ФА - изборни предмет

1. 1
ЗАШТИТА И УНАПРЕЂЕЊЕ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ
ЧОВЕК И ЊЕГОВ ОДНОС ПРЕМА ПРИРОДИ
Извори и врсте загађивања животне средине
Данашње стање биосфере и у великој мери њен изглед резултат су дуготрајног и снажног деловања
човека. Од појаве разумног човека (Homo sapiens), који је увелико користио оруђе, оружје, ватру, одећу
и имао развијен социјални живот, нагло започиње бурна еволуција човека као биолошког и друштвеног
бића. Током своје не тако дуготрајне социјалне и цивилизацијске еволуције човек је изменио лице
Земље и изазвао озбиљне тешкоће у функционисању биосфере. Тиме је угрозио животну средину и
сопствену егзистенцију.
За човека, као и за свако живо биће, животна средина представља еколошки простор у коме он
задовољава своје животне потребе и захтеве, користећи расположиве ресурсе. Биљке и животиње,
према својим адаптивним могућностима, у зависности од еколошких законитости, користе могућности
спољашње средине, чија је трајност обезбеђена кружењем материје и протицањем енергије. Човек
узима из спољашње средине, или из средине коју је себи прилагодио, све оно што му је неопходно за
сопствени живот, одбацујући у спољашњу средину најразличитије отпадне материје, од којих се неке
споро или уопште не разграђују (пластика, стакло). Због тога оне представљају баласт за животну
средину. Такво искоришћавање биосфере и њених богатстава добило је толике размере да се више не
може говорити о нетакнутој природи било где на Земљи. Она је у целини под директним или
индиректним утицајем човека.
Током свог цивилизацијског напретка, а посебно после технолошке револуције, човек је ширио оквир
свог живота и при томе повећавао могућности деловања на спољашњу средину. Саставни део биосфере
данас су велики градови и други типови насеља, огромне површине пољопривредног земљишта,
опустошени облици вегетације изазвани прекомерним уништавањем шума и сточарењем, индустријска
постројења и депоније. Изворни облици природе одржавају се само захваљујући заштити или на
неприступачним местима и на местима која су непогодна за живот човека.
Деловање људске врсте у целини на природу веома је сложено и снажно. Човек је космополитска врста
и у биогеографском погледу се по томе разликује од осталих живих бића. Осим малог броја врста, као
што су корови, кућни мишеви, вируси грипа и друге, које прате човека и зато се могу назвати
космополитима, сва остала жива бића распрострањена су на ограниченим просторима на Земљи. Човек
је, међутим, захваљујући развоју технологије, у стању да освоји све просторе да буде стални или
повремени члан најразличитијих екосистема, и то га управо чини географским и еколошким
космополитом. Сматра се да постоји мало места на Земљи на која човек није крочио.
Утицај човека на природу и његово прекомерно искоришћавање природних богатстава директно су
повезани с повећањем бројности и густине људских популација. Следеће људске активности најчешће
доводе до промена у природи и биосфери:
- најразличитији видови уништавања вегетације, која представља основу природних еколошких
система. Човек користи вегетацију за огрев, грађевински материјал, намештај, стварање
пољопривредног земљишта, исхрану домаћих животиња, изградњу насеља итд.;

2. 2
- загађивање копнених и водених екосистема различитим врстама природних и вештачких
загађивача. Ова негативна човекова делатност изазива снажне и често неповратне промене у
живом свету, које се одражавају на здравствено и генетичко стање људске популације;
- уништавање појединих биљних и животињских врста директно, или индиректно –
униптавањем њихових станишта;
- искоришћавање минералних и енергетских богатстава Земље, што, уз истовремено
уништавање површинских екосистема, доводи до промене физичких и хемијских фактора
средине.
Последица свих ових промена на Земљи јесте мењање целовитог изгледа биосфере и њено постепено
привођење човековом оквиру живота, који је још увек у супротности са основним еколошким
законитостима. Зато је усклађивање људског понашања са еколошким законима природе услов за
опстанак човечанства.
Под загађивањем се подразумева свака измена количине и састава физичких, хемијских и биолошких
компоненти животне средине који доводи до поремећаја у функционисању екосистема. Људске
делатности које доводе до загађености и нарушавања животне средине многоструке су и међусобно
повезане. У најопштијем смислу, то су:
- индустрија (хемијска, металопрерађивачка, прехрамбена, дрвна итд.),
- пољопривреда,
- енергетика,
- комуналне делатности у градовима и осталим насељима,
- саобраћај (копнени, ваздушни, речни и поморски),
- војне активности и др.
Сви ови извори загађивања називају се загађивачи. Супстранце које загађују спољашњу средину
називају се загађујуће материје. Загађивање може да буде:
- хемијско,
- физичко и
- биолошко.
Загађивање животне средине или екотоксикологија, односи се на загађивање природних и вештачких
еколошких система, односно читаве биосфере. Ближе посматрано, загађивање средине своди се на
загађивање ваздуха, воде и земљишта, као три међусобно повезане целине биосфере. Осим тога, важан
објекат загађивања је и храна, која представља један од основних елемената човековог опстанка.
Хемијско загађивање представља сваку промену хемијског састава животне средине (ваздуха, воде,
земљишта и хране) изазвану органским и неорганским материјама као продуктима људске делатности.
Природне органске материје и органски отпаци стижу у спољашњу средину, пре свега водену, као
крајњи или споредни продукти индустријске прераде (кланице, сточарство, индустрија коже,
индустрија шећера, отпадне воде градских и других насеља). Међутим, они подлежу природној
разградњи и рециклажи. Зато ова врста загађивања у мањим количинама не представља велику
опасност. Успешно самопречишћавање екосистема у директној је вези са капацитетом спољашње
средине и количином отпадних органских материја које се у њу убацују. Најчешће је капацитет

