Музичка школа, ФА

1. 1
КОСТИ И МИШИЋИ ЧОВЕКА
Највећи број животињских организама поседује скелет као чврсту и компактну творевину. Он се налази
око тела код еволутивно старијих животињских група, или у телу – код еволутивно млађих
животињских група (кичмењака и човека). Скелет има заштитну и потпорну улогу. Као потпорни
орган, он обезбеђује заштиту и потпору меканим деловима тела, даје чврстину телу, служи као ослонац
мишићима и омогућује кретање.
Разликују се два основна типа скелета:
- спољашњи (егзоскелет) и
- унутрашњи (ендоскелет).
Скелет свих кичмењака је унутрашњи и по својој грађи и функцији веома је сличан код различитих
група кичмењака.
ГРАЂА И ВРСТЕ КОСТИЈУ
Све кости човека, складно распоређене и повезане, чине скелет или костур. Он пружа потпору
организму, штити унутрашње органе и даје телу чврстину, а повезан са скелетним мишићима
омогућава кретање (Слика 1).
Слика 1. – Скелет човека
Грађа костију. – У састав скелета улазе кости, хрскавица и везивно ткиво. Кости су изграђене од
коштаног ткива чије су ћелије звездастог облика и имају наставке на површини, којима се додирују.
Између ћелија налазе се велики међућелијски простори испуњени чврстом коштаном масом коју

2. 2
излучују коштане ћелије. Коштана маса састоји се од протеинске супстанце осеина и минералних
материја калцијум-карбоната и калцијум-фосфата. Осеин даје гипкост костима, а минералне материје –
чврстину. Количина осеина у костима смањује се током живота, док се количина наталожених
минералних соли повећава.
Међућелијска коштана маса је прожета коштаним каналима (Хаверзови канали) у којим се налазе крвни
судови и огранци нерава (Слика 2).
Слика 2. – Коштане ћелије
Око коштаних канала су распоређене коштане ћелије у концентричним круговима. Нерви чине кост
осетљивом, а крв кроз крвне судове снабдева
коштано ткиво хранљивим материјама. Неколико
површинских слојева коштаних ћелија чине
покосницу. Унутрашњи слојеви покоснице
састоје се од живих ћелија које могу да се деле,
обнављају и стварају нове слојеве коштаног
ткива. То омогућава раст и зарашћивање прелома
костију. Испод покоснице налази се чврста
коштана маса са шупљином у средини, која је
испуњена коштаном сржи (Слика 3).
Слика 3. – Кост
Облик и величина костију могу бити различити, а зависе од места и улоге коју кости имају у
организму. На основу тога разликују се: дуге (цевасте) кости, кратке кости и пљоснате кости.
Дуге или цевасте кости су кости удова. Ове кости на крајевима имају проширења (јабучице), а део
између два проширења назива се тело кости. У њему се налази централна шупљина испуњена
коштаном сржи. Код младих особа коштана срж је ружичаста и у њој се образују црвена и бела крвна
зрнца. Са старењем она постаје жута услед нагомилавања масног ткива и губи наведену функцију.
Јабучице су испуњене сунђерастим коштаним ткивом са пуно шупљина у којима се налази црвена
коштана срж. У црвеној коштаној сржи образују се крвне ћелије током целог живота.
Кратке кости улазе у грађу шаке и стопала и испуњене су сунђерастим коштаним ткивом.
Пљоснате кости граде лобању, грудни кош (ребра и грудница) и карлични појас. Током целог живота у
њиховој сржи стварају се крвне ћелије.

3. 3
На скелету човека разликују се: кости главе, кости трупа и кости удова.
Кости главе човека чине кости лобање и кости лица. Кости лобање образују лобањску чауру у којој се
налази мозак. Кости лобање и лица су спојене шавом и непокретне су, изузев доње вилице која је
везана зглобом за лобању.
