1. SISTEM ORGANA ZA VARENJE

2. •
•
Crevni sistem se sastoji iz
niza uzastopnih delova u
kojima se odvijaju pojedine
faze varenja i apsorpcije.
Crevo je pričvršćeno za
telesni zid trbušnom
maramicom – mezenterom.

3. •
•
Osnovna funkcija digestivnog sistema je
degradacija unete hrane i snabdevanje
ogranizma vodom, hranjivim materijama
ssektrolitima neophodnim za život.
Da bi hrana mogla da se koristi u organizmu,
ona mora da se unese, svari i apsorbuje. Ova
tri procesa zahtevaju koordinaciju pokreta u
gastrointestinalnom traktu (GIT) i sekreciju u
odredjenim njegovim delovima.

4. •
•
•
Ingestija obuhvata unošenje hrane u
usnu duplju, žvakanje i gutanje.
Digestija podrazumeva dalje usitnjavanje
hrane i degradaciju makromolekula uz
pomoć enzima do jedinjenja male
molekulske mase koja mogu da se
transportuju u krv. Ugljeni hidrati se
razlažu do monosaharida, proteini do
aminokiselina, a masti do monoglicerida i
slobodnih masnih kiselina.
Apsorpcija uključuje transport svarenih
hranljivih materija iz lumena GIT u krv ili
limfu.

5. •
Uloge digestivnog sistema se ostvaruju
zahvaljujući njegovoj motornoj i
sekretnoj aktivnosti. Za motilitet GIT
odgovorni su glatki i poprečno prugasti
mišići. Sekretnu ulogu, u smislu
produkcije digestivnih sokova, vrše
egzokrine žlezde.

6. •
1.
2.
3.
4.
5.
Crevni kanal sačinjavaju :
usna duplja,
ždrelo,
jednjak,
želudac i
creva.

7. ORGANI DIGESTIVNOG SISTEMA
USNA
DUPLJA
JEZIK
ŽDRELO
JEDNJAK
JETRA
ŽUČNA KESA
DEBELO
CREVO
PRAVO
CREVO
ŽELUDAC
PANKREAS
TANKO
CREVO
ANALNI
OTVOR

8. Usna duplja
•
•
Usna duplja ima funkciju primanja
hrane
U usnoj duplji se nalaze pomoćni
organi za varenje: zubi, jezik,
pljuvačne žlezde, a kod sisara i
krajnici.

9. ŽVAKANJE
•
•
•
•
•
Žvakanjem se hrana u usnoj duplji sitni i melje. Žvakanje
se sastoji u kombinovanom delovanju poprečno prugastih
mišića vilica, obraza i jezika. Ono je najvećim delom
refleksna radnja koordinisana signalima iz centra u
produženoj moždini. Pokreti žvakanja traju sve dok se ne
formira kompaktan zalogaj hrane (bolus) koji može da se
proguta.
Žvakanje ima nekoliko uloga:
Usitnjavanje hrane i olakšavanje gutanja
Mešanje hrane sa pljuvačkom, čime započinje varenje
skroba, a pljuvačka deluje i lubrikantno
Dovođenje hrane u kontakt sa receptorima za ukus i miris.

11. •
Zubi
• organska materija
dentin
• spolja su pokriveni
slojem tvrde gleđi.
• Unutrašnjost zuba je
ispunjena zubnom
pulpom (vezivno tkivo) u
kojoj se nalaze krvni
sudovi (ishranjuju zub) i
nervi.
• Koren zuba je pokriven
slojem cementa
(koštano tkivo)
gleđ
dentin
pulpa
cement

12. •
•
Kod sisara postoje samo dve
zubne generacije (mlečni i
stalni).

13. Jezik
•
Jezik je kod
riba slabo
razvijen i
nepokretan, a
kod kopnenih
je vrlo
pokretan i
dobro
razvijen.
Jezik

14. Pljuvačne žlezde
•
•
•
Razvijene su
podjezične, podvilične i zaušne.
Njihov sekret sadrži enzim ptijalin koji vari
ugljene hidrate.

