1. MENADŽMENT U FARMACIJI
32 | BB-Informator | 225
Finansijska analiza u maloprodaji lekova ima poseban
značaj jer mnoge odluke zavise od kvaliteta finansij-
ske analize. Može se vršiti kroz kroz analizu stanja (stati-
čka analiza) i analizu tokova (dinamička analiza). Što se ti-
če statičke analize, u maloprodaji lekova se najčešće koriste
sledeći oblici analize:
• Vertikalna i horizontalna analiza bilansa (analiza bilan-
snih pozicija); i
• Unakrsna analiza bilansa ili racio analiza (analiza odno-
sa između bilansnih pozicija).
Vertikalna i horizontalna analiza bilansa
Vertikalna analiza bilansa ima za cilj da pokaže učešće
pojedinih bilansnih pozicija u karakterističnim zbirovima bi-
lansa. Što se tiče bilansnih pozicija, mogu se posmatrati ka-
ko pojedinačni računi (npr. potraživanja od kupaca, stanje za-
liha ili neto dobit), tako i pojedinačne grupe računa (npr. gra-
đevine, oprema ili poslovni rashodi). Što se tiče bilansa, po-
smatraju se i bilans stanja i bilans uspeha, a kao karakteristi-
čni zbirovi se najčešće pojavljuju ukupna aktiva, ukupna pa-
siva i ukupni prihodi.
Horizontalna analiza bilansa ima za cilj da pokaže me-
đusobne odnose između pojedinih bilansnih pozicija. Često se
poistovećuje sa racio analizom, iako horizontalna analiza bi-
lansa može da obuhvati i analizu drugih elemenata, koji ni-
su obuhvaćeni racio analizom (npr. odnos ukupnih zaliha pre-
ma ukupnim potraživanjima od kupaca).
Racio analiza
U finansijskoj analizi, racio predstavlja svaki broj koji po-
kazuje odnos između dve vrednosti u finansijskim izveštaji-
ma. Racia se najčešće iskazuju u vidu procenta, količnika ili
razlomka, zavisno od potrebe. Da bi racia imala informativ-
ni i logički smisao, ona moraju biti rezultat povezivanja onih
pozicija u bilansima koji su racionalno povezivi, tj. koji se mo-
gu upoređivati.
Racio analiza je specifična tehnika koja obuhvata obra-
čun racia, s jedne strane, i tumačenje racia, s druge strane.
Tumačenje racia je osnov za donošenje poslovnih odluka i ba-
zirano je na upoređivanju racia sa odgovarajućim standardom.
Kao standard se mogu pojaviti individualni standardi anali-
tičara, istorijske vrednosti racia, vrednosti racia kod drugih
privrednih subjekata, planirane vrednosti racia ili vrednosti
racia na nivou celog tržišta.
Postoje sledeće grupe pokazatelja: pokazatelji likvidnosti,
pokazatelji aktivnosti, pokazatelji finansijske strukture, poka-
zatelji rentabilnosti i pokazatelji tržišne vrednosti.
Pokazatelji likvidnosti
Pokazatelji likvidnosti ukazuju na sposobnost apoteke da
redovno plaća dospele obaveze, uz očuvanje potrebnog obi-
ma sredstava za normalno funkcionisanje posla. Najčešće se
koriste sledeći pokazatelji likvidnosti:
• Opšti racio likvidnosti, koji se dobija tako što se ukup-
na obrtna sredstva stave u odnos sa ukupnim kratkoročnim
obavezama. Ovaj racio se najčešće koristi za testiranje hori-
zontalnih pravila finansiranja, tj. zlatnog bilansnog pravila u
širem smislu, a najčešće se odnos 2:1 u korist obrtnih sred-
stava uzima kao normalan.
• Rigorozni racio likvidnosti, koji se dobija tako što se li-
kvidna sredstva stave u odnos sa ukupnim kratkoročnim oba-
vezama. Likvidna sredstva se dobijaju tako što se od ukupnih
obrtnih sredstava oduzmu zalihe i unapred plaćeni troškovi.
Najčešće se odnos 1:1 posmatra kao indikator zadovoljavaju-
će likvidnosti.
