SlideShare a Scribd company logo
1
БИОЛОГИЈА – ПРЕДМЕТ И ЗАДАЦИ
Биологија – наука о животу, живим организмима и законитостима заједничким за цео живи свет – врло
је стара природна наука. Наиме, човек још од прастарих времена покушава да протумачи појаве око
себе, да схвати природна догађања и своје место у њима.
Предмет биолошких истраживања су биљке, животиње и човек, па тако постоје три области биологије:
ботаника, зоологија и антропологија. У оквиру биолошког истраживања развиле су се и многобројне
биолошке дисциплине:
- морфологија – проучава спољашњи облик и грађу организама;
- анатомија – проучава унутрашњу грађу организама и његових органа:
- физиологија и биохемија – проучавају животне процесе ћелија, органа, органских система и
организма као целине;
- цитологија – проучава жива бића на нивоу ћелија;
- хистологија – бави се проучавањем ткива;
- генетика – проучава законитости по којима се преносе наследне особине;
- молекуларна биологија – проучава процесе развића особина на молекулском (биохемијском)
нивоу;
- органска еволуција – проучава законитости историјског развоја живог света;
- екологија – проучава међуодносе свих живих бића и спољашње средине.
Све више се развијају и дисциплине као што су биоенергетика, ендокринологија, ензимологија,
генетичко инжењерство и друге. Развој тих научних дисциплина омогућава целовитије сагледавање
органског састава биљака, животиња и човека.
ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ЖИВИХ БИЋА
Жива бића поседују особине по којима се разликују од неживе природе, а то су:
Ћелијска грађа тела. – Ћелија је основна јединица грађе свих живих бића1. Свака ћелија је и
функционална јединица организоване живе материје, у којој се одвијају многобројни сложени
биохемијски процеси.
Метаболизам (размена материја). – Сва жива бића користе у исхрани разноврсна органска једињења.
Биљке које имају зелени пигмент (хлорофил) могу процесом фотосинтезе да стварају из неорганских
једињења (вода, минералне соли, угљен-диоксид), уз помоћ Сунчеве енергије, сложена органска
једињења (шећер, масти и беланчевине). Зелене биљке су, дакле, произвођачи органских једињења у
природи и називају се аутротрофни организми.
За разлику од зелених биљака, биљке без хлорофила и животиње користе готову органску храну и
називају се хетеротрофним организмима.
У ћелијама се, у присуству кисеоника, сложена органска једињења разграђују у једноставнија при
чему се ослобађају угљен-диоксид, вода и енергија. Уз помоћ ослобођене енергије у ћелијама се
стварају једињења неопходна за раст, развој и функционисање организма. Разградња и изградња
органских једињења чине непрекидан животни процес у ћелијама, који се назива метаболизам ћелије.
1 Неки организми састоје се само од једне ћелије (једноћелијски организми), док су други изграђени од великог броја
ћелија (вишећелијски организми).
2
Дисање је процес карактеристичан за сва жива бића. У овом процесу, који непрекидно траје и одвија
се у свакој живој ћелији, ослобађа се енергија неопходна за остале животне процесе.
Надражљивост је способност живих бића да реагују на различите врсте дражи (светлост, топлота,
мирис, храна, звук). Организми једноставније грађе одговарају на драж читавим телом, док сложенији
организми реагују на дражи преко појединих ћелија или одређених чулних органа.
Кретање је једна од карактеристика живе материје. Може се манифестовати као промена места у
простору код непричвршћених организама или као промена положаја тела, односно појединих органа
– код причвршћених организама.
Прилагођавање (адаптација) условима спољашње средине представља својство које омогућава
еволуцију живог света. С обзиром на чињеницу да фактори спољашње средине показују велику
варијабилност у времену и простору, организми својом грађом и начином живота морају, на адекватан
начин, да се прилагођавају таквим условима.
Размножавање је способност организма да ствара потомство слично себи. Може да буде бесполно и
полно. При бесполном размножавању нови организам може настати простом деобом, пупљењем,
спорама или деловима тела (вегетативно). Полно размножавање је одлика већине живих бића. При
овом размножавању долази до спајања полних ћелија – гамета. У том процесу ствара се оплођена јајна
ћелија – зигот, из које се развија нов организам.
Наслеђивање је процес преношења наследних особина из претходних у следеће генерације и развој
одговарајућих особина у садејству са факторима средине.
Растење и развиће. – Као резултат размене материја јавља се нагомилавање органских једињења у
цитоплазми ћелија. Услед тога ћелије расту и увећавају своју запремину, а затим се деле. Деобом
ћелија и њиховим увећавањем организам расте и развија се.
Старење и смрт. – После потпуног развића организма постепено наступа старење, које се завршава
смрћу.
НИВОИ ОРГАНИЗАЦИЈЕ БИОЛОШКИХ СИСТЕМА
Основна јединица грађе и функције свих живих бића је ћелија. Она може представљати цео организам
(једноћелијска жива бића), а може образовати системе вишег реда – ткива, органе и системе органа.
Организам је интегрисан систем вишег реда. У њему се налази већи број органа између којих постоји
сталан узајамни однос, што обезбеђује јединствену анатомску и функционалну целину. Организам је
систем који се самостално одржава у природним условима, репродукује и прилагођава условима
спољашње средине.
Фосилни подаци указују на то да су прве ћелије на земљи биле једноставне грађе и да су наликовале
данашњим бактеријама. У току еволуције од ове ране ћелије настала су два основна типа које постоје
и данас: прокариотска и еукариотска ћелија.
Особине Прокариотска ћелија Еукариотска ћелија
Величина ситна крупна
Једро нема има
Органеле нема има
Генетичка информација ДНК кружна са мало протеина ДНК линеарна са пуно протеина
Рибозоми ситни крупни
3
Прокариоти су бактерије и модрозелене алге, док сви остали организми сачињавају велику групу
еукариота.
ГРАЂА И СТРУКТУРА ЋЕЛИЈЕ И ЋЕЛИЈСКИХ ОРГАНЕЛА
Биолошка дисциплина која се бави проучавањем ћелије, њеног облика, грађе, функционалне
организације и животних процеса у њој назива се цитологија.
Ћелија (cellula) представља најмању анатомску и функционалну јединицу човековог организма,
способну да обавља одређене активности. У другој половини 17. века енглески научник Роберт Хук,
посматрајући под микроскопом комадић плуте, приметио је да се она састоји од безброј ситних делова
које је назвао ћелијама.
Ћелија је основна градивна и функционална јединица свих живих бића. Од ћелија су изграђена ткива и
органи. Ћелија је функционална јединица јер је функционисање организма резултат активности
његових ћелија. Ћелије су, такође, јединице размножавања, наслеђивања, растења и развића. Живот
сваког организма почиње од ћелије.
У телу одраслог човека има око сто трилиона ћелија. Ћелије могу
да буду различите величине, од микроскопски мале до
макроскопски великих, као што су јајашца риба и водоземаца, а д
се и не спомињу импозантне величине птичјих јаја (кокошје,
гушчије, нојево...). И према облику ћелије су веома различите.
Најчешће су округле, али их има и овалних, дугуљастих,
плочастих, цилиндричних и звездастих (Слика 1).
Слика 1. – Различити облици ћелија
Хемијски састав ћелије чине неорганске и органске материје: вода, минералне соли, протеини
(беланчевине), угљени хидрати (сахариди), липиди (масти) и ензими.
Вода је основни неоргански састојак ћелија. У њима се налази у различитом проценту – у неким
ћелијама и до 96%. Ћелије човековог тела које садрже највише воде су ћелије мозга. Оне имају и до
85% воде. Вода је неопходна за одржавање активности ћелије и представља средину у којој се одвијају
биохемијски и метаболички процеси. Она је универзални растварач многих неорганских и органских
материја. Ове материје, растворене у води, лако се транспортују из ћелије у ћелију.
Минералне соли се у ћелији налазе као засебни елементи, као органска или као неорганска једињења.
У ћелији се налазе у облику соли: фосфата, карбоната, хлорида, сулфата, или у облику јона: натријума,
калијума, хлора, калцијума, магнезијума, фосфора...
Протеини (беланчевине) су органске материје које су грађене од амино-киселина. У природи је
познато око 70 различитих амино-киселина, од којих само 20 улази у састав живих бића. Величина,
облик и функција протеина зависе од броја, врсте и редоследа амино-киселина од којих се састоје.
Угљени хидрати су органска једињења који имају градивну и енергетску функцију у ћелијама. Из
угљених хидрата ћелије добијају енергију која је везана за једињење АТР (аденозин-трифосфат),
универзални биолошки акумулатор енергије.
4
Масти или липиди су органска једињења која улазе у састав ћелијске мембране, а представљају и
основни резервни материјал из којег се ослобађа енергија. Оне су најбогатије везаном хемијском
енергијом и као такве представљају извор енергије депоноване у ћелијама масног ткива.
Ензими су, по хемијској природи, беланчевине које садрже да активирају и усмеравају ток различитих
биохемијских реакција.
Грађа ћелије. – Иако је ћелија основна градивна и функционална јединица свих живих бића, то не
значи да је и њена грађа једноставна (Слика 2). Напротив, ћелија је врло сложеног састава и има много
функција, чије јединство омогућава одржавање саме ћелије као живе јединице. Ћелија је отворен
систем који је, путем промета материја, у сталној вези са спољашњом средином.
Слика 2. – Грађа ћелије
Ћелијска мембрана одваја цитоплазму и њен садржај од околне средине, те одређују облик ћелије.
Она је танка и еластична. Ћелијска мембрана обавија ћелију, даје јој облик, одређује њену величину и
штити је од различитих утицаја. Преко ње се обавља константна размена материја са околином –