Кости трупа су кичмени стуб или кичма, ребра и грудна кост. Кичмени стуб је основни део скелета, за
који се везују сви остали скелетни делови. Он се састоји од 33 до 34 кичмена пршљена, који се
надовезују један на други. Кичмени стуб има облик двоструког
латиничног слова S, што омогућава усправно држање тела и чини га
еластичнијим. У састав кичменог стуба улазе: 7 вратних, 12 грудних
(леђних), 5 слабинских, 5 крстачних (сраслих у крсну кост) и 4-5
репних (сраслих у репну кост) пршљенова (Слика 4). Пошто су кичмени
пршљенови нанизани један изнад другог, отвор који постоји на сваком
пршљену образује кичмени канал, у коме се налази кичмена мождина.
Према облику и грађи, први и други вратни пршљен разликују се од
свих осталих. Први је носач главе (атлас), чије је тело веома редуковано
и он може да се обрће око израштаја другог вратног пршљена – обртача
(епистрофеус). Захваљујући томе глава се може окретати лево и десно.
Између пршљенова (коштани елементи) налази се хрскавичави дискоси
(еластична веза) који имају облик дискова са меким средиштем, што
омогућава вертикално оптерећивање и савијање кичме. Ребра су дуге,
пљоснате, узане и лучно савијене кости. Има их дванаест пари. Првих
седам пари ребара спајају се са предње стране преко ребарних
хрскавица са грудном кости. Следећа три пара спојена су хрскавицом са
седмим паром ребара и грудном кости. Последња два пара ребара са
предње стране тела слободно се завршавају и називају се вита ребра
(слика 5).
Слика 4. – Кичмени стуб
Грудница је пљосната кост која са предње стране уоквирују
грудни кош. Тако распоређени, грудни пршљенови, ребра и
грудна кост граде дупљу – грудни кош, у коме су смештени
и заштићени највиталнији органи: плућа, срце и крвни
судови (Слика 5).
Кости удова сачињавају: рамени појас и кости горњих
удова, те карлични појас и кости доњих удова.
Рамени појас чине две лопатице и две кључњаче. Лопатице
су кости троугластог облика, које са задње стране грудног
коша належу на ребра. Кључњаче су у вези са лопатицом са
једне стране, а са друге стране са грудном кости. Кључњача
и лопатица заједно граде чауру раменог зглоба.
Слика 5 – Кости грудног коша
Покретни део горњих удова чине кости руке: рамењача, лакатна кост, жбица и шака.

4. 4
У раменом делу налази се кост – рамењача, која са лопатицом и кључњачом гради покретну зглобну
везу – раме. Она је у лакту зглобно повезана са лакатном кости и жбицом. На лакатној кости постоји
израштај који онемогућава савијање руке уназад.
У грађи шаке разликују се (Слика 7):
- корен шаке, који се састоји од осам костију групињаних у два реда,
- грана шаке, коју чине пет дужих костију, и
- прсти, којих има пет, са по три кратке кошчице у сваком прсту, осим палца који има две кости.
Карлични појас чине три парне кости: бедрењача,
препоњача и седњача. Код одраслог човека оне су
међусобно срасле и заједно са крстачном кости граде
карличну дупљу. Заједно са бутном кости граде
зглобну везу – кук (Слика 6). Покретни део доњих
удова граде следеће кости: бутна, голењача и
лишњача, као и кости стопала. Кости доњих
екстремитета у куковима су везане за карлични појас.
Горњи део ноге чини бутна кост. На њу се надовезују
две паралелне кости: голењача са предње и лишњача
са задње стране. Оне су са бутном кости спојене
зглобом – у колену. Чашица на једној страни колена
спречава савијање ноге унапред.
Слика 6. – Карличне кости
У грађи стопала разликују се (Слика 7):
- корен стопала, који се састоји од седам костију (највећа је петна кост),
- грана стопала, коју чине пет дужих костију и
- прсти, којих има пет и сличне су грађе као прсти руке, осим што су мање покретљиви, а палац је
примакнут уз остале прсте.
Највећа кост у телу човека је бутна кост, а најмање су слушне кошчице – чекић, наковањ и узенгија,
које не улазе у састав скелета, већ у састав чула слуха.
Слика 7. – Кости стопала и шаке

5. 5
ВЕЗЕ ИЗМЕЂУ КОСТИЈУ
Све кости човековог тела међусобно су повезане непокретном, еластичном или покретном везом.
