2. Успешност пословања сектора малих и средњих предузећа зависи у
великој мери од оспособљености власника и менаџера МСП да унапреде
финансијски менаџмент и примене финансијске информационе системе
и рачуноводствене стандарде. Недостатак финансијских ресурса има
негативан ефекат на иновативност у предузећима и умањује квалитет у
пословању, што доводи до слабијих пословних резултата, а у екстремним
случајевима и до стечаја предузећа. Све претходно указује на неопходност
адекватног финасијског управљања финансијским ресурсима у МСП, што
наводи на потребу примене метода финансијске анализе у компновању
оптималне финансијске структуре.
У циљу повећања ефикасности финансијског управљања у наставку ће
бити обрађена рацио анализа, као једна од најчешће коришћених техника
финансијске анализе.
3. Садржај
Финансијска анализа пословања предузећа
4
Рацио анализа као једна од метода финансијске анaлизе
4
Правила финансирања као теоријски
основ оптималне финансијске структуре
5
Вертикална правила финансирања
6
Хоризонтална правила финансирања
7
Квантифицирање и аналитичка интерпретација рацио бројева
9
1. Рациа ликвидности
10
2. Рациа дугорочне финансисјке равнотеже
11
3. Рациа структуре имовине
11
4. Рациа структуре капитала
13
5. Рациа ефикасности управљања
14
6. Рациа структуре расхода
16
7. Рациа структуре прихода
18
8. Рациа рентабилности
18
9. Рациа економичности
20
10. Рациа продуктивности
20
11. Рациа тржишне вредности (акција)
21
Речник економских појмова
23
3
4. Финансијска анализа пословања предузећа
Финансијска анализа представља испитивање и оцену финансијског
положаја и успешности пословања предузећа. Информациона подлога за
финансијску анализу јесу основни финансијски извештаји о стању и успеху
предузећа, односно биланс стања и биланс успеха, а у новије време и биланс
токова готовине и статистички анекс. За комплексно сагледавање и оцену
финансијког статуса и зарађивачке способности предузећа неопходно је
анализирати све претходно поменуте извештаје, јер појединачна анализа
сваког од извештаја указује на одређене аспекте финансијски изражених
активности предузећа. Разликује се више врста финансијске анализе,
а имајући у виду методе (инструменте) финансијске анализе може се
говорити о рацио анализи, анализи помоћу нето обртног фонда, анализи
биланса новчаних токова (“cash flow” анализа), анализи биланса токова
финансијских средстава (“funds flow” анализа), визуелној анализи и рачуну
покрића.
Рацио анализа као једна од метода финансијске анлизе
Рацио анализа представља један од најчешће коришћених инструмената
финансијске анализе. Употреба ове анализе у пословној пракси има дугу
традицију. Сматра се да су кредитне институције у Сједињеним Америчким
Државама у другој половини XX века у великој мери допринеле афирмацији
рацио анализе, с обзиром на то да су исту користиле као главни инструмент
за оцену кредитног бонитета зајмотражиоца. Имајући у виду значај овог
инструмента финансијске анализе, многи данас поистовећују финансијску и
рацио анализу. Ипак, не треба занемаривати улогу и значај осталих метода
финансијске анализе, а рацио анализа се може посматрати као први корак
у финансијској анализи.
Рацио анализа представља методу финансијске анализе којом се испитује
и оцењује финансијски положај и успешност пословања и то на бази сета
рацио бројева. Рацио број представља количник који квантифицира однос
између повезаних билансних величина или позиција, које могу да припадају
активи, пасиви, расходима или приходима.
Стандарди (норме) за анализу рацио бројева:
анализа се врши у односу на податке из претходних периода,
анализа се врши у односу на планиране рацио бројеве,
анализа се врши у односу на податке изабране групе предузећа,
може се вршити упоређивање са подацима предузећа у одређеној
привредној грани или групацији,
5. може се вршити анализа на основу искуства,
6. може се вршити анализа у контексту правила финансирања.
1.
2.
3.
4.
Како се анализа рацио бројева може вршити у контексту правила
финансирања најпре ће бити изложена основна правила финансирања,
а након тога ће бити приказано квантифицирање, као и аналитичка
интерпретација рацио бројева.
4
5. Правила финансирања као теоријски основ оптималне
финансијске структуре
У тржишним условима привређивања настала су разна правила
финансирања. Циљ примене ових правила јесте финансирање предузећа
које ће обезбедити сталну солвентност и рентабилност пословања.
Међутим, треба имати у виду да правила финансирања не могу дати одговор
како предузеће треба да се финансира у свакој конкретној ситуацији.
Она представљају одређене стандарде или опште норме понашања код
финансирања. Ова правила треба примењивати флексибилно, јер она само
приказују правац у којем предузеће треба да тражи најповољније решење
када је у питању структура извора финансирања.
Правила финансирања, дакле, представљају норме, стандарде које треба
поштовати, јер се поштовањем ових норми успостављају „здрави односи“
између делова имовине приказаних у активи и делова капитала, који су
приказани у пасиви, као и здрави односи у структури капитала, односно
извора финансирања.
Вертикална правила финансирања
Вертикална правила финансирања су стандарди који регулишу односе
у структури капитала, односно у структури извора финансирања. Она
говоре о томе какав треба да буде однос појединих извора финансирања,
како са аспекта порекла (сопствени и позајмљени), тако и са аспекта
расположивости извора (краткорочни и дугорочни).
Вертикална правила финансирања обухватају следећа правила:
а) правило за однос сопственог према позајмљеном капиталу,
б) правило за однос резерви према номиналном капиталу и
ц) правило за однос дугорочног према краткорочном капиталу.