селективно пропустљива. Овакву грађу имају и све мембране код ћелијских органела. У изградњи
ћелијске мембране учествују липиди, протеини и угљени хидрати(Слика 3). Двоструки липидни слој у
који су уграђени протеини, који функционишу као ензимски системи омогућавају преношење
различитих молекула у ћелију и ван ње. На површини ћелије налази се зона богата угљеним хидратима
означена као гликокаликс.
Слика 3. – Ћелијска мембрана
5
Цитоплазма чини основни и највећи део ћелије. У цитоплазми се одвијају сложени процеси биоситезе
протеина, масти и угљених хидрата. У њој се налазе ћелијске органеле које имају специфичне облике,
грађу, хемијски састав и улогу.
Ендоплазмин ретикулум је ћелијска органела која је грађена од система мембрана које се увлаче у
виду каналића и проширења у цитоплазму (Слика 4). Простиру се и одржавају комуникацију између
једрове опне и ћелијске мембране. За спољашњу површину мембране ендоплазминог ретикулума
везују се рибозоми у време када се у њима синтетишу протеини – гранулирани ендоплазмин
ретикулум. Ендоплазмин ретикулум на коме никада нису присутни полирибозоми означен је као
глатки (агранулирани) ендоплазмин ретикулум.
Слика 4. – Ендоплазмин ретикулум
Лизозоми су ћелијске органеле углавном лоптастог облика, оивичене
једноструком мембраном (Слика 5). Садрже хидролитичке ензиме и у
њима се разграђују различити молекули и делови ћелије који јој више
не користе. Имају значајну улогу у ћелијском метаболизму.
Слика 5. – Лизозоми
Рибозоми су ћелијске органеле у којима се обавља процес
синтезе протеина. Сваки рибозом се састоји од велике и мале
субјединице. Субјединице се у време синтезе протеина спајају
и образују комплетну ћелијску органелу. Низ рибозома који је
везан за мембране ендоплазминог ретикулума назива се
полирибозом (Слика 6). Слика 6. - рибозоми
Голџијев апарат је систем густо пакованих мембрана са којих полазе везикуле са упакованим
метаболичким продуктима ћелије (Слика 7). Обично се налази у близини једра и њихов број варира у
зависности од типа ћелија. Нарочито их пуно има у ћелијама жлезданог ткива јер им је основна улога
да учествују у секреторним функцијама ћелије.
Слика 7. – Голџијев апарат
6
Митохондрије су такође органеле са двојном мембраном (Слика 8). Спољашња мембрана је глатка и
пропустљива за велике молекуле, док је унутрашња мање пропустљива и гради читав них набора који
се називају кристе, које улазе у унутрашњост митохондрије чиме значајно повећавају укупну
површину. Сви процеси који се одвијају у ћелији, и процеси синтезе и процеси разградње, у некој од
својих фаза захтевају утрошак енергије. Ове органеле су главни извори енергије па их зову ''топлане''
ћелије. Најзначајније једињење које је
богато енергијом у митохондријама је АТР,
аденозин трифосфат (АТР). На површини
унутрашње мембране у виду чворића
налазе се ензими који омогућавају процес
ћелијског дисања. У митохондријама се
налазе мали молекули митохондријске ДНК
и рибозоми.
АDP + вишак енергије = АТP АТP – енергија = АDP Слика 8. – Митохондрије
Једро
лат.nucleus грч.caryon
Најчешће је лоптастог облика и заузима централни положај у ћелији. Ћелије су обично једноједарне,
ређе двоједарне или вишеједарне. (хифе гљива и попречно пругасти мишићи су вишеједарни). Црвена
крвна зрнца по формирању имају једро, које за кратко време изгубе и због тога живе 120 дана. Једров
омотач састоји се од две мембране. На површини мембране која је у додиру са цитоплазмом,
спољашње мембране једровог овоја, налазе се рибозоми. Ова мембрана се наставља на
ендоплазматични ретикулум. Једров омотач има поре чиме је успостављена веза са цитоплазмом. У
области пора унутршња мембрана је у вези са спољашњом. Кроз поре информациона и рибозомална
РНК (рибонуклеинска киселина) прелазе из једра у цитоплазму, а из цитоплазме у једро улазе
протеини. Унутрашњост једра је испуњена нуклеоплазмом, кариоплазмом – течном компонентом у
којој се налази хроматински материјал (Слика 9). Највећи део метаболичких активности ћелије у
интерфази обавља се у једру. Једро има и водећу улогу у току деобе ћелија. Основна физиолошка
улога једра је да управља синтезом РНК. У нуклеоплазми се јасно запажа и једна, најчешће лоптаста
структура повезана са хроматинским материјалом, а означена је као једарце, нуклеолус. Једарце је
место синтезе РНК и рибозома.
Слика 9. - Једро
Унутрашњост једра је испуњена нуклеоплазмом у коме се налази хроматин. (хрома-боја, сома-тело).
Еухроматин – активни делови хромозома у погледу синтезе протеина, хетерохроматин – неактиван.
Он у суштини представља ДНК (дезоксирибонуклеинска киселина) која у својој структури садржи и
протеинске елементе који су на крају организовани у хромозоме. Њихов број, облик, величина и грађа
стални су и одређени за сваку врсту. Раније се за одређивање врста узимао само њихов број па тако
човек у соматским ћелијама има 46 хромозома, али исто толико имају и маслине, бели јасен, неке
7
врсте тропских рибица. Пошто је половина броја хромозома у телесним ћелијама пореклом од оца, а
половина од мајке, постоје парови хромозома који су веома слични и називамо их хомологи
хромозоми. Број хромозома у телесним ћелијама је означен као диплоидан (2n) јер садржи гарнитуру
хромозома од оца и гарнитуру од мајке, док се у полним ћелијама (гаметима) налази само једна
гарнитура – хаплоидан број (n). На телу сваког хромозома налази се једно сужење које је означено као
центромера или кинетохор којим је хромозом подељен на два крака. Центромера увек има стално
место на одређеном хромозому. На хромозому који улазе у деобу уочавају се две хроматиде, уздужне
половине хромозома које су спојене у области центромере. Свака хроматида садржи по једну копију
ДНК који је спирализован и добро упакован. Само у области центромере ДНК није спирализована. Од
сваке хроматиде постаје нови хромозом у процесу деобе, с тиме што се у току деобе одвајање прво
обави у пределу центромере јер су за њу везане нити деобног вретена.
Краци хромозома могу бити исте или различите дужине у зависности од тога где се налази
центромера, а она се код једног хромозома налази увек на једном месту (Слика 10). Хромозоми су
носиоци наследних јединица – гена који су линеарно распоређени на хромозому. Скуп свих хромозома
у гаметским ћелијама означава се као основна хроматинска гарнитура или геном. Кариотип је скуп
хромозома који су карактеристични за врсту у броју, величини, облику хромозома као и у садржају
гена у њима. Када хромозоме једне врсте поређамо у хомологе парове и одређене групе означавамо
као кариограм.
Слика 10. – Хромозоми и положај центромере
ПОЈАМ И ФУНКЦИЈЕ ГЕНА
Носиоци наследних особина су нуклеинске киселине које диктирају формирање сасвим одређених
протеина.
Протеини су сложени молекули који се састоје од већег или мањег броја амино.киселина. Они у ћелији
обављају толико битних функција да би без њих живот био немогућ. Облик молекула протеина и
његова биолошка активност зависе од његове основне структуре – броја и редоследа амино-киселина у
полипептидним ланцима. Спајање аминио-киселина у различите полипептидне ланце мора да буде
одређено, тј. програмирано, јер случајно ређање амино-киселина неће довести до облика који треба да
обаве разноврсне активности у ћелији. Програми или ''упутства'' за синтезу протеина налазе се у другој
врсти једињења – дезоксирибонуклеинској киселини (ДНК).
Док се протеини састоје од двадесет амино-киселина, молекули ДНК, иако су много већи и
разноврснији, састоје се само од четири основне јединице – нуклеотида. Сваки нуклеотид садржи три
једињења, од којих су два код свих иста – шећер дезоксирибоза и фосфатна група. Нуклеотиди се
међусобно разликују по трећој компоненти, која може да буде једна од пуринских или пиримидинских
азотних база. Пуринске базе су аденин (А) и гуанин (Г), а пиримидинске су цитозин (Ц) и тимин (Т).
Нуклеотиди се спајају у дугачке полинуклеотидне ланце, од којих се формира молекул ДНК. Овај
молекул састоји се од два полинуклеотидна ланца, увијена један око другог у дволанчану спиралу
(Слика 11).
8
Слика 11. – ДНК молекул
Ланци служе један другоме као калупи, па се увек према аденину у једном ланцу налази тимин у
другом, као и према гуанину – цитозин. Тако се добијају парови база А-Т и Г-Ц. Два ланца се
одржавају заједно помоћу слабих водоничних веза (троструких између Г-Ц и двоструких између А-Т).
Од четири врсте нуклеотида може се направити безброј комбинација њиховог редоследа. Та
разноврсност је веома важна јер од редоследа нуклеотида ДНК зависи и редослед амино-киселина у
протеинима који се синтетишу у ћелијама. Молекул ДНК представља збир упутстава за синтезу
протеина у једном организму. Та упутства се преносе и на његове потомке, па се зато може рећи да је
ДНК носилац наследних, генетичких информација о редоследу амино-киселина у протеинима
биолошке врсте којој припадају.
Овај молекул има особину коју нема ни један други молекул у природи: он може сам себе да ствара.
Процес саморепродукције ДНК назива се репликација. Захваљујући овом својству приликом деобе
ћелија свака ће добити потпуно исти молекул ДНК.
Пошто се молекули ДНК и протеина не састоје од истих основних јединица, очигледно да је за
превођење редоследа нуклеотида у редослед амино-киселина употребљава нака врсте шифре коју
ћелија уме да ''чита и преводи''. Ова шифра назива се генетички код, што значи шифра којом се
преносе информације о наслеђивању. Сваки њен знак чине три нуклеотида односно чине кодон.
9
Ћелије свих биолошких врста, па чак и вируси, користе се истом шифром, што значи да је генетички
код универзалан. Осим тога, ћелије врло ретко греше, па се зато иста упутства преносе са генерацију