Непокретно су везане пљоснате кости које улазе у састав лобање. По њиховим ивицама налазе се
удубљења и испупчења, која улазе једно у друго образујући тако чврсту и непокретну везу – шав. Све
кости лобање и лица везане су шавом, изузев доње вилице. Она је покретно зглобљена са лобањом, што
омогућава покрете при жвакању и говору.
Веза између покретних и непокретних костију је еластична и она омогућава покрет. Еластичну везу
између костију чини хрскавица, која међусобно повезује кичмене пршљенове, као и ребра са
грудницом. Ова веза је ограничено покретна.
Дуге кости удова повезане су покретном везом која се назива зглоб. Њега чине задебљали крајеви
костију: на једној кости налази се испупчење – јабучица зглоба, а на другој удубљење – чашица зглоба.
Јабучица улази у чашицу и у њој може слободно да се покреће. Површине јабучице и чашице
превучене су глатком хрскавицом. У сваком зглобу, између две суседне кости, налази се зглобна
шупљина испуњена малом количином слузаве зглобне течности. Ова течност подмазује зглоб,
умањујући трење између зглобних површина, што олакшава покрете зглобова. Зглобна шупљина је
херметички затворена везивним омотачем – зглобном чауром, због чега кости зглоба присно належу
једна уз другу. Зглоб са спољашње стране учвршћују мишићи, који грчењем и опружањем покрећу
коштане полуге, а компактност зглобне везе омогућују лигаменти – везивне влакнасте творевине које
се састоје из густих, дебелих и јаких влакана колагена.
ГРАЂА И ВРСТЕ МИШИЋА
Мишићи су органи који омогућавају покрете појединих делова тела, као и рад унутрашњих органа, и
чине скоро половину телесне тежине човека. У човечјем телу они представљају телесну мускулатуру.
Мишићи се састоје од мишићног ткива, а мишићно ткиво од мишићних ћелија. Постоје три врсте
мишићних ћелија: глатке, попречнопругасте и срчане.
Мишићно ткиво састоји се од мишићних ћелија – миоцита, вретенастог или цилиндричног облика. Ове
ћелије имају способност грчења, тј. контраховања под дејством дражи. Заједничка особина свих
мишићних ћелија јесте присуство контрактилних влакана или миофибрила, који им омогућавају грчење
и опружање. Контракција се обавља интеракцијом два протеина: актина и миозина. За раздвајање ова
два протеина (које резултира скраћивањем или издуживањем мишића) неопходна је енергија, која се
ослобађа разлагањем аденозин-трифосфата (АТР).
Глатке мишићне ћелије улазе у састав глатког мишићног ткива, а ово ткиво чини зидове унутрашњих
органа: једњака, желуца, црева, душника, мокраћне бешике, крвних судова, жучне кесе, јајовода,
утеруса (материце). Сви ти органи изводе споре покрете. Ћелије глатког мишићног ткива су издуженог
облика и имају једно једро, а миофибрили су паралелно постављени, што омогућава споре контракције
глатке мускулатуре, и то без утицаја наше воље.
Попречнопругасте мишићне ћелије улазе у састав попречнопругастог мишићног ткива, које гради
попречнопругасте мишиће. Ћелије овог ткива су издужене и цилиндричног облика. Оне садрже више
једара. Миофибрили граде карактеристичне попречне пруге које настају због разлика у структури
појединих миофибрила, што се огледа у наизменичним светлим и тамним пољима (актин – светле
пруге, миозин – тамне пруге). Ове ћелије имају способност брзог грчења и опружања, а функционишу
под утицајем наше воље.

6. 6
Попречнопругасте мишићне ћелије обавијене су танком мембраном – сарколемом. Више таквих ћелија,
односно мишићних влакана груписано је у снопиће који су обавијени танком везивном опном. Више
снопића обавијених заједничком опном чине снопове, а снопови груписани и повезани заједничком
опном граде мипић. Везивни омотач обавија мишић и на његовим крајевима завршава се тетивама које
спајају мишиће са костима (Слика 8).
Слика 8. – Грађа мишића
Попречнопругасти мишићи називају се још и скелетни због тога што облажу скелет и дају облик и
чврстину телу. То су мишићи удова, врата, међуребарни, леђни, трбушни и други. Они омогућавају
покрете појединих делова тела. Међутим, многи мишићи из ове групе, као што су фацијални, мишићи
очних капака, језика и дијафрагме, не покрећу скелет. Већин попречнопругастих мишића може се
активирати, осим рефлексно, и вољним импулсима који полазе из моторних зона коре великог мозга.