3. 3
средине, водотокова, бара или канала, мали, па ови екосистеми нису у стању да пречисте огромну
количину органских супстанци које се свакодневно у њих убацују. Нагомилавање отпадних органских
материја доводи до загађивања у најразличитијем обиму, а у крајњем случају и до потпуног уништења
екосистема. Загађивање природним органским материјама првенствено захвата водене екосистеме и
земљиште, док је утицај на атмосферу занемарујући.
Загађујуће материје неорганског и органског порекла, вештачки добијене у току индустријске прераде,
сагоревањем фосилних горива, употребом хемијских средстава у домаћинству и пољопривреди, доводе
до дуготрајног контаминирања средине, јер се веома тешко разграђују или се уопште не разграђују. У
такве материје убрајају се детерџенти, пестициди и тешки метали. Оне се путем трофичких односа
преносе у све организме, укључујући и човека, акумулирају се и изазивају различите последице по
здравље људи и виталност осталих живих бића, као и екосистема у целини.
Постоји више од хиљаду различитих хемијских једињења која се користе као синтетички пестициди, а
која изазивају најразличитије ефекте на здравље људи. Тешки метали, пре свега олово, веома су
токсични, а олово улази у састав бензина. У земљама са веома развијеним аутомобилским саобраћајем
концентрација олова у атмосфери може да буде већа од 10 mg по 1m3 ваздуха, што угрожава здравље
људи, а при томе је његов ефекат и кумулативан. Људи га удишу или га уносе храном, а концентрише
се у крви, костима и другим ткивима и органима. Познато је да јони олова инхибирају ензиме који
учествују у биосинтези хемоглобина, тако да је анемија једна од последица тровања оловом. Олово
делује и на друге ензиме на различитим местима у организму, а најтеже дејство има на функције мозга
и јетре.
Оксиди сумпора (SO2 и SO3) такође су веома токсичне супстанце. У реакцији с водом дају одговарајуће
киселине (H2SO3 и H2SO4). Повећање концентрације молекула SO2 и SO3 у атмосфери представља
озбиљан проблем последњих година. Киселе падавине у Северној Америци, на пример, имају вредност
pH4. Атмосферски SO2 у равнотежи с падавинама, не би смео да има вредност мању од pH 5,5. На
високу киселост падавина, поред сумпорних, утичу и азотни оксиди из издувним гасова аутомобила.
Природни извори оксида сумпора су вулканске ерупције. Такође, у природи постоје многи метали који
се увек налазе у комбинацији са сумпором. Зато се при експлоатацији ових метала сумпор мора
издвојити, а то доводи до појаве оксида. Због тога свака област на Земљи са високом концентрацијом
индустријских постројења има киселе падавине са рН вредношћу 4 или чак мање од тога.
Вештачки извори оксида сумпора су фосилна горива (природни гас, нафта, угаљ), разне врсте
индустрије, електране на чврста горива, кућно грејање. Из ових извора годишње се у атмосферу
ослобађа 50-60 милиона тона SO2. Киселе кише у свету проузрокују хиљаде милиона долара штете
годишње на фасадама зграда и споменицима. Да би описали корозију камена коју проузрокују киселе
кише, неки стручњаци који се баве испитивањем спољашње средине користе термин ''камена губа''.
Кисела киша је, такође, врло штетна за вегетацију и живот у воденој средини. Многи случајеви
показују како је кисела киша уништавала пољопривреде и шумске области и изазвала помор рибе у
језерима. Наравно, SO2 би могао да се уклони из фосилних горива пре сагоревања, али је то засад веома
скупа технологија. Јевтинији начини, нажалост, нису довољно ефикасни.
Физичко загађивање животне средине обухвата загађивање чврстим отпацима, термичко загађивање,
чађ, прашину и буку.

4. 4
Загађивање чврстим отпацима нарочито је изражено у урбаним и индустријским подручјима. Тај отпад
је по свом саставу веома хетероген. Он садржи неорганске и органске материје које имају различиту
могућност и брзину разграђивања. Пластика, гума, многи метали, стакло итд. веома се тешко
разграђују природним путем. Органски отпаци могу се релативно брзо и лако разградити процесима
минерализације, ако за то постоје услови. Чврст отпад се одлаже у депоније, али оне покривају велике
површине често плодног земљишта. На тај начин се земљиште само загађује, а спирањем различитих
загађујућих материја органске и неорганске супстанце доспевају у воду и земљиште које је удаљено од
депоније. Истраживања обављена у 33 земље Европе показала су да се годишње у градовима одлаже
око 250 милиона тона смећа и отпада по глави становника. Градски отпад у развијеним европским
земљама износи 150-600 килограма годишње по глави становника. Западна Европа производи око 1kg
градског отпада дневно по глави становника. То је много више него у централним и источним деловима
Европе, јер је количина отпада у корелацији са индустријализацијом и висином националног дохотка.
Проблем одлагања чврстог отпада, а тиме и проблем градских депонија, једино се може решити
коришћењем овог отпада за секундарне сировине. Отпадне материје се рециклажом поново користе у
индустријској производњи. Убрзавањем процеса њихове минерализације оне могу да се врате у
природно кружење.
Под термичким загађивањем подразумева се свако повишење температуре станишта изазвно
људском делатношћу. Таквом загађивању највише су подложни водени екосистеми јер се вода користи
за хлађење постројења у нуклеарним електранама и термоелектранама, а враћа у реке и језера
претходно неохлађена. На тај начин се мења температура водене средине, смањује растворљивост
кисеоника, убрзавају се физиолошки процеси код водених организама и процеси разградње у
екосистему. Овакве промене, често у комбинацији с другим облицима загађивања, доводе до тешких
поремећаја организама, посебно њихових ларвених облика, и до пропадања читавих екосистема.
Термичко загађивање веома је изражено и у градовима. Топлота се ослобађа сагоревањем фосилних
горива у домаћинствима, топланама и саобраћају. У току летњих месеци, кад су дани топли и сунчани,
градске улице у којим је саобраћај густ представљају места са посебним ризиком. На тим местима
температура ваздуха може да буде и за 10оС виша од температуре околине.
Места с највећим термичким загађивањем су топионице метала и рударска постројења. Радници који
раде у овим индустријским гранама, поред термичког, изложени су и другим врстама загађивања (паре
тешких метала, угљена и метална прашина, отровни гасови). Све то оставља тешке последице на
здравље људи.
Посебан проблем данас представља глобално загревање, познато као ефекат стаклене баште. Услед
повећања концентрације СО2 и садржаја водене паре, у атмосфери долази до повећане апсорпције
енергије ослобођене са површине Земље. То утиче на укупну топлотну равнотеже планете Земље и
њене околине. У ствари, укупна количина водене паре у атмосфери није се значајно променила током
година, али се количина СО2 стално повећава, нарочито од почетка овог века (као резултат коришћења
фосилних горива). Мерења су показала да се у атмосферу испушта 9-109 тона СО2 годишње. Према
предвиђањима метеоролога, то ће довести до повећања просечне температуре Земље за 3-5оС. Утицај
повећања концентрације СО2 на температуру Земље назива се ефекат стаклене баште.

