SlideShare a Scribd company logo
1
БИОЛОГИЈА – ПРЕДМЕТ И ЗАДАЦИ
Биологија – наука о животу, живим организмима и законитостима заједничким за цео живи свет – врло
је стара природна наука. Наиме, човек још од прастарих времена покушава да протумачи појаве око
себе, да схвати природна догађања и своје место у њима.
Предмет биолошких истраживања су биљке, животиње и човек, па тако постоје три области биологије:
ботаника, зоологија и антропологија. У оквиру биолошког истраживања развиле су се и многобројне
биолошке дисциплине:
- морфологија – проучава спољашњи облик и грађу организама;
- анатомија – проучава унутрашњу грађу организама и његових органа:
- физиологија и биохемија – проучавају животне процесе ћелија органа, органских система и
организма као целине;
- цитологија – проучава жива бића на нивоу ћелија;
- хистологија – бави се проучавањем ткива;
- генетика – проучава законитости по којима се преносе наследне особине;
- молекуларна биологија – проучава процесе развића особина на молекулском (биохемијском)
нивоу;
- органска еволуција – проучава законитости историјског развоја живог света;
- екологија – проучава међуодносе свих живих бића и спољашње средине.
Све више се развијају и дисциплине као што су биоенергетика, ендокринологија, ензимологија,
генетичко инжењерство и друге. Развој тих научних дисциплина омогућава целовитије сагледавање
органског састава биљака, животиња и човека.
ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ЖИВИХ БИЋА
Жива бића поседују особине по којима се разликују од неживе природе, а то су:
Ћелијска грађа тела. – Ћелија је основна јединица грађе свих живих бића1. Свака ћелија је и
функционална јединица организоване живе материје, у којој се одвијају многобројни сложени
биохемијски процеси.
Метаболизам (размена материја). – Сва жива бића користе у исхрани разноврсна органска једињења.
Биљке које имају зелени пигмент (хлорофил) могу процесом фотосинтезе да стварају из неорганских
једињења (вода, минералне соли, угљен-диоксид), уз помоћ Сунчеве енергије, сложена органска
једињења (шећер, масти и беланчевине). Зелене биљке су, дакле, произвођачи органских једињења у
природи и називају се аутротрофни организми.
За разлику од зелених биљака, биљке без хлорофила и животиње користе готову органску храну и
називају се хетеротрофним организмима.
У ћелијама се, у присуству кисеоника, сложена органска једињења разграђују у једноставнија при
чему се ослобађају угљен-диоксид, вода и енергија. Уз помоћ ослобођене енергије у ћелијама се
стварају једињења неопходна за раст, развој и функционисање организма. Разградња и изградња
органских једињења чине непрекидан животни процес у ћелијама, који се назива метаболизам ћелије.
1 Неки организми састоје се само од једне ћелије (једноћелијски организми), док су други изграђени од великог броја
ћелија (вишећелијски организми).
2
Дисање је процес карактеристичан за сва жива бића. У овом процесу, који непрекидно траје и одвија
се у свакој живој ћелији, ослобађа се енергија неопходна за остале животне процесе.
Надражљивост је способност живих бића да реагују на различите врсте дражи (светлост, топлота,
мирис, храна, звук). Организми једноставније грађе одговарају на драж читавим телом, док сложенији
организми реагују на дражи преко појединих ћелија или одређених чулних органа.
Кретање је једна од карактеристика живе материје. Може се манифестовати као промена места у
простору код непричвршћених организама или као промена положаја тела, односно појединих органа
– код причвршћених организама.
Прилагођавање (адаптација) условима спољашње средине представља својство које омогућава
еволуцију живог света. С обзиром на чињеницу да фактори спољашње средине показују велику
варијабилност у времену и простору, организми својом грађом и начином живота морају, на адекватан
начин, да се прилагођавају таквим условима.
Размножавање је способност организма да ствара потомство слично себи. Може да буде бесполно и
полно. При бесполном размножавању нови организам може настати простом деобом, пупљењем,
спорама или деловима тела (вегетативно). Полно размножавање је одлика већине живих бића. При
овом размножавању долази до спајања полних ћелија – гамета. У том процесу ствара се оплођена јајна
ћелија – зигот, из које се развија нов организам.
Наслеђивање је процес преношења наследних особина из претходних у следеће генерације и развој
одговарајућих особина у садејству са факторима средине.
Растење и развиће. – Као резултат размене материја јавља се нагомилавање органских једињења у
цитоплазми ћелија. Услед тога ћелије расту и увећавају своју запремину, а затим се деле. Деобом
ћелија и њиховим увећавањем организам расте и развија се.
Старење и смрт. – После потпуног развића организма постепено наступа старење, које се завршава
смрћу.
НИВОИ ОРГАНИЗАЦИЈЕ БИОЛОШКИХ СИСТЕМА
Основна јединица грађе и функције свих живих бића је ћелија. Она може представљати цео организам
(једноћелијска жива бића), а може образовати системе вишег реда – ткива, органе и системе органа.
Организам је интегрисан систем вишег реда. У њему се налази већи број органа између којих постоји
сталан узајамни однос, што обезбеђује јединствену анатомску и функционалну целину. Организам је
систем који се самостално одржава у природним условима, репродукује и прилагођава условима
спољашње средине.
Фосилни подаци указују на то да су прве ћелије на земљи биле једноставне грађе и да су наликовале
данашњим бактеријама. У току еволуције од ове ране ћелије настала су два основна типа које постоје
и данас: прокариотска и еукариотска ћелија.
Особине Прокариотска ћелија Еукариотска ћелија
Величина ситна крупна
Једро нема има
Органеле нема има
Генетичка информација ДНК кружна са мало протеина ДНК линеарна са пуно протеина
Рибозоми ситни крупни
3
Прокариоти су бактерије и модрозелене алге, док сви остали организми сачињавају велику групу
еукариота.
ГРАЂА И СТРУКТУРА ЋЕЛИЈЕ И ЋЕЛИЈСКИХ ОРГАНЕЛА
Биолошка дисциплина која се бави проучавањем ћелије, њеног облика, грађе, функционалне
организације и животних процеса у њој назива се цитологија.
Ћелија (cellula) представља најмању анатомску и функционалну јединицу човековог организма,
способну да обавља одређене активности. У другој половини 17. века енглески научник Роберт Хук,
посматрајући под микроскопом комадић плуте, приметио је да се она састоји од безброј ситних делова
које је назвао ћелијама.
Ћелија је основна градивна и функционална јединица свих живих бића. Од ћелија су изграђена ткива и
органи. Ћелија је функционална јединица јер је функционисање организма резултат активности
његових ћелија. Ћелије су, такође, јединице размножавања, наслеђивања, растења и развића. Живот
сваког организма почиње од ћелије.
У телу одраслог човека има око сто трилиона ћелија. Ћелије могу
да буду различите величине, од микроскопски мале до
макроскопски великих, као што су јајашца риба и водоземаца, а д
се и не спомињу импозантне величине птичјих јаја (кокошје,
гушчије, нојево...). И према облику ћелије су веома различите.
Најчешће су округле, али их има и овалних, дугуљастих,
плочастих, цилиндричних и звездастих (Слика 1).
Слика 1. – Различити облици ћелија
Хемијски састав ћелије чине неорганске и органске материје: вода, минералне соли, протеини
(беланчевине), угљени хидрати (сахариди), липиди (масти) и ензими.
Вода је основни неоргански састојак ћелија. У њима се налази у различитом проценту – у неким
ћелијама и до 96%. Ћелије човековог тела које садрже највише воде су ћелије мозга. Оне имају и до
85% воде. Вода је неопходна за одржавање активности ћелије и представља средину у којој се одвијају
биохемијски и метаболички процеси. Она је универзални растварач многих неорганских и органских
материја. Ове материје, растворене у води, лако се транспортују из ћелије у ћелију.
Минералне соли се у ћелији налазе као засебни елементи, као органска или као неорганска једињења.
У ћелији се налазе у облику соли: фосфата, карбоната, хлорида, сулфата, или у облику јона: натријума,
калијума, хлора, калцијума, магнезијума, фосфора...
Протеини (беланчевине) су органске материје које су грађене од амино-киселина. У природи је
познато око 70 различитих амино-киселина, од којих само 20 улази у састав живих бића. Величина,
облик и функција протеина зависе од броја, врсте и редоследа амино-киселина од којих се састоје.
Угљени хидрати су органска једињења који имају градивну и енергетску функцију у ћелијама. Из
угљених хидрата ћелије добијају енергију која је везана за једињење АТР (аденозин-трифосфат),
универзални биолошки акумулатор енергије.
4
Масти или липиди су органска једињења која улазе у састав ћелијске мембране, а представљају и
основни резервни материјал из којег се ослобађа енергија. Оне су најбогатије везаном хемијском
енергијом и као такве представљају извор енергије депоноване у ћелијама масног ткива.
Ензими су, по хемијској природи, беланчевине које садрже да активирају и усмеравају ток различитих
биохемијских реакција.
Грађа ћелије. – Иако је ћелија основна градивна и функционална јединица свих живих бића, то не
значи да је и њена грађа једноставна (Слика 2). Напротив, ћелија је врло сложеног састава и има много
функција, чије јединство омогућава одржавање саме ћелије као живе јединице. Ћелија је отворен
систем који је, путем промета материја, у сталној вези са спољашњом средином.
Слика 2. – Грађа ћелије
Ћелијска мембрана одваја цитоплазму и њен садржај од околне средине, те одређују облик ћелије.
Она је танка и еластична. Ћелијска мембрана обавија ћелију, даје јој облик, одређује њену величину и
штити је од различитих утицаја. Преко ње се обавља константна размена материја са околином –
селективно пропустљива. Овакву грађу имају и све мембране код ћелијских органела. У изградњи
