Радисављевић Лука - реферат

1. Постнатални период развоја
Постнатални период делимо на четири дела
- Период новорођенчета-обухвата прве четири недеље од рођења. - Период одојчета-обухвата време од
пете недеље и траје до краја прве године. - Период малог детета или доба игре-траје од навршене прве
до шесте године живота. - Школско доба-почиње седме године и траје до 15 год. живота.
ПСИХИЧКИ РАЗВОЈ
Развојна психологија је психолошка дисциплина која истражује психички развој човека од зачећа па до
краја његовог живота. Ова психолошка дисциплина проучава развој организма у целини као и развој
појединих функција (мишљење, говор, емоције). Савремена развојна психологија обавила је већи број
периодизација душевног развоја које су прављене на основу органских или психолошких облика детета,
или на основу педагошких принципа. Ни једна периодизација није заснована искључиво само на једном
од ова три начела, међутим, у свакој преовладава један од њих. Једну од значајнијихих периодизација
дечјег душевног развоја изложио је амерички психолог Вилард Олсон (Willard Olson) у својој књизи
"Развој детета" 1949. године. Олсон је највећу пажњу посветио душевном развоју детета с обзиром на
наставу и учење. Његова класификација изгледа овако:
Периоди развоја
1. Антенатални период (од 0 до 230 или 300 дана)
а) Овум (од 0 до 2 недеље)
б) Ембрио (од 2 до 10 недеља)
ц) Фетус (од 10 недеља до рођења)
2. Рођење (просечно 280 дана од зачећа)
3. Новорођенче (две прве недеље постнаталног живота)
4. Одојче (прва година живота)
5. Рано детињство (од 1 до 6 година)
6. Средње детињство (од 6 до 10 година)
7. Позно детињство (од 10 до 13 година)
8. Рана младост (од 13 до 15 година)
9. Позна младост (од 15 до 20 година)
10. Зрелост (изнад 20 година)
Поред Олсонове поделе познате су још и:
• совјетска
• као и периодизација Сузане Ајзекс.
Међутим, Олсонова периодизацијаје најдетаљнија иједино она укључује и антенатални развој. У свом
раду посебну пажњу ћу посветити развоју детета до 3 године.

2. НОВОРОЂЕНЧЕ
Рођење је прелазак фетуса у спољашњу животну средину, што представља веома велику промену за
дете. До рађања долази 280 дана након зачећа. Рођење не представља почетак физичког и психичког
развоја детета, већ само промену средине. Пре рођења дете живи паразитским животом, све што му је
потребно добија од мајке и заштићен је од сваке опасности, међутим, након рођења мора само да се
снабдева кисеоником и да самостално прима и вари храну. Дете прелази у средину у којој је изложено
многим дражима. Све ове промене веома су значајне за развој и учење детета. Иако током рођења дете
не осећа бол, може доћи до одређених повреда које доносе последице на дететов психички развој.
Трајање периода новорођенчета не може тачно да се одреди. По неким психолозима овај период траје
веома кратко, недељу дана, док неки опет сматрају да траје чак и до три месеца.
Постоје велике разлике измедју новорођенчади у погледу њихове зрелости. Дешава се да је
превремено рођено дете напредније у развоју од детета рођеног на време. Недоношче се након
рођења специјално негује у инкубатору због тога што јој органи нису довољно развијени. Оно се такође
храни на специјалан начин. Да ли ће недоношче икада стићи нормално рођену бебу зависи од њених
физичких и менталних карактеристика. Према неким истраживањима потребно је барем годину дана да
недоношче сустигне нормално рођену бебу. Код превремено рођене деце често долази до нервозних
навика и раздражљивости због презаштићености родитеља. Недоношчету јесу потребна специјална
нега и брига, али претерано штићење може омести његов нормалан развој.