5. 5
Глобално повећање температуре од 3-5оС довољно је да изазове поремећај термалне равнотеже на
Земљи. То би могло да проузрокује топљење глечера и ледних капа на половима, што би довело до
подизања нивоа светског мора и потапања приобалних подручја.
Глобални проблем човечанства данас представља и оштећење озонског слоја. Озон има важну улогу у
апсорбовању ултравиолетног зрачења на озонски омотач који се налази у стратосфери служи као штит
од сунчеве радијације. Штетни ефекти ултравиолетног зрачења су добро познати. Ултравиолетни зраци
могу да проузрокују рак коже или мутације у ћелијама коже. Без озонског омотача живот на Земљи би
се постепено угасио.
Последњих година научници указују на штетно деловање једињења хлорофлуороугљеника на озонски
омотач. Ова једињења су позната као фреони. Пошто фреони лако прелазе у течно стање, релативно су
инертни, не сагоревају и лаку су, они се користе као додатак аеросолима да би се лакше распршивали,
као расхлађивачи у расхладним уређајима, за чишћење електричних постројења и у производњи
пластичних пена. Када се ослободе у атмосферу, фреони се полако пењу до стратосфере, где их
ултравиолетни зраци разграђују. Тада ступају у реакцију са озоном и проузрокују његово распадање,
што доводи до настајања озонских рупа. Највеће оштећење озонског слоја откривено је 1986. године
изнад Јужног пола. Изнад Северног пола нема озонске рупе због другачијих временских услова,
сматрају научници. Међутим, 1989. године откривено је да се оштећење озонског омотача проширило
са Антарктика на области јужне Аустралије.
Проучавања су показала да фреони и друга једињења која садрже халогене елементе могу да доведу до
уништења озона и у другим регионима атмосфере. Америчка влада је забранила употребу фреона за
аеросол-спрејеве још пре неколико година. Међутим, они се и даље користе у друге сврхе. Уништавање
озонског омотача је глобални проблем и зато се мора постићи интернационални договор о његовом
очувању. Појединачна решења нису довољна.
Чађ и прашина представљају посебан облик физичког загађивања јер имају и хемијско дејство.
Прашину чине ситне честице настале разграђивањем различитог материјала, које се налазе мање или
више распршене у атмосфери. Оне штетно делују на развој и опстанак вегетације, али и других
организама. Посебно је опасна индустријска прашина у околини фабрика азбеста, стакла, креча и
цемента, јер се нагомилава у телу човека и животиња и изазива тешка обољења. Чађ настаје као
резултат непотпуног сагоревања фосилних горива. Поред чисто физичких ефеката, чађ веома штетно
делује на здравље људи, јер садржи канцерогене материје, које преко дисајних органа и коже доспевају
у организам. Такође повећавају ефекат стаклене баште.
Бука је посебан облик физичког загађивања. Као звучно таласно кретање, бука штетно делује на
слушни апарат и психу људи. Извори буке могу да буду природни и вештачки. Природна бука је мањег
интензитета. Потиче од природних феномена и животних активности организама, па је човек на њу
адаптиран. Вештачки извори буке су разноврсни и она се разликује по пореклу, интензитету и трајању.
Често и дуготрајно излагање буци изазива поремећаје у слушном апарату, наглувост, чак и потпуну
глувоћу. На психу људи бука делује тако што изазива узнемиреност. Дејство буке се испољава
одређеним негативним ефектима на кардиоваскуларни систем.
Истраживања која су извршена 1993. године у 14 европских земаља показују да је јачина буке којој су
људи изложени због друмског, железничког и ваздушног саобраћаја 55-75 dB (децибела). Испитивања

6. 6
обављена у 18 великих европских градова показала су да је градска популација изложена која је у
просеку већа од 70 dB. У овако неповољним условима нарочито су угрожене осетљиве групе, као што
су школска деца, стари и болесни. Реакција ових група сматра се упозоравајућим знаком за оно што се
може догодити читавој градској популацији изложеној високом нивоу буке, ако се зна да су
подношљиви нивои ноћу 40 dB, а дању до 50 dB.
Радиоактивно загађивање, као компонента физичког загађивања подразумева промену у
радијационом балансу спољашње средине која је изазвана људском делатношћу. Она се може схватити
као свако повећање степена радиоактивности изнад вредности природног радиоактивитета.
Радиоактивно загађивање представља најопаснији облик загађивања спољашње средине. Извори овог
загађивања могу бити природни и вештачки. Природна радиоактивност у биосфери може потицати из
космоса и са Земље, и она није јак извор загађивања. Вештачка радиоактивност потиче из
мирнодопских и војних извора. У мирнодопске изворе спадају нуклеарне електране и различита
примена радиоизотопа у индустрији, пољопривреди и науци, посебно у медицини. Према неким
истраживањима, због коришћења у медицинске сврхе, 1/3 западноевропског становништва изложена је
деловању Х-зрачења чија доза износи 42 mh годишње. Нуклеарне електране представљају
потенцијалну опасност због проблема одлагања радиоактивног отпада, али и због могућих хаварија.
Пробе нуклеарног оружја представљају војне изворе радиоактивног загађивања. Оне су опасне, било да
се обављају у атмосфери, на Земљиној површини или у дубинама океана. Према међународном
споразуму, дозвољено је да се нуклеарне пробе изводе у дубоким слојевима Земље. Складиштење,
превоз и уопште манипулација нуклеарним отпадом увек представља потенцијалну опасност због
непредвидивих инцидентних ситуација.
Непосредне последице нуклеарне хаварије у Чернобилу биле су погубне за становништво на простору
већем од 30 километара у пречнику око нуклеарне електране. Према доступним подацима, у кратком
периоду после хаварије више од 30 особа је умрло, ко више од 300 особа су уставновљени знаци
радијационе болести, а преко 200 особа је показивало клиничке знаке оштећења изазваних радијацијом.
Пет година после хаварије констатовано је повећање обољења од рака штитне жлезде код деце.
Нуклеарни отпад представља највећу опасност за човечанство у погледу радиоактивног загађивања.
Проблем одлагања радиоактивног отпада постаје све значајнији и актуелнији услед повећања броја
нуклеарних електрана у свету. Сматра се да сагоревање једне тоне нуклеарног горива оставља 1/3
радиоактивног отпада који садржи радионуклиде с дугим временом полураспада. Данас се овај отпад
депонује тако што се пакује у специјалне контејнере, а они се затим одлажу у напуштене руднике,
вештачки направљена складишта у дубоком слојевима Земљине коре, посебна бетонска склоништа или
океанске дубине. Веома је важно да места за одлагање радиоактивног отпада буду у сеизмички
стабилним деловима литосфере, како би се опасност од изливања отпада из контејнера свела на
најмању меру.
Биолошко загађивање обухвата све поремећаје функционисања екосистема услед присуства штетних
материја хемијског, физичког или радиоактивног порекла, што може да доведе до прекомерног пораста
популација различитих, често паготених организама.
Све ове врсте загађивања, појединачно или комплексно, делују у спољашњој средини. Једне загађујуће
материје више загађују воду, друге ваздух или земљиште, али се на крају, најчешће путем ланаца