на генерацију и тако се одржава генетичка стабилност врсте.
У ћелијама улогу ''преводилаца'' имају једињења која су, такође, нуклеинске киселине. Њихова грађа је
веома слична основној грађи ДНК. Састоје се од четири врсте нуклеотида који садрже фосфат, шећер
пентозу и по једну пуринску или пиримидинску базу. Од ДНК се разликују по томе што се у њима,
уместо тимина, налази урацил (У), а уместо шећера дезоксирибозе – шећер рибоза. Због тога што
садрже рибозу називају се рибонуклеинске киселине (РНК). Њихови молекули су много мањи од ДНК
и састоје се само од по једног полинуклеотидног ланца. Базе РНК могу да граде водоничне везе и
стварају парове А-У и Г-Ц.
Нуклеинске киселине су сличне грађе због тога што се делови ДНК користе као калупи (матрице) за
синтезу РНК. На делу који треба да послужи за синтезу неког молекула РНК, ланци ДНК се раздвајају
и један од њих служи као калуп према коме ензими ређају и спајају оне рибонуклеотиде чије се базе
уклапају са базама ДНК. Тако ће према аденину да се постави урацил, према гуанину цитозин итд. На
пример:
Редослед нуклеотида у РНК биће комплементаран једном од ланаца ДНК који је служио као калуп за
његову синтезу. Молекул РНК се одваја по завршеној синтези, док се два ланца ДНК поново спајају
као рајсфершлус. Процес стварања молекула РНК назива се транкрипција.
У синтези протеина (транслација) учествују три врсте РНК, које су добиле своје називе према
функцијама које обављају:
- информационе РНК, назване су по томе што носе информације, односно упутства за синтезу
протеина;
- рибозомске (рибозомалне) РНК, улазе у састав рибозома у којима се амино-киселине спајају
пептидним везама и граде протеине;
- транспортне РНК, везују амино киселину и преносе их до рибозома.
На основу улога које имају наведене врсте РНК може се видети да оне служе за превођење
информација садржаних у генима који чине делове огромних молекула ДНК. Дакле, улога ДНК и РНК
састоји се у очувању, преношењу и остваривању генетичких информација.
Сваки део ДНК чији низ нуклеотида представља шифровано упутство за један полипептидни ланац
назива се ген. Ген је делић хромозома који се састоји од одређеног дела ланца ДНК. Карактеристике
гена су следеће:
10
-имају одређени положај,
- специфична структура коју чини одређени редослед нуклеотида у ДНК и
- одређена функција, тј. стварање специфичног полипептида (односно специфичног протеина).
Процесима транскрипције и транслације одговарајући редослед нуклеотида у гену (генетичка шифра)
преписује се у информациону РНК и преводи тако да одређује редослед амино-киселина у
полипептидном ланцу који се ствара на тој РНК. По три узастопна нуклеотида (кодон или генетичка
шифра) одговорна су за детерминацију једне од двадесет амино-киселина.
Скуп свих наследних чинилаца (тј. гена) који улазе у састав хромозома означава се као генотип тога
организма. Генотип чини наследну основу сваког организма и од њега зависи какве су предиспозиције
организма да опстане у одређеним условима средине и да развије особине чија је комбинација
јединствена за сваку јединку.
Бројна обележја по којима се препознаје један организам представљају његов фенотип. Та обележја
могу бити видљива, као што су боја очију или облик тела, а могу бити и на нивоу структуре ћелије.
Разлике између биљне и животињске ћелије. – Проучавањем биљне и животињске ћелије могу се
утврдити многе сличности, али и одређене разлике. Наиме, биљна ћелија поседује једро, једно или
више једараца, митохондрије, Голџијев апарат, рибозоме, ћелијску мембрану, али и дебеле ћелијске
зидове, велике вакуоле и пластиде, што животињске ћелије немају. При деоби биљне ћелије могу се
јасно видети хромозоми, као и код ћелија животиња. Међутим, у ћелијама биљака нема центриола.
Пластиди су специфичне органеле биљних ћелија. Имају улогу у процесу фотосинтезе. Према боји
пигмента, постоје три врсте пластида: хлоропласти – зелени, хромопласти – жути до црвени, и
леукопласти – безбојни.
ЋЕЛИЈСКЕ ДЕОБЕ И ЊИХОВ ЗНАЧАЈ
Једна од основних особина живих бића јесте способност умножавања њихових ћелија, и то ћелијском
деобом. Ћелије се могу делити амитозом (директна деоба), митозом (индиректна деоба) и мејозом
(редукциона деоба).
Амитоза је запажена код неких једноћелијских организама, а код вишећелијских само у изузетним
случајевима. Процес стварања две нове ћелије одвија се равномерно и директно. Ћелијско једро се на
својим крајевима издужује, а на средини сужава. Ову промену прати издуживање целе ћелије, тако да
се деобом једра на два нова дела дели и цитоплазма. На тај начин настају две нове од једне старе
ћелије. Процес деобе траје око два сата. Амитозом се деле бела крвна зрнца, као и ћелије при
зарашћивању рана.
Митоза је много сложенији процес стварања нових ћелија. Овом деобом деле се телесне (соматске)
ћелије којих има највише у организму. Митоза се одликује низом промена у цитоплазми, а нарочито у
једру, пре него што се ћелија подели. Све те промене у ћелији могу се сврстати у четири фазе:
профаза, метафаза, анафаза и телофаза, док се период између две ћелијске деобе назива интерфаза
(Слика 12).
Интерфаза је дуго раздобље (од неколико сати до неколико недеља) између две деобе. Телесна ћелија
почиње свој живот пошто митотичком деобом настаје од мајке ћелије. Њен животни век траје док се и
11
она митотичком деобом не подели на две нове ћелије кћери. Некада се интерфаза погрешно називала
раздобљем мировања ћелије. Међутим, данас се зна да је то само привидно мировање јер се у том
раздобљу одвијају значајне активности синтезе нове ДНК. После интерфазе следи митоза.
Слика 12. – Фазе митотичке деобе
Профаза траје од 30 до 60 минута. То је најдужа фаза целе деобе јер се тада одвијају највеће промене
у ћелији. Центриоли се раздвајају и крећу према супротним половима ћелије. Око њих се формирају
кратке нити, које касније граде деобно вретено. Истовремено се у једру кондензује хроматински
материјал и образују хромозоми који се састоје од две потпуно једнаке и повезане хроматиде.
Хемијски садржај хроматида чини ДНК. Даљим променама нестају једрова опна и једарце, а нити
деобног вретена настављају своје издуживање.
Метафаза је део митозе у коме се наставља процес деобе постављањем хромозома у раван
екваторијалне плоче (метафазна плоча), тј. у средину деобног вретена. У овој фази се тачно могу
утврдити број, облик и величина хромозома. Помоћу центромера они су везани за нити деобног
вретена, које се размештају око центриола на супротним крајевима вретена. Деоба хромозома у
области центромере означава крај метафазе. Ова фаза траје свега неколико минута.
Анафаза је једна од значајнијих фаза у деоби ћелије. После деобе хромозома у области центромере,
свака хроматида постаје нови хромозом и они се повлаче ка половима ћелије скраћивањем деобног
вретена. При крају анафазе деле се и центриоле, тако да су у телофази на оба пола оформљени
центрозоми спремни за следећу деобу. Анафаза траје око два минута, када се и наговештава подела
ћелије на две нове.
Телофаза је последња фаза митозе. Хромозоми тада губе видљив идентитет, утапају се у хроматин,
једрова опна се реконструише, појављује се једарце, а нити деобног вретена нестају. После поделе
једра (кариокинеза) следи деоба цитоплазме (цитокинеза), па се тако формирају две нове ћелије
(Слика 13). Телофаза траје око 50 минута. Митозом настају две ћелије које садрже
исти број хромозома колико је имала и ћелија која је почела да се дели. Број
хромозома се на тај начин одржава од једне гнерације ћелија до друге, тако да све
телесне ћелије једног организма имају исти број хромозома карактеристичан за ту
врсту. Човек, на пример, у телесним ћелијама има 46 хромозома. Тај број
хромозома назива се диплоидан, а означава се са 2n.
Слика 13. – Митоза
Мејоза или редукциона деоба је посебан облик ћелијске деобе. Јавља се код свих организама, биљних
и животињских, који се полно размножавају. Редукциона деоба претходи образовању полних
елемената или гамета (односно мушких и женских полних ћелија).
Да би се схватио процес мејозе, треба имати на уму да свака ћелија организма који се полно
размножавају потиче од оплођене јајне ћелије настале спајањем два гамета родитеља – мупког
(сперматозоида) и женског (јајне ћелије). Једро оплођеног јајета има, према томе две хромозомске
12
гарнитуре. При том половина хромозома потиче из сперматозоида оца, а друга половина из јајне
ћелије мајке. Парови сличних родитељских хромозома означени су као хомологи хромозоми. Укупан
број хромозома оплођене јајне ћелије и свих телесних ћелија одраслог организма насталих његовом
деобом означен је као диплоидан (2n).
Ћелије организма (диплоидне) из којих ће се развити гамети деле се у процесу мејозе узастопно два
пута и дају четири ћелије, које се диференцирају у гамете. При том се хромозоми деле само једанпут,
тако да свака од четири ћелије добије свега половину диплоидног броја хромозома. На крају мејозе
сваки образовани гамет садржи, дакле, редуковани или хаплоидан (n) број хромозома.
Гамети су, према томе, увек хаплоидни. Када се два гамета супротног пола споје при оплођењу, у
оплођеној јајној ћелији (зиготу) поново се успоставља нормалан диплоидан број хромозома (2n) са две
хромозомске гарнитуре, од којих једна потиче од оца, а друга од мајке. Разликују се мејоза I и мејоза II
(Слика 14).
Слика 14. – Мејоза
Литература
М. Божовић, В. Ђорђевић, Биологија за 1. разред музичке и балетске школе, Завод за уџбенике
Д. Маринковић, Б. Стевановић, К. Пауновић, Биологија-екологија за 1. разред економске школе,
Завод за уџбенике
Ј. Ђорђевић, Биологија за 7. разред основне школе, Завод за уџбенике
http://www.bionet-skola

