци.
Литература
Божовић М., Ђорђевић В., Биологија за 1. разред музичке и балетске школе, Завод за уџбенике,
Београд, 2010. година
Ј. Ђорђевић, Биологија за 7. разред основне школе, Завод за уџбенике