2. Српска револуција
• Српска револуција обухвата период од 1804. до 1835. године.
• Периодизација Српске револуције:
• 1) Ратни период (1804-1815) - Први и Други српски устанак.
• 2) Период преговарања (1815-1835) - мирнодобски период
• Револуција је завршена настанком аутономне кнежевине.
• Започело је стварање националне државе.
• Укинут је феудализам.
• Дан државности Србије – Сретење
• (15. фебруар)
• Почетак Првог српског устанка 1804.
• Доношење Сретенског устава.
3. Прилике у Београдском пашалуку уочи устанка
• Територија између река Саве и Дунава на северу до Западне Мораве на југу. Од Дрине
на западу до Тимока на истоку.
• Он је био административно подељен на 12 нахија, а свака нахија се састојала од
неколико кнежина.
• Последњи аустријско-турски рат (1788-1791) вођен је на простору Београдског пашалука.
Срби су се масовно одазвали позиву аустријског цара и у тзв. фрајкорима,
добровољачким одредима, ратовали су против Турака. Овај рат познат је као Кочина
крајина, по Кочи Анђелковићу, једном од српских предводника.
• Рат је завршен Свиштовским миром, који Србима није донео ништа осим амнестије
(ослобађање од смртне казне).
• Када је укинута Пећка патријаршија, Срби су се организовали у кнежинској самоуправи.
• Турци су Србима дозволили да се организују у нахији,кнежини и селу. Старешине
села,кнежине и нахије били су кмет,кнез и оборкнез. Они су, у име турске власти,
сакупљали порез, одржавали путеве,гонили хајдуке и старали се о свом народу и
његовој вери.
• Кнежинска самоуправа дошла је до изражаја за време везира Хаџи Мустафа-паше.
• Београдским пашалуком управљао је београдски везир са својим службеницима.
Његово седиште било је у београдској тврђави.
4. Владавина Дахија
• Четворица дахија: Аганлија, Кучук Алија,Мула Јусуф, Фочић
Мехмед-ага домогла се власти у Београдском пашалуку и завела
страховладу.
• Дахије су убила Хаџи Мустафа – пашу и преузела сву власт у
Београдском пашалуку.
• Зулуми су над српским становништвом и безакоње постали
свакодневница. Српски народ је решио да пружи оружани отпор
турском насиљу.
5. Буна на дахије
• Сеча кнезова- почетком фебруара 1804, дахије су посекле више
десетина истакнутих Срба. Међу њима су били Илија Бирчанин,
Алекса Ненадовић и Хаџи Рувим.
• Збор у Орашцу на Сретење, 15.фебруара 1804. означио је почетак
буне на дахије, а уједно и почетак Првог српског устанка.
• За вођу је изабран Ђорђе Петровић (Карађорђе),трговац из
Тополе.
6. Ратовање у Првом српском устанку
• Устанак се убрзо проширио по читавом Пашалуку. Средином
1804. војвода Миленко Стојковић је погубио дахије.
• Од 1805. буна је прерасла и отворени устанак против Османског
царства. Најзначајније битке на почетку Првог српског устанка:
• Бој на Иванковцу 1805.
• Бој на Мишару и Делиграду 1806.
• До краја 1806. године ослобођен је готово цео Београдски
пашалук. Турци су морали да напусте многе српске градове
(Ваљево, Шабац, Пожаревац, Рудник, Смедерево). Почетком
1807. ослобођен је Београд са тврђавом.
7. Бој на Иванковцу
• Иванковац је брдо код Ћуприје, на десној обали Велике Мораве, на
којем су се 18. августа 1805. устаници у Првом српском устанку
сукобили са турском војском. Устаници су до јула 1805. протерали
Турке из Београдског пашалука. Да би угушила устанак Порта је крајем
јула упутила из Ниша у пашалук Хафиз-пашу са око 15000 војника.