15. PLJUVAČKA
•
•
Pljuvačku luče tri para glavnih
pljuvačnih žlezda i veći broj malih
pljuvačnih žlezda rasutih po usnoj
duplji. Dnevno se izluči 0.5- 1 litar
pljuvačke.
Pljuvačka je hipotoničan vodeni rastvor,
sa manje natrijumovih i hloridnih, a više
kalijumovih i bikarbonatnih jona u
odnosu na plazmu. Glavni organski
sastojci su enzim alfa-amilaza (ptijalin) i
mucini.

16. zaušne.
podjezične
podvilične

17. Uloge pljuvačke:
•
Zaštitna uloga
•
Uloga u varenju skroba
•
Lubrikantna uloga
1. Zaštitna uloga pljuvačke ogleda se u tome
što ona hladi toplu hranu, ispira usnu duplju,
čisti zube i deluje baktericidno zbog prisustva
enzima lizozima.
2. Zahvaljujući ptijalinu, u usnoj duplji započinje
varenje skroba i ono je ograničeno zbog
kratkog zadržavanje hrane u ustima i
inaktivacije ptijalina u kiseloj sredini želuca.
3. Lubrikantna uloga pljuvačke sastoji se u
podmazivanju zalogaja i olakšavanju gutanja,
vlaženju usana i olakšavanju funkcije govora.

18. GUTANJE
•
•
•
•
Gutanjem se sažvakan i pljuvačkom natopljen zalogaj
hrane brzo sprovodi iz usne duplje kroz ždrelo u jednjak
i želudac.
Gutanje može da se izazove voljno,međutim kad se
hrana nađe u blizini ždrela, nastaje refleksni odgovor
koji ne može da se kontroliše.
Tokom gutanja, disanje je nakratko inhibirano, a ulaz u
grkljan zatvoren, da bi se sprečio prelazak hrane u
dušnik. Hrana se kroz jednjak potiskuje peristaltičkim
pokretima čija je snaga srazmerna veličini zalogaja.
Hrana kroz jednjak putuje oko 10 sekundi, a tečnost
znatno brže.
Refleks gutanja je složeni refleks koji započinje
stimulacijom mehanoreceptora usne duplje i ždrela
prisutnom hranom. Centar se nalazi u produženoj
moždini.

19. Ždrelo
•
•
•
•
Usna duplja se nastavlja na ždrelo koje
prelazi u jednjak.
preko pukotinastog otvora u vezi sa
dušnikom,
preko Eustahijeve tube sa srednjim
uhom
i preko unutrašnjih nosnih otvora
(hoana) sa nosnom dupljom.

21. Jednjak
•
jednjak je mišićna cev koja
sprovodi hranu do želuca.

23. Želudac
•
•
•
Predstavlja prošireni deo creva u kome se
hrana nagomilava i započinje varenje da
bi se zatim postepeno propuštala u crevo.
Na želucu se razlikuju dva dela:
• kardijalni (deo gde jednjak prelazi u
želudac) i
• pilorični (graniči se sa crevom).
Želudačne žlezde produkuju HCl i enzim
pepsin koji započinje varenje belančevina.

25. •
•
MOTILITET ŽELUCA
Mišićni sloj zida želuca izgradjen je od tri sloja
longitudinalno, cirkularno i koso postavljenih
glatkih mišićnih ćelija .
Zahvaljujući motilitetu:
• Želudac služi kao rezervoar hrane
• Omogućeno je sitnjenje hrane i mešanje sa
želudačnin sokom
• Pražnjenje želuca kontrolisanom brzinom.
•
•
Hrana uobičajenog sastava zadržava se u
želucu 2-6h. Za to vreme mehaničkim
usitnjavanjem i delovanjem enzima pretvara se
u masu konzistencije paste koja se zove himus.
Pražnjenje želuca se vrši potiskivanjem male
količine himusa (2-7 ml) kroz pilorusni sfinkter.