Срчане мишићне ћелије граде срчано мишићно ткиво, а оно улази у састав срчаног мишића, односно
срца. Срчано мишићно ткиво је слично попречнопругастом, а у финционалном погледу слично је
глатком мишићном ткиву. Његове ћелије имају већи број једара, а миофибрили су су
попречнопругасти. Ћелије имају и наставке којима се међусобно повезују. Срчани мишић нема моторне
плоче ни тетиве. Рад срца није под утицајем воље човека.
Према облику, а у зависности од места на којем се налазе и функције коју врше, скелетни мишићи могу
бити:
- вретенасти (мишићи удова),
- плочасти (мишићи трбушног зида),
- тракасти (вратни мишићи који омогућавају покрете главе),
- лепезасти (мишићи лица и грудног коша) и
- прстенасти или кружни (затварају неке унутрашње органе, на пример желудац и мокраћну
бешику, а налазе се и око уста, очију и других отвора на телу).
ВЕЗЕ МИШИЋА И НЕРАВА – МОТОРНЕ ПЛОЧЕ
Попречнопругасти мишићи имају мрежу крвних судова и нервних влакана. Нервна влакна омогућавају
преношење нервних импулса из моторних центара до мишића, при чему мишић реагује грчењем. Места
где се нервни завршеци спајају са мишићним влакнима називају се моторне плоче. Преношење нервног
импулса, односно место на коме се то преношење остварује назива се неуромишићна синапса. Нервни
импулси се не преносе са нервне на мишићну ћелију директно, већ у том процесу учествује нарочита
хемијски активна супстанца која се назива ацетилхолин. Он спада у групу једињења означених као
неуротрансмитери јер се помоћу њих нервни импулсе преносе са једне на другу ћелију. Када нервни

7. 7
импулс стигне до нервних завршетака у области моторне плоче, он узрокује излучивање ацетилхолина
из нервних завршетака. Ацетилхолин прелази на моторну плочу, изазива биоелектричне појаве и ствара
се акциони потенцијал. У мишићним ћелијама акциони потенцијал изазива механички покрет, односно
грчење мишића.
ОСОБИНЕ МИШИЋА
Сви мишићи човековог тела имају три основне карактеристике: еластичност, надражљивост и
контрактилност.
Еластичност је особина мишића да се под утицајем надражаја контрахују и да се по престанку његовог
деловања врате у првобитно стање. Надражљивост је способност мишића да на надражај реагује
контракцијом – грчењем. Само драж одређене јачине може да изазове надражај. Најмања јачина дражи
која може да изазове надражај назива се праг дражи. Дражи по својој природи могу бити механичке,
хемијске и електричне. Надраживање мишића за обављање вољних покрета врши се путем нервних
влакана из нервних центара. Са нервних влакана надражај се преноси на мишиће преко нервно-
мишићне творевине – моторне плоче. Моторна плоча се може паралисати помоћу специјалних материја
и на тај начин спречити преношење надражаја на мишић, а самим тим и покрет мишића.
Тако, на пример, егзотични отров кураре, који се добија из неких тропских биљака Јужне Америке,
паралише функцију моторних плоча. Овим отровом Индијанци премазују врхове својих стрела које
користе у лову. Дејством отрова животиња се паралише, али мозак наставља да ради и она је при пуној
свести. Међутим, долази до гушења јер се онемогућава рад респирационих мишића.
Контрактилност (грчење) представља способност повратне реакције мишића. Свако грчење мишића
праћено је његовим скраћивањем, односно повећањем дебљине. Захваљујући контрактилној особини
мишића организам обавља огроман број физиолошких и других функција (респирација, циркулација,
локомоција, екскреција, узимање хране итд.). Контрација се обавља интеракцијом два протеина: актина
и миозина.
ПОВРЕДЕ И ОБОЉЕЊА КОСТИЈУ, ЗГЛОБОВА И МИШИЋА
Рахитис је обољење костију изазвано недостатком витамина D, што доводи до неправилности у
окоштавању. Код оболеле деце кости остају меке и криве се. Таква деца дуго не могу да проходају.