More Related Content

What's hot

Hemijski sastav celije Ivana Jelkic
Hemijski sastav celije Ivana JelkicHemijski sastav celije Ivana Jelkic
Hemijski sastav celije Ivana Jelkic
ivana_123
 
Sistem organa za izlučivanje
Sistem organa za izlučivanjeSistem organa za izlučivanje
Sistem organa za izlučivanje
Ivana Damnjanović
 
Disanje i transpiracija
Disanje i transpiracijaDisanje i transpiracija
Disanje i transpiracija
Ivana Damnjanović
 
Sistem organa za cirkulaciju
Sistem organa za cirkulacijuSistem organa za cirkulaciju
Sistem organa za cirkulaciju
Sanja Stefanović
 
Fotosinteza, disanje i transpiracija
Fotosinteza, disanje i transpiracijaFotosinteza, disanje i transpiracija
Fotosinteza, disanje i transpiracija
Tanja Jovanović
 
Nastanak i razvoj biljaka
Nastanak i razvoj biljakaNastanak i razvoj biljaka
Nastanak i razvoj biljaka
Ivana Damnjanović
 
3. Prokariotska i eukariotska celija
3. Prokariotska i eukariotska celija3. Prokariotska i eukariotska celija
3. Prokariotska i eukariotska celija
ltixomir
 
Raznovrsnost živog sveta i principi naučnog klasifikovanja
Raznovrsnost živog sveta i principi naučnog klasifikovanjaRaznovrsnost živog sveta i principi naučnog klasifikovanja
Raznovrsnost živog sveta i principi naučnog klasifikovanja
Ivana Damnjanović
 
Kovalentna veza
Kovalentna vezaKovalentna veza
Kovalentna veza
Biljana Ristic
 
ŽIvotna sredina i životno stanište
ŽIvotna sredina i životno staništeŽIvotna sredina i životno stanište
ŽIvotna sredina i životno stanište
Ivana Damnjanović
 
Позитиван и негативан утицај човека на животну средину
Позитиван и негативан утицај човека на животну срединуПозитиван и негативан утицај човека на животну средину
Позитиван и негативан утицај човека на животну средину
Adrijana Vereš
 
Lanci ishrane
Lanci ishraneLanci ishrane
9. hrana i tipovi ishrane
9. hrana i tipovi ishrane9. hrana i tipovi ishrane
9. hrana i tipovi ishrane
ppnjbiljana
 
Biocenoza
BiocenozaBiocenoza
Biljna i zivotinjska celija
Biljna i zivotinjska celijaBiljna i zivotinjska celija
Biljna i zivotinjska celija
Tanja Jovanović
 
Ćelijske organele ribozomi, endoplazmatična mreža, Goldžijev aparat
Ćelijske organele ribozomi, endoplazmatična mreža, Goldžijev aparatĆelijske organele ribozomi, endoplazmatična mreža, Goldžijev aparat
Ćelijske organele ribozomi, endoplazmatična mreža, Goldžijev aparat
Ivana Damnjanović
 
2. Autotrofi i heterotrofi
2. Autotrofi i heterotrofi2. Autotrofi i heterotrofi
2. Autotrofi i heterotrofi
ltixomir
 
Sistem organa za razmnožavanje
Sistem organa za razmnožavanjeSistem organa za razmnožavanje
Sistem organa za razmnožavanje
Ivana Damnjanović
 

What's hot (20)

Hemijski sastav celije Ivana Jelkic
Hemijski sastav celije Ivana JelkicHemijski sastav celije Ivana Jelkic
Hemijski sastav celije Ivana Jelkic
 
Tkiva
Tkiva Tkiva
Tkiva
 
Sistem organa za izlučivanje
Sistem organa za izlučivanjeSistem organa za izlučivanje
Sistem organa za izlučivanje
 
Disanje i transpiracija
Disanje i transpiracijaDisanje i transpiracija
Disanje i transpiracija
 
Sistem organa za cirkulaciju
Sistem organa za cirkulacijuSistem organa za cirkulaciju
Sistem organa za cirkulaciju
 
Fotosinteza, disanje i transpiracija
Fotosinteza, disanje i transpiracijaFotosinteza, disanje i transpiracija
Fotosinteza, disanje i transpiracija
 
Nastanak i razvoj biljaka
Nastanak i razvoj biljakaNastanak i razvoj biljaka
Nastanak i razvoj biljaka
 
3. Prokariotska i eukariotska celija
3. Prokariotska i eukariotska celija3. Prokariotska i eukariotska celija
3. Prokariotska i eukariotska celija
 
Raznovrsnost živog sveta i principi naučnog klasifikovanja
Raznovrsnost živog sveta i principi naučnog klasifikovanjaRaznovrsnost živog sveta i principi naučnog klasifikovanja
Raznovrsnost živog sveta i principi naučnog klasifikovanja
 
Kovalentna veza
Kovalentna vezaKovalentna veza
Kovalentna veza
 
Celijske organele- mitohondrije hloroplasti
Celijske organele- mitohondrije hloroplastiCelijske organele- mitohondrije hloroplasti
Celijske organele- mitohondrije hloroplasti
 
ŽIvotna sredina i životno stanište
ŽIvotna sredina i životno staništeŽIvotna sredina i životno stanište
ŽIvotna sredina i životno stanište
 
Позитиван и негативан утицај човека на животну средину
Позитиван и негативан утицај човека на животну срединуПозитиван и негативан утицај човека на животну средину
Позитиван и негативан утицај човека на животну средину
 
Lanci ishrane
Lanci ishraneLanci ishrane
Lanci ishrane
 
9. hrana i tipovi ishrane
9. hrana i tipovi ishrane9. hrana i tipovi ishrane
9. hrana i tipovi ishrane
 
Biocenoza
BiocenozaBiocenoza
Biocenoza
 
Biljna i zivotinjska celija
Biljna i zivotinjska celijaBiljna i zivotinjska celija
Biljna i zivotinjska celija
 
Ćelijske organele ribozomi, endoplazmatična mreža, Goldžijev aparat
Ćelijske organele ribozomi, endoplazmatična mreža, Goldžijev aparatĆelijske organele ribozomi, endoplazmatična mreža, Goldžijev aparat
Ćelijske organele ribozomi, endoplazmatična mreža, Goldžijev aparat
 
2. Autotrofi i heterotrofi
2. Autotrofi i heterotrofi2. Autotrofi i heterotrofi
2. Autotrofi i heterotrofi
 
Sistem organa za razmnožavanje
Sistem organa za razmnožavanjeSistem organa za razmnožavanje
Sistem organa za razmnožavanje
 

Similar to Биологија ћелије

Нивои организације живих бића
Нивои организације живих бићаНивои организације живих бића
Нивои организације живих бића
Violeta Djuric
 
Citologija uvod, hemijski sastav,dopunjena verzija
Citologija   uvod, hemijski sastav,dopunjena verzijaCitologija   uvod, hemijski sastav,dopunjena verzija
Citologija uvod, hemijski sastav,dopunjena verzija
Ljubica Lalić Profesorski Profil
 
Нивои организације живих бића
Нивои организације живих бићаНивои организације живих бића
Нивои организације живих бића
Violeta Djuric
 
Ћелија - урадио Александар Марковић
Ћелија - урадио Александар МарковићЋелија - урадио Александар Марковић
Ћелија - урадио Александар Марковић
Violeta Djuric
 
Hemijski sastav ćelije - Sonja Osmanović - Radica Dimitrijević
Hemijski sastav ćelije - Sonja Osmanović - Radica DimitrijevićHemijski sastav ćelije - Sonja Osmanović - Radica Dimitrijević
Hemijski sastav ćelije - Sonja Osmanović - Radica Dimitrijević
NašaŠkola.Net
 
Biologija -pripremna_nastava
Biologija  -pripremna_nastavaBiologija  -pripremna_nastava
Biologija -pripremna_nastava
milorad22
 
Celijske organele
Celijske organeleCelijske organele
Celijske organele
maturalni
 
Цитологија
ЦитологијаЦитологија
Цитологија
Violeta Djuric
 
ćelija VII
ćelija VIIćelija VII
ćelija VII
Aleksandra Popović
 
Грађа живих бића Грађа живих бића Грађа живих бића.pptx
Грађа живих бића Грађа живих бића Грађа живих бића.pptxГрађа живих бића Грађа живих бића Грађа живих бића.pptx
Грађа живих бића Грађа живих бића Грађа живих бића.pptx
VesnaVasiljevic2
 
Citologija i histologija
Citologija i histologijaCitologija i histologija
Citologija i histologija
metodicar4
 
Биологија развића
Биологија развићаБиологија развића
Биологија развића
Violeta Djuric
 
4 organizmi su gradjeni od celija
4 organizmi su gradjeni od celija4 organizmi su gradjeni od celija
4 organizmi su gradjeni od celija
ppnjbiljana
 