26. SEKRETNA AKTIVNOST
ŽELUCA
•
•
•
•
•
•
•
Želudačni sok je produkt sekrecije nekoliko
tipova egzokrinih žlezda sluzokože želuca.
G ćelije sluzokože luče i jedan hormongastrin.
Sastav:
Glavni sastojci želudačnog soka, pored
vode, su:
Hloridna kiselina (HCl)
Pepsinogeni
Unutrašnji faktor

27. •
•
HCl luče parijetalne ćelije žlezda
sluzokože.
HCl želudačnog soka ima višestruke uloge:
• Pomaže varenje proteina na više načina:
denaturiše proteine hrane i olakšava delovanje
pepsina, vrši aktivaciju pepsinogena u pepsin i
obezbeđuje optimalan pH za delovanje pepsina
• Visoka koncentracija HCl deluje baktericidno
• HCl rastvara soli kalcijuma i gvožđa iz hrane i
omogućava apsorpciju ovih elemenata.

28. •
•
•
Pepsini su proteaze želudačnog soka. Sintetišu se u
glavnim (peptičnim) ćelijama želudačnih žlezda kao
neaktivni prekursori pepsinogeni. Aktivaciju u pepsine
vrši vodonikov jon u lumenu želuca. Pepsini započinju
varenje proteina u digestivnom traktu i hidrolizuju ih do
polipeptida različite dužine.
Unutrašnji faktor sintetišu parijetalne ćelije.To je
glikoprotein neophodan za apsorpciju vitamina B 12.
Unutrašnji faktor je jedini produkt sekrecije želuca
neophodan za život.
Mukus debljine oko 1 mm, pokriva sluzokožu želuca i
štiti je od mehaničkih oštećenja grubljom hranom ili
hemijskog oštećenja sa HCl ili enzimima. Mukus luče
mukozne (peharaste) ćelije žlezda i epitelne ćelije
slobodne površine sluzokože. Epitelne ćelije luče i
vodenastu tečnost bogatu i bikarbonatom koji daje
alkalitet mukusu.

29. Crevo
•
•
•
Najvažnija faza procesa varenja
odvija se u crevu u kome se vrši i
apsorpcija
svarenih
hranljivih
materija.
U vezi sa tim dolazi do povećanja
njegove površine na različite načine.
Tako npr. kod čoveka, površina resica iznosi 10
m² ili 5 puta više od površine kože.

30. Crevo se sastoji od dva dela:
1. tankog creva;
2. debelog creva.
• Granica
između
njih
je
obeležena
jednim
slepim
izraštajem – slepim crevom.
•

31. Tanko crevo
•
•
Početni deo tankog creva je
dvanaestopalačno crevo (duodenum),
u koji se ulivaju odvodi jetre i
pankreasa.
U zidu tankog creva nalaze se žlezde
koje luče velike količine sluzi i enzime.
Sluz kao omotač štiti crevnu sluzokožu
od dejstva enzima.

32. SEKRETNA AKTIVNOST
TANKOG CREVA
•
•
•
Produkt čiste egzokrine sekrecije tankog creva
teško je izolovati jer se u duodenumu izlivaju i
žuč i pankreasni sok.
Sekret tankog creva je vodeni rastvor elektrolita
koji sadrži brojne enzime, ali oni najverovatnije
potiču iz deskvamiranih enterocita.
Tanko crevo ima važnu endokrinu ulogu.
Peptidni hormoni koji produkuju endokrine ćelije
njegove sluzokože imaju uloge u regulaciji
motiliteta, sekrecije i rasta GIT.

33. Pankreas
•
•
•
Leži u krivini dvanaestopalačnog creva.
Kod mnogih riba pankreas je rasut u
vidu mnogobrojnih žlezdanih čvorova u
crevnoj mezenteri.
Pankreas luči pankreasni sok u kome
su enzimi u neaktivnom stanju (npr.
tripsinogen, himotipsinogen) da bi se
aktivirali dospevanjem u duodenum
(postaju aktivni tripsin i himotripsin).