ПРВА ГОДИНА ЖИВОТА
Прва година живота је веома важна за даљи развој и оно представља критичан период у детињем
развоју. Првенствено се у овом периоду ствара посебан однос са мајком - емоционална везаност,
приврженост или психолошка зависност. Исто тако може доћи и до оштећења која се касније не могу
исправити, уколико дете бива одбачено и занемарено. Дете у овом периоду има огранске потребе које
задовољава његова околина. Без старања родитеља дете не би преживело. Исто тако дете има и
психолошке потребе које би требале да се задовољавају приликом физичких потреба. Као што су
потреба за миловањем, грљењем, ношењем, љуљањем, и уопште потребе за нежношћу. Ове потребе су
урођене. Храном и тактилним контактима мајка награђује дете и тиме и она сама стиче вредност
награде и постаје нешто позитивно за дете. Пошто је мајка слична другим лицима, дете став према
мајци генерализује и на друге људе. Неки психолози су због тога сматрали да су потребе за тактилним
дражењима научене. Међутим, амерички психолог Харлоу (Harlow) извео је један веома заниљив
експеримент на мајмунима којим је доказао супротно. Он је гајио младунчад мајмуна са вештачким
мајкама које су биле направљене од жичане мреже. Неке од њих биле су пресвучене крзном, а неке су

3. имале уграђене флашице са млеком из којих су се мајмуни хранили. Мајмуни су доста времена
проводили са мрежом пресвученом крзном, пријубљујући се уз крзно. У собу код мајмуна унесење
велики паук од кога су се они уплашили. Мајмуни су бежали код вештачке мајке пресвучене крзном и
поред ње су лакше савладали страх. Мајмуни су створили емоционални однос са крзненом мајком без
обзира на то да су храну добијали од жичане мајке. Овај експеримент доказује да храна није једини
извор задовољства код детета, већ да је основни извор задовољства и сигурности додир са мајком.
Психоаналитичар Ериксон у свом учењу говори о значају прве године живота. Према његовом схватању
прва фаза живота траје од рођења до 18 месеци и представља фазу стицања осећања основног
поверења. Он сматра да у овој фази дете сазнаје да ли је свет претежно извор непријатности или извор
задовољства. То јест, у овом периоду човек постаје песимиста или оптимиста. Уколико се детету
задовољавају физичке, физиолошке и психичке потребе код њега се развија осећање основног
поверења. У супротном код детета се јавља неповерење, страх и сумња. Осећање поверења омогућава
да се код детета развије нормалан емоционални живот, а неповерење изазива незадовољство као
основно расположење.
Незадовољавајуца брига о деци у првим годинама живота лоше утиче на даљи ток социјалног,
емоционалног и интелектуалног развоја. То доказују и нека систематска испитивања деце гајене по
домовима и деце гајене у породицама. Неки лекари запажају већу смртност код деце гајене у
домовима. Исто тако, деца без родитеља, због недовољне нежности и топлине постају апатична и
незаинтересована према људима. Многа деца гајена у домовима постају заостала у свом
интелектуалном развоју због недостатка емоционалних контаката.
Веома важан утицај на дететов развој представља дојење. Током дојења потребно је дете узети у
наручје, тепати му и бити нежан према њему како би се дете осећало сигурно и смирено. Мајка не би
смела током дојења бити нервозна или узнемирена јер то оставља лош утисак на дете.
РАЗВОЈ ЕМОЦИЈА
На питање да ли се емоције јављају већ код новорођенчета многи психолози покушали су да одговоре.
Постоје разна схватања о томе да ли и које емоције новорођенче поседује. Психоаналитичка школа, на
челу са Сигмундом Фројдом створила је своје учење о емоцијама новорођенчета по коме дете одмах
након рођења доживљава дубока осећања. Ова теорија није експериментално доказана. Затим,
психоаналитичарка Сузана Ајзекс сматра да већ при рођењу дете поседује хтења, жеље, страх, гнев,
љубав и мржњу. Ова тврдња такође није доказана. Џон Вотсон, амерички психолог, вршио је разна
експериментална истраживања по којима је закључио да се при рођењу јављају три урођене емоције, а
то су: страх, гнев и љубав. Многи психолози покушали су да побију Вотсонову теорију о урођеним
емоцијама. Коначно то су и успели амерички психолози Кларк, Ландис, Хант и Хант.