• Neto obrtna sredstva, koja predstavljaju razliku između
obrtnih sredstava i kratkoročnih obaveza, tj. predstavljaju obr-
tna sredstva koja se finansiraju iz dugoročnih izvora. Apote-
ke koje imaju veći iznos neto obrtnih sredstava automatski ima-
ju i veći stepen likvidnosti. Poslovne banke vrlo često posma-
traju ovaj iznos prilikom davanja kredita.
Pokazatelji aktivnosti
Pokazatelji aktivnosti ukazuju na to kojom brzinom apo-
teka posluje. Svi pokazatelji aktivnosti se dobijaju tako što se
razne pozicije iz bilansa uspeha stavljaju u odnos sa proseč-
Finansijska
analiza
UPRAVLJANJE FINANSIJAMA U FARMACIJI (III DEO)
Treći deo teksta o upravljanju finansijama se
odnosi na upoznavanje sa osnovama finansij-
ske analize u apotekama. Ovo je veoma važna
aktivnost od koje zavisi niz finansijskih i poslo-
vnih odluka, kao što su npr. odluke o investici-
jama. Finansijska analiza je podržana brojnim
alatima i tehnikama u vidu softverskih rešenja
(često i besplatnih), tako da je vršenje ovih ak-
tivnosti prilagođeno i osobama koje nisu fina-
nsijski stručnjaci.
Autor:
IGOR LAZAREVIĆ, AVENTIN PARTNERS

2. 225 | BB-Informator | 33
MENADŽMENT U FARMACIJI
nim iznosima poslovnih sredstava. Prosečni iznosi se dobija-
ju tako što se zbir stanja na početku i na kraju godine pode-
li sa dva. Najčešće se koriste sledeći pokazatelji likvidnosti:
• Koeficijent obrta kupaca, koji se dobija tako što se neto
prihodi od prodaje stave u odnos sa prosečnim saldom kupa-
ca u toku godine. Neto prihodi od prodaje obuhvataju samo
prihode od prodaje sa odloženim plaćanjem. Koeficijent obr-
ta kupaca govori koliko se u proseku puta godišnje naplaću-
ju potraživanja od kupaca. Iz ovog koeficijenta se može izra-
čunati i prosečan period naplate, i to tako što se broj dana u
godini stavi u odnos sa koeficijentom obrta kupaca.
• Koeficijent obrta zaliha, koji se dobija tako što se cena
koštanja realizovanih proizvoda i usluga stavi u odnos sa pro-
sečnim saldom zaliha u toku godine. Koeficijent obrta zaliha
govori koliko se u proseku puta godišnje obrnu zalihe. Iz ovog
koeficijenta se može izračunati i prosečno vreme trajanja jed-
nog obrta zaliha, i to tako što se broj dana u godini stavi u od-
nos sa koeficijentom obrta zaliha.
• Koeficijent obrta dobavljača, koji se dobija tako što se vred-
nost godišnjih nabavki na kredit stavi u odnos sa prosečnim
saldom dobavljača u toku godine. Vrednost godišnjih nabav-
ki na kredit se dobija tako što se cena koštanja realizovanih
proizvoda i usluga uveća ili umanji za promenu u stanju za-
liha na kraju godine. Koeficijent obrta dobavljača govori ko-
liko se u proseku puta godišnje plaćaju obaveze prema dobav-
ljačima. Iz ovog koeficijenta se može izračunati i prosečno vre-
me plaćanja, i to tako što se broj dana u godini stavi u odnos
sa koeficijentom obrta dobavljača.
• Ostali koeficijenti obrta, koji pokazuju obrt ukupnih obrt-
nih sredstava, neto obrtnih sredstava, fiksnih sredstava,
ukupnih poslovnih sredstava, sopstvenih sredstava itd.
Pokazatelji finansijske strukture
Finansijska struktura apoteke predstavlja odnos između po-
zajmljenih i sopstvenih izvora finansiranja apoteke i iskazu-
je se na strani pasive u bilansu stanja. Pokazatelji finansijske
strukture služe za testiranje vertikalnih pravila finansiranja.
Najčešće se koriste sledeći pokazatelji finansijske strukture:
• Odnos pozajmljenih prema ukupnim izvorima finansira-
nja;
• Odnos pozajmljenih prema sopstvenim izvorima finansi-
ranja;
• Odnos dugoročnog duga prema sopstvenim izvorima;
• Odnos dugoročnog duga prema dugoročnim izvorima fi-
nansiranja;
• Koeficijent pokrića kamate, koji pokazuje sposobnost apo-
teke da otplaćuje kamate, i koji se dobija tako što se poslovni
dobitak stavi u odnos sa rashodima na ime kamate. Dobijeni
rezultat govori koliko je dinara rashoda na ime kamate pokri-
veno sa poslovnim dobitkom.