34. Sastav pankreasnog soka
•
•
•
Pankreasni sok je tečnost alkalne
reakcije koja je posledica velikog sadržaja
bikarbonata. Dnevno se izluči 1-1.5 l
pankreasnog soka.
Vodenastu komponentu bogatu
bikarbonatom produkuju epitelne ćelije
zidova pankreasnih kanala.
Enzimsku komponentu sintetišu acinusne
ćelije. Enzimska komponenta sadrži
enzime za varenje svih važnih sastojaka
hrane.

35. •
•
•
•
•
Proteaze pankreasnog soka
su:
Tripsin
Himotripsin
Karboksipeptidaza A i B
Elastaze

36. •
•
•
•
•
Proteaze pankreasnog soka
su:
Tripsin
Himotripsin
Karboksipeptidaza A i B
Elastaze

37. •
•
•
•
•
•
One se u soku nalaze u neaktivnom obliku, kao
tripsinogen, himotripsinogen,
prokarboksipeptidaze i proelastaze.
Aktivacija se vrši u tankom crevu.
Tripsinogen se specifično aktivira u tankom crevu
pod uticajem enzima enterokinaze koji potiče iz
enterocita.
Nastali tripsin autokatalitički aktivira tripsinogen, a
vrši i aktivaciju himotripsinogena i
karboksipeptidaze.
Tripsin i himotripsin su endopeptidaze koje
skraćuju polipeptidne lance do manjih peptida, a
karboksipeptidaze su egzopeptidaze koje
odvajaju aminokiseline sa C-terminalnog kraja
peptida.

38. •
•
•
•
•
•
Pankreasni sok sadrži i alfa-amilazu koja
je identična ptijalinu pljuvačke. Ona cepa
skrob do maltoze.
U pankreasnom soku su prisutne lipaze,
enzimi koji razgrađuju masti hrane i
njihove degradacione produkte.
To su:
Pankreasna lipaza
Pankreasna esteraza
Fosfolipaza A

41. Jetra
•
•
•
To je najveća žlezda u organizmu kičmenjaka.
Jetrin sekret je žuč koja se sakuplja u žučnoj
kesi, a odatle kroz žučni kanal izliva u
duodenum.
Žuč ne sadrži enzime, ali omogućava varenje
masti tako što vrši njihovu emulgaciju (razbija ih
na sitne kapljice).
Pored toga jetra obavlja još niz značajnih
funkcija: u njoj se glikoza pretvara u glikogen,
predstavlja skladište vitamina i gvožđa,
transformiše otrovne materije u neotrovne (sva
krv iz creva prvo prolazi kroz jetru pa zatim ulazi
u opšti krvotok) i dr

42. •
•
•
Glavna uloga jetre u varenju
ostvaruje se putem sekrecije žuči.
Žuč stvaraju hepatociti i epitelne
ćelije sluzokože zidova žučnih
kanala.
Žuč se iz jetre izlučuje kontinuirano,
ali se između obroka deponuje u
žučnoj kesi. U tanko crevo žuč se
izliva samo tokom obroka.

43. SASTAV ŽUČI
•
•
•
•
•
Hepatociti produkuju žučne soli, holesterol,
lecitin, žučne boje i izotonični rastvor elektrolita.
Žučne kiseline su najzastupljeniji sastojak suve
materije žuči. One nastaju oksidacijom
holesterola. Molekul žučne kiseline je izrazito
polaran i zato žučne kiseline već u žuči stvaraju
agregate sa holesterolom i lecitinom koji se zovu
micele.
Osnovne uloge žučnih kiselina u varenju i
apsorpciji masti su:
Emulgovanje masti unetih hranom u sitne
kapljice, čime se olakšava delovanje lipaza
Formiranje mešovitih micela rastvorljivih u vodi
sa produktima varenja masti, čime se olakšava
apsorpcija produkta varenja masti.

47. •
•
•
Egzokrina funkcija ogleda se u lučenju
pankreasnog soka koji se preko
Virsungovog izvodnog kanala izliva u
nishodni deo duodenuma
(dvanaestopalačnog creva).
Dnevno pankreas čoveka izluči oko
2000ml soka.
Osnovni sastojci pankreasnog soka su
enzimi za varenje hrane i to najvažniji
među njima su tripsin, himotripsin, lipaza i
amilaza.