Најчешће последице рахитиса су деформације зглоба колена, познате као икс и о-ноге, и деформација
грудног коша, позната као кокошје груди. Рахитис се спречава боравком на сунцу и правилном
исхраном.
Реуматизам је обољење коштано-зглобног и мишићног система, без јасног узрока. Испољава се болом
и отежаним покретима, што онемогућава нормалне покрете тела. Један од видова ове болести је
реуматска грозница.
Сколиоза је честа деформација кичменог стуба, нарочито код ученика. Јавља се као последица
неправилног седења у клупама и ношења школске торбе увек на истом рамену или у истој руци, те се
кичма криви на леву или десну страну. Ако се на време открије, ова деформација се може ублажити
или потпуно отклонити посебним вежбама.
Равни табани представљају деформацију стопала која настаје када се свод стопала спусти или сасвим
ишчезне, тако да табан постане раван. Равни табани отежавају ход, те изазивају замор и болове у
ногама. Особе са равним табанима треба да носе одговарајуће улошке који подижу свод, а лети да
ходају босе.

8. 8
Дископатија је болест еластичних веза између кичмених пршљенова, која код млађих особа настаје
као резултат претераног оптерећивања кичменог стуба, нарочито при скоковима и при подизању тежих
терета. Код старијих особа ова болест настаје као последица физиолошког процеса старења.
Упала тетива је запаљењски процес који захвата тетиве мишића. Манифестује се када су тетиве
преоптерећене, превише затегнуте или истегнуте, као и услед бактеријских инфекција.
Угануће настаје при великој напетости зглобне чашице, када долази до повреде слузнице, па услед
тога зглоб отиче.
Ишчашење је тежа озледа јер је ткиво зглобне чауре покидано, а зглобна јабучица искочила из зглобне
чашице.
Прелом кости је тешка повреда која се препознаје по необичном положају повређеног дела тела,
неспособности за кретање, великом болу и отоку. Разликују се затворени прелом, када је околно ткиво
само делимично озлеђено, и отворени прелом, када је околно ткиво нагњечено и искидано тако да се
створила спољашња рана из које могу да вире делови преломљених костију.
ТЕЛЕСНЕ ТЕЧНОСТИ – КРВ И ЛИМФА
Телесне течности имају улогу медијатора и транспортера. Путем ових течности ћелије врше размену
материја, односно остварују комуникацију са животном средином из које добијају хранљиве материје и
кисеоник и где излучују продукте сопствених физиолошких процеса, односно свог метаболизма.
Захваљујући сталном протоку телесних течности омогућена је целовита и сложена физиолошка
функционалност читавог организма.
Крв је течно ткиво стабилног хемијског састава, које непрекидно циркулише кроз посебан систем
капилара и крвних судова. Она преноси кисеоник и хранљиве материје до свих ћелија и у њу се
излучују продукти размене тих материја која се обавља у ћелијама (ћелијски метаболизам). Садржи
црвени крвни пигмент – хемоглобин, а у њему се налази гвожђе (Fe) за које се везује кисеоник у
процесу дисања. У телу одраслог човека има око 5 литара крви. Крв се састоји од крвне плазме (течна
компонента) и крвних ћелија које пливају у крвној плазми.Садржи затим око 80% воде, органске и
минералне материје. Боја крви може да буде светлоцрвена (оксигенисана) и тамноцрвена
(дезоксигенисана).
Крвна плазма је крвна течност без крвних ћелија. Постоје три врсте крвних ћелија: еритроцити,
леукоцити и тромбоцити (Слика 9).
Еритроцити (црвена крвна зрнца) јесу крвне ћелије
без једра. Настају у црвеној коштаној сржи која
испуњава пљоснате кости, ребра и грудницу.
Активност еритроцита траје око 2-3 месеца, после
чега се они разарају у јетри и слезини. Хемоглобин
који се при том ослобађа претвара се у жучне боје.
Еритроцити имају облик новчића и тај облик, као и
одсуство једра омогућавају боље снабдевање
кисеоником. У њима се налазе један безбојни део и
пигмент хемоглобин.