ћелијске мембране учествују липиди, протеини и угљени хидрати(Слика 3). Двоструки липидни слој у
који су уграђени протеини, који функционишу као ензимски системи омогућавају преношење
различитих молекула у ћелију и ван ње. На површини ћелије налази се зона богата угљеним хидратима
означена као гликокаликс.
Слика 3. – Ћелијска мембрана
5
Преко ћелијске мембране одвија се селективан транспорт материја између ћелије и околине. Улазак
материје у ћелију може да буде пасиван и активан. Пасиван процес одвија се на основу физичких
законитости, а активан уз одређене биохемијске процесе. Транспорт материје кроз ћелијску мембрану
одвија се процесима дифузије, филтрације, осмозе и активним транспортом.
Дифузија је физички процес који је увек условљен постојањем разлике у
концентрацији материја. Већи број молекула дифундује са места њихове
веће концентрације ка месту мање концентрације. То се дешава док се
концентрације на изједначе (Слика 4).
Слика 4. – дифузија и осмоза
Филтрација је процес условљен постојањем разлике у притисцима са
обе стране ћелијске мембране. Стога ће са места високог притиска
молекула ићи ка месту нижег притиска, независно од концентрације
(Слика 5).
Слика 5. – филтрација
Осмоза је процес током којег се врши дифузија молекула два раствора различите концентрације кроз
мембрану која има селективну пропустљивост. Селективно пропустљиве су оне мембране које једне
молекуле или јоне пропуштају, а друге не пропуштају уопште, или их пропуштају у мањој мери
(Слика 4).
Активан транспорт односи се на активан процес
преласка молекула из средине мање концентрације у
средину веће концентрације. Да би се овај процес одвијао,
потребна је енергија и мора постојати носач. Енергија и
носач омогућују молекулу да пређе са места мање
концентрације на место веће концентрације.
Слика 6. – активни транспорт
Пиноцитоза је способност ћелије да испушта
протоплазматичне наставке којим хвата макромолекуле
(Слика 7), увлачи их у цитоплазму и разлаже на основне
састојке (нпр. када леукоцити разлажу бактерије).
Слика 7. – пиноцитоза
6
Цитоплазма чини основни и највећи део ћелије. У цитоплазми се одвијају сложени процеси биоситезе
протеина, масти и угљених хидрата. У њој се налазе ћелијске органеле које имају специфичне облике,
грађу, хемијски састав и улогу.
Ендоплазматични ретикулум је ћелијска органела која је грађена од система мембрана које се увлаче
у виду каналића и проширења у цитоплазму (Слика 8). Простиру се и одржавају комуникацију између
једрове опне и ћелијске мембране. За спољашњу површину мембране ендоплазматичног ретикулум
везују се рибозоми у време када се у њима синтетишу протеини – гранулирани ендоплазматични
ретикулум. Ендоплазматични ретикулум на коме никада нису присутни полирибозоми означен је као
глатки (агранулирани) ендоплазматични ретикулум.
Слика 8. – Ендоплазматични ретикулум
Лизозоми су ћелијске органеле углавном лоптастог облика, оивичене
једноструком мембраном (Слика 9). Садрже хидролитичке ензиме и у
њима се разграђују различити молекули и делови ћелије који јој више
не користе. Имају значајну улогу у ћелијском метаболизму.
Слика 9. – Лизозоми
Рибозоми су ћелијске органеле у којима се обавља процес
синтезе протеина. Сваки рибозом се састоји од велике и мале
субјединице. Субјединице се у време синтезе протеина спајају
и образују комплетну ћелијску органелу. Низ рибозома који је
везан за мембране ендоплазматичног ретикулума назива се
полирибозом (Слика 10). Слика 10. - рибозоми
Голџијев апарат је систем густо пакованих мембрана са којих полазе везикуле са упакованим
метаболичким продуктима ћелије (Слика 11). Обично се налази у близини једра и њихов број варира у
зависности од типа ћелија. Нарочито их пуно има у ћелијама жлезданог ткива јер им је основна улога
да учествују у секреторним функцијама ћелије.
Слика 11. – Голџијев апарат
7
Митохондрије су такође органеле са двојном мембраном (Слика 12). Спољашња мембрана је глатка и
пропустљива за велике молекуле, док је унутрашња мање пропустљива и гради читав них набора који
се називају кристе, које улазе у унутрашњост митохондрије чиме значајно повећавају укупну
површину. Сви процеси који се одвијају у ћелији, и процеси синтезе и процеси разградње, у некој од
својих фаза захтевају утрошак енергије. Ове органеле су главни извори енергије па их зову ''топлане''
ћелије. Најзначајније једињење које је
богато енергијом у митохондријама је АТР,
аденозин трифосфат (АТР). На површини
унутрашње мембране у виду чворића
налазе се ензими који омогућавају процес
ћелијског дисања. У митохондријама се
налазе мали молекули митохондријске ДНК
и рибозоми.
АDP + вишак енергије = АТP АТP – енергија = АDP Слика 12. – Митохондрије
Једро
лат.nucleus грч.caryon
Најчешће је лоптастог облика и заузима централни положај у ћелији. Ћелије су обично једноједарне,
ређе двоједарне или вишеједарне. (хифе гљива и попречно пругасти мишићи су вишеједарни). Црвена
крвна зрнца по формирању имају једро, које за кратко време изгубе и због тога живе 120 дана. Једров
омотач састоји се од две мембране. На површини мембране која је у додиру са цитоплазмом,
спољашње мембране једровог овоја, налазе се рибозоми. Ова мембрана се наставља на
ендоплазматични ретикулум. Једров омотач има поре чиме је успостављена веза са цитоплазмом. У
области пора унутршња мембрана је у вези са спољашњом. Кроз поре информациона и рибозомална
РНК (рибонуклеинска киселина) прелазе из једра у цитоплазму, а из цитоплазме у једро улазе
протеини. Унутрашњост једра је испуњена нуклеоплазмом, кариоплазмом – течном компонентом у
којој се налази хроматински материјал (Слика 13). Највећи део метаболичких активности ћелије у
интерфази обавља се у једру. Једро има и водећу улогу у току деобе ћелија. Основна физиолошка
улога једра је да управља синтезом РНК. У нуклеоплазми се јасно запажа и једна, најчешће лоптаста
структура повезана са хроматинским материјалом, а означена је као једарце, нуклеолус. Једарце је
место синтезе РНК и рибозома.
Слика 13. - Једро
Унутрашњост једра је испуњена нуклеоплазмом у коме се налази хроматин. (хрома-боја, сома-тело).
Еухроматин – активни делови хромозома у погледу синтезе протеина, хетерохроматин – неактиван.
Он у суштини представља ДНК (дезоксирибонуклеинска киселина) која у својој структури садржи и
протеинске елементе који су на крају организовани у хромозоме. Њихов број, облик, величина и грађа
стални су и одређени за сваку врсту. Раније се за одређивање врста узимао само њихов број па тако
човек у соматским ћелијама има 46 хромозома, али исто толико имају и маслине, бели јасен, неке
8
врсте тропских рибица. Пошто је половина броја хромозома у телесним ћелијама пореклом од оца, а
половина од мајке, постоје парови хромозома који су веома слични и називамо их хомологи
хромозоми. Број хромозома у телесним ћелијама је означен као диплоидан (2n) јер садржи гарнитуру
хромозома од оца и гарнитуру од мајке, док се у полним ћелијама (гаметима) налази само једна
гарнитура – хаплоидан број (n). На телу сваког хромозома налази се једно сужење које је означено као
центромера или кинетохор којим је хромозом подељен на два крака. Центромера увек има стално
место на одређеном хромозому. На хромозому који улазе у деобу уочавају се две хроматиде, уздужне
половине хромозома које су спојене у области центромере. Свака хроматида садржи по једну копију
ДНК који је спирализован и добро упакован. Само у области центромере ДНК није спирализована. Од
сваке хроматиде постаје нови хромозом у процесу деобе, с тиме што се у току деобе одвајање прво
обави у пределу центромере јер су за њу везане нити деобног вретена.
Краци хромозома могу бити исте или различите дужине у зависности од тога где се налази
центромера, а она се код једног хромозома налази увек на једном месту (Слика 14). Хромозоми су
носиоци наследних јединица – гена који су линеарно распоређени на хромозому. Скуп свих хромозома
у гаметским ћелијама означава се као основна хроматинска гарнитура или геном. Кариотип је скуп
хромозома који су карактеристични за врсту у броју, величини, облику хромозома као и у садржају
гена у њима. Када хромозоме једне врсте поређамо у хомологе парове и одређене групе означавамо
као кариограм.
Слика 14. – Хромозоми и положај центромере
Разлике између биљне и животињске ћелије. – Проучавањем биљне и животињске ћелије могу се
утврдити многе сличности, али и одређене разлике. Наиме, биљна ћелија поседује једро, једно или
више једараца, митохондрије, Голџијев апарат, рибозоме, ћелијску мембрану, али и дебеле ћелијске
зидове, велике вакуоле и пластиде, што животињске ћелије немају. При деоби биљне ћелије могу се
јасно видети хромозоми, као и код ћелија животиња. Међутим, у ћелијама биљака нема центриола.
Пластиди су специфичне органеле биљних ћелија. Имају улогу у процесу фотосинтезе. Према боји
пигмента, постоје три врсте пластида: хлоропласти – зелени, хромопласти – жути до црвени, и
леукопласти – безбојни.
ЋЕЛИЈСКЕ ДЕОБЕ И ЊИХОВ ЗНАЧАЈ
Једна од основних особина живих бића јесте способност умножавања њихових ћелија, и то ћелијском
деобом. Ћелије се могу делити амитозом (директна деоба), митозом (индиректна деоба) и мејозом
(редукциона деоба).
Амитоза је запажена код неких једноћелијских организама, а код вишећелијских само у изузетним
случајевима. Процес стварања две нове ћелије одвија се равномерно и директно. Ћелијско једро се на
својим крајевима издужује, а на средини сужава. Ову промену прати издуживање целе ћелије, тако да
се деобом једра на два нова дела дели и цитоплазма. На тај начин настају две нове од једне старе
ћелије. Процес деобе траје око два сата. Амитозом се деле бела крвна зрнца, као и ћелије при
зарашћивању рана.
9
Митоза је много сложенији процес стварања нових ћелија. Овом деобом деле се телесне (соматске)