Временом дете испољава све већи број емоционалних реакција. Дете почиње да се : љути, плаши, воли,
показује љубомору, радост, тугу итд. Исто тако, након одређеног времена дете почиње да се плаши
непознатих лица, мрака, одређених животиња. Велику улогу у емоционалном развоју чине учење и
сазревање.
Колико је улога учења значајна за емоционални развој доказао је, већ поменути психолог, Вотсон
својим експериментом познатим као „Албертов случај". Наиме, он је у овом експерименту посматрао и
испитивао малог Алберта. Утврђено је да је он првобитно имао страх само од јаког звука и губљења
подлоге. Када је имао девет месеци одвели су га у зоолошки врт како би утврдили да нема никакав
страх према животињама. Алберт је чак показивао интересовање према њима. Два месеца касније, у
лабораторији су му показивали белог миша кога је радознало посматрао, али када гаје Алберт дотакао
зачуо се јак звук и он би се уплашио. Овај поступак поновљен је више пута. Алберт је показивао јасне
сигнале страха, чак и када је угледао миша без пратње непријатног звука. Он је почео да се плаши и
разних ствари које су га подсећале на белог миша. Вотсон је овим експериментом доказао како се путем
условног рефлекса стичу емоционалне реакције на разне ситуације и објекте. Има много примера када

4. се емоције путем условљавања и генерализације могу везати за нове предмете и ситуације, међутим,
не може се појава свих емоција објаснити на овај начин.
Сазревање је такође један од фактора који утиче на емоционални развој детета. Емоције се код детета
могу јавити и без учења, саме од себе са временом. Неке емоције које се не јављају одмах при рођењу
детета развијају се касније под утицајем сазревања. Британски психолог Валентајн закључио је да се
страх код деце од разних објеката јавља изненада и да он није научен. Два психолога Џонс и Џонс
извели су експеримент са змијом. На узорку од педесет предшколске деце и деведесет одраслих особа
су доказали да: деца до 4 године слабо иражавају страх према змији, деца старија од 4 године јасно
исказују страх, док одрасли исказују много наглашенији страх од свих. Овим експериментом можемо
закључити да се страх код деце јавља као последица сазревања.
У складу са узрастом детета повећава се и број емоција које може да доживи. Катарина Бриџес вршила
је разна посматрања како би утврдила емоционалне промене везане за узраст. Она је у својим
истраживањима посматрала децу стару од пар дана па све до 5 година. Помоћу ових истраживања она
је закључила да одмах по рођењу постоји само једна емоција и то је узбуђење и да се све друге емоције
развијују из ње диференцијацијом која је узрокована сазревањем и условљавањем. Од прилике крајем
првог месеца живота настаје нова емоција, узнемиреност. Ову реакције Вотсон је описао као страх и
гнев. Крајем другог месеца образује се нова емоција задовољство, коју Вотсон описује као љубав. До
ове емоције долази током миловања, додиривања са цуцлом или пљескања. Код беба се ове две нове
емоције веома често и брзо смењују. Процес настајања емоција одвија се постепено. Од три до шест
месеци, из уизнемирености настају неке нове емоције као што су: гнев, гађење и страх. Код деце од
девет до деветнаест месеци јављају се одушевљење и наклоност. Око тринаест месеци наклоност се
даље развија у наклоност према одраслима и наклоност према деци. Око петнаестог месеца јавља се
љубомора, као негативна емоција, а око двадесет првог месеца јавља се радост као позитивна емоција.
Од друге до пете године настају стид, стрепња, завист, разочарење и нада.У зависности од узраста
детета мења се начин испољавања емоционалних реакција. Неки истраживачи утврдили су да плач у
току прве године живота представља израз глади, болова у желудцу и страх од страних лица. Плач
праћен сузама јавља се тек после другог месеца. Исто тако доказано је да се сузе код детета јављају
када оно зна да неко са њим саосећа и гаји симпатије према њему. Нпр., ако је дете само па падне и
повреди се, неће плакати, већ ће устати и наставити да шета. Али ако он падне и повреди се пред неким
ко га воли и ко брине због њега, дете ће бризнути у плач. Осмех се јавља у осмој недељи живота, а
гласан смех у дванаестој. Осмехивање се током сазревања мења и усавршава, док смех остаје исти.