• Koeficijent pokrića ukupnog duga, koji pokazuje sposob-
nost apoteke da otplaćuje glavnicu duga, i koji se dobija ta-
ko što se poslovni dobitak stavi u odnos sa faktorom anuite-
ta. Faktor anuiteta se dobija tako što se anuitet (kamata + ot-
plata glavnice) pomnoži sa koeficijentom: 1/(1-p), gde „p“ pred-
stavlja stopu poreza na dobit.
Pokazatelji rentabilnosti
Pokazatelji rentabilnosti se koriste da bi pokazali nivoi pro-
fitabilnosti poslovanja apoteke, tj. uspešnosti njenog poslo-
vanja. Pokazatelji rentabilnosti mogu: (1) parcijalni, koji
analiziraju samo pozicije bilansa uspeha i koji se nazivaju „sto-
pama dobitka“ ili „profitnim stopama“ i (2) globalni, koji ukr-
štaju pozicije bilansa uspeha sa bilansom stanja i koji se na-
zivaju „stopama prinosa“. Najčešće se koriste sledeći pokaza-
telji rentabilnosti:
• Stope dobitka (profitne stope) se dobijaju tako što se re-
zultati poslovanja (poslovni i neto dobitak) stave u odnos sa
prihodima (poslovni prihodi). Stopa poslovnog dobitka pred-
stavlja odnos (%) poslovnog dobitka i poslovnog prihoda, a sto-
pa neto dobitka predstavlja odnos (%) neto dobitka i poslov-
nog prihoda.
• Stope prinosa (Returns) se dobijaju tako što se rezulta-
ti poslovanja (poslovni i neto dobitak) stave u odnos sa anga-
žovanim sredstvima (ukupna poslovna sredstva, sopstvena sred-
stva, investicije, kapital itd). Postoje sledeće sotpe prinosa:
– Stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva (Return on
Assets – ROA), koja se dobija tako što se poslovni dobitak sta-
vi u odnos sa prosečnim poslovnim sredstvima. Ukoliko npr.
ROA iznosi 15% to znači da je apoteka na 100 dinara anga-
žovanih poslovnih sredstava ostvarila prirast (povećanje) od
15 dinara.
– Stopa prinosa na sopstvena sredstva (Return on Equity
– ROE), koja se dobija tako što se neto dobitak stavi u odnos
sa prosečnim sopstvenim sredstvima. Ukoliko npr. ROE izno-
si 18% to znači da je apoteka na 100 dinara angažovanih sop-
stvenih sredstava ostvarila prirast (povećanje) od 18 dinara.
– Stopa prinosa na investicije (Return on Investment – ROI),
koja se dobija tako što se neto dobitak stavi u odnos sa ukup-
no investiranim sredstvima. Ova stopa se najčešće koristi ka-
da se želi utvrditi profitabilnost pojedinih projekata. Ukoliko
npr. ROI iznosi 12% to znači da je apoteka na 100 dinara in-
vestiranih sredstava u neki projekat ostvarila prirast (pove-
ćanje) od 12 dinara.
– Stopa prinosa na kapital (Return on Capital – ROC), ko-
ja se dobija tako što se neto dobitak stavi u odnos sa sopstve-
nim kapitalom. Ukoliko npr. ROC iznosi 8% to znači da je apo-
teka na 100 dinara angažovanog sopstvenog kapitala ostva-
rila prirast (povećanje) od 8 dinara.
Pokazatelji tržišne vrednosti
Pokazatelji tržišne vrednosti su karakteristični za akcio-
narska društva i često se nazivaju i pokazateljima vlasništva.
Koriste podatke o poslovnom rezultatu (neto dobitak) i poda-

3. tke o broju i ceni akcija. Najčešće se koriste sledeći pokaza-
telji tržišne vrednosti:
• Neto dobitak po akciji (Earnings Per Share – EPS), koji
se dobija tako što se neto dobitak stavi u odnos sa brojem iz-
datih običnih akcija.
• Odnos tržišne cene po akciji i neto dobitka po akciji (Pri-
ce/Earnings Ratio – P/E), koji se dobija tako što se tržišna ce-
na po akciji stavi u odnos sa neto dobitkom po akciji.