ћелије којих има највише у организму. Митоза се одликује низом промена у цитоплазми, а нарочито у
једру, пре него што се ћелија подели. Све те промене у ћелији могу се сврстати у четири фазе:
профаза, метафаза, анафаза и телофаза, док се период између две ћелијске деобе назива интерфаза
(Слика 15).
Интерфаза је дуго раздобље (од неколико сати до неколико недеља) између две деобе. Телесна ћелија
почиње свој живот пошто митотичком деобом настаје од мајке ћелије. Њен животни век траје док се и
она митотичком деобом не подели на две нове ћелије кћери. Некада се интерфаза погрешно називала
раздобљем мировања ћелије. Међутим, данас се зна да је то само привидно мировање јер се у том
раздобљу одвијају значајне активности синтезе нове ДНК. После интерфазе следи митоза.
Слика 15. – Фазе митотичке деобе
Профаза траје од 30 до 60 минута. То је најдужа фаза целе деобе јер се тада одвијају највеће промене
у ћелији. Центриоли се раздвајају и крећу према супротним половима ћелије. Око њих се формирају
кратке нити, које касније граде деобно вретено. Истовремено се у једру кондензује хроматински
материјал и образују хромозоми који се састоје од две потпуно једнаке и повезане хроматиде.
Хемијски садржај хроматида чини ДНК. Даљим променама нестају једрова опна и једарце, а нити
деобног вретена настављају своје издуживање.
Метафаза је део митозе у коме се наставља процес деобе постављањем хромозома у раван
екваторијалне плоче (метафазна плоча), тј. у средину деобног вретена. У овој фази се тачно могу
утврдити број, облик и величина хромозома. Помоћу центромера они су везани за нити деобног
вретена, које се размештају око центриола на супротним крајевима вретена. Деоба хромозома у
области центромере означава крај метафазе. Ова фаза траје свега неколико минута.
Анафаза је једна од значајнијих фаза у деоби ћелије. После деобе хромозома у области центромере,
свака хроматида постаје нови хромозом и они се повлаче ка половима ћелије скраћивањем деобног
вретена. При крају анафазе деле се и центриоле, тако да су у телофази на оба пола оформљени
центрозоми спремни за следећу деобу. Анафаза траје око два минута, када се и наговештава подела
ћелије на две нове.
Телофаза је последња фаза митозе. Хромозоми тада губе видљив идентитет, утапају се у хроматин,
једрова опна се реконструише, појављује се једарце, а нити деобног вретена нестају. После поделе
једра (кариокинеза) следи деоба цитоплазме (цитокинеза), па се тако формирају две нове ћелије
(Слика 16). Телофаза траје око 50 минута. Митозом настају две ћелије које садрже
исти број хромозома колико је имала и ћелија која је почела да се дели. Број
хромозома се на тај начин одржава од једне гнерације ћелија до друге, тако да све
телесне ћелије једног организма имају исти број хромозома карактеристичан за ту
врсту. Човек, на пример, у телесним ћелијама има 46 хромозома. Тај број
хромозома назива се диплоидан, а означава се са 2n.
Слика 16. – Митоза
10
Мејоза или редукциона деоба је посебан облик ћелијске деобе. Јавља се код свих организама, биљних
и животињских, који се полно размножавају. Редукциона деоба претходи образовању полних
елемената или гамета (односно мушких и женских полних ћелија).
Да би се схватио процес мејозе, треба имати на уму да свака ћелија организма који се полно
размножавају потиче од оплођене јајне ћелије настале спајањем два гамета родитеља – мупког
(сперматозоида) и женског (јајне ћелије). Једро оплођеног јајета има, према томе две хромозомске
гарнитуре. При том половина хромозома потиче из сперматозоида оца, а друга половина из јајне
ћелије мајке. Парови сличних родитељских хромозома означени су као хомологи хромозоми. Укупан
број хромозома оплођене јајне ћелије и свих телесних ћелија одраслог организма насталих његовом
деобом означен је као диплоидан (2n).
Ћелије организма (диплоидне) из којих ће се развити гамети деле се у процесу мејозе узастопно два
пута и дају четири ћелије, које се диференцирају у гамете. При том се хромозоми деле само једанпут,
тако да свака од четири ћелије добије свега половину диплоидног броја хромозома. На крају мејозе
сваки образовани гамет садржи, дакле, редуковани или хаплоидан (n) број хромозома.
Гамети су, према томе, увек хаплоидни. Када се два гамета супротног пола споје при оплођењу, у
оплођеној јајној ћелији (зиготу) поново се успоставља нормалан диплоидан број хромозома (2n) са две
хромозомске гарнитуре, од којих једна потиче од оца, а друга од мајке. Разликују се мејоза I и мејоза II
(Слика 17).
Слика 17. – Мејоза
ГРАЂА И КАРАКТЕРИСТИКЕ ЖИВОТИЊСКИХ ТКИВА
Ткива чине групе ћелија које имају исти начин грађе и функције и истог су ембрионалног порекла.
Биолошка дисциплина која се бави изучавањем ткива назива се хистологија.
У телу животиња постоје четири врсте ткива: епително или покровно, везивно или потпорно, мишићно
и нервно.
11
Епителна ткива
Епителна ткива саграђена су од густо збијених ћелија које формирају континуиран слој. Такви слојеви
покривају спољашњу површину тела или облажу унутрашње шупљине појединих органа и одводних
канала. Основна улога овог ткива је заштитна.
Нека епителна ткива – епители, саграђена су од ћелија распоређених само у једном слоју – једнослојни
епител, а друга од ћелија распоређених у већи број слојева – вишеслојни епител.
Ћелије неких епителних ткива на својим крајевима окренутим ка шупљинама органа које облажу
снабдевене су бројним трепљама – трепљасти епител. У састав чулних органа улази чулни епител, чије
су ћелије снабдевене посебним наставцима способним да примају дражи. На многим местима
епителне ћелије имају способност да луче различите материје (слуз, хормоне, ензиме...) – жлездани
епител.
Потпорна (везивна) ткива
Потпорна ткива су бројна, разнолика и распрострањена у телу. Потпорна ткива повезују друга ткива и
пружају потпору организму и имају значајну улогу у одбрани од страних тела. У састав везивних
ткива, поред малобројних ћелија, улази и међућелијска супстанца коју луче ћелије овог ткива и знатан
број влакана смештен у овој маси. Потпорна ткива су: везивно ткиво у ужем смислу, хрскавичаво,
коштано (Слика 18).
Слика 18. 1 – хрскавичаво ткиво; 2 – коштано ткиво; 3. – везивно ткиво
Везивно ткиво у ужем смислу – је веома значајно за функционисање људског организма. Мишићи су
причвршћени за кости опнама и жилама везивног ткива. Ово ткиво обавија зглобове и многе органе.
Разноврсног је облика и може бити:
- растресито – ретке ћелије и испреплетана везивна и еластична влакна;
- мрежасто – звездасте ћелије спојено својим крацима, што им даје мрежаст изглед;
- масно – ћелије у којима се нагомилава масна материја, оно је складиште резервних хранљивих
материја;
- еластично – садржи поред везивних ћелија и еластична влакна;
- фиброзно – садржи ћелије и много фиброзних влакана, чврсто повезује органе;
- слузно – ткиво сиромашно ћелијама, али богато слузавом међућелијском масом;
- пигментно – ћелије садрже обојене материје – пигменте
- крвно – течно везивно ткиво кога чини течна међућелијска маса (крвна плазма) и крвне ћелије.
Хрскавичаво ткиво граде по две-три груписане ћелије (хондроците) обмотане заједничим омотачем и
смештене у нарочита лежишта. Простори између њих испуњене су хрскавицом – међућелијском масом
12
која није тако чврста као коштана. Она је мекша и гипкија, што омогућава покрете појединих делова
тела. Налази се у саставу зглобова, на спојевима ребара, у ушној шкољци, гркљану, душнику...
Коштано ткиво садржи ћелије звездастог облика (остеоците). Оне излучују минералне супстанце
(осеин) у велике међућелијске просторе. То ткиву даје чврстину. Основна функција је потпорна. Од
њега је изграђен скелет.
Мишићно ткиво
Ћелије овог ткива (миоците) су најчешће вретенасте или цилиндричне. Оне граде мишиће и под
утицајем дражи могу да се скупљају и опружају. У људском телу разликују се три врсте мишићног
ткива: глатко, попречннопругасто и срчано (Слика 19).
Ћелије глатког мишићног ткива су издуженог облика и имају једно једро, а миофибрили су паралелно
постављени, што омогућава споре контракције глатке мускулатуре, и то без утицаја наше воље. Ове
ћелије облажу зидове унутрашњих органа као што су једњак, желудац, црева, душник, мокраћна
бешика, крвни судови и др.
Ћелије попречнопругастог ткива су издужене и цилиндричног облика. Оне садрже више једара.
Миофибрили граде карактеристичне попречне пруге које настају због разлика у финој структури
појединих миофибрила, што се огледа у наизменичним светлим и тамним пољима. Ове ћелије имају
способност брзог грчења и опружања, а функционишу под утицајем наше воље. Оне граде
попречнопругасто мишићно ткиво које облаже скелет и тако омогућава кретање.
Срчано мишићно ткиво је својом грађом слично попречнопругастом, а слично је глатком мишићном
ткиву јер су независне од утицаја наше воље. Контракције тих ћелија су брзе, ритмичне и аутоматске.
Слика 19. – Мишићно ткиво: 1 – попречнопругасто, 2 – глатко
3 – срчано
Нервно ткиво
Ово ткиво се састоји од две врсте ћелија – нервних и потпорних (Слика 20). Нервне ћелије (неурони)
су вискокоспецијализоване и оне су носиоци нервне делатности. Оне имају многобројне наставке
којима се међусобно додирују. Преко ових наставака спроводи се надражај од периферије до
централног нервног система, а одатле до одговарајућих органа. Потпорне ћелије (неуроглије) су
звездастог облика и оне дају потпору нервним ћелијама. Од овог ткива су изграђени мозак, кичмена
мождина, нерви и ганглије.
Слика 20. – Нервно ткиво
13
Литература
М. Божовић, В. Ђорђевић, Биологија за 1. разред музичке и балетске школе, Завод за уџбенике
Д. Маринковић, Б. Стевановић, К. Пауновић, Биологија-екологија за 1. разред економске школе,
Завод за уџбенике
Ј. Ђорђевић, Биологија за 7. разред основне школе, Завод за уџбенике
http://www.bionet-skola