Међутим, обе емоционалне реакције постају учесталије током сазревања. До смеха и осмехивања
најчешће долази у присуству са познатим лицима и током игре са другом децом.
Дечје емоције се у многим стварима разликују од емоција одраслих. Оне су по начину изражавања
површинске, што значи да при испољавању емоција деца не користе утробне покрете. Самим тим су и
краткотрајне. Јављају се неочикавано и брзо нестају за разлику од емоција одраслих које трају дуго.
Емоције код деце се јављају чешће него код одраслих и брзо се смењују. Оне зачас прелазе из смеха у
сузе, из гнева у смех, из љубоморе у љубав. Поред свега тога дечје емоције су снажне.
Основне емоције које се јављају код деце су: гнев, страх, љубомора и љубав. Иако су прве три емоције
сасвим различите, оне код детета нису ни физиолошки ни психолошки јасно разграничене. Код њих су

5. неке органске промене као и реакције у спољашњем понашању веома сличне. Због свега тога тешкоје
посебно проучавати ове три реакције.
Гнев је негативна емоција која настаје диференцијацијом узнемирености. Ова емоција настаје када су
детету неке активности спутаване, било физичким или социолошким препрекама, при чему се оно
осећа фрустрирано. Упоредо са растом детета расте и учесталост гнева. Ову емоцију прати агресивност
коју дете испољава према узрочнику гнева, према другим предметима и особама као и према самом
себи. Временом, дете све више увиђа да родитељи не воле агресију и да је кажњавањем сузбијају. Због
тога, дете полако увиђа да своју агресију мора контролисати и да ће пољупцем и загрљајем више
постићи код оца и мајке. Постоји више фактора који утичу на изражавање гнева. Један од тих фактора је
физичко стање детета. Наиме, када је дете болесно, гладно или уморно већа је учесталост гнева.
Следећи фактор је кућни режим. Уколико одрасли дозвољавају да дете постиже своје циљеве
ћудљивим понашањем, гнев ће бити учесталији. Гнев не може у потпуности да се елиминише, међутим,
може у великој мери да се умањи уклањањем узрока гнева.
Страх је емоција која се у првим годинама јавља уз присуство нових и необичних ствари, лица и
ситуација. Неочекиваност и изненађеност су најзначајнији изазивачи страха, дете се плаши свега што се
изненадно јавља, као нпр., јаког звука, изненадног паљења и гашења светла, урлик или покрет неке
животиње и сличне ствари. Првих година страх представља реакцију на конкретне ствари и лица, а
касније, око шесте године, он прераста у реакцију на измишљена бића и ситуације. Многе врсте ове
емоције деца стичу условљавањем, као што смо већ поменули у Вотсоновом експерименту. Други
начин стицања страха је директно преношење са других. Трећи начин се везује за непријатне
доживљаје, као што су: дављење, примање ињекција, пожари итд. А четврти начин се везује за
застрашивања која неки родитељи примењују као васпитно средство. Неке врсте страха су корисне. Као
нпр. страх од електричне енергије, воде, ватре, саобраћаја, непознатог пса и других реалних опасности.
Међутим, страх је у суштини штетан и не треба засновати васпитање на њему. У дечијој психологији
примењују се две методе борбе против страха. Једнаје за спречавање настанка страха, а другаје за
ослобађање од њега.
Љубомора је емоција која се код деце јавља врло често. Ова емоција је неизбежна између брата и
сестре зато што је свако дете жељно пажње и љубави и тако често долази у супарнички положај према
другом детету борећи се за пажњу родитеља. Постоје многе ситуације у којима се јавља љубомора
између брата и сестре, као нпр., када је једно дете болесно родитељи више пажње посвећују њему при
чему се друго дете осећа запостављено. Једна од најчешћих ситуација која изазива љубомору јесте
рађење новог детета при чему мајци остаје мало времена да се бави старијим дететом што изазива
његову љубомору. Љубоморне реакције су углавном несвесне, а начин испољавања може бити отворен
или прикривен. Неки истраживачи утврдили су да су женска деца љубоморнија. Узрок томе је
вероватно то што су мушка деца жељнија. Љубомора се први пут јавља у осамнаестом месецу живота. У
овом узрастујавља се и свест о себи, дечје „ја". Љубомора се најчешће јавља између треће и четврте
године, касније се она смањује све до периода адолесценције када постаје поново учестала.
