1. 1
СИСТЕМ ОРГАНА ЗА ДИСАЊЕ
Размена гасова или дисање представља процес уношења кисеоника и ослобађања угљен-диоксида.
Живим бићима кисеоник је потребан за одржавање животних функција и обављање радних
активности. Кисеоник је заправо неопходан у сложеним биохемијским процесима током којих се
ослобађа енергија потребна за функционисање организма, одвијање основних метаболичких процеса и
обављање радних активности.
Постоји спољашње дисање, размена гасова која се обавља између крви и ваздуха у органима за
дисање, и унутрашње – између крви и ткива, односно ћелија (ћелијско дисање).
У ваздуху се налази смеша гасова, од којих највише има азота – 79,02%, затим кисеоника – 20,95%,
угљен-диоксид – 0,03%, инертних гасова итд. Ови гасови се растварају у води, што је битно за живот у
води.
Систем органа за дисање код човека састоји се од дисајних путева и плућа. Дисајни путеви су: носна и
усна дупља, ждрело, гркљан, душник (бронхија), душнице (бронхиоле) и њихови огранци у плућима.
Носна дупља је почетни, проширени део дисајног пута, у коме се налазе параназални синуси, као и
чуло мириса (Слика 1). Улога носне дупље састоји се у томе
да ваздух при уласку у дисајне путеве очисти од прашине,
да га овлажи и загреје, те да контролише његов квалитет
помоћу рецептора чула мириса који се налазе у горњем делу
њене слузокоже. Она је преградом подељена на две
половине. Носна преграда обично није равна, већ формира
мања или већа испупчења (девијације) према једној
половини носне дупље, која могу да ометају дисање.
Параназални синуси настају од продужетка носне слузокоже
који продиру у обижње чеоне кости, где се повећавају све
више на рачун коштаног ткива (које нестаје) и образују
пнеуматичне шупљине – синусе. Улога параназалних синуса
је да загревају ваздух приликом дисања.
Ждрело је ''раскрсница'' дисајног пута и пута хране. Ваздух
из носне дупље долази у доњи део ждрела, у коме се налазе
два органа: гркљан и једњак.
Слика 1. – Дисајни путеви1
Гркљан је горњи део душника, у коме се налазе гласне жице. Њиховим треперењем производи се
глас.
Душник се дели на две душнице (бронхиоле) које улазе у плућа, где се вишеструко гранају. Са
унутрашње стране душник и душнице су обложени слузокожом која садржи велики број трепљастих
ћелија. Те ћелије имају заштитну улогу. Душнице се гранају и завршавају плућним мехурићима –
алвеолама, чија је површина око 100 m2, што знатно олакшава размену гасова између алвеоларног
ваздуха и крви.
1 http://www.blogodak.com/
2. 2
Плућа су изграђена од еластично сунђерастог
ткива подељеног на два плућна крила (Слика 2).
Лево плућно крило састоји се од два режња, а
десно од три. Плућа здравих особа и непушача,
због добро развијене и густе мреже капилара,
као и због нормалног протока крви и ефикасне
размене гасова, ружичасте су боје. Обавијена су
троструком опном – плућном марамицом, чији
су зидови увек влажни. Унутрашњи слој плућне
марамице покрива површину плућа, а
спољашњи облаже дијафрагму и унутрашњу
површину грудне дупље.
Слика 2. – Грађа плућа2
ФИЗИОЛОГИЈА ДИСАЊА
Размена гасова обавља се између крви и ваздуха у алвеолама (спољашње дисање) и између крви и
ћелија (унутрашње дисање). Принцип размене гасова заснива се на физичком процесу дифузије, тј. на
преласку гасова из средине са вишим у средину са нижим парцијалним притиском.
Парцијални притисак кисеоника у алвеоларном ваздуху виши је него у венској крви, па кисеоник из
мехурића дифундује у крв и везује се за хемоглобин лабавом везом, при чему настаје оксихемоглобин
(Слика 3).
Насупрот њему, парцијални притисак угљен-диоксида у венској крви виши је него у алвеолама, па,
раскидајући лабаву везу са хемоглобином, он из крви дифундује у алвеоле.
Кисеоник се у ћелијама троши у метаболичким оксидационим процесима, па је његов парцијални
притисак у односу на крв нижи и зато из крви дифундује у
ћелије.