More Related Content

What's hot

Rast i pokreti biljaka, biljni hormoni
Rast i pokreti biljaka, biljni hormoniRast i pokreti biljaka, biljni hormoni
Rast i pokreti biljaka, biljni hormoni
Elementary School "Bora Lazić"
 
ŽIvotna sredina i životno stanište
ŽIvotna sredina i životno staništeŽIvotna sredina i životno stanište
ŽIvotna sredina i životno stanište
Ivana Damnjanović
 
Ugrožavanje biodiverziteta
Ugrožavanje biodiverzitetaUgrožavanje biodiverziteta
Ugrožavanje biodiverziteta
Vesna Milenovic
 
Ekološki faktori
Ekološki faktoriEkološki faktori
Ekološki faktori
Ivana Damnjanović
 
Endokrini sistem
Endokrini sistem Endokrini sistem
Endokrini sistem
Anatomija dr Šarac
 
Biologija - nauka o životu
Biologija - nauka o životuBiologija - nauka o životu
Biologija - nauka o životu
The Little Art School "The Blue Bunny"
 
Oplođenje
OplođenjeOplođenje
Oplođenje
Ivana Damnjanović
 
Šta je genetika
Šta je genetikaŠta je genetika
Šta je genetika
Ivana Damnjanović
 
Zivotna sredina i biotop
Zivotna sredina i biotopZivotna sredina i biotop
Zivotna sredina i biotop
Tanja Jovanović
 
Citologija uvod, hemijski sastav,dopunjena verzija
Citologija   uvod, hemijski sastav,dopunjena verzijaCitologija   uvod, hemijski sastav,dopunjena verzija
Citologija uvod, hemijski sastav,dopunjena verzija
Ljubica Lalić Profesorski Profil
 
Borba za opstanak. Prirodna selekcija
Borba za opstanak. Prirodna selekcijaBorba za opstanak. Prirodna selekcija
Borba za opstanak. Prirodna selekcija
Ena Horvat
 
Ćelijske organele ribozomi, endoplazmatična mreža, Goldžijev aparat
Ćelijske organele ribozomi, endoplazmatična mreža, Goldžijev aparatĆelijske organele ribozomi, endoplazmatična mreža, Goldžijev aparat
Ćelijske organele ribozomi, endoplazmatična mreža, Goldžijev aparat
Ivana Damnjanović
 
Zivotni procesi, 5. razred
Zivotni procesi, 5. razredZivotni procesi, 5. razred
Zivotni procesi, 5. razred
plavaplaneta
 
Celija
CelijaCelija
Prirodni resursi održivo korišćenje
Prirodni resursi održivo korišćenjePrirodni resursi održivo korišćenje
Prirodni resursi održivo korišćenje
Ivana Damnjanović
 
Biodiverzitet
BiodiverzitetBiodiverzitet
Biodiverzitet
Ivana Damnjanović
 
Osobine živih bića
Osobine živih bićaOsobine živih bića
Osobine živih bića
Ena Horvat
 
Gradja biljaka
Gradja biljakaGradja biljaka
Gradja biljaka
Ena Horvat
 
Razlike između biljne i životinjske ćelije
Razlike između biljne i životinjske ćelijeRazlike između biljne i životinjske ćelije
Razlike između biljne i životinjske ćelije
Ivana Damnjanović
 

What's hot (20)

Rast i pokreti biljaka, biljni hormoni
Rast i pokreti biljaka, biljni hormoniRast i pokreti biljaka, biljni hormoni
Rast i pokreti biljaka, biljni hormoni
 
ŽIvotna sredina i životno stanište
ŽIvotna sredina i životno staništeŽIvotna sredina i životno stanište
ŽIvotna sredina i životno stanište
 
Ugrožavanje biodiverziteta
Ugrožavanje biodiverzitetaUgrožavanje biodiverziteta
Ugrožavanje biodiverziteta
 
Ekološki faktori
Ekološki faktoriEkološki faktori
Ekološki faktori
 
Autotrofna i heterotrofna ishrana, list, fotosint pigmenti
Autotrofna i heterotrofna ishrana, list, fotosint pigmentiAutotrofna i heterotrofna ishrana, list, fotosint pigmenti
Autotrofna i heterotrofna ishrana, list, fotosint pigmenti
 
Endokrini sistem
Endokrini sistem Endokrini sistem
Endokrini sistem
 
Biologija - nauka o životu
Biologija - nauka o životuBiologija - nauka o životu
Biologija - nauka o životu
 
Oplođenje
OplođenjeOplođenje
Oplođenje
 
Šta je genetika
Šta je genetikaŠta je genetika
Šta je genetika
 
Zivotna sredina i biotop
Zivotna sredina i biotopZivotna sredina i biotop
Zivotna sredina i biotop
 
Citologija uvod, hemijski sastav,dopunjena verzija
Citologija   uvod, hemijski sastav,dopunjena verzijaCitologija   uvod, hemijski sastav,dopunjena verzija
Citologija uvod, hemijski sastav,dopunjena verzija
 
Borba za opstanak. Prirodna selekcija
Borba za opstanak. Prirodna selekcijaBorba za opstanak. Prirodna selekcija
Borba za opstanak. Prirodna selekcija
 
Ćelijske organele ribozomi, endoplazmatična mreža, Goldžijev aparat
Ćelijske organele ribozomi, endoplazmatična mreža, Goldžijev aparatĆelijske organele ribozomi, endoplazmatična mreža, Goldžijev aparat
Ćelijske organele ribozomi, endoplazmatična mreža, Goldžijev aparat
 
Zivotni procesi, 5. razred
Zivotni procesi, 5. razredZivotni procesi, 5. razred
Zivotni procesi, 5. razred
 
Celija
CelijaCelija
Celija
 
Prirodni resursi održivo korišćenje
Prirodni resursi održivo korišćenjePrirodni resursi održivo korišćenje
Prirodni resursi održivo korišćenje
 
Biodiverzitet
BiodiverzitetBiodiverzitet
Biodiverzitet
 
Osobine živih bića
Osobine živih bićaOsobine živih bića
Osobine živih bića
 
Gradja biljaka
Gradja biljakaGradja biljaka
Gradja biljaka
 
Razlike između biljne i životinjske ćelije
Razlike između biljne i životinjske ćelijeRazlike između biljne i životinjske ćelije
Razlike između biljne i životinjske ćelije
 

Similar to Биологија и нивои организације живих бића

Нивои организације живих бића
Нивои организације живих бићаНивои организације живих бића
Нивои организације живих бића
Violeta Djuric
 
Нивои организације живих бића
Нивои организације живих бићаНивои организације живих бића
Нивои организације живих бића
Violeta Djuric
 
Ћелија - урадио Александар Марковић
Ћелија - урадио Александар МарковићЋелија - урадио Александар Марковић
Ћелија - урадио Александар Марковић
Violeta Djuric
 
Hemijski sastav ćelije - Sonja Osmanović - Radica Dimitrijević
Hemijski sastav ćelije - Sonja Osmanović - Radica DimitrijevićHemijski sastav ćelije - Sonja Osmanović - Radica Dimitrijević
Hemijski sastav ćelije - Sonja Osmanović - Radica Dimitrijević
NašaŠkola.Net
 
Biologija -pripremna_nastava
Biologija  -pripremna_nastavaBiologija  -pripremna_nastava
Biologija -pripremna_nastava
milorad22
 
Celijske organele
Celijske organeleCelijske organele
Celijske organele
maturalni
 
Цитологија
ЦитологијаЦитологија
Цитологија
Violeta Djuric
 
ćelija VII
ćelija VIIćelija VII
ćelija VII
Aleksandra Popović
 
Грађа живих бића Грађа живих бића Грађа живих бића.pptx
Грађа живих бића Грађа живих бића Грађа живих бића.pptxГрађа живих бића Грађа живих бића Грађа живих бића.pptx
Грађа живих бића Грађа живих бића Грађа живих бића.pptx
VesnaVasiljevic2
 
Citologija i histologija
Citologija i histologijaCitologija i histologija
Citologija i histologija
metodicar4
 
Биологија развића
Биологија развићаБиологија развића
Биологија развића
Violeta Djuric
 
4 organizmi su gradjeni od celija
4 organizmi su gradjeni od celija4 organizmi su gradjeni od celija
4 organizmi su gradjeni od celija
ppnjbiljana
 
Botanika.pptx
Botanika.pptxBotanika.pptx
Botanika.pptx
DraganaNinic
 
Ćelija
ĆelijaĆelija
Ćelija
Ena Horvat
 
Ћелија
ЋелијаЋелија
Ћелија
Ivana Damnjanović
 
Цитологија
ЦитологијаЦитологија
Цитологија
Violeta Djuric
 
Пластиди - Стефан Олујић
Пластиди - Стефан ОлујићПластиди - Стефан Олујић
Пластиди - Стефан Олујић
Violeta Djuric
 