7. 7
исхране, нађу у телу живих бића. Користећи многе организме за исхрану, човек уноси у себе загађене
животне намирнице. Човек такође, користи читав низ метода и хемијских средстава да би храну што
дуже очувао у свежем или конзервираном облику, чиме мења њен квалитет и на одређен начин је
загађује. Загађена вода, ваздух, земљиште и на крају, храна делују на најразличитије начине,
угрожавајући здравље људи, а тиме и опстанак човечанства.
Заштита од свих врста загађивача представља тежак проблем за човечанство. Постоје утврђене норме,
такозване дозвољене дозе загађујућих материја којима човек може бити изложен а да оне ''не буду
штетне'' по људско здравље. Међутим, треба имати у виду чињеницу да због кумулативног ефекта нема
безопасних доза радиоактивног зрачења, нити апсолутно безопасних доза других загађујућих материја.
Применом савремене технологије убрзавају се процеси разградње споро разградљивих загађујућих
материја. То се постиже додавањем природних редуцената. На тај начин могуће је разградити нафту,
њене деривате, фенолна једињења и друго.
Извори и врсте загађивања у непосредној животној средини
Квалитет ваздуха у Србији је велика брига: мерења показују да грађани по целој земљи удишу ваздух
који се сматра штетним по здравље. Извештај о квалитету ваздуха из 2013. године наводи да је у току
те године на већини локација прекорачена годишња гранична вредност честица од 40 μg/cm3. У
Београду, Бору, Ужицу и Смедереву, 2013. године ваздух је био III категорије, што значи прекомерно
загађени ваздух. Током те године 73% становништва у урбаним и урбано-индустријским
агломерацијама је потенцијално изложено концентрацијама загађивача изнад референтног нивоа.
Основни извори загађења ваздуха су: неефикасна транспортна средства, сагоревање горива у
домаћинствима, сагоревање отпада, електране на угаљ и индустрија.
У свету, али и у нашој земљи, већина река су постале канали отпадних вода, а кључни извори загађења
река у Србији су непречишћене индустријске, комуналне отпадне воде, тешки метали, нафта, отпаци из
кланица и пепео из термоелектрана. Уз то треба додати и неуређене депоније и илегално пражњење
септичких јама. Око 50% загађења испуштеног у реке долази од индустријских постројења, а само 13%
комуналних отпадних вода се третира пре испуштања. Београд сву отпадну воду кроз 20 излива
испушта директно у Дунав и Саву без икаквог пречишћавања. Неуређене депоније такође имају велики
удео у загађењу вода у нашој земљи. Последице небриге због неодговарајућег одлагања отпада све се
више осећају, а бројни извори су већ загађени. Подземне воде загађује и претерана употреба вештачког
ђубрива, а из године у годину број фармера који користе штетне пестициде и супстанце отровне за
природу све је већи.
У најзагађеније реке спадају Бегеј, Топлица, Велики Луг, Лугомир, Црни Тимок и Бор, као и канал
Врбас-Бечеј, док је чиста вода права реткост и може се још наћи у планинским подручјима дуж
Студенице, Моравице, Млаве и река у централној Србији.
Рударском експлоатацијом минералних сировина угрожава се земљиште, вода и ваздух. Веома је
значајно загађење водотокова штетним материјама које настају у процесу експлоатације, припреме и
примарне прераде минералних сировина. Више од 70% рудника у Србији се налази у близини већих
или мањих река, а рударским активностима и објектима су посебно угрожене реке Ибар, Тимок, Пек,
Дрина, Колубара, Ресава, а преко њих Сава и Дунав.

8. 8
Термоелектране производе више од 5,5 милиона тона пепела годишње, који ствара велико загађење
воде и замљишта и њихову деградацију. Поред пепела сагоревањем настају велике количине сумпора и
азотних оксида.
Велики бачки канал представља главну артерију читавог хидросистема у Бачкој. Изграђен је пре више
од два века, а на појединим деоницама, дубина воде у каналу је само тридесетак центиметара што је
последица нагомилавања отпадног седимента.
Пољопривреда је један од значајних корисника водног ресурса, али и знатно утиче на квалитет вода,
нарочито имајући у виду дејство пестицида и ђубрива који завршавају растворени у токовима река и
подземнив водама. Србија је један од највећих загађивача река азотом и фосфором. Ово стога што
постоји неодговарајуће коришћење хемијских средстава у пољопривредној производњи, који се
нестручно користе од стране пољопривредника.
Велико загађење водних токова нутријентима потиче са сточних фарми, као и из кланичне индустрије.
Стајњак се одлаже у природне депресије, земљане базене, лагуне. Ова одлагалишта немају заштитни
слој, па штетне материје лако продиру у подземне воде. Тачни стајњак се најчешће усмерава, без
икакве обраде, у одводне канале, а затим у реке.
Повећана концентрација нутријената са сточних фарми у водотоковима изазива претеран развој алги.
Алге убрзано троше кисеоник, обрастају водену површину и спречавају продирање светлости, што
временом доводи до престанка нормалног функционисања воденог екосистема.
Последице загађивања животне средине
Установљено је да је велика већина европске популације изложена утицају загађене средине до границе
која изазива здравствене сметње. Изложеност загађењу спољашњег ваздуха је повезана са великим
бројем акутних и хроничних здравствених стања, од иритација, па све до смрти. Док је утицај на
респираторне и кардиовакуларне болести добро документован, нова наука показује да се загађење
ваздуха јавља и као фактор ризика за здравље деце. Посебно су погођене осетљиве и рањиве групе, као
што су труднице, деца, старије особе и особе које већ страдају од респираторних и других озбиљних
болести или особе из група са ниским примањима. Главни загађивачи, за чији утицај на здравље
постоје бројна истраживања, су суспендоване честице, озон, азот-диоксид, сумпор-диоксид, метан,
жива и чађ добијена изгарањем угљоводоничних гасова.
Што се тиче респираторног система примећени су следећи ефекти: повећани респираторни симптоми,
инфекције, повећана реактивност дисајних путева, надражај, упала плућа, смањена функција плућа,
погоршање астме, погоршање хроничне опструктивне болести плућа, повећан ризик од рака плућа.
Велики је утицај аерозагађења и на кардиоваскуларни систем: промењена срчана аутономна функција,
инфаркт миокарда, ангина пекторис, повећан крвни притисак, артериосклероза.
Нервни и цереброваскуларни систем такође показују осетљивост на повишен ниво загађења:
неуроразвојни поремећаји, упала нервног ткива, оксидативни стрес, главобоља, узнемиреност,
Алцхајмерова болест, Паркинсонова болест. Мешавина компоненти загађења ваздуха обухвата и
тешке метале који се емитују у атмосферу, на пример, жива или олово. Ови остају у ваздуху док се не
врате у земљу кишом. Излагање олову у детињству може да има бројне последице па и на течност
говора и говорну меморију. Агресивност, проблематично понашање (депресија, поремећаји спавања),