48. Debelo crevo
•
•
Do debelog creva dospeva nesvareni deo hrane, voda i
soli.
U njemu se nalazi mnoštvo bakterija koje imaju
sposobnost sinteze vitamina koje organizam apsorbuje.
U debelom crevu se vrši apsorpcija vode i soli i
prikupljanje nesvarenih ostataka pre njihovog
izbacivanja.

49. PROCESI U DEBELOM CREVU
•
•
Glavna uloga mu je da apsorbuje vodu i
elektrolite i formira, transportuje i evakuiše
feces. Sluzokoža debelog creva ima i
sekretnu ulogu; u lumen se sekretiraju
mukus, bikarbonatni i kalijumov jon.
Fekalna masa se formira apsorpcijom
vode. Mukus, koga luče mnoge peharaste
ćelije sluzokože debelog creva, pomaže
vezivanje fekalne mase i ima lubrikantno
delovanje.

50. •
•
Čvrste materije u fecesu uključuju celulozu
i druge nesvarljive sastojke hrane,
deskvamirane ćelije crevne sluzokože,
mucine, nešto masti i neorganske
sastojke. Feces sadrži i ogromnu količinu
živih i mrtvih bakterija, kao i vitamine u
čijoj sintezi učestvuju bakterije kolona.
Pražnjenje debelog creva se vrši
refleksnim putem (refleks defekacije).

51. VARENJE I APSORPCIJA

52. •
•
•
Varenje glavnih sastojaka hrane se
sastoji u čitavom nizu hemijskih
procesa koji se odigravaju određenim
redosledom i uključuju veliki broj
enzima poreklom iz sekreta
pljuvačnih žlezda, želuca i egzokrinog
pankreasa.
Delovanje enzima potpomažu HCl iz
želudačnog soka i žuč iz jetre.
Varenje je najintezivnije u tankom
crevu.

53. UGLJENI HIDRATI
•
•
Ugljeni hidrati prisutni u ljudskoj ishrani
su polisaharidi, disaharidi i
monosaharidi. Od polisaharida se vare
samo amilopektin (biljni skrob) i
glikogen (životinjski skrob).
Varenje skroba počinje u usnoj duplji
pod uticajem alfa-amilaze pljuvačke,
ptijalina, ali se prekida u želucu zbog
inaktivacije enzima u kiseloj sredini.

54. •
•
•
Varenje ugljenih hidrata se
nastavlja u tankom crevu pod
uticajem pankreasne alfa
amilaze.
Ona, kao i ptijalin, razlaže skrob
od maltoze, maltotrioze i alfagraničnih dekstrina.
Nastali monosaharidi, pre svega
glukoza, apsorbuju se u početnim
delovima tankog creva.

55. PROTEINI
•
•
Za razliku od ugljenih hidrata,
proteini moraju da se unose hranom.
Normalno se celokupna količina
hranom unetih proteina svari i
apsorbuje.
Varenje započinje u želucu pod
uticajem pepsina koji cepa molekule
proteina do peptida različite dužine.

56. •
•
•
Glavnu ulogu u varenju proteina
imaju proteaze pankreasnog soka:
tripsin, himotripsin, karboksipeptidaze
i elastaze.
One razgrađuju proteine i peptide do
malih peptida.
Postoje i peptidaze koje dalje
razgrađuju male peptide do
aminokiselina, dipeptida, tripeptida i
tetrapeptida.

57. •
Završna digestija proteina odigrava se
u:
• lumenu tankog creva,
• četkastom pokrovu enterocita i
• citoplazmi enterocita.
•
Za aminokiseline postoji nekoliko
transportnih mehanizama, ali za sve je
zajedničko da se kotransportuju sa
natrijumovim jonom.

58. MASTI
•
•
•
•
Glavne masti u prosečnoj ishrani su
trigliceridi.
Masti se vare u duodenumu pod
uticajem lipolitičkih enzima pankreasnog
soka.
Da bi ovi enzimi mogli da deluju, masti
moraju da se emulguju pomoću žučnih
kiselina.
Najvažniji lipolitički enzim je pankreasna
lipaza koja hidrolizuje trigliceride do dve
slobodne masne kiseline i monoglicerida.