Similar to Биологија и нивои организације живих бића (20)

Нивои организације живих бића
Нивои организације живих бићаНивои организације живих бића
Нивои организације живих бића
 
Нивои организације живих бића
Нивои организације живих бићаНивои организације живих бића
Нивои организације живих бића
 
Ћелија - урадио Александар Марковић
Ћелија - урадио Александар МарковићЋелија - урадио Александар Марковић
Ћелија - урадио Александар Марковић
 
Hemijski sastav ćelije - Sonja Osmanović - Radica Dimitrijević
Hemijski sastav ćelije - Sonja Osmanović - Radica DimitrijevićHemijski sastav ćelije - Sonja Osmanović - Radica Dimitrijević
Hemijski sastav ćelije - Sonja Osmanović - Radica Dimitrijević
 
Biologija -pripremna_nastava
Biologija  -pripremna_nastavaBiologija  -pripremna_nastava
Biologija -pripremna_nastava
 
Celijske organele
Celijske organeleCelijske organele
Celijske organele
 
Цитологија
ЦитологијаЦитологија
Цитологија
 
ćelija VII
ćelija VIIćelija VII
ćelija VII
 
Грађа живих бића Грађа живих бића Грађа живих бића.pptx
Грађа живих бића Грађа живих бића Грађа живих бића.pptxГрађа живих бића Грађа живих бића Грађа живих бића.pptx
Грађа живих бића Грађа живих бића Грађа живих бића.pptx
 
Citologija i histologija
Citologija i histologijaCitologija i histologija
Citologija i histologija
 
Биологија развића
Биологија развићаБиологија развића
Биологија развића
 
4 organizmi su gradjeni od celija
4 organizmi su gradjeni od celija4 organizmi su gradjeni od celija
4 organizmi su gradjeni od celija
 
Ćelijske organele lizozomi i ćelijski skelet
Ćelijske organele lizozomi i ćelijski skelet Ćelijske organele lizozomi i ćelijski skelet
Ćelijske organele lizozomi i ćelijski skelet
 
Botanika.pptx
Botanika.pptxBotanika.pptx
Botanika.pptx
 
Ćelija
ĆelijaĆelija
Ćelija
 
Ћелија
ЋелијаЋелија
Ћелија
 
Цитологија
ЦитологијаЦитологија
Цитологија
 
Razvice2 placenta
Razvice2 placentaRazvice2 placenta
Razvice2 placenta
 
Razviće životinja
Razviće životinjaRazviće životinja
Razviće životinja
 
Пластиди - Стефан Олујић
Пластиди - Стефан ОлујићПластиди - Стефан Олујић
Пластиди - Стефан Олујић
 

More from Violeta Djuric

Адаптације, животне форме и еколошка валенца
Адаптације, животне форме и еколошка валенцаАдаптације, животне форме и еколошка валенца
Адаптације, животне форме и еколошка валенца
Violeta Djuric
 
Народи света - Јапанци
Народи света - ЈапанциНароди света - Јапанци
Народи света - Јапанци
Violeta Djuric
 
Бербери Ирена Икер
Бербери Ирена ИкерБербери Ирена Икер
Бербери Ирена Икер
Violeta Djuric
 
Туарези
ТуарезиТуарези
Туарези
Violeta Djuric
 
Биологија ћелије
Биологија ћелијеБиологија ћелије
Биологија ћелије
Violeta Djuric
 
Кронова болест - Л.Вудраговић
Кронова болест - Л.ВудраговићКронова болест - Л.Вудраговић
Кронова болест - Л.Вудраговић
Violeta Djuric
 
Менкесова болест - Кантар К.
Менкесова болест - Кантар К.Менкесова болест - Кантар К.
Менкесова болест - Кантар К.
Violeta Djuric
 
Гошеова болест - А. Васић
Гошеова болест - А. ВасићГошеова болест - А. Васић
Гошеова болест - А. Васић
Violeta Djuric
 
Прогерија - А. Трифуновић
Прогерија - А. ТрифуновићПрогерија - А. Трифуновић
Прогерија - А. Трифуновић
Violeta Djuric
 
Какаду Невена Стојисављевић
Какаду Невена СтојисављевићКакаду Невена Стојисављевић
Какаду Невена Стојисављевић
Violeta Djuric
 
Загађивање вода - физичко, хемијско и биолошко
Загађивање вода - физичко, хемијско и биолошкоЗагађивање вода - физичко, хемијско и биолошко
Загађивање вода - физичко, хемијско и биолошко
Violeta Djuric
 
Физички, хемијски и биолошки загађивачи
Физички, хемијски и биолошки загађивачиФизички, хемијски и биолошки загађивачи
Физички, хемијски и биолошки загађивачи
Violeta Djuric
 
Дисање 27.3.2020.
Дисање 27.3.2020.Дисање 27.3.2020.
Дисање 27.3.2020.
Violeta Djuric
 
Дисање - 25.3.2020.
Дисање - 25.3.2020.Дисање - 25.3.2020.
Дисање - 25.3.2020.
Violeta Djuric
 
Фиорланд - Алекса Бојић
Фиорланд - Алекса БојићФиорланд - Алекса Бојић
Фиорланд - Алекса Бојић
Violeta Djuric
 
Зов тигра - Марија Јованић
Зов тигра - Марија ЈованићЗов тигра - Марија Јованић
Зов тигра - Марија Јованић
Violeta Djuric
 
Серенгети - Милош Добродолац
Серенгети - Милош ДобродолацСеренгети - Милош Добродолац
Серенгети - Милош Добродолац
Violeta Djuric
 
Шар планина - Милица Михајловић
Шар планина - Милица МихајловићШар планина - Милица Михајловић
Шар планина - Милица Михајловић
Violeta Djuric
 
Краљевски национални парк - Александар Ђурић
Краљевски национални парк - Александар ЂурићКраљевски национални парк - Александар Ђурић
Краљевски национални парк - Александар Ђурић
Violeta Djuric
 
Плитвичка језера - Милица Милићевић
Плитвичка језера - Милица МилићевићПлитвичка језера - Милица Милићевић
Плитвичка језера - Милица Милићевић
Violeta Djuric
 

More from Violeta Djuric (20)

Адаптације, животне форме и еколошка валенца
Адаптације, животне форме и еколошка валенцаАдаптације, животне форме и еколошка валенца
Адаптације, животне форме и еколошка валенца
 
Народи света - Јапанци
Народи света - ЈапанциНароди света - Јапанци
Народи света - Јапанци
 
Бербери Ирена Икер
Бербери Ирена ИкерБербери Ирена Икер
Бербери Ирена Икер
 
Туарези
ТуарезиТуарези
Туарези
 
Биологија ћелије
Биологија ћелијеБиологија ћелије
Биологија ћелије
 
Кронова болест - Л.Вудраговић
Кронова болест - Л.ВудраговићКронова болест - Л.Вудраговић
Кронова болест - Л.Вудраговић
 
Менкесова болест - Кантар К.
Менкесова болест - Кантар К.Менкесова болест - Кантар К.
Менкесова болест - Кантар К.
 
Гошеова болест - А. Васић
Гошеова болест - А. ВасићГошеова болест - А. Васић
Гошеова болест - А. Васић
 
Прогерија - А. Трифуновић
Прогерија - А. ТрифуновићПрогерија - А. Трифуновић
Прогерија - А. Трифуновић
 
Какаду Невена Стојисављевић
Какаду Невена СтојисављевићКакаду Невена Стојисављевић
Какаду Невена Стојисављевић
 
Загађивање вода - физичко, хемијско и биолошко
Загађивање вода - физичко, хемијско и биолошкоЗагађивање вода - физичко, хемијско и биолошко
Загађивање вода - физичко, хемијско и биолошко
 
Физички, хемијски и биолошки загађивачи
Физички, хемијски и биолошки загађивачиФизички, хемијски и биолошки загађивачи
Физички, хемијски и биолошки загађивачи
 
Дисање 27.3.2020.
Дисање 27.3.2020.Дисање 27.3.2020.
Дисање 27.3.2020.
 
Дисање - 25.3.2020.
Дисање - 25.3.2020.Дисање - 25.3.2020.
Дисање - 25.3.2020.
 