• Racio plaćanja dividende (Dividend Per Share – DPS), ko-
ji se dobija tako što se isplaćena dividenda po akciji stavlja u
odnos sa neto dobitkom po akciji.
• Dividendna stopa (Dividend Rate), koja se dobija tako što
se dividenda po akciji stavi u odnos sa tržišnom cenom po ak-
ciji.
• Knjigovodstvena vrednost po akciji (Book Value Per Sha-
re – BVPS), koja se dobija tako što se ukupan sopstveni kapi-
tal stavi u odnos sa brojem izdatih običnih akcija.
Dinamička finansijska analiza
Dinamička finansijska analiza predstavlja analizu prome-
na vrednosti pojedinih pozicija iz finansijskih izveštaja tokom
vremena, a u periodu od najmanje dve godine. Može se vrši-
ti za pojedinačne bilansne pozicije, za pojedine grupe bilan-
snih pozicija i za racio brojeve. Rezultati dinamičke finansij-
ske analize se iskazuju na tri načina:
• U apsolutnim iznosima (npr. povećanje neto dobitka);
• U formi indeksa (npr. indeks rasta prometa od 1,18); i
• U formi procenta (npr. rast prometa od 18%).
Dinamička finansijska analiza je veoma značajna za rad apo-
teke, naročito kada se posmatraju finansijski izveštaji u pe-
riodu od 3 do 5 i više godina.
ODLUČIVANJE O INVESTICIJAMA
Investiciono odlučivanje predstavlja jednu od najvažnijih
aktivnosti apoteke. Način na koji rukovodstvo apoteke vrši se-
lekciju i izbor investicionih projekata i upravljanje investici-
jama direktno utiče na poslovne rezultate apoteke. U nastav-
ku teksta biće prikazana metodologija odlučivanja o izboru al-
ternativnih investicionih projekata, koja u velikoj meri olakša-
va proces investicionog odlučivanja.
Osnovni elementi ocene investicionih projekata
Osnovni elementi ocene investicionih projekata su sledeći:
• Kapitalna ulaganja, koja obuhvataju inicijalno ulganje
i sva naknadna ulaganja u investicioni projekat (npr. ulaga-
nja u opremu za galensku laboratoriju);
• Novčani prilivi, koji obuhvataju sve prilive novca ko-
ji nastaju u toku eksploatacije projekta (npr. prihodi od pro-
daje galenskih lekova);
• Rezidualna vrednost, koja predstavlja iznos novca ko-
ji se dobija kada se projekat okonča (npr. prodaja korišćene opre-
me iz galenske laboratorije koja se zatvara);
• Ekonomski vek trajanja projekta, koji podrazumeva broj
godina tokom kojeg je oprema koja je nabavljena superiorni-
ja od alternativnih rešenja (npr. vek trajanja opreme od 10 go-
dina, pre nego što se zameni).
Koncept vremenske vrednosti novca
Obzirom da se kod investicionog odlučivanja porede
vrednosti u sadašnjosti i vrednosti iz budućih godina, potre-
bno je poznavati koncept vremenske vrednosti novca. Prema
ovom konceptu, „dinar danas nije isto što i dinar sutra“. Nai-
me, jedan iznos novca raspoloživ u sadašnjem trenutku i isti
taj iznos u nekom budućem trenutku nisu isti iznosi. Ovo zbog
toga što novac u sadašnjem trenutku uvek više vredi od istog
tog novca u budućem trenutku, i to zbog dejstva sledećih fak-
tora: (1) inflacija, (2) upotreba novca za potrošnju, (3) upotre-
ba novca za investiranje i (4) dejstvo rizika. Kako bi se mogli
sabirati novčani iznosi u sadašnjosti sa novčanim iznosima
u prošlosti i budućnosti, koriste se tehnike ukamaćivanja i dis-
kontovanja:
• Ukamaćivanje (Compounding), koje predstavlja svođe-
nje sadašnje vrednosti na buduću vrednost, i koje se vrši ta-
ko što se novčani iznos u sadašnjosti svake godine uvećava
za odgovarajuću kamatu, upotrebom kamatne stope;
• Diskontovanje (Discounting), koje predstavlja svođenje
buduće vrednosti na sadašnju vrednost, i koje se vrši tako što
se novčani iznos u budućnosti svake godine umanjuje za od-
govarajući diskont, upotrebom diskontne stope;
U investicionom odlučivanju najčešće se koristi metoda dis-
kontovanja budućih novčanih tokova, kako bi se sve buduće
vrednosti novca u budućnosti svele na sadašnju vrednost i ka-
ko bi bile uporedive. U cilju lakšeg obračuna, postoje tablice
i kalkulatori koji izračunavaju vrednost diskonta za različite
diskontne stope, za različiti broj godina (Present Value Tables).