59. •
•
Iz produkata digestije masti i
micela žučnih kiselina formiraju se
mešovite micele.
Micele su hidrosolubilne i ulaze u
nepokretni vodeni sloj između
crevnih resica. Sastojci micela
difunduju u vodeni sloj, a onda,
kao liposolubilni, lako difunduju
kroz membranu četkastog
pokrova.

60. •
•
•
U enterocitu produkti varenja masti odlaze
na glatki endoplazmin retikulum gde se
vrši reesterifikacija monoglicerida do
triglicerida. Iz novosintetisanih lipida se
obrazuju hilomikroni.
To su sferne lipidne kapljice različite
veličine
Hilomikroni se procesom egzocitoze
izbacuju iz enterocita u intersticijelni
prostor i ulaze u limfne kapilare čiji endotel
ima dovoljno velike međućelijske prostore.

61. VODA I ELEKTROLITI
•
•
•
U normalnim uslovima 99% vode i jona se
apsorbuje iz lumena digestivnog trakta.
Dnevno se u creva unese oko 2 l vode u
obliku tečnosti i hrane, a još 7 l se izluči u
obliku sekreta egzokrinih žlezda
digestivnog trakta i iz jetre.
Ako se fecesom eliminiše oko 200 ml, oko
8800 ml se reapsorbuje pasivno na
osnovu osmotskog gradijenta.

62. •
•
•
•
Natrijumov jon se apsorbuje celom dužinom
creva, ali najintenzivnije u tankom crevu.
Apsorpciju u tankom crevu stimuliše hormon
aldosteron.
Kalijumov jon se apsorbuje u tankom crevu,
dok se u debelom crevu i apsorbuje i sekretira,
pri čemu je sekrecija intenzivnija. Sekreciju
stimuliše aldosteron.
Bikarbonatni jon koji potiče iz pankreasnog
soka i žuči do kraja jejunuma se uglavnom
reapsorbuje. U ileumu i kolonu bikarbonatni jon
se sekretira u zamenu za hloridni jon koji se
apsorbuje.
Kalcijumov jon se apsorbuje u proksimalnom
delu tankog creva. Transport kroz luminalnu
membranu se vrši olakšanom difuzijom preko
nosača čiju sintezu stimuliše vitamin D hormon.

63. VITAMINI

64. •
•
•
•
Vitamini su organska jedinjenja koje
sintetišu biljke i mikroorganizmi.
U organizmu čoveka nastaju samo
vitamini D3 i PP.
Izvor vitamina su namirnice biljnog i
životinjskog porekla.
Hrana sadrži ili vitamine ili njihove
prekursorne oblike provitamine koji
se u organizmu pretvaraju u vitamine.

65. Podela vitamina je izvršena
na osnovu njihove
rastvorljivosti na:
• liposolubilne vitamine:
•
• A, D, E i K i
•
hidrosolubilne:
• vitamin C i vitamine B grupe.

66. •
•
•
•
Liposolubilni vitamini mogu da se
deponuju u većoj količini, naročito u
jetri.
Hidrosolubilni vitamini su prisutni u
ECT i brzo se izlučuju preko bubrega.
Od hidrosolubilnih vitamina deponuje
se uglavnom vitamin B12.
U cirkulaciji se liposolubilni vitamini
nalaze kompleksovani sa proteinima
plazme, što im povećava rastvorljivost i
stabilnost.

67. •
Količina vitamina u
organizmu određena je
intenzitetom:
• apsorpcije u digestivnom
traktu,
• konverzije provitamina,
• aktivacije i
• ekskrecije.

68. LIPOSOLUBILNI VITAMINI
•
•
•
VITAMIN A
Vitamin A se u organizmu nalazi u obliku
alkohola (retinol), aldehida (retinal) i
kiseline (retinoinska kiselina).
Svi oblici su aktivni.
U digestivnom traktu vitamin A se
apsorbuje olakšanom difuzijom, a u
enterocitima se ugrađuje u hilomikrone,
pa preko limfe prelazi u cirkulaciju. U krvi
se vezuje za retinoil-vezujući protein.