Фиорланд - Алекса Бојић
Фиорланд - Алекса БојићФиорланд - Алекса Бојић
Фиорланд - Алекса Бојић
 
Зов тигра - Марија Јованић
Зов тигра - Марија ЈованићЗов тигра - Марија Јованић
Зов тигра - Марија Јованић
 
Серенгети - Милош Добродолац
Серенгети - Милош ДобродолацСеренгети - Милош Добродолац
Серенгети - Милош Добродолац
 
Шар планина - Милица Михајловић
Шар планина - Милица МихајловићШар планина - Милица Михајловић
Шар планина - Милица Михајловић
 
Краљевски национални парк - Александар Ђурић
Краљевски национални парк - Александар ЂурићКраљевски национални парк - Александар Ђурић
Краљевски национални парк - Александар Ђурић
 
Плитвичка језера - Милица Милићевић
Плитвичка језера - Милица МилићевићПлитвичка језера - Милица Милићевић
Плитвичка језера - Милица Милићевић
 

Биологија и нивои организације живих бића

  • 1. 1 БИОЛОГИЈА – ПРЕДМЕТ И ЗАДАЦИ Биологија – наука о животу, живим организмима и законитостима заједничким за цео живи свет – врло је стара природна наука. Наиме, човек још од прастарих времена покушава да протумачи појаве око себе, да схвати природна догађања и своје место у њима. Предмет биолошких истраживања су биљке, животиње и човек, па тако постоје три области биологије: ботаника, зоологија и антропологија. У оквиру биолошког истраживања развиле су се и многобројне биолошке дисциплине: - морфологија – проучава спољашњи облик и грађу организама; - анатомија – проучава унутрашњу грађу организама и његових органа: - физиологија и биохемија – проучавају животне процесе ћелија органа, органских система и организма као целине; - цитологија – проучава жива бића на нивоу ћелија; - хистологија – бави се проучавањем ткива; - генетика – проучава законитости по којима се преносе наследне особине; - молекуларна биологија – проучава процесе развића особина на молекулском (биохемијском) нивоу; - органска еволуција – проучава законитости историјског развоја живог света; - екологија – проучава међуодносе свих живих бића и спољашње средине. Све више се развијају и дисциплине као што су биоенергетика, ендокринологија, ензимологија, генетичко инжењерство и друге. Развој тих научних дисциплина омогућава целовитије сагледавање органског састава биљака, животиња и човека. ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ЖИВИХ БИЋА Жива бића поседују особине по којима се разликују од неживе природе, а то су: Ћелијска грађа тела. – Ћелија је основна јединица грађе свих живих бића1. Свака ћелија је и функционална јединица организоване живе материје, у којој се одвијају многобројни сложени биохемијски процеси. Метаболизам (размена материја). – Сва жива бића користе у исхрани разноврсна органска једињења. Биљке које имају зелени пигмент (хлорофил) могу процесом фотосинтезе да стварају из неорганских једињења (вода, минералне соли, угљен-диоксид), уз помоћ Сунчеве енергије, сложена органска једињења (шећер, масти и беланчевине). Зелене биљке су, дакле, произвођачи органских једињења у природи и називају се аутротрофни организми. За разлику од зелених биљака, биљке без хлорофила и животиње користе готову органску храну и називају се хетеротрофним организмима. У ћелијама се, у присуству кисеоника, сложена органска једињења разграђују у једноставнија при чему се ослобађају угљен-диоксид, вода и енергија. Уз помоћ ослобођене енергије у ћелијама се стварају једињења неопходна за раст, развој и функционисање организма. Разградња и изградња органских једињења чине непрекидан животни процес у ћелијама, који се назива метаболизам ћелије. 1 Неки организми састоје се само од једне ћелије (једноћелијски организми), док су други изграђени од великог броја ћелија (вишећелијски организми).
  • 2. 2 Дисање је процес карактеристичан за сва жива бића. У овом процесу, који непрекидно траје и одвија се у свакој живој ћелији, ослобађа се енергија неопходна за остале животне процесе. Надражљивост је способност живих бића да реагују на различите врсте дражи (светлост, топлота, мирис, храна, звук). Организми једноставније грађе одговарају на драж читавим телом, док сложенији организми реагују на дражи преко појединих ћелија или одређених чулних органа. Кретање је једна од карактеристика живе материје. Може се манифестовати као промена места у простору код непричвршћених организама или као промена положаја тела, односно појединих органа – код причвршћених организама. Прилагођавање (адаптација) условима спољашње средине представља својство које омогућава еволуцију живог света. С обзиром на чињеницу да фактори спољашње средине показују велику варијабилност у времену и простору, организми својом грађом и начином живота морају, на адекватан начин, да се прилагођавају таквим условима. Размножавање је способност организма да ствара потомство слично себи. Може да буде бесполно и полно. При бесполном размножавању нови организам може настати простом деобом, пупљењем, спорама или деловима тела (вегетативно). Полно размножавање је одлика већине живих бића. При овом размножавању долази до спајања полних ћелија – гамета. У том процесу ствара се оплођена јајна ћелија – зигот, из које се развија нов организам. Наслеђивање је процес преношења наследних особина из претходних у следеће генерације и развој одговарајућих особина у садејству са факторима средине. Растење и развиће. – Као резултат размене материја јавља се нагомилавање органских једињења у цитоплазми ћелија. Услед тога ћелије расту и увећавају своју запремину, а затим се деле. Деобом ћелија и њиховим увећавањем организам расте и развија се. Старење и смрт. – После потпуног развића организма постепено наступа старење, које се завршава смрћу. НИВОИ ОРГАНИЗАЦИЈЕ БИОЛОШКИХ СИСТЕМА Основна јединица грађе и функције свих живих бића је ћелија. Она може представљати цео организам (једноћелијска жива бића), а може образовати системе вишег реда – ткива, органе и системе органа. Организам је интегрисан систем вишег реда. У њему се налази већи број органа између којих постоји сталан узајамни однос, што обезбеђује јединствену анатомску и функционалну целину. Организам је систем који се самостално одржава у природним условима, репродукује и прилагођава условима спољашње средине. Фосилни подаци указују на то да су прве ћелије на земљи биле једноставне грађе и да су наликовале данашњим бактеријама. У току еволуције од ове ране ћелије настала су два основна типа које постоје и данас: прокариотска и еукариотска ћелија. Особине Прокариотска ћелија Еукариотска ћелија Величина ситна крупна Једро нема има Органеле нема има Генетичка информација ДНК кружна са мало протеина ДНК линеарна са пуно протеина Рибозоми ситни крупни
  • 3. 3 Прокариоти су бактерије и модрозелене алге, док сви остали организми сачињавају велику групу еукариота. ГРАЂА И СТРУКТУРА ЋЕЛИЈЕ И ЋЕЛИЈСКИХ ОРГАНЕЛА Биолошка дисциплина која се бави проучавањем ћелије, њеног облика, грађе, функционалне организације и животних процеса у њој назива се цитологија. Ћелија (cellula) представља најмању анатомску и функционалну јединицу човековог организма, способну да обавља одређене активности. У другој половини 17. века енглески научник Роберт Хук, посматрајући под микроскопом комадић плуте, приметио је да се она састоји од безброј ситних делова које је назвао ћелијама. Ћелија је основна градивна и функционална јединица свих живих бића. Од ћелија су изграђена ткива и органи. Ћелија је функционална јединица јер је функционисање организма резултат активности његових ћелија. Ћелије су, такође, јединице размножавања, наслеђивања, растења и развића. Живот сваког организма почиње од ћелије. У телу одраслог човека има око сто трилиона ћелија. Ћелије могу да буду различите величине, од микроскопски мале до макроскопски великих, као што су јајашца риба и водоземаца, а д се и не спомињу импозантне величине птичјих јаја (кокошје, гушчије, нојево...). И према облику ћелије су веома различите. Најчешће су округле, али их има и овалних, дугуљастих, плочастих, цилиндричних и звездастих (Слика 1). Слика 1. – Различити облици ћелија Хемијски састав ћелије чине неорганске и органске материје: вода, минералне соли, протеини (беланчевине), угљени хидрати (сахариди), липиди (масти) и ензими. Вода је основни неоргански састојак ћелија. У њима се налази у различитом проценту – у неким ћелијама и до 96%. Ћелије човековог тела које садрже највише воде су ћелије мозга. Оне имају и до 85% воде. Вода је неопходна за одржавање активности ћелије и представља средину у којој се одвијају биохемијски и метаболички процеси. Она је универзални растварач многих неорганских и органских материја. Ове материје, растворене у води, лако се транспортују из ћелије у ћелију. Минералне соли се у ћелији налазе као засебни елементи, као органска или као неорганска једињења. У ћелији се налазе у облику соли: фосфата, карбоната, хлорида, сулфата, или у облику јона: натријума, калијума, хлора, калцијума, магнезијума, фосфора... Протеини (беланчевине) су органске материје које су грађене од амино-киселина. У природи је познато око 70 различитих амино-киселина, од којих само 20 улази у састав живих бића. Величина, облик и функција протеина зависе од броја, врсте и редоследа амино-киселина од којих се састоје. Угљени хидрати су органска једињења који имају градивну и енергетску функцију у ћелијама. Из угљених хидрата ћелије добијају енергију која је везана за једињење АТР (аденозин-трифосфат), универзални биолошки акумулатор енергије.