9. 9
повећано антисоцијално и деликвентно понашање су у порасту са порастом загађења. Жива је јак
неуротоксин који може да изазове тешка оштећења мозга и нервног система у развоју.
Загађење утиче и на репродуктивну способност, угрожен је квалитет сперме, фрагментација ДНК, мала
тежина при рађању, превремено рађање. Све је више доказа да излагање загађивачима из ваздуха у
раном животу доприноси већим ризицима од хроничних болести у каснијем животу, укључујући
гојазност, дијабетес и врсте рака повазаног са хормонима као што су рак простате и рак дојке.
Заштита животне средине
Заштита животне средине подразумева скуп различитих поступака и мера који спречавају угрожавање
животне средине с циљем очувања биолошке равнотеже. Еколошка одбрана је мултидисциплинарна и
треба да представља трајну обавезу свих чланова друштва. Брига о животној средини је са гледишта
друштва приоритет од свеукупног значаја за друштво. Здрава животна средина је основ за очување
људске егзистенције, здравог развоја друштва и битан фактор за ниво живота становништва.
Циљеви заштите животне средине су очување и заштита:
- здравља људи, целовитости, разноврсности и квалитета екосистема
- генофонда животињских и биљних врста
- плодности земљишта
- природних лепота и просторних вредности
- културне баштине и добара које је створио човек
Очувани део природе који због посебних природних вредности и одлика има трајан еколошки, научни,
културни, образовни, здравствено-рекреативни и туристички значај назива се заштићено природно
добро. Заштита природних добара обавља се према посебним законским прописима. Према територији
коју обухватају, очуваности и значају сва природна добра могу се поделити на следеће категорије:
- национални паркови
- паркови природе
- предели изузетних одлика
- резервати природе
- специјални резервати природе и
- споменици природе
Национални парк је велико подручје са очуваним природним екосистемима који су од националног
значаја. Богатство очуваних природних екосистема огледа се у разноврсности живог света,
биогеографским обележјима и културно-историјским вредностима. У РС постоји пет националних
паркова: Фрушка гора, Ђердап, Тара, Копаоник и Шар-планина.
Парк природе је значајан део очуване природе и здраве животне средине у којем преовлађују
природни екосистеми. Познати паркови природе код нас јесу: Стара планина, Палић, Сићевачка
клисура и други. У РС постоји четрнаест паркова природе.

10. 10
Предео изузетних одлика јесте мање подручје са значајним природним, биолошко-еколошким и
културно-историјским вредностима. Најпознатији предели изузетних одлика јесу: Овчарско-кабларска
клисура, Велико ратно острво, Рајац, Космај, Власина, Авала, Вршачке планине и други.
Резерват природе је незнатно измењен, изворни део природе посебног састава и одлика биљних и
животињских заједница намењен пре свега очувању генетског фонда. Најпознатији резервати природе
код нас су: Делиблатска пешчара, Ртањ, Дајићко језеро на Голији.
Специјални резерват природе јесте предео с једном израженом природном вредношћу или више њих
које треба штитити или с једном природном појавом или више њих које треба пратити. Најпознатији су:
Обедска бара, Засавица, Лудошко језеро, Царска бара.
Споменик природе је мања природна или просторна целина, објекат или појава препознатљива по
ботаничким, географским и другим обележјима. Има велики научни, естетски, културни и образовни
значај. Најпознатији споменици природе су: Ботаничка башта Јевремовац, Бањичка шума, Пионирски
парк, Ресавска пећина, Ђавоља варош и многи други. У РС постоји 225 споменика природе.
Научним истраживањима и тимским радом ботаничара, зоолога, еколога добијамо стање угрожености
живих бића на некој територији. На основу тих података одређују се методе и предузимају се
активности за заштиту угрожених врста. Научни подаци о најугроженијим врстама, степену њихове
угрожености, факторима угрожавања и мерама које се предузимају објављују се у публикацијама под
називом црвене књиге и црвене листе.
Специјализоване научне публикације које садрже све неопходне податке за решавање проблема
заштите врста и њихових станишта називају се црвене књиге. На основу црвених књига доносе се
правни акти на међународном или националном нивоу. То су закони, уредбе, наредбе и друго на основу
којих се угроженим врстама додељује одговарајући ниво правне заштите.
Црвене листе садрже основне податке о присуству и степену угрожености врста на одређеној
територији.
Појам одрживог развоја
Човеков утицај на природу и прекомерно искоришћавање природних богатстава непосредно су
повезани с повећањем бројности и густине људских популација.
Изградња насеља и индустријских постројења, стварање пољопривредног земљишта, експлоатисање
сировина за огрев и грађевински материјал и многе друге активности угрожавају животну средину.
Глобално загревање, смањивање озонског омотача, ефекат стаклене баште, нестанак шума, претварање
плодног земљишта у пустиње, појава киселих киша, изумирање животињских и биљних врста
проблеми су који су довели у питање опстанак човечанства.
На светском нивоу отпочело се с решавањем неких од поменутих проблема. Њихов узрок сигурно не
лежи само у начуним открићима и технолошкој примени тих открића. Суштина решавања еколошких
проблема јесте у друштвеним и политичким односима у свету.

11. 11
Наука о животној средини је стекла посебно место у савременом свету због тога што проучава човеков
утицај на природу и његов однос према природи. Тај однос битно се разликује од свих односа који
владају у природи. Наука о животној средини у новије време помера границе својих истраживања и
залази у област друштвених односа, технологије, економије права и политике.
Да би омогућио даљи човеков напредак, неопходно је да се сваки корак у решавању проблема заштите
животне средине брижљиво планира. Само планско коришћење расположивих ресурса омогућује даљи
опстанак. Зато је потребно усвојити концепт одрживог развоја и примењивати га. Основна идеја
одрживог развоја јесте да садашње генерације располажу природним ресурсима и користе их у мери
која неће угрозити потребе будућих генерација (1992.године у Рио де Жанеиру). Концепт одрживог
развоја обухвата три принципа:
- принцип одрживости животне средине – подразумева развој који не угрожава еколошке процесе,
биодиверзитет и природне ресурсе;
- принцип социјалне и културне одрживости – подразумева развој уз избегавање социјалних
конфликата и поштовање свих култура и традиција, као и учествовање јавности у доношењу одлука;
- принцип економске одрживости – подразумева економски раст, економску ефикасност и праведну
дистрибуцију богатстава, тако да образовани и вредни људи својим знањем помажу у правилном
коришћењу ресурса.
То значи да садашње генерације треба да примењују науку и технологију и да користе нове енергетске
изворе (соларна енергију, биогорива, енергију ветра) и нове грађевинске материјале (пластичне масе за
топлотну и звучну изолацију, алуминијум, и његове легуре за прозоре, нове материјале за покривање
фасада и за израду амбалаже). Дакле, одрживи развој јесте развој који задовољава потребе садашњице,
а не доводи у питање могућност будућих генерација да задовоље своје потребе.
Убрзани развој несумњиво је омогућио бољи квалитет живота многима, али није био од подједнаке
користи за читав свет, а донео је и неке нежељене последице. Све већа потреба да се дође до појединих
важних сировина довела је до развоја врло агресивних технологија. Експлоатација сировина потпуно је
или делимично уништила природу и екосистеме – нестале су бројне биљне и животињске врсте.
Одрживи развој повезују бригу за живи свет на планети Земљи и очување природних ресурса с
друштвеним и еколошким изазовима који стоје пред сваким друштвом и државом, као и пред читавим
човечанством.
Облици енергетске ефикасности
За своје активности и стваралачки рад човек троши енергију. Потребе за енергијом свакодневно се
повећавају. Потребе за енергијом свакодневно се повећавају. Количине лако доступне енергије из дана
у дан се смањују. Човек све више постаје свестан последице неумереног и нерационалног коришћења
енергије.
Најзначајнији извор енергије данас су фосилна и нуклеарна горива и речни токови. Коришћењем
поменутих извора ослобађа се енергија неопходна човеку, али и гасови и супстанце који загађују
животну средину и узрокују глобално загревање.