Испитивања су показала да је у породицама са више деце мања учесталост љубоморе него у оним са
двоје деце. Психолози саветују да мајка сваки дан проводи одређено време само са старијим дететом
како би се избегла љубомора изазвана приновом.
Наклоност се јавља у првој години живота као позитивна емоција. У овом добу деца показују жељу да
буду вољена, ову наклоност испољавају према одраслима посебно према мајци. У другој години јавља
се наклоност према деци уопште. Објекте наклоности у овом добу обично представљају браћа, сестре и
друга деца. Након тога развија се наклоност према деци истог узраста и пола. Деца своју љубав према
друговима и другарицама испољавају грљењем и љубљењем. Касније, у периоду пубертета, објекат
наклоности постају момци и девојке сличног узраста, али супротног пола.
Задовољство, радост и одушевљење су такође позитивне емоције које се првенствено јављају у првој
години живота. Оне се у почетку изражавају осмехом, а касније и гласним смехом. У овом узрасту није
могуће повући јасну границу између ове три емоције.

6. ФИЗИЧКИ РАЗВОЈ
Физички развој подразумевају анатомски и физиолошки процеси, тј. све промене у размерама, облику и
структури које се дешавају током онтогенезе. Физички развој се састоји од:
а) Промена у размерама - рашћење и
б) Промена у сложености структуре и облика - диференцијација.
Током живота тело човека трпи непрекидне промене. Оно се првенствено развија, а затим опада. Зато
неки психолози под појмом развој не сматрају само рашћење већ и опадање. Према овоме развој
укључује процесе и промене од концепције до смрти. Развојна психологија бави се изучавањем
повезаности физичког и психичког развоја. Неправилан физички развој или неправилан рад појединих
органа у многим случајевима може лоше утицати на понашање детета.
Има више фактора који утичу на физички развој, као што су: раса, пол, исхрана, обољења и социјално -
еконосми фактори. Ови фактори могу да се сврстају у две групе:
а) Фактори наслеђа и
б) Фактори околине.
Главне токове физичког развоја одређује наслеђе, али на њега утиче и средина. Док наследни фактори
постављају границе развоја, средина обликује детаље физичког развоја.
Физички развој детета није равномеран, што видимо из чињенице да се дечаци и девојчице не
развијају подједнако. Поред тога и свако дете има свој индивидуални ток развоја. Можемо издвојити
четири јасно ограничена периода раста. Први период је од рођења до шесте година и у њему се висина
и тежина налазе у наглом порасту. Затим следи период успореног раста који траје до почетка пубертета.
У самом пубертету долази до рапидног рашћења, а после пубертета се овај процес поново успорава.
Дечаци су при рођењу нешто тежи и виши од девојчица и такви остају све до једанаесте или дванаесте
године када бива обрнуто. Супериорност девојчица траје од прилике две године. Након овог периода,
око четрнаесте године, дечаци и девојчице постају приближно исти по висини и тежини. После овог
периода дечаци поново постају виши и тежи, што ће и бити до краја живота. Девојчице престају да
расту око двадесете године, а дечаци око двадесет и пете.
Приликом рођења телесне пропорције су другачије од оних на каснијим узрастима. При рођењу глава је
велика, а ноге мале. Различити делови тела расту различитом брзином. Глава се, на пример, нагло
развија у антенаталном периоду и по детињем периоду, међутим, она достиже своју максималну
величину и тежину кад дете напуни девет или десет година. Труп при рођењу релативно дугачак и нагло
расте све до касног детињства када његов раст успорава да би пред крај адолесценције поново убрзано
растао. При рођењу ноге су несразмерно мале, а руке знатно веће. И ноге и руке нагло расту после
рођења. У пубертету руке и ноге дечака и девојчица веома су дугачке и изгледају као да им сметају

7. током ходања због спорог раста трупа у том периоду. Све ове физичке промене током раста запажају и
деца, што утиче на њихово понашање и често представљају извор великих брига и проблема.