Војници су се прикупили на Везировом брду код Ћуприје. Намера им је
била да продуже ка Београду. Устаници су очекивали напад на овом
правцу и прикупили су се у две групе. Карађорђе је са првом групом од
4000-5000 устаника био је на брду Гиљ код Јагодине, на левој обали
Велике Мораве. Са тог положаја могао је да брани главни правац
турског наступања Ћуприја—Јагодина—Баточина—Гроцка—Београд.
Другу групу од око 2000 устаника водио је Миленко Стојковић са
Петром Добрњцем. Они су били лоцирани на Иванковцу код Ћуприје,
да би бранили правац турског наступања десном обалом Велике
Мораве правцем Ћуприја—Иванковац—Пожаревац—Гроцка—
Београд.
8. Битка
• Сматрајући први правац опаснијим, јер је водио кроз Шумадију,
која је била снажно обухваћена устанком, Хафис-паша је одлучио
да напада преко Иванковца. Топографски положај погодан за
одбрану на Иванковцу устаници су се на брзину утврдили,
подизањем два шанца са палисадама. На падинама западно од
шанчева била су два редута.
• Хафис-паша је 18. августа ујутро напао устанике и у току борбе,
која је уз обострано велике губитке трајала цео дан, устаници су
напустили редуте и повукли се у главно утврђење. Увече је
пристигао у помоћ Карађорђе, због чега се Хафиз-паша у току
ноћи повукао према Параћину. Оставио је устаницима богат
ратни плен.
9. Убиство Хафиз-паше
• Поједини историјски извори наводе необичне околности
рањавања и потоње смрти турског команданта Хафиз-паше.
Наиме, централну улогу у овом чину игра извесни писар у српској
војсци, Стеван Стевановић- Стева. Пошто је добио дозволу од
Карађорђа, он је испалио једно ђуле из топа, погодивши Хафиз-
пашин конак. Хитац се потом сручио на ногу турског команданта,
тешко га ранивши. Наредног дана, паша је преминуо на путу до
Ниша. Интересантан је податак да и турски извори наводе како
је конак изненада погодило ђуле, натеравши пашу на повлачење
према Нишу. Једни извори наводе да су сутрадан устаници
гонили пашину војску преко Параћина до границе пашалука, а
затим се вратили на Иванковац. Други,наводе преговоре
Карађорђа са делегацијом параћинских Турака, што је осигурало
да устаници одустану од напада на овај град, јер је он припадао
Лесковачкој нахији и није био у саставу Београдског пашалука.
10. Последице
• Бој на Иванковцу је био први сукоб устаника са турском царском
војском. До тада су се борили само са војском узурпатора
власти, дахија. Ова победа је имала велики морални одјек у
целом пашалуку и ојачала самопоуздање устаника и допринела
успесима у борбама за ослобођење од турске власти. У другој
половини 20. века на месту битке изграђено је спомен обележје.
11. Бој на Мишару
• Битка на Мишару је вођена између српске устаничке војске под командом Карађорђа и турске војске на брду Мишар код
Шапца од 13. августа до 15. августа 1806. Ова битка је једна од највећих победа српских устаника за време Првог српског
устанка. 13. августа Карађорђе је на ограду поставио стрелце у два реда, а иза њих у два реда борце који ће замењивати прве
док пуне пушке. У сваком углу шанца је поставио по један топ, а коњицу је сакрио у шуми.
• Прешавши речицу Думачу, турска коњица се развила у борбени поредак и лагано је пошла према Мишарском брду. За њом је
ишла пешадија, а тобџије су поставиле топове на десној обали речице отвориле ватру на шанац. Код моста на Думачи се
зауставио Сулејман-паша са својим штабом.
• Кад је турска коњица натрчала на зараван испред шанца, коњи су почели да се претурају и да падају заплетени у препреке од
дивље лозе. Тада су српски стрелци из шанца отворили ватру.