12. 12
Савремена наука и технологија истражују нове изворе енергије који се могу обнављати и чије
коришћење не загађује природу. У такве енергетске изворе убрајају се енергија Сунца, ветра, воде,
таласа, геотермални извори и биогорива. Ти стални извори енергије више се користе у развијеним
земљама.
Сунчева енергија сакупља се помоћу соларних станица које су постављене на осунчана места. Помоћу
њих Сунчева енергија претвара се у електричну енергију. Паркови ветра јесу низови блиско смештених
модерних ветрењача које претварају енергију ветра у електричну енергију. Налазе се у крајевима у
којима дувају снажни ветрови. Извори топле воде и паре, геотермални извори, као геотермална
енергија служе за загревање стамбених простора и стакленика. Енергија воде и таласа представља
много већи потенцијал од соларне енергије и енергије ветра. Процењује се да се помоћу ње може
произвести више од 15% потребне електричне енергије.
Енергетску ефикасност чини скуп мера које се предузимају ради смањења потрошње енергије без
угрожавања животног комфора. Да би се то постигло, морају се користити енергетски ефикасни
уређаји, они који имају мале губитке енергије (на пример, штедљиве сијалице), и морају се
примењивати мере за рационално коришћење енергије.
Рационално коришћење енергије подразумева правилну употребу кућних апарата и уређаја за
домаћинство. Машину за прање веша, машину за прање судова, електричне шпорете, клима уређаје и
сијалице треба укључивати само када заиста постоји потреба за тим. При томе, уређаји морају имати
налепницу са ознаком енергетског разреда и којем припадају према потрошњи енергије. Уређај је
квалитетнији што је ближи слову А. Налепнице се стављају на уређаје како би купци на јасан и
једноставан начин били обавештени о ефикасности уређаја и како би при куповини могли да се
определе за енергетски ефикасније уређаје.
Повећање енергетске ефикасности постиже се и изолацијом у стамбеним и пословним просторима,
заменом столарије, употребом материјала који не пропуштају топлоту (стаклена вуна, стиродур),
уградњом мерних уређаја који контролишу потрошњу енергије, као и смањењем броја домаћинстава
која за грејање користе електричну енергију.
Дакле, енергетском ефикасношћу постиже се мања потрошња енергије, а то доприноси смањењу
загађења и очувању околине и природних ресурса. Такође, енергетска ефикасност и материјалну
корист, то јест, на тај начин штеди се новац.
Глобалне промене у животној средини и њихове последице
Биосфера, чије се постојање и функционисање заснивају на принципу кружења материје и протицања
енергије, мењала се током дуге историје Земље у складу с еволуцијом организама, њиховим животним
циклусом, начином живота и распрострањењем. Међутим, човек својом делатношћу најчешће
негативно утиче на природне еколошке системе, изазивајући њихово потпуно или делимично
уништавање. То доводи, пре свега, до промена у саставу живог света и до мењања физичко-хемијских
услова средине. Често долази до уништавања читавих популација органских врста или њихових делова,
што на крају доводи до различитог степена угрожености или потпуног изумирања појединих врста
организама. На тај начин образују се нови екосистеми, по правилу веома сиромашни, јер се живи свет
споро прилагођава таквим коренито измењеним условима.

13. 13
Промене физичких и хемијских услова средине посебно су биле снажне после индустријске револуције,
како у локално-регионалним размерама тако и глобално. Највеће промене у хемијском саставу
претрпела је атмосфера. Те промене су изазване испуштањем најразличитијих загађујућих материја,
како природних (угљен-диоксид, угљен-моноксид, азотни оксиди, сумпор-диоксид, озон, амонијак)
тако и нових, људском делатношћу створених и у природи непознатих састојака: флуорида,
хидрокарбоната, кетона, азбеста, тешких метала и др. То доводи до квантитативних промена у саставу
атмосфере, али и до читавог низа ланчаних хемијских реакција, чиме се квалитативно мења састав
ваздушне средине, а тиме посредно и земљишта и воде. Смог, фотосмог и киселе кише најчешћи су и
најзначајнији показатељи промена које су се одиграле у атмосфери за последњих 150 година. На
глобално загађење атмосфере најјасније указују повећање угљен-диоксида и појава ефекта стаклене
баште. Последица тога је повећано загревање Земљине површине, што ће постепено довести,
претпоставља се, до глобалне промене климе на Земљи. Промене, које су већ сада уочљиве изазване су
фотохемијским реакцијама, употребом различитих хемијских средстава, гасовима суперсоничних
авиона, пробним експлозијама нуклеарних бомби; оне су се одразиле на стабилнот озонског омотача
Земљине атмосфере, који штити живи свет од штетног дејства ултравиолетног зрачења. Водена средина
такође је изложена снажном утицају најразличитијих загађивача, од којих су најзначајнији индустрија,
градови, саобраћај и пољопривреда. Испуштање из различитих постројења отпадних вода, које садрже
материје органског и неорганског порекла, доводи до промене хемијских и физичких услова, посебно у
копненим водама, али и у морима и океанима.
Промене физичких и хемијских услова земљишта могу бити изазване директно или индиректно.
Прекомерна употреба пестицида и вештачких ђубрива доводи до изразитих промена услова живота у
земљишту, али се то исто дешава и посредно, деловањем загађујућих фактора који долазе из атмосфере
или њиховим спирањем. Резултат оваквих промена физичких и хемијских својстава земљишта јесте
његово осиромашење, и оно, упркос примени вештачких ђубрива, све теже остварује функцију као
биолошки систем.
Промене у саставу живог света у екосистемима логична су последица промена еколошких услова на
станишту у спољашњој средини изазваних деловањем различитих загађивача. Еколошким променама
станишта или њиховим потпуним уништавањем човек одузима животни простор другим живим
бићима. Врсте које су се током еволуције прилагодиле еколошким факторима природних екосистема, у
измењеним животним условима ишчезавају или се повлаче у подручја у којима још увек постоје
очувана станишта. Само мали број врста успева да се прилагоди тим, често нагло промењеним
условима. Такви организми су, по правилу, стални пратиоци човека: корови, различите врсте глодара,
неке птице, многи инсекти и други бескичмењаци. Ови организми представљају поуздане
биоиндикаторе стања животне средине. Због промене услова, измењене природне екосистеме
насељавају друге врсте, које могу да поднесу те промењене услове. Тако се мења састав биоценоза и
оне често постају веома сиромашне. Све то изазива читав низ еколошких ланчаних реакција у
екосистемима, односно у биосфери.
Намерно или случајно, човек насељава разне биљке и животиње у крајевима у којима их раније није
било. Неке врсте могу се успешно прилагодити условима нових станишта, чак и боље него у старој
постојбини. У таквим случајевима оне потискују домаће врсте и могу проузроковати различите
еколошке последице. Уколико немају природних непријатеља, долази до њиховог пренамножавања и
тада могу нанети велике штете пољопривреди. Међутим, да би задовољио одређене своје потребе,