Слика 9. – Крвни елементи

9. 9
Леукоцити (бела крвна зрнца) јесу безбојне крвне ћелије које се образују у слезини, коштаној сржи и
лимфним жлездама. Они се међусобно разликују по облику, величини и унутрашњој грађи. Леукоцити
су округластог и амебоидног облика и имају једро. Пошто имају способност амебоидног кретања, они
лако пролазе кроз зидове капилара у међућелијске просторе и ткива. Такође имају способност да везују
и увлаче у своју унутрашњост бактерије и друга страна тела, где их разлажу (фагоцитоза). На томе се
заснива одбрамбени систем организма од разних вирусних и бактеријских инфекција.
Тромбоцити (крвне плочице) јесу крвне ћелије неправилног облика које имају значајну улогу у
згрушавању крви. Они се, приликом повреда крвних судова, у додиру са ваздухом слепљују, распадају
и помажу при стварању угрушка који затвара повређени крвни суд и спречава даље изливање крви. По
изласку из крвних судова крв се згрушава и формира се крвни колач. Он се на ваздуху скупља,
истискујући из себе жућкасту течност – крвни серум.
Улога крви. – Крв је телесна течност стабилног органско-минералног састава, која у организму има
вишеструку улогу:
- циркулишући кроз организам она повезује сва ткива и органе у јединствену целину,
- доноси хранљиве материје и кисеоник ћелијама,
- преноси продукте метаболизма и угљен-диоксид од ћелија у спољашњу средину,
- преноси хормоне до свих делова тела,
- има одбрамбену улогу и
- регулише сталну телесну температуру.
Лимфа је безбојна течност сличног састава као крвна плазма. Садржи само леукоците и има је много
више него крви. Она има улогу посредника између ткива и крви, а циркулише кроз посебан систем
канала – лимфоток. Лимфни судови почињу у ткивима системом капилара који прикупљају крвну
лимфу, одводе је из мањих судова у веће и, најзад, кроз два велика лимфна суда целокупна количина
лимфе доводе се у горњу и доњу шупљу вену. Лимфни систем преноси већи део течности из ткива, коју
капилари не могу да прихвате.
Лимфни чворови, слезина, и крајници представљају лимфне органе, који при инфекцијама натекну и
могу се опипати. Лимфни чворови су посебне анатомске творевине које се налазе у групама, и то у
пределу врата, пазуха, препона, око корена плућа и у трбушној дупљи. У њима се стварају леукоцити,
задржавају бактерије и страна тела. У слезини се стварају еритроцити (само током ембрионалног
живота) и леукоцити. Она служи као депо крви и гвожђа.
Крвне групе и трансфузија
Црвена крвна зрнца поседују специфичне антигене на основу којих
и одређујемо крвне групе. Еритроцити поседују неколико група
антигена, али је најважнији АБО систем (Слика 10). Постојање
одређеног антигена одређује крвну групу, па тако особа која
поседује антиген А има крвну групу А, особа која има антиген Б
има крвну групу Б, особа која има оба антигена има крвну групу
АБ, а особа која нема ниједан од два антигена има крвну групу О.
Имунски систем толерише сопствене антигене крвне групе те
Слика 10. – АБО крвни систем

10. 10
особа, на пример, са антигеном А не ствара анти-А антитело, а ствара антитело Б. Поменути феномен
важи за све крвне групе, дакле у крви крвне групе Б стварају се анти-А антитела, у крвној групи О обе
групе антитела, анти-А и анти-Б, док крвна група АБ не ствара ниједну категорију одговарајућих
антитела.
Ако се о овоме не води рачуна и особи крвне групе А трансфузијом да крв крвне групе Б, долази до
слепљивања еритроцита са антителима – аглутинације, што ствара угрушке и може да изазове
смртоносне последице.
На површини еритроцита постоји и друга група антигена која је прво откривена код Резус мајмуна и
према томе је названа резус фактор (Rh-фактор). Особе које имају овај антиген означене су као Rh-
позитивне, а особе које га немају као Rh-негативне.
Трансфузија. – Уношење крви једне особе у крвоток друге да би се надокнадила изгубљена количина
крви (због повреда, операција итд.) назива се трансфузија. Крв се даје оним особама које су изгубиле
много крви, те би без трансфузије њихов живот био угрожен.