Нервни систем се у постнаталном периоду нагло развија све до детиње шесте године када достиже од
прилике 90% своје коначне тежине и размере. Након овог периода развој је успорен. У деветој години
живота дете већ има мозак чије су размере скоро исте као код одраслог човека, али он још увек не
може да мисли као одрасла особа. Нервна влакна се и даље развијају у дужину и дебљину. Такође,
расте и број веза између нерава и нервних влакана.
Напоредо са мишићима, костима и нервним системом развијају се и жлезде које имају велики значај
како за физички тако и за психички развој детета. Хипофизаје жлезда величине лешника која се налази у
основи мозга. Она има више функција и лучи више врста хормона, а уједно утиче и на рад других
ендокриних жлезда, због чега је називају мотором ендокриног система. Ова жлезда производи два
хормона значајна за пубертетске промене. То су: хормон рашћења и гонадотропски хормон који
подстиче полне жлезде на активност. Тироидна жлезда налази се близу душника на обе стране
гркљана. Она има задатак да регулише метаболизам. Хиперактивост ове жлезде доводи до успореност
у говору, ходу и другим радњама, а такође изазива и крајњу осетљивост, нервозу, раздражљивост,
лупање срца. Постоји могућност ефикасног лечења уколико се симптоми открију у раном детињству. Уз
ову жлезду јављају се четири паратироидне жлезде, које контролишу доход калцијума у кости, нерве и
крв. На тај начин утичу на развој и понашање. Уколико ове жлезде не луче довољно хормона дете може
постати нервозно, преосетљиво, непослушно. Док хиперфункција ових жлезди доводи до млитавости,
опуштености мишића и недостатка елана. Надбубрежне жлезде имају комплексан утицај на развој и
понашање. Претерано лучење овог хормона доводи до прераног сазревања читавог тела. При томе се
дешава да на пример, седмогодишњи дечак добије браду и дубок глас. Код девојчица последице могу
бити још горе. Оне добијају мушке облике тела, браду и дубок глас. Други хормон ове жлезде је
адреналин. Он игра велику улогу у емоционалном развоју. До лучења адреналина долази током
снажних узбуђења. Адреналин делује на читав организам. Тимус и пинеална жлезда делују током
детињства, да би касније њихов значај био све мањи. Ове жлезде спречавају сазревање репродуктивног
система. Приликом ранијег престанка рада ових жлезди дете може прерано да сазри, а ако им
активност потраје дуже долази до касног сазревања. Гонаде представљају жлезде репродуктивног
система. Оне се слабо развијају све до пубертета. Ове жлезде такође утичу на физичке и психичке
промене. Уколико гонаде заостану у развоју или ако дође до операције гонада, пубертет се прекида. У
овом случају, особа остаје детињаста и у могу се јавити особине супротног пола код ње. Код дечака се
појављују млитави мишићи и висок глас, а код девојчица маље на лицу и грубљи глас. Претерано
лучење ових хормона доводи до прераног сазревања и прераног пубертета.
МОТОРНИ РАЗВОЈ

8. Моторно понашање новорођенчета или детета у току прве године живота може свртстати у две
категорије. То су:
1. Моторна активност и
2. Моторна контрола.
Ову поделу извшио је познати психолог Сирлиј (Схирлев). Активност се уочава одмах после рођења и
укључује цео организам. Дете почиње да се рита, увија и бацака рукама и ногама. Ови покрети су
спонтани и нису усмерени ка неком циљу, нити служе прилагођавању детета околини. Моторна
контрола се стиче нешто касније, када дете стиче контролу над покретима. у ове радње спадају
хватање, ходање и друге моторне вештине. Током развоја дете стиче све већу контролу над мишићима.