14. 14
човек је плански уносио неке врсте у екосистеме у којима их иначе није било а у којима постоје услови
за њихово гајење (култивисане биљке, ловна дивљач, разне врсте риба и др.). Случајно унете врсте су
кромпирова златица, лептир дудовац, филоксера, винове лозе и др. Данас су то праве штеточине, које
изазивају катастрофалне последице у пољопривреди и шумарству.
Подизање насеља и услови живота у градовима
Урбанизација и индустријализација су још један вид снажног утицаја човека на природу.
Мегалополиси, а то су градови са више од пет милиона становника, и огромне, километрима дуге и
широке индустријске зоне, пример су најјачег и најразличитијег загађивања средине. Различити
загађивачи утичу данас на све природне, очуване или мање-више нарушене екосистеме у биосфери.
Индустријска постојења избацују огромне количине загађујућих материја у спољашњу средину. Исто
тако, градови као несамостални еколошки системи који не функционишу према основним еколошким
принципима пошто су им поремећени, пре свега, трофички односи, враћају у околину загађујуће
материје и отпатке различитог порекла. За биосферу је то огроман баласт, кога она не може да се
ослободи. Сви ти продукти човекове делатности или не улазе у процесе вековног кружења материје
или, ако улазе, пре свега због велике количине, изазивају штетне ефекте (адитиви, пестициди,
детерџенти, лакови). Зато се градови с правом називају паразитима биосфере.
Сви ови утицаји човека на природу постепено али сигурно, и све брже, мењају услове живота на Земљи
а животна средина постаје све угроженија. То, у крајњем случају, доводи у питање и опстанак
човечанства.
Познато је да је део територије Холандије одузет од мора, а приобални мочварни предесли исушени и
системом канала дренирани да би се добило обрадиво земљиште. Делови удаљенији од обале били су
влажнији и мање су коришћени. Урбанизација, међутим, веома притиска традиционалну екстензивну
употребу овог земљишта у пољопривреди. Велики пораст броја становника у Холандији током овог
века (од 6 на 15 милиона у периоду од 1900-1990. године), у комбинацији с потребом за увећањем
животног простора по једном становнику довео је до пораста урбаних области. Садашњи годишњи
пораст губитка пољопривредног земљишта због урбанизације износи 13 хиљада хектара годишње.
Ситуација је посебно тешка у западном делу земље, јер тамо живи већина становника.
Ово је само један од примера који указује на последице урбанизације. Данас је овај проблем више или
мање актуелан у свим земљама широм планете.
Услови живота у урбаним срединама веома се разликују од природних услова. Посебан проблем у
градовима је квалитет ваздуха. У градским срединама ваздух загађују: сумпор-диоксид, честице чађи и
прашине, азотни оксиди, угљен-моноксид, озон, олово, други тешки метали и органска једињења кја
настају због различитих људских активности. У свим градовима који имају више од 500 000 становника
једном годишње се ниво загађености подигне изнад дозвољене границе. Ово загађивање најчешће је
изазвано загревањем простора, производњом електричне енергије, индустријом и саобраћајем.
Концентрација загађујућих материја у ваздуху је различита у појединим градовима Европе. Међутим,
загађеност градског ваздуха зависи и од локалних временских услова, пре свега од правца ветра. Неки
градови се налазе у деловима у којима се сакупља загађен ваздух, који утиче на градску популацију.
Посебан ефекат који настаје услед тога што је ваздух изнад градова топлији од ваздуха у околини
града, а у комбинацији са загађујућим материјама, јесте градско топлотно острво. Ако се ствара због

15. 15
структуре града (густине зграда, количине бетонских површина и др.), градских активности, издувних
гасова у саобраћају, градско топлотно острво утиче на падавине и испарења у градовима.
Исти извори загађивања су претња изворима воде, посебно у градовима у којима је резерва воде за
пиће, као и воде за рекреативне активности, угрожена. Градови су угрожени због промена хидролошког
режима уопште, а посебно подземних вода, које могу да утичу на структуру града. Градови на обалама
изложени су повећаном ризику дејства ерозије и поплава, а у последње време, и опасности изазваном
подизањем нивоа мора услед глобален климе (ефекат стаклене баште).
Загађујуће материје које угрожавају ваздух и воду на исти начин делују и на градско земљиште.
Системи праћења стања животне средине
Стање животне средине, односно степен загађености воде, ваздуха, земљишта и хране различитим
загађујућим материјма хемијске, физичке и биолошке природе, може се пратити на различите начине.
Континуирани систем праћења стања спољашње средине назива се мониторинг систем. Он може бити
физичко-хемијски и биолошки. Хемијским мониторингом прате се квантитативне и квалитативне
промене хемијског састава спољашње средине. Значајан је због тога што у сваком тренутку може да
пружи реалну процену стања средине. Посебну вредност у заштити средине има мониторинг
радиоактивног загађивања. Ове две врсте мониторинга организоване су у свим великим градовима и
имају важну улогу у обавештавању становништва и давању упутстава о понашању у случајевима када
концентрација загађујућих материја пређе дозвољене границе, или у посебним ситуацијама, као што су
хаварије нуклеарних електрана.
Биолошки мониторинг представља праћење стања у екосистемима, нарочито преко биолошких
карактеристика оних врста организама који су осетљиви на загађујуће материје и служе као индикатори
загађености спољашње средине. Жива бића или њихове заједнице које се узимају као биоиндикатори
морају се еколошки добро познавати. Овај мониторинг заснива се на чињеници да жива бића својим
присуством или одсуством, као и понашањем, указују на дуготрајно деловање загађујућих материја. То
значи да се, и без прецизним мерења, само на основу квантитативног и квалитативног састава флоре и
фауне, у екосистему може тачно утврдити стање загађености животне средине.
Да би мониторинг систем био функционалан, ефикасан и користан, он мора бити спроведен у широким
размерама и регулисан међудржавним конвенцијама, јер загађивање нема само локално-регионални
карактери, већ је то проблем од општег значаја.
Узроци нестајања биљних и животињских врста у Србији
Земља данас изгледа сасвим другачије него пре сто милиона година када су је насељавали диносауруси
и џиновске дрвенасте папрати. Континенти су се раздвојили, клима се променила. Многе врсте биљака
и животиња су нестале, а друге су се појавиле и данас насељавају море, копно и ваздух.
Узроци изумирања и нестајања органских врста су бројни:
- уништавање природних станишта
- лов и ловокрађа
- трговина дивљим врстама