РЕГУЛАЦИЈА РАДА СРЦА И КРВОТОК
Систем судова у организму кроз који циркулише крв чини систем органа за крвоток. Крв циркулише
кроз затворен систем судова до ткива и обрнуто. Систем органа за крвоток чине срце и крвни судови.
Срце. – Централни орган крвотока је срце (Слика 11). Снагом свог мишића срце истискује крв у крвне
судове, а она затим прелази у ткива и
поново се путем крвних судова кроз
затворен систем враћа у срце. Срце се
налази у грудној дупљи између левог и
десног плућног крила. Врх му је окренут
надоле, улево и укосо. Обавијено је
двоструком опном – срчаном марамицом.
Срце се састоји од леве и десне
преткоморе и леве и десне коморе,
међусобно одвојене срчаним залисцима.
Слика 11. – Срце
У десну преткомору срца уливају се доња и горња шупља вена. Из десне коморе полази плућна
артерија која се грана у два огранка – за свако плућно крило по један. У леву преткомору срца улазе
четири плућне вене које доводе крв из плућа. Из леве коморе полази артерија аорта. Отвори између
десне коморе и плућне артерије, као и између леве комореи аорте имају полумесечасте залиске који
спречавају повратак крви у коморе. Ток крви од десне коморе, преко плућа до леве преткоморе назива
се мали крвоток.
Горњом и доњом шупљом веном крв из тела дотиче у десну преткомору срца, а из ње у десну комору.
Из десне коморе крв се истискује у плућну артерију, која се грана у две гране – за свако плућно крило
по једна. Плућне артерије у плућима се гранају на ситније судове и капиларе. У њима се из
хемоглобина крви ослобађа угљен-диоксид, а везује се кисеоник. Крв се затим путем ситних вена улива
у четири плућне вене, а плућним венама из плућа долази преко леве преткоморе у леву комору срца.
Ток крви почев од леве коморе срца до десне преткоморе назива се велики крвоток (Слика 12).

11. 11
Слика 12. – Велики и мали крвоток
Крв се из леве коморе снажном контракцијом срца истискује у артерију аорту, којом се одводи у тело.
Аорта се грана у артерије, артерије у артериоле, а артериоле се гранају у густу мрежу капилара путем
којих се одвија размена материја између крви и ткива. Ток крви кроз капиларе веома је успорен јер је
пречник капилара мали, што је значајно за размену свих материја. У артеријским капиларима из
хемоглобина се ослобађа кисеоник, а везује се угљен-диоксид настао као резултат ћелијског
метаболизма. После обављене размене гасова крв прелази у мрежу венских капилара, затим у мање
вене које се уливају у веће, а оне у горњу и доњу шупљу вену, које се уливају у десну преткомору срца.
У срцу постоје посебни аутоматски центри који регулишу његов ритмичи рад, чак и када је изоловано
из организма. Те центре чине специјалне групе ћелија из којих полазе импулси за рад срца. Срце је
инервисано симпатичким и парасимпатичким нервних системом, који убрзавају или успоравају рад
срчаног мишића. Режим рада срца у вези је са радом других органа, те се мења под разним утицајима и
прилагођава тренутним околностима (физички рад, психичка узбуђења, сан и др.).
Артерије, капилари и вене су крвни судови кроз које крв циркулише од срце према ткивима и
обрнуто (Слика 13). Зидови артерија изграђени су од глатких мишићних и еластичних везивних
влакана. Захваљујући таквој грађи артерије су еластичне, што им омогућава да приме већу количину
крви. Брзина протицања крви кроз артерије опада идући од срца према капиларима. У капиларима је
протицање крви споро, чиме је омогућена лакша размена материја између крви и ћелија.
Вене имају танке зидове и мање су еластичне од артерија јер садрже мање мишићних и еластичних
везивних влакана. У већим венама унутрашњи слој гради кесасте облике – венске залиске. Они
усмеравају крв ка срцу и отежавају враћање крви уназад.