Ćelija
ĆelijaĆelija
Ćelija
Ena Horvat
 
Botanika.pptx
Botanika.pptxBotanika.pptx
Botanika.pptx
DraganaNinic
 
Ћелија
ЋелијаЋелија
Ћелија
Ivana Damnjanović
 
Цитологија
ЦитологијаЦитологија
Цитологија
Violeta Djuric
 

Similar to Биологија ћелије (20)

Нивои организације живих бића
Нивои организације живих бићаНивои организације живих бића
Нивои организације живих бића
 
Citologija uvod, hemijski sastav,dopunjena verzija
Citologija   uvod, hemijski sastav,dopunjena verzijaCitologija   uvod, hemijski sastav,dopunjena verzija
Citologija uvod, hemijski sastav,dopunjena verzija
 
Нивои организације живих бића
Нивои организације живих бићаНивои организације живих бића
Нивои организације живих бића
 
Ћелија - урадио Александар Марковић
Ћелија - урадио Александар МарковићЋелија - урадио Александар Марковић
Ћелија - урадио Александар Марковић
 
Hemijski sastav ćelije - Sonja Osmanović - Radica Dimitrijević
Hemijski sastav ćelije - Sonja Osmanović - Radica DimitrijevićHemijski sastav ćelije - Sonja Osmanović - Radica Dimitrijević
Hemijski sastav ćelije - Sonja Osmanović - Radica Dimitrijević
 
Biologija -pripremna_nastava
Biologija  -pripremna_nastavaBiologija  -pripremna_nastava
Biologija -pripremna_nastava
 
Celijske organele
Celijske organeleCelijske organele
Celijske organele
 
Цитологија
ЦитологијаЦитологија
Цитологија
 
ćelija VII
ćelija VIIćelija VII
ćelija VII
 
Грађа живих бића Грађа живих бића Грађа живих бића.pptx
Грађа живих бића Грађа живих бића Грађа живих бића.pptxГрађа живих бића Грађа живих бића Грађа живих бића.pptx
Грађа живих бића Грађа живих бића Грађа живих бића.pptx
 
Citologija i histologija
Citologija i histologijaCitologija i histologija
Citologija i histologija
 
Биологија развића
Биологија развићаБиологија развића
Биологија развића
 
4 organizmi su gradjeni od celija
4 organizmi su gradjeni od celija4 organizmi su gradjeni od celija
4 organizmi su gradjeni od celija
 
Ćelijske organele lizozomi i ćelijski skelet
Ćelijske organele lizozomi i ćelijski skelet Ćelijske organele lizozomi i ćelijski skelet
Ćelijske organele lizozomi i ćelijski skelet
 
Ćelija
ĆelijaĆelija
Ćelija
 
Botanika.pptx
Botanika.pptxBotanika.pptx
Botanika.pptx
 
Ћелија
ЋелијаЋелија
Ћелија
 
Razvice2 placenta
Razvice2 placentaRazvice2 placenta
Razvice2 placenta
 
Razviće životinja
Razviće životinjaRazviće životinja
Razviće životinja
 
Цитологија
ЦитологијаЦитологија
Цитологија
 

More from Violeta Djuric

Адаптације, животне форме и еколошка валенца
Адаптације, животне форме и еколошка валенцаАдаптације, животне форме и еколошка валенца
Адаптације, животне форме и еколошка валенца
Violeta Djuric
 
Народи света - Јапанци
Народи света - ЈапанциНароди света - Јапанци
Народи света - Јапанци
Violeta Djuric
 
Бербери Ирена Икер
Бербери Ирена ИкерБербери Ирена Икер
Бербери Ирена Икер
Violeta Djuric
 
Туарези
ТуарезиТуарези
Туарези
Violeta Djuric
 
Кронова болест - Л.Вудраговић
Кронова болест - Л.ВудраговићКронова болест - Л.Вудраговић
Кронова болест - Л.Вудраговић
Violeta Djuric
 
Менкесова болест - Кантар К.
Менкесова болест - Кантар К.Менкесова болест - Кантар К.
Менкесова болест - Кантар К.
Violeta Djuric
 
Гошеова болест - А. Васић
Гошеова болест - А. ВасићГошеова болест - А. Васић
Гошеова болест - А. Васић
Violeta Djuric
 
Прогерија - А. Трифуновић
Прогерија - А. ТрифуновићПрогерија - А. Трифуновић
Прогерија - А. Трифуновић
Violeta Djuric
 
Какаду Невена Стојисављевић
Какаду Невена СтојисављевићКакаду Невена Стојисављевић
Какаду Невена Стојисављевић
Violeta Djuric
 
Загађивање вода - физичко, хемијско и биолошко
Загађивање вода - физичко, хемијско и биолошкоЗагађивање вода - физичко, хемијско и биолошко
Загађивање вода - физичко, хемијско и биолошко
Violeta Djuric
 
Физички, хемијски и биолошки загађивачи
Физички, хемијски и биолошки загађивачиФизички, хемијски и биолошки загађивачи
Физички, хемијски и биолошки загађивачи
Violeta Djuric
 
Дисање 27.3.2020.
Дисање 27.3.2020.Дисање 27.3.2020.
Дисање 27.3.2020.
Violeta Djuric
 
Дисање - 25.3.2020.
Дисање - 25.3.2020.Дисање - 25.3.2020.
Дисање - 25.3.2020.
Violeta Djuric
 
Фиорланд - Алекса Бојић
Фиорланд - Алекса БојићФиорланд - Алекса Бојић
Фиорланд - Алекса Бојић
Violeta Djuric
 
Зов тигра - Марија Јованић
Зов тигра - Марија ЈованићЗов тигра - Марија Јованић
Зов тигра - Марија Јованић
Violeta Djuric
 
Серенгети - Милош Добродолац
Серенгети - Милош ДобродолацСеренгети - Милош Добродолац
Серенгети - Милош Добродолац
Violeta Djuric
 
Шар планина - Милица Михајловић
Шар планина - Милица МихајловићШар планина - Милица Михајловић
Шар планина - Милица Михајловић
Violeta Djuric
 
Краљевски национални парк - Александар Ђурић
Краљевски национални парк - Александар ЂурићКраљевски национални парк - Александар Ђурић
Краљевски национални парк - Александар Ђурић
Violeta Djuric
 
Плитвичка језера - Милица Милићевић
Плитвичка језера - Милица МилићевићПлитвичка језера - Милица Милићевић
Плитвичка језера - Милица Милићевић
Violeta Djuric
 
Галапагс - Никола Петровић
Галапагс - Никола ПетровићГалапагс - Никола Петровић
Галапагс - Никола Петровић
Violeta Djuric
 

More from Violeta Djuric (20)

Адаптације, животне форме и еколошка валенца
Адаптације, животне форме и еколошка валенцаАдаптације, животне форме и еколошка валенца
Адаптације, животне форме и еколошка валенца
 
Народи света - Јапанци
Народи света - ЈапанциНароди света - Јапанци
Народи света - Јапанци
 
Бербери Ирена Икер
Бербери Ирена ИкерБербери Ирена Икер
Бербери Ирена Икер
 
Туарези
ТуарезиТуарези
Туарези
 
Кронова болест - Л.Вудраговић
Кронова болест - Л.ВудраговићКронова болест - Л.Вудраговић
Кронова болест - Л.Вудраговић
 
Менкесова болест - Кантар К.
Менкесова болест - Кантар К.Менкесова болест - Кантар К.
Менкесова болест - Кантар К.
 
Гошеова болест - А. Васић
Гошеова болест - А. ВасићГошеова болест - А. Васић
Гошеова болест - А. Васић
 
Прогерија - А. Трифуновић
Прогерија - А. ТрифуновићПрогерија - А. Трифуновић
Прогерија - А. Трифуновић
 
Какаду Невена Стојисављевић
Какаду Невена СтојисављевићКакаду Невена Стојисављевић
Какаду Невена Стојисављевић
 
Загађивање вода - физичко, хемијско и биолошко
Загађивање вода - физичко, хемијско и биолошкоЗагађивање вода - физичко, хемијско и биолошко
Загађивање вода - физичко, хемијско и биолошко
 
Физички, хемијски и биолошки загађивачи
Физички, хемијски и биолошки загађивачиФизички, хемијски и биолошки загађивачи
Физички, хемијски и биолошки загађивачи
 
Дисање 27.3.2020.
Дисање 27.3.2020.Дисање 27.3.2020.
Дисање 27.3.2020.
 
Дисање - 25.3.2020.
Дисање - 25.3.2020.Дисање - 25.3.2020.
Дисање - 25.3.2020.
 