Statički metodi ocene investicionih projekata
Statički metodi ocene investicionih projekata baziraju se
na analizi sadašnjih vrednosti i ne uzimaju u obzir diskonto-
vanje budućih novčanih tokova. Postoje sledeće statičke me-
tode:
• Stopa prinosa na investiciju (ROI), koja se dobija ta-
ko što se prosečan godišnji priliv gotovine stavlja u odnos sa
ukupnim odlivom gotovine. Primera radi, ukoliko projekat ima
ulaganje od 1 milion dinara i ukoliko u narednih 10 godina
daje prosečni godišnji priliv od 120 hiljada dinara, stopa pri-
nosa na investiciju će iznositi 12%.
• Period povraćaja (Payback Period - PP), koji se vrlo če-
sto koristi na nivou intuitivnog odlučivanja, i koji predstav-
lja vremenski period u okviru kojeg će investicija biti povra-
ćena. Izračunava se tako što se ukupan iznos investicije stav-
lja u odnos sa prosečnim godišnjim novčanim prilivom. Pri-
mera radi, ukoliko je ulaganje u projekat 1 milion dinara, a
34 | BB-Informator | 225
MENADŽMENT U FARMACIJI

4. MENADŽMENT U FARMACIJI
prosečan godišnji priliv iznosi 200 hiljada dinara, period po-
vraćaja iznosi 5 godina.
Statistički metodi ocene investicionih projekata se najče-
šće koriste na intuitivnom nivou i ne predstavljaju oprede-
ljujući faktor prilikom donošenja ozbiljnih investicionih
odluka.
Dinamički metodi ocene investicionih projekata
Dinamički metodi ocene investicionih projekata baziraju
se na diskontovanju, tj. svođenju budućih novčanih tokova na
sadašnju vrednost. Postoje sledeće dinamičke metode:
• Neto sadašnja vrednost (Net Present Value – NPV), ko-
ja predstavlja razliku između sadašnje vrednosti priliva go-
tovine i sadašnje vrednosti odliva gotovine. Drugim rečima,
metoda NPV sve buduće prihode diskontuje na sadašnju vred-
nost i upoređuje ih sa svim izdacima koji su takođe diskon-
tovani na sadašnju vrednost. Ukoliko je NPV>0 projekat se prih-
vata (jer praktično zarađuje novac), a ukoliko je NPV<0 pro-
jekat se odbacuje (jer praktično gubi novac).
• Interna stopa prinosa (Internal Rate of Return – IRR),
koja predstavlja onu kamatnu, tj. diskontnu stopu koja sada-
šnju vrednost budućih novčanih priliva izjednačava sa sada-
šnjom vrednošću novčanih izdataka za projekat. Drugim re-
čima, IRR predstavlja onu stopu koja neto sadašnju vrednost
projekta (NPV) svodi na nulu. Ukoliko je ova stopa veća ili jed-
naka od kamatne stope (i≥k), projekat se prihvata, a ukoliko
je ova stopa manja od kamatne stope (i<k), projekat se odba-
cuje.
• Indeks rentabiliteta (Profitability Index – PI), koji pred-
stavlja odnos između neto sadašnje vrednosti priliva novca i
neto sadašnje vrednosti odliva novca. Neto sadašnje vredno-
sti se dobijaju primenom diskontovanja, a ukoliko je PI>1, pro-
jekat se prihvata, a ukoliko je PI<1, projekat se odbacuje.
UPRAVLJANJE TROŠKOVIMA
Na kraju, potrebno je istaći neke od osnovnih kriterijuma
upravljanja troškovima apoteke. Kao što je poznato, troškovi
predstavljaju vrednost utrošenih elemenata za obavljanje po-
slovnog procesa apoteke. Obuhvataju komponentu utroška (broj
utrošenih kWh električne energije) i cene utroška (cena jed-
nog kWh električne energije). Za rad apoteke je od posebnog
značaja poznavanje vrsta troškova i načina njihovog obraču-
navanja.