  • 4. 4 Масти или липиди су органска једињења која улазе у састав ћелијске мембране, а представљају и основни резервни материјал из којег се ослобађа енергија. Оне су најбогатије везаном хемијском енергијом и као такве представљају извор енергије депоноване у ћелијама масног ткива. Ензими су, по хемијској природи, беланчевине које садрже да активирају и усмеравају ток различитих биохемијских реакција. Грађа ћелије. – Иако је ћелија основна градивна и функционална јединица свих живих бића, то не значи да је и њена грађа једноставна (Слика 2). Напротив, ћелија је врло сложеног састава и има много функција, чије јединство омогућава одржавање саме ћелије као живе јединице. Ћелија је отворен систем који је, путем промета материја, у сталној вези са спољашњом средином. Слика 2. – Грађа ћелије Ћелијска мембрана одваја цитоплазму и њен садржај од околне средине, те одређују облик ћелије. Она је танка и еластична. Ћелијска мембрана обавија ћелију, даје јој облик, одређује њену величину и штити је од различитих утицаја. Преко ње се обавља константна размена материја са околином – селективно пропустљива. Овакву грађу имају и све мембране код ћелијских органела. У изградњи ћелијске мембране учествују липиди, протеини и угљени хидрати(Слика 3). Двоструки липидни слој у који су уграђени протеини, који функционишу као ензимски системи омогућавају преношење различитих молекула у ћелију и ван ње. На површини ћелије налази се зона богата угљеним хидратима означена као гликокаликс. Слика 3. – Ћелијска мембрана
  • 5. 5 Преко ћелијске мембране одвија се селективан транспорт материја између ћелије и околине. Улазак материје у ћелију може да буде пасиван и активан. Пасиван процес одвија се на основу физичких законитости, а активан уз одређене биохемијске процесе. Транспорт материје кроз ћелијску мембрану одвија се процесима дифузије, филтрације, осмозе и активним транспортом. Дифузија је физички процес који је увек условљен постојањем разлике у концентрацији материја. Већи број молекула дифундује са места њихове веће концентрације ка месту мање концентрације. То се дешава док се концентрације на изједначе (Слика 4). Слика 4. – дифузија и осмоза Филтрација је процес условљен постојањем разлике у притисцима са обе стране ћелијске мембране. Стога ће са места високог притиска молекула ићи ка месту нижег притиска, независно од концентрације (Слика 5). Слика 5. – филтрација Осмоза је процес током којег се врши дифузија молекула два раствора различите концентрације кроз мембрану која има селективну пропустљивост. Селективно пропустљиве су оне мембране које једне молекуле или јоне пропуштају, а друге не пропуштају уопште, или их пропуштају у мањој мери (Слика 4). Активан транспорт односи се на активан процес преласка молекула из средине мање концентрације у средину веће концентрације. Да би се овај процес одвијао, потребна је енергија и мора постојати носач. Енергија и носач омогућују молекулу да пређе са места мање концентрације на место веће концентрације. Слика 6. – активни транспорт Пиноцитоза је способност ћелије да испушта протоплазматичне наставке којим хвата макромолекуле (Слика 7), увлачи их у цитоплазму и разлаже на основне састојке (нпр. када леукоцити разлажу бактерије). Слика 7. – пиноцитоза
  • 6. 6 Цитоплазма чини основни и највећи део ћелије. У цитоплазми се одвијају сложени процеси биоситезе протеина, масти и угљених хидрата. У њој се налазе ћелијске органеле које имају специфичне облике, грађу, хемијски састав и улогу. Ендоплазматични ретикулум је ћелијска органела која је грађена од система мембрана које се увлаче у виду каналића и проширења у цитоплазму (Слика 8). Простиру се и одржавају комуникацију између једрове опне и ћелијске мембране. За спољашњу површину мембране ендоплазматичног ретикулум везују се рибозоми у време када се у њима синтетишу протеини – гранулирани ендоплазматични ретикулум. Ендоплазматични ретикулум на коме никада нису присутни полирибозоми означен је као глатки (агранулирани) ендоплазматични ретикулум. Слика 8. – Ендоплазматични ретикулум Лизозоми су ћелијске органеле углавном лоптастог облика, оивичене једноструком мембраном (Слика 9). Садрже хидролитичке ензиме и у њима се разграђују различити молекули и делови ћелије који јој више не користе. Имају значајну улогу у ћелијском метаболизму. Слика 9. – Лизозоми Рибозоми су ћелијске органеле у којима се обавља процес синтезе протеина. Сваки рибозом се састоји од велике и мале субјединице. Субјединице се у време синтезе протеина спајају и образују комплетну ћелијску органелу. Низ рибозома који је везан за мембране ендоплазматичног ретикулума назива се полирибозом (Слика 10). Слика 10. - рибозоми Голџијев апарат је систем густо пакованих мембрана са којих полазе везикуле са упакованим метаболичким продуктима ћелије (Слика 11). Обично се налази у близини једра и њихов број варира у зависности од типа ћелија. Нарочито их пуно има у ћелијама жлезданог ткива јер им је основна улога да учествују у секреторним функцијама ћелије. Слика 11. – Голџијев апарат
  • 7. 7 Митохондрије су такође органеле са двојном мембраном (Слика 12). Спољашња мембрана је глатка и пропустљива за велике молекуле, док је унутрашња мање пропустљива и гради читав них набора који се називају кристе, које улазе у унутрашњост митохондрије чиме значајно повећавају укупну површину. Сви процеси који се одвијају у ћелији, и процеси синтезе и процеси разградње, у некој од својих фаза захтевају утрошак енергије. Ове органеле су главни извори енергије па их зову ''топлане'' ћелије. Најзначајније једињење које је богато енергијом у митохондријама је АТР, аденозин трифосфат (АТР). На површини унутрашње мембране у виду чворића налазе се ензими који омогућавају процес ћелијског дисања. У митохондријама се налазе мали молекули митохондријске ДНК и рибозоми. АDP + вишак енергије = АТP АТP – енергија = АDP Слика 12. – Митохондрије Једро лат.nucleus грч.caryon Најчешће је лоптастог облика и заузима централни положај у ћелији. Ћелије су обично једноједарне, ређе двоједарне или вишеједарне. (хифе гљива и попречно пругасти мишићи су вишеједарни). Црвена крвна зрнца по формирању имају једро, које за кратко време изгубе и због тога живе 120 дана. Једров омотач састоји се од две мембране. На површини мембране која је у додиру са цитоплазмом, спољашње мембране једровог овоја, налазе се рибозоми. Ова мембрана се наставља на ендоплазматични ретикулум. Једров омотач има поре чиме је успостављена веза са цитоплазмом. У области пора унутршња мембрана је у вези са спољашњом. Кроз поре информациона и рибозомална РНК (рибонуклеинска киселина) прелазе из једра у цитоплазму, а из цитоплазме у једро улазе протеини. Унутрашњост једра је испуњена нуклеоплазмом, кариоплазмом – течном компонентом у којој се налази хроматински материјал (Слика 13). Највећи део метаболичких активности ћелије у интерфази обавља се у једру. Једро има и водећу улогу у току деобе ћелија. Основна физиолошка улога једра је да управља синтезом РНК. У нуклеоплазми се јасно запажа и једна, најчешће лоптаста структура повезана са хроматинским материјалом, а означена је као једарце, нуклеолус. Једарце је место синтезе РНК и рибозома. Слика 13. - Једро Унутрашњост једра је испуњена нуклеоплазмом у коме се налази хроматин. (хрома-боја, сома-тело). Еухроматин – активни делови хромозома у погледу синтезе протеина, хетерохроматин – неактиван. Он у суштини представља ДНК (дезоксирибонуклеинска киселина) која у својој структури садржи и протеинске елементе који су на крају организовани у хромозоме. Њихов број, облик, величина и грађа стални су и одређени за сваку врсту. Раније се за одређивање врста узимао само њихов број па тако човек у соматским ћелијама има 46 хромозома, али исто толико имају и маслине, бели јасен, неке
  • 8. 8 врсте тропских рибица. Пошто је половина броја хромозома у телесним ћелијама пореклом од оца, а половина од мајке, постоје парови хромозома који су веома слични и називамо их хомологи хромозоми. Број хромозома у телесним ћелијама је означен као диплоидан (2n) јер садржи гарнитуру хромозома од оца и гарнитуру од мајке, док се у полним ћелијама (гаметима) налази само једна гарнитура – хаплоидан број (n). На телу сваког хромозома налази се једно сужење које је означено као центромера или кинетохор којим је хромозом подељен на два крака. Центромера увек има стално место на одређеном хромозому. На хромозому који улазе у деобу уочавају се две хроматиде, уздужне половине хромозома које су спојене у области центромере. Свака хроматида садржи по једну копију ДНК који је спирализован и добро упакован. Само у области центромере ДНК није спирализована. Од сваке хроматиде постаје нови хромозом у процесу деобе, с тиме што се у току деобе одвајање прво обави у пределу центромере јер су за њу везане нити деобног вретена. Краци хромозома могу бити исте или различите дужине у зависности од тога где се налази центромера, а она се код једног хромозома налази увек на једном месту (Слика 14). Хромозоми су носиоци наследних јединица – гена који су линеарно распоређени на хромозому. Скуп свих хромозома у гаметским ћелијама означава се као основна хроматинска гарнитура или геном. Кариотип је скуп хромозома који су карактеристични за врсту у броју, величини, облику хромозома као и у садржају гена у њима. Када хромозоме једне врсте поређамо у хомологе парове и одређене групе означавамо као кариограм. Слика 14. – Хромозоми и положај центромере Разлике између биљне и животињске ћелије. – Проучавањем биљне и животињске ћелије могу се утврдити многе сличности, али и одређене разлике. Наиме, биљна ћелија поседује једро, једно или више једараца, митохондрије, Голџијев апарат, рибозоме, ћелијску мембрану, али и дебеле ћелијске зидове, велике вакуоле и пластиде, што животињске ћелије немају. При деоби биљне ћелије могу се јасно видети хромозоми, као и код ћелија животиња. Међутим, у ћелијама биљака нема центриола. Пластиди су специфичне органеле биљних ћелија. Имају улогу у процесу фотосинтезе. Према боји пигмента, постоје три врсте пластида: хлоропласти – зелени, хромопласти – жути до црвени, и леукопласти – безбојни. ЋЕЛИЈСКЕ ДЕОБЕ И ЊИХОВ ЗНАЧАЈ Једна од основних особина живих бића јесте способност умножавања њихових ћелија, и то ћелијском деобом. Ћелије се могу делити амитозом (директна деоба), митозом (индиректна деоба) и мејозом (редукциона деоба). Амитоза је запажена код неких једноћелијских организама, а код вишећелијских само у изузетним случајевима. Процес стварања две нове ћелије одвија се равномерно и директно. Ћелијско једро се на својим крајевима издужује, а на средини сужава. Ову промену прати издуживање целе ћелије, тако да се деобом једра на два нова дела дели и цитоплазма. На тај начин настају две нове од једне старе ћелије. Процес деобе траје око два сата. Амитозом се деле бела крвна зрнца, као и ћелије при зарашћивању рана.