Фиорланд - Алекса Бојић
Фиорланд - Алекса БојићФиорланд - Алекса Бојић
Фиорланд - Алекса Бојић
 
Зов тигра - Марија Јованић
Зов тигра - Марија ЈованићЗов тигра - Марија Јованић
Зов тигра - Марија Јованић
 
Серенгети - Милош Добродолац
Серенгети - Милош ДобродолацСеренгети - Милош Добродолац
Серенгети - Милош Добродолац
 
Шар планина - Милица Михајловић
Шар планина - Милица МихајловићШар планина - Милица Михајловић
Шар планина - Милица Михајловић
 
Краљевски национални парк - Александар Ђурић
Краљевски национални парк - Александар ЂурићКраљевски национални парк - Александар Ђурић
Краљевски национални парк - Александар Ђурић
 
Плитвичка језера - Милица Милићевић
Плитвичка језера - Милица МилићевићПлитвичка језера - Милица Милићевић
Плитвичка језера - Милица Милићевић
 
Галапагс - Никола Петровић
Галапагс - Никола ПетровићГалапагс - Никола Петровић
Галапагс - Никола Петровић
 

Биологија ћелије

  • 1. 1 БИОЛОГИЈА – ПРЕДМЕТ И ЗАДАЦИ Биологија – наука о животу, живим организмима и законитостима заједничким за цео живи свет – врло је стара природна наука. Наиме, човек још од прастарих времена покушава да протумачи појаве око себе, да схвати природна догађања и своје место у њима. Предмет биолошких истраживања су биљке, животиње и човек, па тако постоје три области биологије: ботаника, зоологија и антропологија. У оквиру биолошког истраживања развиле су се и многобројне биолошке дисциплине: - морфологија – проучава спољашњи облик и грађу организама; - анатомија – проучава унутрашњу грађу организама и његових органа: - физиологија и биохемија – проучавају животне процесе ћелија, органа, органских система и организма као целине; - цитологија – проучава жива бића на нивоу ћелија; - хистологија – бави се проучавањем ткива; - генетика – проучава законитости по којима се преносе наследне особине; - молекуларна биологија – проучава процесе развића особина на молекулском (биохемијском) нивоу; - органска еволуција – проучава законитости историјског развоја живог света; - екологија – проучава међуодносе свих живих бића и спољашње средине. Све више се развијају и дисциплине као што су биоенергетика, ендокринологија, ензимологија, генетичко инжењерство и друге. Развој тих научних дисциплина омогућава целовитије сагледавање органског састава биљака, животиња и човека. ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ЖИВИХ БИЋА Жива бића поседују особине по којима се разликују од неживе природе, а то су: Ћелијска грађа тела. – Ћелија је основна јединица грађе свих живих бића1. Свака ћелија је и функционална јединица организоване живе материје, у којој се одвијају многобројни сложени биохемијски процеси. Метаболизам (размена материја). – Сва жива бића користе у исхрани разноврсна органска једињења. Биљке које имају зелени пигмент (хлорофил) могу процесом фотосинтезе да стварају из неорганских једињења (вода, минералне соли, угљен-диоксид), уз помоћ Сунчеве енергије, сложена органска једињења (шећер, масти и беланчевине). Зелене биљке су, дакле, произвођачи органских једињења у природи и називају се аутротрофни организми. За разлику од зелених биљака, биљке без хлорофила и животиње користе готову органску храну и називају се хетеротрофним организмима. У ћелијама се, у присуству кисеоника, сложена органска једињења разграђују у једноставнија при чему се ослобађају угљен-диоксид, вода и енергија. Уз помоћ ослобођене енергије у ћелијама се стварају једињења неопходна за раст, развој и функционисање организма. Разградња и изградња органских једињења чине непрекидан животни процес у ћелијама, који се назива метаболизам ћелије. 1 Неки организми састоје се само од једне ћелије (једноћелијски организми), док су други изграђени од великог броја ћелија (вишећелијски организми).
  • 2. 2 Дисање је процес карактеристичан за сва жива бића. У овом процесу, који непрекидно траје и одвија се у свакој живој ћелији, ослобађа се енергија неопходна за остале животне процесе. Надражљивост је способност живих бића да реагују на различите врсте дражи (светлост, топлота, мирис, храна, звук). Организми једноставније грађе одговарају на драж читавим телом, док сложенији организми реагују на дражи преко појединих ћелија или одређених чулних органа. Кретање је једна од карактеристика живе материје. Може се манифестовати као промена места у простору код непричвршћених организама или као промена положаја тела, односно појединих органа – код причвршћених организама. Прилагођавање (адаптација) условима спољашње средине представља својство које омогућава еволуцију живог света. С обзиром на чињеницу да фактори спољашње средине показују велику варијабилност у времену и простору, организми својом грађом и начином живота морају, на адекватан начин, да се прилагођавају таквим условима. Размножавање је способност организма да ствара потомство слично себи. Може да буде бесполно и полно. При бесполном размножавању нови организам може настати простом деобом, пупљењем, спорама или деловима тела (вегетативно). Полно размножавање је одлика већине живих бића. При овом размножавању долази до спајања полних ћелија – гамета. У том процесу ствара се оплођена јајна ћелија – зигот, из које се развија нов организам. Наслеђивање је процес преношења наследних особина из претходних у следеће генерације и развој одговарајућих особина у садејству са факторима средине. Растење и развиће. – Као резултат размене материја јавља се нагомилавање органских једињења у цитоплазми ћелија. Услед тога ћелије расту и увећавају своју запремину, а затим се деле. Деобом ћелија и њиховим увећавањем организам расте и развија се. Старење и смрт. – После потпуног развића организма постепено наступа старење, које се завршава смрћу. НИВОИ ОРГАНИЗАЦИЈЕ БИОЛОШКИХ СИСТЕМА Основна јединица грађе и функције свих живих бића је ћелија. Она може представљати цео организам (једноћелијска жива бића), а може образовати системе вишег реда – ткива, органе и системе органа. Организам је интегрисан систем вишег реда. У њему се налази већи број органа између којих постоји сталан узајамни однос, што обезбеђује јединствену анатомску и функционалну целину. Организам је систем који се самостално одржава у природним условима, репродукује и прилагођава условима спољашње средине. Фосилни подаци указују на то да су прве ћелије на земљи биле једноставне грађе и да су наликовале данашњим бактеријама. У току еволуције од ове ране ћелије настала су два основна типа које постоје и данас: прокариотска и еукариотска ћелија. Особине Прокариотска ћелија Еукариотска ћелија Величина ситна крупна Једро нема има Органеле нема има Генетичка информација ДНК кружна са мало протеина ДНК линеарна са пуно протеина Рибозоми ситни крупни
  • 3. 3 Прокариоти су бактерије и модрозелене алге, док сви остали организми сачињавају велику групу еукариота. ГРАЂА И СТРУКТУРА ЋЕЛИЈЕ И ЋЕЛИЈСКИХ ОРГАНЕЛА Биолошка дисциплина која се бави проучавањем ћелије, њеног облика, грађе, функционалне организације и животних процеса у њој назива се цитологија. Ћелија (cellula) представља најмању анатомску и функционалну јединицу човековог организма, способну да обавља одређене активности. У другој половини 17. века енглески научник Роберт Хук, посматрајући под микроскопом комадић плуте, приметио је да се она састоји од безброј ситних делова које је назвао ћелијама. Ћелија је основна градивна и функционална јединица свих живих бића. Од ћелија су изграђена ткива и органи. Ћелија је функционална јединица јер је функционисање организма резултат активности његових ћелија. Ћелије су, такође, јединице размножавања, наслеђивања, растења и развића. Живот сваког организма почиње од ћелије. У телу одраслог човека има око сто трилиона ћелија. Ћелије могу да буду различите величине, од микроскопски мале до макроскопски великих, као што су јајашца риба и водоземаца, а д се и не спомињу импозантне величине птичјих јаја (кокошје, гушчије, нојево...). И према облику ћелије су веома различите. Најчешће су округле, али их има и овалних, дугуљастих, плочастих, цилиндричних и звездастих (Слика 1). Слика 1. – Различити облици ћелија Хемијски састав ћелије чине неорганске и органске материје: вода, минералне соли, протеини (беланчевине), угљени хидрати (сахариди), липиди (масти) и ензими. Вода је основни неоргански састојак ћелија. У њима се налази у различитом проценту – у неким ћелијама и до 96%. Ћелије човековог тела које садрже највише воде су ћелије мозга. Оне имају и до 85% воде. Вода је неопходна за одржавање активности ћелије и представља средину у којој се одвијају биохемијски и метаболички процеси. Она је универзални растварач многих неорганских и органских материја. Ове материје, растворене у води, лако се транспортују из ћелије у ћелију. Минералне соли се у ћелији налазе као засебни елементи, као органска или као неорганска једињења. У ћелији се налазе у облику соли: фосфата, карбоната, хлорида, сулфата, или у облику јона: натријума, калијума, хлора, калцијума, магнезијума, фосфора... Протеини (беланчевине) су органске материје које су грађене од амино-киселина. У природи је познато око 70 различитих амино-киселина, од којих само 20 улази у састав живих бића. Величина, облик и функција протеина зависе од броја, врсте и редоследа амино-киселина од којих се састоје. Угљени хидрати су органска једињења који имају градивну и енергетску функцију у ћелијама. Из угљених хидрата ћелије добијају енергију која је везана за једињење АТР (аденозин-трифосфат), универзални биолошки акумулатор енергије.