Što se tiče vrsta troškova, postoje razne podele troškova,
od kojih su najznačajnije sledeće:
• Fiksni i varijabilni troškovi. Fiksni troškovi predstav-
ljaju troškove koji su isti, bez obzira na obim poslovanja apo-
teke (npr. troškovi zakupa ili troškovi amortizacije). Varijabil-
ni troškovi predstavljaju troškove koji se menjaju sa obimom
poslovanja apoteke (npr. troškovi zaliha, troškovi energije, tro-
škovi zaposlenih itd).
• Direktni i indirektni troškovi. Direktni troškovi pred-
stavljaju one troškove koji se mogu direktno locirati na mesta,
nosioce i aktivnosti (npr. materijala). Indirektni troškovi pred-
stavljaju one troškove koji se ne mogu direktno locirati na me-
sta, nosioce i aktivnosti, već se moraju locirati na posredan na-
čin, uz upotrebu određenog ključa (Allocation Keys). Postoji vi-
še ključeva, od kojih su % učešće u prodaji, % korišćenja vre-
mena, % korišćenja prostora samo neki od primera.
• Ostale klasifikacije troškova, kao što su ukupni, pro-
sečni i marginalni troškovi, troškovi perioda i odloženi tro-
škovi itd.
Što se tiče načina obračunavanja troškova, treba imati u
vidu da se svi troškovi mogu klasifikovani na sledeće načine:
• Troškovi po vrstama. Ovo je prirodna i primarna kla-
sifikacija troškova. Svako knjigovodstvo sadrži kontni plan, pre-
ma kojem su troškovi klasifikovani po vrstama.
• Troškovi po mestima. Ova klasifikacija troškova podra-
zumeva lociranje troškova na organizacione jedinice koje uprav-
ljaju troškovima (npr. troškovi kancelarije direktora), a koje
mogu biti prihodni centri, troškovni centri, profitni centri i
investicioni centri. Lociranje troškova po mestima se vrši kroz
postupak budžetiranja (Budgeting).
• Troškovi po nosiocima. Ova klasifikacija troškova se
odnosi na lociranje troškova na proizvode i usluge (npr. tro-
škovi po pakovanju leka). Često je neophodna za kalkulaciju
cene koštanja i često je bazirana na primeni ključeva za alo-
kaciju troškova. Lociranje troškova na nosioce se vrši kroz po-
stupak Product Based Costing-a (PBC).
• Troškovi po aktivnostima. Ova klasifikacija troškova
se odnosi na lociranje troškova na poslovne aktivnosti (npr.
troškovi marketinga). Ovo klasificiranje je veoma bitno kod
upravljanja procesima i unapređenja efikasnosti poslovanja.
Lociranje troškova na aktivnosti se vrši kroz postupak Acti-
vity Based Costing-a (ABC). I
INVESTICIONO ODLUČIVANJE U PRAKSI APOTEKE
Treba napomenuti da je primena statičkih i dinamičkih metoda oce-
ne investicionih projekata u velikoj meri automatizovana i podr-
žana raznim softverima i alatima. Za odlučivanje u okviru apote-
ke dovoljno je znati za postojanje osnovnih metoda, a u saradnji
sa knjigovodstvom, mogu se dobiti tačni podaci koji se mogu uklju-
čiti u softver koji podržava donošenje odluka. Pritom, treba ima-
ti u vidu sledeće:
• Kombinovati načine razmišljanja - najbolje odlučivanje je ono ko-
je je bazirano na kombinaciji intuitivne i finansijske analize;
• Kombinovati metode – najbolje odluke se mogu dobiti kada se
određeni investicioni projekti testiraju upotrebom najmanje
dve metode odlučivanja (najčešće NPV, IRR i PP);
• Razmatrati alternative – investicija će biti uspešnija ukoliko je
rezultat selekcije između nekoliko alternativa. Za svaku alter-
nativu treba primeniti kombinovane načine razmišljanja i kom-
binovane metode ocene projekata; i
• Pribaviti prave podatke – sa knjigovodstvom raditi na tome da
se pribave tačni i što realističniji podaci, naročito oni podaci ko-
ji se odnose na buduće novčane tokove.
225 | BB-Informator | 35