69. •
Vitamin A je neophodan za:
Normalan rast organizma
 Formiranje kostiju
 Obnovu epitelnih tkiva
 Normalno funkcionisanje retine
 Normalnu reproduktivnu sposobnost oba
pola
 Sintezu kortikosteroida
 Sintezu mukopolisaharida mukoznih
sekreta epitela.


70. •
Mehanizam delovanja vitamina
A:
• modulacija genske aktivnosti,
slično steroidnim hormonima
• Ekstranuklearna delovanja,
odnosno deluje kao red-oks
sistem.

71. •
Prirodni izvori vitamina A:
• šargarepa
• spanać
• džigerica
• riblje ulje
• mlečni proizvodi
• voće

72. •
Avitaminoza
• Kokošije slepilo
• kseroftalmija

73. •
•
•
VITAMIN D
Vitamin D obuhvata grupu srodnih
steroidnih jedinjenja od kojih najveći
značaj imaju vitamini D2 i D3.
Oni nastaju iz provitamina pod uticajem
UV zraka. Konverzija provitamina D3 u
vitamin D3 vrši se u koži.
Deponuje se u masnom tkivu i mišićima.
U plazmi se nalazi vezan za globuline
plazme.

74. •
•
•
•
Vitamin D se u organizmu konvertuje u vitamin D
hormon.
Njegova glavna uloga da pomaže transport
kalcijuma u organizmu.
Vitamin D hormon deluje na brojna tkiva, ali glavna
delovanja su mu u
• tankom crevu, gde pomaže apsorpciju kalcijuma i
• u kostima, gde deluje na osteoblaste i osteocite i
stimuliše sintezu transportera za kalcijumov jon.
Ako se vitamin D, što je slučaj i sa vitaminom A,
unosi u velikim dozama ima toksične efekte.

75. •
Prirodni izvori vitamina D:
• Džigerica
• Žumance
• Riblje ulje
• Mlečni proizvodi

76. •
Avitaminoza
• rahitis

77. •
VITAMIN K
Vitamin K je neophodan za
koagulaciju krvi jer učestvuje u
sintezi protrombina, VII, IX i X
faktora koagulacije.

78. •
Prirodni izvori vitamina K:
• Zeleno povrće

79. •
•
•
•
VITAMIN E
Vitamin E je zajedničko ime za grupu
jedinjenja tokoferola, od kojih je najvažnije
alfa-tokoferol.
Delovanje vitamina E:
Kao antioksidans sprečava oksidaciju
masnih kiselina, vitamina A i C i tiolske
grupe određenih enzima
Ima dokaza o njegovoj ulozi u metabolizmu
nukleinskih kiselina, eritropoezi i sintezi
koenzima Q.

82. HIDROSOLUBILNI VITAMINI
•
•
•
•
VITAMIN C
Vitamin C je najčešće redukciono
sredstvo u organizmu i na toj osobini mu
se zasniva uloga.
Nalazi se u svim tkivima i telesnim
tečnostima, ali ga najviše ima u
nadbubrežnoj žlezdi, hipofizi, žutom telu
jajnika i timusu.
Ovako široka rasprostranjenost ukazuje
na njegov izuzetan fiziološki značaj.

83. •
Vitamin C deluje kao kofaktor u brojnim
biološkim procesima:
• značajan za očuvanje strukturnog integriteta
vezivnih tkiva, kostiju i bazalnih membrana.
• Potreban je za nastajanje noradrenalina.
• Potreban je za sinteze steroida kore
nadbubrega.
• Potreban je za sintezu purina i timina,
odnosno DNK.
• Neophodan je za inkorporaciju gvožđa u
feritin.
• Redukuje gvožđe i prevodi ga u oblik koji se
lakše apsorbuje iz digestivnog trakta.
• Potreban je za integritet celularnog trakta.