  • 4. 4 Масти или липиди су органска једињења која улазе у састав ћелијске мембране, а представљају и основни резервни материјал из којег се ослобађа енергија. Оне су најбогатије везаном хемијском енергијом и као такве представљају извор енергије депоноване у ћелијама масног ткива. Ензими су, по хемијској природи, беланчевине које садрже да активирају и усмеравају ток различитих биохемијских реакција. Грађа ћелије. – Иако је ћелија основна градивна и функционална јединица свих живих бића, то не значи да је и њена грађа једноставна (Слика 2). Напротив, ћелија је врло сложеног састава и има много функција, чије јединство омогућава одржавање саме ћелије као живе јединице. Ћелија је отворен систем који је, путем промета материја, у сталној вези са спољашњом средином. Слика 2. – Грађа ћелије Ћелијска мембрана одваја цитоплазму и њен садржај од околне средине, те одређују облик ћелије. Она је танка и еластична. Ћелијска мембрана обавија ћелију, даје јој облик, одређује њену величину и штити је од различитих утицаја. Преко ње се обавља константна размена материја са околином – селективно пропустљива. Овакву грађу имају и све мембране код ћелијских органела. У изградњи ћелијске мембране учествују липиди, протеини и угљени хидрати(Слика 3). Двоструки липидни слој у који су уграђени протеини, који функционишу као ензимски системи омогућавају преношење различитих молекула у ћелију и ван ње. На површини ћелије налази се зона богата угљеним хидратима означена као гликокаликс. Слика 3. – Ћелијска мембрана
  • 5. 5 Цитоплазма чини основни и највећи део ћелије. У цитоплазми се одвијају сложени процеси биоситезе протеина, масти и угљених хидрата. У њој се налазе ћелијске органеле које имају специфичне облике, грађу, хемијски састав и улогу. Ендоплазмин ретикулум је ћелијска органела која је грађена од система мембрана које се увлаче у виду каналића и проширења у цитоплазму (Слика 4). Простиру се и одржавају комуникацију између једрове опне и ћелијске мембране. За спољашњу површину мембране ендоплазминог ретикулума везују се рибозоми у време када се у њима синтетишу протеини – гранулирани ендоплазмин ретикулум. Ендоплазмин ретикулум на коме никада нису присутни полирибозоми означен је као глатки (агранулирани) ендоплазмин ретикулум. Слика 4. – Ендоплазмин ретикулум Лизозоми су ћелијске органеле углавном лоптастог облика, оивичене једноструком мембраном (Слика 5). Садрже хидролитичке ензиме и у њима се разграђују различити молекули и делови ћелије који јој више не користе. Имају значајну улогу у ћелијском метаболизму. Слика 5. – Лизозоми Рибозоми су ћелијске органеле у којима се обавља процес синтезе протеина. Сваки рибозом се састоји од велике и мале субјединице. Субјединице се у време синтезе протеина спајају и образују комплетну ћелијску органелу. Низ рибозома који је везан за мембране ендоплазминог ретикулума назива се полирибозом (Слика 6). Слика 6. - рибозоми Голџијев апарат је систем густо пакованих мембрана са којих полазе везикуле са упакованим метаболичким продуктима ћелије (Слика 7). Обично се налази у близини једра и њихов број варира у зависности од типа ћелија. Нарочито их пуно има у ћелијама жлезданог ткива јер им је основна улога да учествују у секреторним функцијама ћелије. Слика 7. – Голџијев апарат
  • 6. 6 Митохондрије су такође органеле са двојном мембраном (Слика 8). Спољашња мембрана је глатка и пропустљива за велике молекуле, док је унутрашња мање пропустљива и гради читав них набора који се називају кристе, које улазе у унутрашњост митохондрије чиме значајно повећавају укупну површину. Сви процеси који се одвијају у ћелији, и процеси синтезе и процеси разградње, у некој од својих фаза захтевају утрошак енергије. Ове органеле су главни извори енергије па их зову ''топлане'' ћелије. Најзначајније једињење које је богато енергијом у митохондријама је АТР, аденозин трифосфат (АТР). На површини унутрашње мембране у виду чворића налазе се ензими који омогућавају процес ћелијског дисања. У митохондријама се налазе мали молекули митохондријске ДНК и рибозоми. АDP + вишак енергије = АТP АТP – енергија = АDP Слика 8. – Митохондрије Једро лат.nucleus грч.caryon Најчешће је лоптастог облика и заузима централни положај у ћелији. Ћелије су обично једноједарне, ређе двоједарне или вишеједарне. (хифе гљива и попречно пругасти мишићи су вишеједарни). Црвена крвна зрнца по формирању имају једро, које за кратко време изгубе и због тога живе 120 дана. Једров омотач састоји се од две мембране. На површини мембране која је у додиру са цитоплазмом, спољашње мембране једровог овоја, налазе се рибозоми. Ова мембрана се наставља на ендоплазматични ретикулум. Једров омотач има поре чиме је успостављена веза са цитоплазмом. У области пора унутршња мембрана је у вези са спољашњом. Кроз поре информациона и рибозомална РНК (рибонуклеинска киселина) прелазе из једра у цитоплазму, а из цитоплазме у једро улазе протеини. Унутрашњост једра је испуњена нуклеоплазмом, кариоплазмом – течном компонентом у којој се налази хроматински материјал (Слика 9). Највећи део метаболичких активности ћелије у интерфази обавља се у једру. Једро има и водећу улогу у току деобе ћелија. Основна физиолошка улога једра је да управља синтезом РНК. У нуклеоплазми се јасно запажа и једна, најчешће лоптаста структура повезана са хроматинским материјалом, а означена је као једарце, нуклеолус. Једарце је место синтезе РНК и рибозома. Слика 9. - Једро Унутрашњост једра је испуњена нуклеоплазмом у коме се налази хроматин. (хрома-боја, сома-тело). Еухроматин – активни делови хромозома у погледу синтезе протеина, хетерохроматин – неактиван. Он у суштини представља ДНК (дезоксирибонуклеинска киселина) која у својој структури садржи и протеинске елементе који су на крају организовани у хромозоме. Њихов број, облик, величина и грађа стални су и одређени за сваку врсту. Раније се за одређивање врста узимао само њихов број па тако човек у соматским ћелијама има 46 хромозома, али исто толико имају и маслине, бели јасен, неке
  • 7. 7 врсте тропских рибица. Пошто је половина броја хромозома у телесним ћелијама пореклом од оца, а половина од мајке, постоје парови хромозома који су веома слични и називамо их хомологи хромозоми. Број хромозома у телесним ћелијама је означен као диплоидан (2n) јер садржи гарнитуру хромозома од оца и гарнитуру од мајке, док се у полним ћелијама (гаметима) налази само једна гарнитура – хаплоидан број (n). На телу сваког хромозома налази се једно сужење које је означено као центромера или кинетохор којим је хромозом подељен на два крака. Центромера увек има стално место на одређеном хромозому. На хромозому који улазе у деобу уочавају се две хроматиде, уздужне половине хромозома које су спојене у области центромере. Свака хроматида садржи по једну копију ДНК који је спирализован и добро упакован. Само у области центромере ДНК није спирализована. Од сваке хроматиде постаје нови хромозом у процесу деобе, с тиме што се у току деобе одвајање прво обави у пределу центромере јер су за њу везане нити деобног вретена. Краци хромозома могу бити исте или различите дужине у зависности од тога где се налази центромера, а она се код једног хромозома налази увек на једном месту (Слика 10). Хромозоми су носиоци наследних јединица – гена који су линеарно распоређени на хромозому. Скуп свих хромозома у гаметским ћелијама означава се као основна хроматинска гарнитура или геном. Кариотип је скуп хромозома који су карактеристични за врсту у броју, величини, облику хромозома као и у садржају гена у њима. Када хромозоме једне врсте поређамо у хомологе парове и одређене групе означавамо као кариограм. Слика 10. – Хромозоми и положај центромере ПОЈАМ И ФУНКЦИЈЕ ГЕНА Носиоци наследних особина су нуклеинске киселине које диктирају формирање сасвим одређених протеина. Протеини су сложени молекули који се састоје од већег или мањег броја амино.киселина. Они у ћелији обављају толико битних функција да би без њих живот био немогућ. Облик молекула протеина и његова биолошка активност зависе од његове основне структуре – броја и редоследа амино-киселина у полипептидним ланцима. Спајање аминио-киселина у различите полипептидне ланце мора да буде одређено, тј. програмирано, јер случајно ређање амино-киселина неће довести до облика који треба да обаве разноврсне активности у ћелији. Програми или ''упутства'' за синтезу протеина налазе се у другој врсти једињења – дезоксирибонуклеинској киселини (ДНК). Док се протеини састоје од двадесет амино-киселина, молекули ДНК, иако су много већи и разноврснији, састоје се само од четири основне јединице – нуклеотида. Сваки нуклеотид садржи три једињења, од којих су два код свих иста – шећер дезоксирибоза и фосфатна група. Нуклеотиди се међусобно разликују по трећој компоненти, која може да буде једна од пуринских или пиримидинских азотних база. Пуринске базе су аденин (А) и гуанин (Г), а пиримидинске су цитозин (Ц) и тимин (Т). Нуклеотиди се спајају у дугачке полинуклеотидне ланце, од којих се формира молекул ДНК. Овај молекул састоји се од два полинуклеотидна ланца, увијена један око другог у дволанчану спиралу (Слика 11).
  • 8. 8 Слика 11. – ДНК молекул Ланци служе један другоме као калупи, па се увек према аденину у једном ланцу налази тимин у другом, као и према гуанину – цитозин. Тако се добијају парови база А-Т и Г-Ц. Два ланца се одржавају заједно помоћу слабих водоничних веза (троструких између Г-Ц и двоструких између А-Т). Од четири врсте нуклеотида може се направити безброј комбинација њиховог редоследа. Та разноврсност је веома важна јер од редоследа нуклеотида ДНК зависи и редослед амино-киселина у протеинима који се синтетишу у ћелијама. Молекул ДНК представља збир упутстава за синтезу протеина у једном организму. Та упутства се преносе и на његове потомке, па се зато може рећи да је ДНК носилац наследних, генетичких информација о редоследу амино-киселина у протеинима биолошке врсте којој припадају. Овај молекул има особину коју нема ни један други молекул у природи: он може сам себе да ствара. Процес саморепродукције ДНК назива се репликација. Захваљујући овом својству приликом деобе ћелија свака ће добити потпуно исти молекул ДНК. Пошто се молекули ДНК и протеина не састоје од истих основних јединица, очигледно да је за превођење редоследа нуклеотида у редослед амино-киселина употребљава нака врсте шифре коју ћелија уме да ''чита и преводи''. Ова шифра назива се генетички код, што значи шифра којом се преносе информације о наслеђивању. Сваки њен знак чине три нуклеотида односно чине кодон.