16. 16
- новодонесене врсте
- повећано загађење животне средине
Уништавање природних животних станишта главни је узрок нестајања врста. Ширење градова,
масовна сеча шума, исушивање бара, језера, мочвара, преоравање степа или физичко истребљење
биљака и животиња представљају претњу екосистемима планете Земље. Само за последњих 500 година
нестао је 816 врста животиња због нарушавања природних животних станишта. Једна од
најугроженијих врста на свету јесте џиновска панда.
Лов и ловокрађа. – Људи лове из различитих разлога: да би се прехранили, ради материјалне користи
(кљове слона на тржишту врло су скупе), да би израђивали различите производе (у источњачкој
традиционалној медицини користе се органи различитих животиња, а за израду одевних и других
предмета употребљавају се крзно и кожа), из задовољства, из незнања и страха (неке змије убијају се
иако су безопасне). Критично угрожене животињске врсте јесу велик панде, тигрови, морске корњаче,
велики примати, слонови, носорози, итд.
Трговина дивљим врстама. – Током године ради трговине се улови велики број дивљих животиња.
Најчешће се лове папагаји, егзотичне птице, змије, гуштери, корњаче, мајмуни. Они се одвајају од
својих природних станишта и остатак живота проводе као кућни љубимци.
Уношење страних врста на нова подручја (интродукција). – Током сеоба људи су, некад намерно, а
некад случајно, селили и животиње и биљке. Тако су, на пример, Европљани у Аустралију донели овце
и зечеве да би се њима хранили, а мачке и пацови ''дошли су сами'', на бродовима. Придошле животиње
добро су се прилагодиле новим условима и брзо су потисле домаће. Тако су мачке и пацови уништили
многобројне птице ловећи их (мачке) или једући њихова јаја (пацови).
И биљке могу створити проблеме када се премесе из природног станишта. Амброзија је у Европу
стигла из Америке прекоокеанским бродовима крајем 19. века. Од тада се та коровска биљка
незадрживо шири Европом. Амброзија је једна од најопаснијих и најагресивнијих биљака алергена у
свету.
Узрок нестајања биљних и животињских врста јесте и повећано загађење животне средине. Глобалне
последице загађења, као што су киселе кише, појачан ефекат стаклене баште и уништавање озонског
омотача, значајно угрожавају живи свет.
У Републици Србији постоје подаци да је угрожено 850 врста биљака, а од тога 171 врста се води као
ишчезла. Наше угрожене и истовремено заштићене биљке наше земље, које су под заштитом првог
степена су: Панчићева оморика, молика, степски божур, гороцвет, росуља, саса, рунолист, жута
линцура, госпина папучица, бели локвањ...
У Србији живи 429 животињским врста за које се верује да су на прагу истребљења. Под заштитом
државе налази се 273 врста птица, 66 врста сисара, 41 врста бескичмењака и 15 врста риба.
Као и већина земаља у свету и Србија има своју црвену књигу, са пописом животиња којима прети
изумирање. На глобалном нивоу формирана је ''црна књига'', која бележи више хиљада врста које је
човек, нажалост, заувек уништио. Србија је свој допринос овој књизи дала са 4 врсте, које су живеле на
нашим просторима, али их више нема. Ретке и заштићене животињске врсте у нашој земљи су: видра,

17. 17
слепи мишеви, бубамара, јеленак, шарени твор, вилин коњиц, речни рак, ластин репак, јазавац, јеж,
белоглави суп...
Употреба генетски модификоване хране
Генетски модификована храна (ГМ храна или биотехнолошка храна) јесте храна произведена од
организама који су били подвргнути посебним изменама унутар њихове ДНК коришћењем метода
генетичког инжењерства. Ове технике су допустиле испољавање нових особина код организама који их
претходно нису поседовали. Такође, омогућује се и много боља контрола генетичке структуре хране
него што је то било у ''класичним'' процедурама попут селективног узгоја и узгоја на бази индукованих
мутација. Комерцијална продаја генетички модификованих биљака почела је 1994. године када је
произведено семе парадајза са одгођеним сазревањем. До данас, већина генетски модификоване хране
је усредсређена на ''усеве који доносе добит'' као што су: соја, кукуруз, уљана репица и уље семенки
памука. Ове биљке су обично подешене и отпорне на патогене и хербициде и дају већу количину
хранљивих материја.
Генетски модификовани организми (ГМО) постају стварност савременог друштва. Последњих
тридесетак година, могућности измене облика живота доживеле су праву револуцију применом
савремене биотехнологије чија су два највећа достигнућа генетичко инжењерство и клонирање.
Познавање ГМ технологије (технологија генетске модификације) је веома важно како за научнике,
тако и за произвођаче, потрошаче и становништво које се већ увелико суочава са производима чији су
саставни део и ГМО. Примена ове технологије је релативно нова и није прошло довољно
времена да би се сагледали евентуални штетни ефекти примене. Из тог разлога се
поред предности које модерна биотехнологија нуди постављају и извесна питања.
Највише недоумица изазива запитаност над тим каква је безбедност ГМ
хране и колика је опасност од појаве алергијских или токсичних реакција приликом
њене конзумације? Затим, питање заштите животне средине и биодиверзитета услед
могућности негативног утицаја на екосистеме и губитка дела генетичког диверзитета и наравно, етичка
питања, због нарушавања природних особина организама и увођење гена у организам који је
таксономски удаљен у односу на донора гена.
Један од начина да се предности модерне технологије искористе, а да се спрече и смање
потенцијално штетни ефекти ГМО за здравље људи и животну средину је успостављање регулативног
оквира који ће строго контролисати било какву употребу генетички модификованих организама.
Међутим, и поред постојања регулативног оквира, појава и употреба ГМО уз сазнање да се увелико
налазе на тржишту без предходно темељно спроведених научних истраживања и информисања
јавности, изазвала је бурне реакције. Проблем ГМО постаје кључна тема друштвених расправа са
различитих аспеката: моралних, етичких, религиозних, научних. На једној страни налазе се присталице
који истичу аргументе „за“, најчешће правдајући употребу ових производа смањењем глади у свету, 3
решавањем проблема климатских промена, док се на другој страни налазе они који упозоравају на
могуће негативне последице по људско здравље и животну средину.
Код нас су генетски модификовани организми званично забрањени, али и у Србији се већ користи
генетски модификована храна. Увозимо месо из земаља где се увелико стока храни житарицама са