86. •
•
•
•
VITAMIN B1
Vitamin B1 sadrži sumpor u svom molekulu.Lako se
resorbuje u tankom crevu. U crevnoj sluzokoži se
pretvara u aktivan oblik tiamin pirofosfat ( TPP).
Uloge vitamina B1:
TPP učestvuje u velikom broju metaboličkih procesa
kao koenzim najmanje 24 enzima. Kofaktor je u
reakcijama dekarboksilacije alfa-keto kiselina
(pirogrožđana, alfa–ketoglutarna kiselina), prenošenja
fragmenata od 2 ugljenikova atoma sa jednog ugljenog
hidrata na drugi, u reakcijama pentozofosfatnog puta i
dr. Iz ovoga proizilazi da je TPP neophodan za
normalan metabolizam ugljenih hidrata i ishranu svih
tkiva.
TPP ima važnu ulogu u mehanizmima uključenim u
sprovođenje akcionih potencijala u perifernim nervima i
u nervno-mišićnoj transmisiji.

89. •
•
VITAMIN B2
Vitamin B2 ulazi u sastav
koenzima FMN i FAD, aktivnih
grupa flavoproteina koji su važni
enzimi tipa dehidrogeneza.
Vitamin B2 je uključen u procese
oksidativne fosforilacije koji su od
vitalnog značaja.

92. •
•
•
VITAMIN PP
Vitamin PP se nalazi u obliku
nikotinske kiseline (niacin) i njenog
amida, nikotinamida (niacinamid).
Aktivni oblici su NAD i NADP koji su
koenzimi ili kosupstrati brojnih
dehidrogeneza.
Kao sastavni delovi ovih koenzima
učestvuju u biološkim oksidacijama.

95. VITAMIN B6
•
•
Vitamin B6 se javlja u tri oblika:
piridoksin, piridoksamin i piridoksal.
Vitamin B6 je koenzim u velikom broju
metaboličkih procesa:
• U obliku piridoksal fosfata koenzim je enzima
koji katalizuju oko 40 tipova enzimskih
reakcija u koje spadaju: dezaminacije,
transaminacije, dekarboksilacije,
desulfhidracije i dr.
• Piridoksal fosfat je koenzim nekoliko enzima
uključenih u metabolizam triptofana.
• Neophodan je za sintezu GABA u CNS.

98. •
•
FOLNA KISELINA
Folna kiselina ima ključnu ulogu u
metabolizmu jer je kofaktor enzima
uključenih u biosintezu prekursora
nukleinskih kiselina.
Potrebna za sintezu timina; baze
koja ulazi u sastav DNK, za sintezu
purinskih baza i za redukciju
ribonukleotida u
deoksiribonukleotide.

101. VITAMIN B12
•
•
•
•
•
Ovaj vitamin se resorbuje u terminalnom delu ileuma.
U digestivnom kanalu se vezuje za unutrašnji faktor koji ga
štiti od degradacije. Pri resorpciji se vitamin odvaja od
unutrašnjeg faktora.
U cirkulaciji se vitamin B12 nalazi vezan za proteine
transkobalamine.
Deponuje se u jetri. Kao i većina vitamina B grupe i B12 se
aktivira u tkivima
Vitamin B12 je neophodan za:
• Normalnu eritropezu
• Održavanje integriteta mijelinskog omotača nervnih
vlakana
• Obnavljanje epitela u digestivnom kanalu
• Direktno ili indirektno je uključen u metabolizam
nukleinskih kiselina, proteina i ugljenih hidrata.

104. •
VITAMIN H
Funkcioniše kao koenzim u reakcijama
karboksilacije.

105. •
•
•
•
PANTOTENSKA KISELINA
Pantotenska kiselina je zastupljena u
svim biljnim i životinjskim tkivima.
Ulazi u sastav koenzima A (CoA).
Ovaj koenzim ima ključnu ulogu u
metabolizmu ugljenih hidrata, masti i
proteina.
U obliku acetil-CoA uključen je u sintezu
masnih kiselina, holesterola, steroida,
Ach i dr. jedinjenja.