  • 9. 9 Ћелије свих биолошких врста, па чак и вируси, користе се истом шифром, што значи да је генетички код универзалан. Осим тога, ћелије врло ретко греше, па се зато иста упутства преносе са генерацију на генерацију и тако се одржава генетичка стабилност врсте. У ћелијама улогу ''преводилаца'' имају једињења која су, такође, нуклеинске киселине. Њихова грађа је веома слична основној грађи ДНК. Састоје се од четири врсте нуклеотида који садрже фосфат, шећер пентозу и по једну пуринску или пиримидинску базу. Од ДНК се разликују по томе што се у њима, уместо тимина, налази урацил (У), а уместо шећера дезоксирибозе – шећер рибоза. Због тога што садрже рибозу називају се рибонуклеинске киселине (РНК). Њихови молекули су много мањи од ДНК и састоје се само од по једног полинуклеотидног ланца. Базе РНК могу да граде водоничне везе и стварају парове А-У и Г-Ц. Нуклеинске киселине су сличне грађе због тога што се делови ДНК користе као калупи (матрице) за синтезу РНК. На делу који треба да послужи за синтезу неког молекула РНК, ланци ДНК се раздвајају и један од њих служи као калуп према коме ензими ређају и спајају оне рибонуклеотиде чије се базе уклапају са базама ДНК. Тако ће према аденину да се постави урацил, према гуанину цитозин итд. На пример: Редослед нуклеотида у РНК биће комплементаран једном од ланаца ДНК који је служио као калуп за његову синтезу. Молекул РНК се одваја по завршеној синтези, док се два ланца ДНК поново спајају као рајсфершлус. Процес стварања молекула РНК назива се транкрипција. У синтези протеина (транслација) учествују три врсте РНК, које су добиле своје називе према функцијама које обављају: - информационе РНК, назване су по томе што носе информације, односно упутства за синтезу протеина; - рибозомске (рибозомалне) РНК, улазе у састав рибозома у којима се амино-киселине спајају пептидним везама и граде протеине; - транспортне РНК, везују амино киселину и преносе их до рибозома. На основу улога које имају наведене врсте РНК може се видети да оне служе за превођење информација садржаних у генима који чине делове огромних молекула ДНК. Дакле, улога ДНК и РНК састоји се у очувању, преношењу и остваривању генетичких информација. Сваки део ДНК чији низ нуклеотида представља шифровано упутство за један полипептидни ланац назива се ген. Ген је делић хромозома који се састоји од одређеног дела ланца ДНК. Карактеристике гена су следеће:
  • 10. 10 -имају одређени положај, - специфична структура коју чини одређени редослед нуклеотида у ДНК и - одређена функција, тј. стварање специфичног полипептида (односно специфичног протеина). Процесима транскрипције и транслације одговарајући редослед нуклеотида у гену (генетичка шифра) преписује се у информациону РНК и преводи тако да одређује редослед амино-киселина у полипептидном ланцу који се ствара на тој РНК. По три узастопна нуклеотида (кодон или генетичка шифра) одговорна су за детерминацију једне од двадесет амино-киселина. Скуп свих наследних чинилаца (тј. гена) који улазе у састав хромозома означава се као генотип тога организма. Генотип чини наследну основу сваког организма и од њега зависи какве су предиспозиције организма да опстане у одређеним условима средине и да развије особине чија је комбинација јединствена за сваку јединку. Бројна обележја по којима се препознаје један организам представљају његов фенотип. Та обележја могу бити видљива, као што су боја очију или облик тела, а могу бити и на нивоу структуре ћелије. Разлике између биљне и животињске ћелије. – Проучавањем биљне и животињске ћелије могу се утврдити многе сличности, али и одређене разлике. Наиме, биљна ћелија поседује једро, једно или више једараца, митохондрије, Голџијев апарат, рибозоме, ћелијску мембрану, али и дебеле ћелијске зидове, велике вакуоле и пластиде, што животињске ћелије немају. При деоби биљне ћелије могу се јасно видети хромозоми, као и код ћелија животиња. Међутим, у ћелијама биљака нема центриола. Пластиди су специфичне органеле биљних ћелија. Имају улогу у процесу фотосинтезе. Према боји пигмента, постоје три врсте пластида: хлоропласти – зелени, хромопласти – жути до црвени, и леукопласти – безбојни. ЋЕЛИЈСКЕ ДЕОБЕ И ЊИХОВ ЗНАЧАЈ Једна од основних особина живих бића јесте способност умножавања њихових ћелија, и то ћелијском деобом. Ћелије се могу делити амитозом (директна деоба), митозом (индиректна деоба) и мејозом (редукциона деоба). Амитоза је запажена код неких једноћелијских организама, а код вишећелијских само у изузетним случајевима. Процес стварања две нове ћелије одвија се равномерно и директно. Ћелијско једро се на својим крајевима издужује, а на средини сужава. Ову промену прати издуживање целе ћелије, тако да се деобом једра на два нова дела дели и цитоплазма. На тај начин настају две нове од једне старе ћелије. Процес деобе траје око два сата. Амитозом се деле бела крвна зрнца, као и ћелије при зарашћивању рана. Митоза је много сложенији процес стварања нових ћелија. Овом деобом деле се телесне (соматске) ћелије којих има највише у организму. Митоза се одликује низом промена у цитоплазми, а нарочито у једру, пре него што се ћелија подели. Све те промене у ћелији могу се сврстати у четири фазе: профаза, метафаза, анафаза и телофаза, док се период између две ћелијске деобе назива интерфаза (Слика 12). Интерфаза је дуго раздобље (од неколико сати до неколико недеља) између две деобе. Телесна ћелија почиње свој живот пошто митотичком деобом настаје од мајке ћелије. Њен животни век траје док се и
  • 11. 11 она митотичком деобом не подели на две нове ћелије кћери. Некада се интерфаза погрешно називала раздобљем мировања ћелије. Међутим, данас се зна да је то само привидно мировање јер се у том раздобљу одвијају значајне активности синтезе нове ДНК. После интерфазе следи митоза. Слика 12. – Фазе митотичке деобе Профаза траје од 30 до 60 минута. То је најдужа фаза целе деобе јер се тада одвијају највеће промене у ћелији. Центриоли се раздвајају и крећу према супротним половима ћелије. Око њих се формирају кратке нити, које касније граде деобно вретено. Истовремено се у једру кондензује хроматински материјал и образују хромозоми који се састоје од две потпуно једнаке и повезане хроматиде. Хемијски садржај хроматида чини ДНК. Даљим променама нестају једрова опна и једарце, а нити деобног вретена настављају своје издуживање. Метафаза је део митозе у коме се наставља процес деобе постављањем хромозома у раван екваторијалне плоче (метафазна плоча), тј. у средину деобног вретена. У овој фази се тачно могу утврдити број, облик и величина хромозома. Помоћу центромера они су везани за нити деобног вретена, које се размештају око центриола на супротним крајевима вретена. Деоба хромозома у области центромере означава крај метафазе. Ова фаза траје свега неколико минута. Анафаза је једна од значајнијих фаза у деоби ћелије. После деобе хромозома у области центромере, свака хроматида постаје нови хромозом и они се повлаче ка половима ћелије скраћивањем деобног вретена. При крају анафазе деле се и центриоле, тако да су у телофази на оба пола оформљени центрозоми спремни за следећу деобу. Анафаза траје око два минута, када се и наговештава подела ћелије на две нове. Телофаза је последња фаза митозе. Хромозоми тада губе видљив идентитет, утапају се у хроматин, једрова опна се реконструише, појављује се једарце, а нити деобног вретена нестају. После поделе једра (кариокинеза) следи деоба цитоплазме (цитокинеза), па се тако формирају две нове ћелије (Слика 13). Телофаза траје око 50 минута. Митозом настају две ћелије које садрже исти број хромозома колико је имала и ћелија која је почела да се дели. Број хромозома се на тај начин одржава од једне гнерације ћелија до друге, тако да све телесне ћелије једног организма имају исти број хромозома карактеристичан за ту врсту. Човек, на пример, у телесним ћелијама има 46 хромозома. Тај број хромозома назива се диплоидан, а означава се са 2n. Слика 13. – Митоза Мејоза или редукциона деоба је посебан облик ћелијске деобе. Јавља се код свих организама, биљних и животињских, који се полно размножавају. Редукциона деоба претходи образовању полних елемената или гамета (односно мушких и женских полних ћелија). Да би се схватио процес мејозе, треба имати на уму да свака ћелија организма који се полно размножавају потиче од оплођене јајне ћелије настале спајањем два гамета родитеља – мупког (сперматозоида) и женског (јајне ћелије). Једро оплођеног јајета има, према томе две хромозомске
  • 12. 12 гарнитуре. При том половина хромозома потиче из сперматозоида оца, а друга половина из јајне ћелије мајке. Парови сличних родитељских хромозома означени су као хомологи хромозоми. Укупан број хромозома оплођене јајне ћелије и свих телесних ћелија одраслог организма насталих његовом деобом означен је као диплоидан (2n). Ћелије организма (диплоидне) из којих ће се развити гамети деле се у процесу мејозе узастопно два пута и дају четири ћелије, које се диференцирају у гамете. При том се хромозоми деле само једанпут, тако да свака од четири ћелије добије свега половину диплоидног броја хромозома. На крају мејозе сваки образовани гамет садржи, дакле, редуковани или хаплоидан (n) број хромозома. Гамети су, према томе, увек хаплоидни. Када се два гамета супротног пола споје при оплођењу, у оплођеној јајној ћелији (зиготу) поново се успоставља нормалан диплоидан број хромозома (2n) са две хромозомске гарнитуре, од којих једна потиче од оца, а друга од мајке. Разликују се мејоза I и мејоза II (Слика 14). Слика 14. – Мејоза Литература М. Божовић, В. Ђорђевић, Биологија за 1. разред музичке и балетске школе, Завод за уџбенике Д. Маринковић, Б. Стевановић, К. Пауновић, Биологија-екологија за 1. разред економске школе, Завод за уџбенике Ј. Ђорђевић, Биологија за 7. разред основне школе, Завод за уџбенике http://www.bionet-skola