Контрола представља остварење склада између савијања и опуштања мишића. Она се развија под
утицајем учења и сазревања. Моторна контрола и специјалне моторне вештине веома су значајне за
развој сваког појединца. Децу која надмашују своје вршњаке у разним моторним вештинама радо
примају у игру. Због оваквих и многих других ствари, развој моторних способности има велики значај и у
психичком развоју детета.
Велику промену у дететовом животу доноси ходање. Када дете прохода постаје мање зависно од
одраслих, пружају му се нове могућности за испитивање и упознавање околине. Многи научници
бавили су се изучавањем хода и његовог усавршавања. Пре него што ће проходати дете упражњава
пузање. У почетку дете иде четвороношке при чему абдоменом дотиче тло јер му руке и ноге нису
довољно јаке да држе труп. Касније, пузи са издигнутим абдоменом. Овај облик кретања многа деца
користе и након проходавања. Постоје велике индивидуалне разлике у погледу времена појаве ходања.
То време зависи од многих фактора. На пример, слепа деца проходавају много касније због тога што
овој деци недостају веома важни визуелни утисци. Исто тако и ментално заостала деца закашњавају у
проходавању за нормално интелектуално развијеном децом. Способност хватања један је од врло
важних чинилаца за интелектуални развој човека као врсте. Амерички психолог Халверсон (Халверсон)
анализирао је процес досезања и хватања. Према овом психологу дете усавршава процес хватања
између двадесете и шездесете недеље старости, кроз десет фаза које се могу свести на следећих шест:
1. Прва фаза хватања која се јавља у двадесетој недељи када дете може само да дотакне ствари, не и да
их ухвати.
2. Друга фаза јавља се у двадесет и четвртој недељи дете хвата коцку улнарним делом шаке и
обухватаје са свих страна, а палац остаје у истој равни са осталим прстима.
3. У трећој фази, која наступа када дете има двадесет и осам недеља, оно и даље хвата коцку улнарним
делом шаке, али сада оним који је ближи радијусу.
4. Четврта фаза почиње у тридесет и другој недељи и у њој дете хвата предмет делом шаке са извесним
учешћем прстију и делом шаке који је још ближи радијусу. У овој фази већ постоји делимична опозиција
палца и кажипрста.
5. У тридесет шестој недељи наступа пета фаза у којој дете хвата доњим делом кажипрста и осталих
прстију, са јасном опозицијом палца, а предмет држи радијусним деловима шаке и горњим деловима
прстију.
6. У последњој, односно, шестој фази дете са педесет и две недеље хвата коцку врховима палца и
кажипрста.
У првим годинама живота обе руке се углавном користе исто, међутим након четврте године долази до
изражаја све стабилнија употреба једне руке. Главну радњу у већини случајева обавља десна рука.
Међутим, честа је и појава леворукости. Многи истраживачи покушали су да открију узрок леворукости.
Њиме су се бавили још грчки филозофи Платон и Аристотел, а касније и многи научници разних

9. дисциплина. Тако, неки теоретичари сматрају даје леворукост последица лошег васпитања , док други
леворукост тумаче као револт појединца према десноруком друштву. Тек почетком XX века дошло је до
озбиљних покушаја проучавања леворукости разним упитницима и тестовима. Још тада утврђено је да
леворукост није никакав дефект нити последица лошег васпитања. Неки психолози покушали су да
објасне леворукост помоћу теорије о доминантности једне мождане хемисфере. Ова теорија се дуго
сматрала исправном, међутим, у последње време доживела је све већи број критика. Питање узрока
леворукости ни дан данас није утврђено.
РАЗВОЈ ГОВОРА
Говором сматрамо процес произвођења гласова и гласовних комплекса који имају значење. Говором се
језичким средствима исказују мисли и осећања ради споразумевања са другим људима.