  • 9. 9 Митоза је много сложенији процес стварања нових ћелија. Овом деобом деле се телесне (соматске) ћелије којих има највише у организму. Митоза се одликује низом промена у цитоплазми, а нарочито у једру, пре него што се ћелија подели. Све те промене у ћелији могу се сврстати у четири фазе: профаза, метафаза, анафаза и телофаза, док се период између две ћелијске деобе назива интерфаза (Слика 15). Интерфаза је дуго раздобље (од неколико сати до неколико недеља) између две деобе. Телесна ћелија почиње свој живот пошто митотичком деобом настаје од мајке ћелије. Њен животни век траје док се и она митотичком деобом не подели на две нове ћелије кћери. Некада се интерфаза погрешно називала раздобљем мировања ћелије. Међутим, данас се зна да је то само привидно мировање јер се у том раздобљу одвијају значајне активности синтезе нове ДНК. После интерфазе следи митоза. Слика 15. – Фазе митотичке деобе Профаза траје од 30 до 60 минута. То је најдужа фаза целе деобе јер се тада одвијају највеће промене у ћелији. Центриоли се раздвајају и крећу према супротним половима ћелије. Око њих се формирају кратке нити, које касније граде деобно вретено. Истовремено се у једру кондензује хроматински материјал и образују хромозоми који се састоје од две потпуно једнаке и повезане хроматиде. Хемијски садржај хроматида чини ДНК. Даљим променама нестају једрова опна и једарце, а нити деобног вретена настављају своје издуживање. Метафаза је део митозе у коме се наставља процес деобе постављањем хромозома у раван екваторијалне плоче (метафазна плоча), тј. у средину деобног вретена. У овој фази се тачно могу утврдити број, облик и величина хромозома. Помоћу центромера они су везани за нити деобног вретена, које се размештају око центриола на супротним крајевима вретена. Деоба хромозома у области центромере означава крај метафазе. Ова фаза траје свега неколико минута. Анафаза је једна од значајнијих фаза у деоби ћелије. После деобе хромозома у области центромере, свака хроматида постаје нови хромозом и они се повлаче ка половима ћелије скраћивањем деобног вретена. При крају анафазе деле се и центриоле, тако да су у телофази на оба пола оформљени центрозоми спремни за следећу деобу. Анафаза траје око два минута, када се и наговештава подела ћелије на две нове. Телофаза је последња фаза митозе. Хромозоми тада губе видљив идентитет, утапају се у хроматин, једрова опна се реконструише, појављује се једарце, а нити деобног вретена нестају. После поделе једра (кариокинеза) следи деоба цитоплазме (цитокинеза), па се тако формирају две нове ћелије (Слика 16). Телофаза траје око 50 минута. Митозом настају две ћелије које садрже исти број хромозома колико је имала и ћелија која је почела да се дели. Број хромозома се на тај начин одржава од једне гнерације ћелија до друге, тако да све телесне ћелије једног организма имају исти број хромозома карактеристичан за ту врсту. Човек, на пример, у телесним ћелијама има 46 хромозома. Тај број хромозома назива се диплоидан, а означава се са 2n. Слика 16. – Митоза
  • 10. 10 Мејоза или редукциона деоба је посебан облик ћелијске деобе. Јавља се код свих организама, биљних и животињских, који се полно размножавају. Редукциона деоба претходи образовању полних елемената или гамета (односно мушких и женских полних ћелија). Да би се схватио процес мејозе, треба имати на уму да свака ћелија организма који се полно размножавају потиче од оплођене јајне ћелије настале спајањем два гамета родитеља – мупког (сперматозоида) и женског (јајне ћелије). Једро оплођеног јајета има, према томе две хромозомске гарнитуре. При том половина хромозома потиче из сперматозоида оца, а друга половина из јајне ћелије мајке. Парови сличних родитељских хромозома означени су као хомологи хромозоми. Укупан број хромозома оплођене јајне ћелије и свих телесних ћелија одраслог организма насталих његовом деобом означен је као диплоидан (2n). Ћелије организма (диплоидне) из којих ће се развити гамети деле се у процесу мејозе узастопно два пута и дају четири ћелије, које се диференцирају у гамете. При том се хромозоми деле само једанпут, тако да свака од четири ћелије добије свега половину диплоидног броја хромозома. На крају мејозе сваки образовани гамет садржи, дакле, редуковани или хаплоидан (n) број хромозома. Гамети су, према томе, увек хаплоидни. Када се два гамета супротног пола споје при оплођењу, у оплођеној јајној ћелији (зиготу) поново се успоставља нормалан диплоидан број хромозома (2n) са две хромозомске гарнитуре, од којих једна потиче од оца, а друга од мајке. Разликују се мејоза I и мејоза II (Слика 17). Слика 17. – Мејоза ГРАЂА И КАРАКТЕРИСТИКЕ ЖИВОТИЊСКИХ ТКИВА Ткива чине групе ћелија које имају исти начин грађе и функције и истог су ембрионалног порекла. Биолошка дисциплина која се бави изучавањем ткива назива се хистологија. У телу животиња постоје четири врсте ткива: епително или покровно, везивно или потпорно, мишићно и нервно.
  • 11. 11 Епителна ткива Епителна ткива саграђена су од густо збијених ћелија које формирају континуиран слој. Такви слојеви покривају спољашњу површину тела или облажу унутрашње шупљине појединих органа и одводних канала. Основна улога овог ткива је заштитна. Нека епителна ткива – епители, саграђена су од ћелија распоређених само у једном слоју – једнослојни епител, а друга од ћелија распоређених у већи број слојева – вишеслојни епител. Ћелије неких епителних ткива на својим крајевима окренутим ка шупљинама органа које облажу снабдевене су бројним трепљама – трепљасти епител. У састав чулних органа улази чулни епител, чије су ћелије снабдевене посебним наставцима способним да примају дражи. На многим местима епителне ћелије имају способност да луче различите материје (слуз, хормоне, ензиме...) – жлездани епител. Потпорна (везивна) ткива Потпорна ткива су бројна, разнолика и распрострањена у телу. Потпорна ткива повезују друга ткива и пружају потпору организму и имају значајну улогу у одбрани од страних тела. У састав везивних ткива, поред малобројних ћелија, улази и међућелијска супстанца коју луче ћелије овог ткива и знатан број влакана смештен у овој маси. Потпорна ткива су: везивно ткиво у ужем смислу, хрскавичаво, коштано (Слика 18). Слика 18. 1 – хрскавичаво ткиво; 2 – коштано ткиво; 3. – везивно ткиво Везивно ткиво у ужем смислу – је веома значајно за функционисање људског организма. Мишићи су причвршћени за кости опнама и жилама везивног ткива. Ово ткиво обавија зглобове и многе органе. Разноврсног је облика и може бити: - растресито – ретке ћелије и испреплетана везивна и еластична влакна; - мрежасто – звездасте ћелије спојено својим крацима, што им даје мрежаст изглед; - масно – ћелије у којима се нагомилава масна материја, оно је складиште резервних хранљивих материја; - еластично – садржи поред везивних ћелија и еластична влакна; - фиброзно – садржи ћелије и много фиброзних влакана, чврсто повезује органе; - слузно – ткиво сиромашно ћелијама, али богато слузавом међућелијском масом; - пигментно – ћелије садрже обојене материје – пигменте - крвно – течно везивно ткиво кога чини течна међућелијска маса (крвна плазма) и крвне ћелије. Хрскавичаво ткиво граде по две-три груписане ћелије (хондроците) обмотане заједничим омотачем и смештене у нарочита лежишта. Простори између њих испуњене су хрскавицом – међућелијском масом
  • 12. 12 која није тако чврста као коштана. Она је мекша и гипкија, што омогућава покрете појединих делова тела. Налази се у саставу зглобова, на спојевима ребара, у ушној шкољци, гркљану, душнику... Коштано ткиво садржи ћелије звездастог облика (остеоците). Оне излучују минералне супстанце (осеин) у велике међућелијске просторе. То ткиву даје чврстину. Основна функција је потпорна. Од њега је изграђен скелет. Мишићно ткиво Ћелије овог ткива (миоците) су најчешће вретенасте или цилиндричне. Оне граде мишиће и под утицајем дражи могу да се скупљају и опружају. У људском телу разликују се три врсте мишићног ткива: глатко, попречннопругасто и срчано (Слика 19). Ћелије глатког мишићног ткива су издуженог облика и имају једно једро, а миофибрили су паралелно постављени, што омогућава споре контракције глатке мускулатуре, и то без утицаја наше воље. Ове ћелије облажу зидове унутрашњих органа као што су једњак, желудац, црева, душник, мокраћна бешика, крвни судови и др. Ћелије попречнопругастог ткива су издужене и цилиндричног облика. Оне садрже више једара. Миофибрили граде карактеристичне попречне пруге које настају због разлика у финој структури појединих миофибрила, што се огледа у наизменичним светлим и тамним пољима. Ове ћелије имају способност брзог грчења и опружања, а функционишу под утицајем наше воље. Оне граде попречнопругасто мишићно ткиво које облаже скелет и тако омогућава кретање. Срчано мишићно ткиво је својом грађом слично попречнопругастом, а слично је глатком мишићном ткиву јер су независне од утицаја наше воље. Контракције тих ћелија су брзе, ритмичне и аутоматске. Слика 19. – Мишићно ткиво: 1 – попречнопругасто, 2 – глатко 3 – срчано Нервно ткиво Ово ткиво се састоји од две врсте ћелија – нервних и потпорних (Слика 20). Нервне ћелије (неурони) су вискокоспецијализоване и оне су носиоци нервне делатности. Оне имају многобројне наставке којима се међусобно додирују. Преко ових наставака спроводи се надражај од периферије до централног нервног система, а одатле до одговарајућих органа. Потпорне ћелије (неуроглије) су звездастог облика и оне дају потпору нервним ћелијама. Од овог ткива су изграђени мозак, кичмена мождина, нерви и ганглије. Слика 20. – Нервно ткиво
  • 13. 13 Литература М. Божовић, В. Ђорђевић, Биологија за 1. разред музичке и балетске школе, Завод за уџбенике Д. Маринковић, Б. Стевановић, К. Пауновић, Биологија-екологија за 1. разред економске школе, Завод за уџбенике Ј. Ђорђевић, Биологија за 7. разред основне школе, Завод за уџбенике http://www.bionet-skola