Слика 13. – Крвни судови

12. 12
КРВНИ ПРИТИСАК И ПУЛС
Крвни притисак је резултат рада срца и он показује максимум за време контракције срчаног мишића у
току систоле, а минимум – за време опуштања срчаног мишића у току дијастоле. Крвни притисак је
виши у великом крвотоку него у малом плућном крвотоку. Код човека средњег доба износи око
16,0/10,7 kPa или, у старим јдиницама 120/80 mm живиног стуба. Прва цифра означава систолни, а
друга дијастолни притисак.
Пулс представља ритам срчаног рада. Разликују се артеријски и венски пулс. Клинички значај има
артеријски пулс и он представља одраз срчане контракције током које се за кратко време из леве
коморе срца у артерију истисне већа количина крви, услед чега долази до еластичног истезања зидова
артерија. Број контракција срчаног мишића код одраслог човека износи 60-80 у минуту. Током сна он
се смањује на 50-60, а код деце износи око 100 контракција, тј. откуцаја срца у минуту.
ОБОЉЕЊА СРЦА И КРВНИХ СУДОВА
Здравствено стање кардиоваскуларног система је од изузетног значаја за правилно функционисање
свих сложених физиолошких процеса у организму. Обољења крвних судова могу настати из више
разлога.
Артериосклероза је обољење од којег пате већином старије особе. Болест настаје као последица
таложења холестерола, а касније и калцијумових соли у зидовима артерија и вена, услед чега оне губе
еластичност, што отежава протицање крви. Ако крви суд прсне и крв се излије у околна ткива, може
доћи до озбиљних последица, нарочито ако се то деси у мозгу или у самом срчаном мишићу.
Проширене вене представљају обољење са морфофизиолошким последицама. Најчешће се јављају на
ногама и настају као резултат слабих венских зидова и оптерећености дуготрајним стајањем на радном
месту. Крв се услед задржавања у кесастим проширењима спорије враћа у срце. Ово обољење се
најчешће лечи оперативним путем.
Упала вена јавља се као последица проширених вена у којима се почињу стварати крвни угрушци.
Болест може имати трагичне последице уколико се не предузме одговарајућа терапија.
Хипотензија је болест сниженог крвног притиска. Манифестује се у виду вртоглавице, брзог замарања,
немогућности концентрације, треперења, појаве шума у ушима и лупања срца.
Хипертензија је болест повишеног крвног притиска. Данас је врло честа због неусклађености
животних активности, начина исхране и психофизичког стања човека са животним условима средине.
Инфаркт је, у ствари, одумирање дела срчаног мишића које се јавља због зачепљења срчаних крвних
судова којима се овај орган снабдева хранљивим материјама и кисеоником. Предуслови појаве
инфаркта су артериосклероза, пушење, гојазност, хипертензија, нерационална журба, немир, страх,
стрес и друго. Особе подложне инфарктом стању су осетљивије и реагују снажније на услове средине,
климатске промене, социо-економски статус, стресне ситуације итд.
Обољења крви су: тромбоза, хемофилија, леукемија и анемија.
Тромбоза је болест која се јавља када се на зидовима крвних судова створе мање грудвице, такозвани
тромби. Они могу да се откаче са зида и да тако ''путују'' крвотоком до крвних судова у мозгу, плућима
или срцу, где узрокују њихово зачепљење, које изазива тешке последице, па и смрт.

13. 13
Хемофилија је обољење које настаје услед немогућности згрушавања крви, те тако и најмања повреда
изазива крварење које се тешко може зауставити. То је наследна болест која се чешће јавља код
мушких потомака (због начина наслеђивања).
Леукемија настаје услед хиперпродукције леукоцита, до које долази због поремећене функције
коштане сржи. То је тешка болест која се може лечити адекватном имплантацијом коштане сржи здраве
особе.
Анемија или малокрвност је обољење крви које се јавља услед смањења броја еритроцита или
количине хемоглобина у њима. Узрок су, обично, већа крварења, лоша исхрана, недостатак гвожђа,
протеина и витамина.
Литература
М. Божовић, В. Ђорђевић, Биологија за 1. разред музичке и балетске школе, Завод за уџбенике
Д. Маринковић, Б. Стевановић, К. Пауновић, Биологија-екологија за 1. разред економске школе,
Завод за уџбенике
Ј. Ђорђевић, Биологија за 7. разред основне школе, Завод за уџбенике
http://www.bionet-skola