Угљен-диоксид у ткивима настаје као производ ћелијских
оксидационих физиолошких процеса. Његов парцијални
притисак је виши у ткивима него у крви и зато он из ткива
дифундује у крв. Делом везан за хемоглобин, а делом
растворен у крви, угљен-диоксид крвотоком доспева у плућа и
из њих бива издахнут у атмосферу.
Слика 3. – Размена гасова у плућима3
2 http://www.znanje.org/
3 http://onkonet.rs/
3. 3
РЕГУЛИСАЊЕ И ЗНАЧАЈ ДИСАЊА
Процес дисања регулише се из аутоматског нервог центра који се налази у продуженој мождини. Овај
центар шаље импулсе за регулацију ритмичких дисајних покрета, па уколико дође до његове повреде,
дисање престаје и наступа смрт.
Центар за дисање шаље нервне импулсе до међуребарних мишића и дијафрагме, који учествују у
процесу дисања. На рад центра за дисање утичу хемијски и нервни надражаји, који се преносе путем
десетог пара можданих нерава. Повећана концентрација угљен-диоксида у крви подстиче центар за
дисање, па је тада дисање брже и дубље. Када је количина угљен-диоксида у крви смањена, дисање је
плиће и спорије.
Дисање у одређеној мери може да буде и вољна радња, тј. за кратко време човек може задржати свој
дах, што је нарочито важно код певача и оних који свирају на дувачким инструментима. Вежбањем
правилног дисања у мањој или већој мери може се овладати дисајним покретима, тј. вољним
контрацијама међуребарних мишића и дијафрагме.
Дисајни покрети. – Размена гасова обавља се дисајним покретима, који се састоје од удисања и
издисања. Покрети дисања обављају се помоћу међуребарних мишића и дијафрагме, као и других
мишића грудног коша и трбушног зида. Ипак, најважнију улогу има дијафрагма. За време удисања
дијафрагма се контрахује и спушта према трбушној дупљи, а међуребарни мишићи подижу ребра
навише и померају грудну кост према напред. Ширењем грудног коша шире се и плућа, а ваздух кроз
дисајне путеве улази у њих.
Издисање је пасиван процес јер се по престанку контрације дисајних мишића грудни кош враћа у
првобитан положај, врши притисак на плућа и ваздух се из њих истискује.
Ваздух који се удише обавља битну природну метаболичку функцију плућа у одржавању живота, тј.
размену гасова, али он, такође, служи као моторна снага у образовању звука, односно човечјег гласа.
Дисање кроз нос (назално дисање). – Струјање ваздуха најпре кроз носне шупљине, затим кроз
ждрело, грло и душник до плућних мехурића представља назално дисање и нормалан дисајни пут.
Само дисање кроз нос, затворених уста, омогућује правилан положај и рад целокупног гласовног
апарата. То је не само правилан начин дисања већ има и заштитну функцију у спречавању разних
обољења.
Пролазећи кроз вијугаве носне шупљине обложене ћелијама слузокоже на чијим крајевима се налазе
длачице, ваздух се пречишћава од штетних састојака. Поред длачица које чисте ваздух од безбројних
честица, носна слузокожа лучи и лепљиву слуз која има дезинфекциону улогу. У слузокожи носа
налази се густа мрежа капилара кроз коју струји топла крв, па се хладан спољашњи ваздух загрева до
нормалне телесне температуре која одговара топлоти плућа. То је нарочито важно у зимским условима
када прети опасност да хладан ваздух уђе непосредно у загрејано грло, душник и плућа и проузрокује
неко њихово обољење.
Слузокожа носа је увек влажна, као и слузокожа ждрела, што омогућаје да се ваздух који улази у
плућа засити влагом. То је нарочито важно лети, за време топлих дана, или зими у прегрејаним
просторијама. Сув ваздух, као и загађен, има штетно дејство на осетљиву структуру система дисајних
путева.
4. 4
Дисање кроз уста (орално дисање). – Дисање кроз уста је најкраћи и најбржи начин да се плућа испуне
већом количином ваздуха. Али оно је штетно за здравље јер се тако удише нечист, хладан и сув
ваздух, што изазива сушење слузокоже грла, обољење крајника и храпавост гласа (промуклост). Усна
дупља није подешена да штити плућа, па удисање ваздуха кроз уста штети не само плућима већ
ремети и рад целог организма. Сув и незагрејан ваздух прелази преко крајника, исушује их и хлади,
услед чега они оболевају губећи своје одбрамбене способности, па се оперативним путем из
превентивних разлога морају уклонити.