Постоје две фазе у развоју говора, а то су: прелингвистичка и лингвистичка фаза. Први крик који се јавља
одмах после рођења знак је да су органи који учествују у говору у стању да произведу неке гласове. Још
током првог месеца дете уме да изговори гласове: м, и, н , г, к. Дете ове гласове изговара заједно са
другим вокалима. Због тога се ова појава назива вокализацијом. У току прве године број гласова је све
већи. Они су спонтани и јављају се под утицајем сазревања. Средина има велики утицај на вокализацију
детета. Доказано је да деца одрасла у домовима имају мање развијену вокализацију од деце која живе
са породицом. То се дешава због тога што одрасли не реагују на вокализацију деце у домовима, па се
она смањује.
У лингвистичкој фази појављује се прва реч која подразумева групу повезаних гласова која има
значење. Тачно време појављивања не можемо утврдити. Неки истраживачи сматрају да се прва реч
јавља током једанаестог месеца, према другима до ње долази у четрнаестом месецу. Прва реч код
детета углавномје „мама". Познато је да дете у првој години живота производи велики број вокала и
консонаната. Из ове спонтане гласовне игре настаје говор. Моторни и сензорни центар врло су важни за
развој говора. Изговарање је везано за први, а разумевање за други центар. Код мале деце је познато
да више разумеју него што су у стању да изговоре, међутим, способност изговарања речи расте са
узрастом и сазревањем.
Са годину дана дете уме да изговори три речи. У другој години речник нагло расте, да би са осамнаест
месеци дете изговарало реченице од две речи које могу да се схвате само помоћу ситуације у којој дете
говори. На узрасту од три године напреднија деца умеју да изговоре једноставне реченице и од по
десетак речи.
ИНТЕЛЕКТУАЛНИ РАЗВОЈ
Иако се у периоду између рођења и стицања говора не може детаљно пратити развој интелигенције и
осећања, овај период обележен је изузетним менталним развојем и врши велики утицај на даљи ток
психичког развоја. Постоје три стадијума између периода рођења и стицања говора, а то су: стадијум
рефлекса, стадијум организовања, опажања и навика и стадијум сензо - моторне интелигенције. По
рођењу, ментални живот детета своди се на функционисање рефлексног апарата, тј. на чулне и моторне
радње које су одређене наслеђем и које одговарају инстиктивним тежњама као што је, на пример,
храњење. Ова рефлексна вежбања постепено се претварају у организоване опажаје и навике да би оне
на крају прерасле у стадијум практичне, односно сензо - моторне интелигенције. Интелигенција се
јавља много пре појаве говора, међутим то је практична интелигенција која се односи искључиво на
манипулисање објектима и која уместо речи и појмова користи опажаје и покрете. На почетку развоја
дете своди све на себе, тј. своје тело. Тиме је почетак свести детета обележен несвесним
егоцентризмом који се у стадијуму сензо - моторне интелигенције претвара у објективно схватање и
самим тим дете себе поставља као елемент међу другим елементима. Појава говора веома је важна за
даљи интелектуални развој. Дете је заваљујући говору у стању да оживи прошле као и да предвиди
будуће акције помоћу вербалног репрезентовања. Из тога проистичу три веома значајне последице за
ментални развој, а то су: социјализација, мишљење и интуиција.

10. ЗАКЉУЧАК
Психички развој почиње одмах при рођењу, а можда би се могло рећи и самим зачећем. На личност
детета највише може да се утиче у детињству. Главни фактори личног мењања детета су: наслеђе,
породична средина и васпитање, а посебно сопствена активност детета и његово емоционално и
социјално искуство. Такође велики значај имају и нормалан телесни развој, нормално деловање жлезда
са унутрашњим лучењем, интелигенција, ширина интересовања, а нарочито свест о прихваћености од
стране других као и непостојање непријатних успомена. Самосталност, самопоузданост и самосвест су
такође важни за развој дечје личности. Дете највише постаје свесно себе кроз разне активности,
односно помоћу игре. Успеси у разним активностима и контактима са другим људима дају детету
самопоузданост. Одрасли треба да подржавају дете како би се ови чиниоци све више развили. Такође
велики значај за развој детета представља породица, а нарочито мајка и веома је важно да дете у
првим годинама осећа заштићеност и љубав коју му она пружа.