• Док се ослабљена турска коњица прибирала за други јуриш, пристигла је и пешадија. Турске старешине су поделиле своје чете
и наредиле јуриш на шанац, али су многи војници попадали на земљу и набили се на оштро коље. Када су се приближили
шанцу, коњица је убрзала, а пешадија потрчала. Међутим, устаници су одбили и овај напад.
• Турци су у том тренутку застали оклевајући, а бегови су камџијама терали малодушне, али без успеха. Сулејман-паша је зато
послао дервише и хоџе да подигну морал. После овога је турска коњица навалила новом снагом, а предводио ју је Кулин-
капетан из Босанске крајине. Турци су успели да се пробију до шанца и поскакали су на грудобране.
• У том тренутку је Карађорђе дао знак српској коњици да крене у напад. Коњаници су се поделили у две групе. На челу једног
крила је био поп Лука Лазаревић, а на челу другог су били Лазар Мутап и прота Матеја Ненадовић. Лука Лазаревић је појурио
према шанцу, а прота Матеја је кренуо улево према турској артиљерији и везиревом штабу. Изненађене тобџије су окренуле
цеви према коњици, али без успеха. Након што су уклонили турску артиљерију, устаници са протом Матејом на челу су јурнули
према турском штабу, али су им се испречили коњаници из везирове пратње. Након што је поразила везиреву заштиту,
сељачка коњица је напала турску резерву на левом крилу према селу Орашцу.
• Устаничка коњица под командом Луке Лазаревића је растерала турску пешадију око шанца и кренула је да је гони. Карађорђе
је потом наредио да се отворе врата шанца и да српска пешадија крене у напад.
• Битка је завршена у предвечерје великом српском победом. Аустријски посматрачи са друге стране Саве су послали у Беч
вест о страшном турском поразу и да је на Мишару остало 1.172 мртва Турчина. У једном другом извештају ова бројка се
попела на 3.000. На турској страни су погинули Синан-паша из Горажда, Кулин-капетан, капетан Мехмед Видајић из Зворника и
његова два сина и многи други. Срби су дошли до великог плена: много оружја, муниције, коња, скупоцених одела и новца.
• На турској страни међу артиљерцима било је и француских, Наполеонових војника
12. Букурешки мир
• Букурешки мир 1812. је назив за споразум, закључен 28. маја 1812. којим је завршен
Руско-турски рат 1806—12, који је имао велики утицај на положај устаничке Србије. Мир
је склопљен после Кутузовљевих војних успеха, пред директном претњом Наполеонове
инвазије Русије.
• Да би скратила преговоре Русија је ограничила своје захтеве према Турској. То је
утицало на све услове, а нарочито на одредбе које говоре о Србији (чл.VIII). Предвиђена
је општа амнестија, враћање градова Туркој с правом да у њима држи гарнизоне с
артиљаријом и другом опремом, док се утврђења подигнута у време устанка морају
порушити уколико нису потребна Турској. Требало је да се Порта договори с народом о
његовом обезбеђењу од угњетавања од турских гарнизона. Порта је обећала Србима
иста права која имају њени поданици на острвима Архипелага и другде, а да им
„испољавајући великодушност“, даје унутрашњу управу и повластицу да сами
прикупљају данак, с тим да се о свему овом Порта договара са српским народом.
• Преко опунемоћеног делегата Карађорђе је поручио да је склопљени мир веома опасан
за српски народ, а нарочито тачка која тражи предају градова и топова. Он је покушавао
да поведе преговоре а Турцима да би добио у времену. Ни преговори које је српска
делегација покушала да води с Портом нису дали резултате. Ослобођена рата с Русијом,
Турска подузима рат против Србије.
• Остали чланови уговора (16 чланова и додтак од два тајна члана) регулишу руско-турске
односе, амнестију за учеснике у рату, разграничење, слободну пловидбу Дунавом,
потврђују раније уговоре и конвенције, повластице за руске трговце и сл. У
дипломатској историји Русије одредбе Букурештанског мира оцењују се као веома
повољне.