Дисање кроз уста је неестетска и лоша навика, али може да буде и проузрокована извесним
анатомским аномалијама и физиолошким сметњама (полипи у носу, крајник у ждрелу, девијација
носне преграде, кијавица и др.).
ФОРМИРАЊЕ ГЛАСА И ГОВОРА
Глас се формира у гркљану, почетном делу горњих дисајних путева. Његову дупљу образују
слузокожа, хрскавица и попречнопругасти мишићи. На улазном делу гркљана, одмах испод корена
језика, налази се грлени поклопац који се при гутању помера уназад и надоле, те тако затвара улазни
отвор гркљана. Набори слузокоже гркљана, тј. гласне жице, представљају органе гласа, а комора
гркљана служи гласним жицама као резонатор. Стварање гласа и његово уобличавање (артикулација)
регулисани су највишим координационим центрима у мозгу.
Да би се глас образовао, потребна су три основна елемента: ваздух, гласне жице и резонатори. Глас је,
дакле, звук који настаје координисаним и свесним функционисањем свих ових елемената. Глас се
ствара треперењем гласних жица које изазива експирациони, односно издисајни ваздух приликом свог
струјања кроз сложену гласну пукотину – глосум. Пр том мишићи гркљана својом контракцијом
регулишу ширину гласне пукотине – резонатора и затегнутост гласних жица, утичући на тај начин на
висину и јачину гласа.
Висина гласа зависи од затегнутости гласних жица, њихове дебљине и дужине. Жене имају тање и
краће гласне жице, које стварају више тонове. Мушкарци, пак, имају дуге и дебеле гласне жице и оне
стварају дубоке тонове.
ОБОЉЕЊА ОРГАНА ЗА ДИСАЊЕ
Најчешћа и најраспрострањенија обољења ових органа су: кијавица, ларингитис, бронхитис, запаљење
плућа и запаљење плућне марамице.
Кијавица је вирусно обољење праћено отицањем носне слузокоже и повећаним излучивањем секрета
из носа. Дисање кроз нос је отежано, па је човек принуђен да дише кроз уста, што ствара могућност за
развој других болести, као што су ларингитис, бронхитис и сл.
Ларингитис је болест гркљана, праћена упалом ждрелне слузокоже и гласних жица. Најчешће се
јавља као пропратна болест код грипа, бронхитиса, шарлаха, малих богиња или као последица
удисања штетних гласова. Манифестује се у виду промуклости, кашљања, губљења гласа и пецкања у
грлу као да је присутан страни предмет.
Бронхитис је веома често обољење праћено кашљем и повишеном температуром. Изазивачи
бронхитиса присутни су у носу и грлу здравих особа. Ако ослаби имунитет организма, на пример у
току назеба, број тих микроорганизама се повећава и изазива обољење.
5. 5
Алергијска обољења дисајних путева у данашње време су веома честа. Манифестују се отицањем
слузокоже и повећаним лучењем слузи. Човек, практично, може да буде алергичан на скоро све у
околини присутне материје (прашина, полен, храна, лекови...). Узрочник алергијских реакција
утврђује се алергенским тестовима.
Бронхијална астма је алергијско обољење у тежем облику. Болесник, отежано дише због смањеног
бронхијалног дијаметра, односно промера бронхијалних шупљина, што је условљено грчењем
бронхијалних мишића, отицањем слузокоже и лучењем густе слузи. Уместо нормалног дисајног шума
чује се храпаво шуштање.
Запаљење плућа је често обољење код деце. Изазивачи су бактерије које се преносе ваздухом и
капљично – при кашљању и кијању. Настаје после назеба и већих напора, када је имунитет организма
већ ослабљен. Успешно се лечи антибиотицима.
Запаљење плућне марамице је лакши облик обољења плућа. Болесник има повишену телесну
температуру и малаксао је. Ово обољење се може успешно лечити ако се пацијент јави лекару на
време.
Карцином плућа (рак) јесте обољење од којег најчешће оболевају особе које су више година биле
изложене прашини, као и дугогодишњи пушачи. Ипак, прави узрочници рака плућа и рака грла ни до
данас нису откривени, па су ове болести у великом проценту смртоносне.
Туберкулоза се данас успешно лечи захваљујући применом антибиотика. Примењује се и вакцинација
BCG (бе-се-же) вакцином, као превентивна мера.
