1. Услед потребе за доживотним учењем, формално образовање је постало недовољно!
То не значи да је оно неодговарајуће, мада се углавном ради о томе да немамо довољно компетенција за праксу
после завршетка школовања па то надокнађујемо и изграђујемо током рада, него да само са њим не можемо
више ваљано да обављамо посао који радимо. Отуда су постали пожељни, а у неким земљама и званично
признати, облици тзв. неформалног образовања.
Неформални облици учења су разноразни курсеви, обуке, ангажмани у пројектима, стручним и другим
удружењима на којима стичемо додатне вештине и компетенције.
За њих можемо да добијемо некакво уверење , али и не морамо. Правилник о сталном стручном усавршавању и
стицању звања наставника, васпитача и стручних сарадника постао је обавеза и нашег образовног система,
добијамо уверења за семинаре и друге облике стручног усавршавања које смо прошли, оне су један од услова за
могућност напредовања у струци.
Сам Правилник не само да је прописао 120 бодова стручног усавршавања и тиме до јуче непризнате облике
неформалног учења учинио формално признатим, него пописује читав низ пожељних облика неформалног
учења, од трибина, увођења иновација и иницијатива до ангажмана у широј заједници и стручном друштву.
Отварајаћи нам различите могућности нови Правилник помиње чак и „остале облике стручног усавршавања“ које
самим Правилником нису обухваћене, али их запослени планира, предузима и оставрује. То значи да Правилник
има позитиван однос према свим видовима неформалног учења, штавише они су услов за напредовање у струци
јер су и показатељ нечијег развоја.
Кад су информални облици учења у питању, њих је најтеже пратити, јер се ту подразумева искуствено и случајно
учење, тј. све оно што као знање и искуство прикупљамо и таложимо током живота и свакодневним радом.
Извор: семинар Комуникација и интеракција у савременој школи, јесен 2012.