Правило за однос сопственог према позамљеном капиталу није
јединствено дефенисано у стручној литератури. Постоје теоретичари који
постављају круто правило у виду норми, па тако кажу да однос између
сопственог и позајмљеног капитала треба да буде 2:1, односно да сопствени
капитал треба да буде два пута већи од позајмљеног. Многи аутори ипак
сматрају да однос између сопственог и позајмљеног капитала треба да буде
1:1, што подразумева једнакост сопственог и позајмљеног капитала. Однос
између сопственог и позајмљеног капитала не може се унапред представити
у виду фиксне релације, која ће бити примeњивана у свакој ситуацији
везаној за пословање предузећа, већ овај однос треба разматрати имајући
у виду ситуациони приступ.
Пословање предузећа је сигурније ако оно има већи резервни капитал.
Резервни капитал пружа већу сигурност повратка уложеног капитала
власницима у случају ликвидације и престанка рада предузећа. Правило
за однос резерви према номиналном капиталу различито је дефинисано у
теорији. Став већине аутора по овом питању јесте да не треба нормирати
однос између резерви и номиналног капитала, већ ово правило треба
поставити у виду захтева да резерве буду што веће у односу на номинални
капитал (преко 25% номиналног капитала).
5
6. Правило за однос дугорочног према краткорочном капиталу није
дефинисано као одређена фиксна релација дугорочног и краткорочног
капитала. Наиме, тај однос је одређен глобалном структуром имовине,
која је различита од предузећа до предузећа, и зависи од саме делатности
предузећа. У том смислу, предузећа која имају високо учешће сталних
средстава у активи морају обезбедити високо учешће дугорочног капитала
у пасиви, а треба водити рачуна и о висини краткорочног капитала, јер
уколико је његово учешће у пасиви велико то може довести у питање
континуитет пословања, као и независност предузећа. Дакле, однос
између дугорочног капитала (који обухвата сопствени капитал и дугорочне
обавезе, а постоје и теоретичари који сматрају да је дугорочни капитал
само сопствени капитал) и краткорочног капитала (краткорочних обавеза)
одређен је индиректно. Да би смо рекли да је однос између дугорочног
и краткорочног капитала одговарајући мора постојати једнакост између
дугорочног капитала и дугорочно везаних средстава (она обухватају сталну
имовину и „гвоздене“ залихе).
Хоризонтална правила финансирања
Хоризонтална правила финансирања представљају оне стандарде чијом
применом се успостављају „здрави односи“ између делова имовине који су
приказани у активи и делова капитала који су приказани у пасиви.
Међу овим правилима најзначајнија су:
а) банкарско правило финансирања,
б) билансна правила финансирања,
в) правило финансирања 1:1 и
г) правило финансирања 2:1.
Банкарско правило финансирања настало је у банкарској пракси,
али је касније почело да се примењује и у предузећима. У циљу истицања
његове важности дат му је епитет „златно“ банкарско правило. Ово правило
представља захтев да банке дугорочно привучена средства пласирају
искључиво у дугом року, односно да краткорочно привучена средства треба
пласирати у кратком року. Наиме, банкарско правило захтева конгруенцију,
односно усклађивање времена везивања и времена пласирања средстава.
Поштовањем овог захтева, по мишљењу присталица овог правила, банка
обезбеђује себи ликвидност. Међутим, ликвидност као способност, у овом
случају банке, да на време испуни своје обавезе, није у директној вези
са усклађивањем времена везивања и времена пласирања средстава, већ
она, пре свега зависи од усклађености примања и издавања новца, односно
токова готовине.
Златно банкарско правило примењује се и у предузећима, с тим што
предузећа немају депозите, као краткорочно и дугорочно везана средства,
већ имају краткорочне и дугорочне изворе финансирања. Према овом
правилу предузећа краткорочне изворе финансирања треба да користе
за улагања у краткорочну имовину (обртна средства), а дугорочне изворе
финансирања треба да користе за улагања у дугорочну имовину (стална
имовина).
6
7. Треба рећи да предузећа често одступају од овог правила и врше рочну
трансформацију краткорочних извора у дугорочна улагања, или пак, врше
трансформацију дугорочних извора у краткорочна улагања. Прекомерна
рочна трансформација средстава у предузећу изазива одређене негативне
последице које се огледају у инсолвентности и нерентабилности. Када
се краткорочни извори финансирања користе прекомерно за дугорочна
улагања наступа инсолвентност, а ако се дугорочни извори користе
прекомерно за краткорочна улагања наступа нерентабилност у пословању.
Билансна правила заправо представљају модификовано банкарско
правило, односно банкарско правило које је адекватно примењено на
предузеће, поштујући све његове различитости у односу на банку са аспекта
делатности због које је основано. Ова правила су због своје важности
добила епитет „златна“ билансна правила.
Разликују се билансно правило у ужем смислу и билансно правило у
ширем смислу.
Билансно правило у ужем смислу представља захтев исказан у облику
једнакости сталне имовине и дугорочног капитала (који обухвата сопствени
капитал и дугорочно позајмљени капитал), односно обртне имовине
и краткорочних извора финансирања. Ово, заправо, значи да стална
имовина треба у целини бити финансирана дугорочним капиталом, а обртна
имовина краткорочним капиталом. Треба рећи да већина аутора, истичући
принцип сигурности, сматра да треба дати приоритет сопственом капиталу
у финансирању сталне имовине, а делимично коришћење дугорочних
кредита се прихвата као допуштена корекција, када је овакав вид допунског
финансирања сталне имовине нужан.
Билансно правило у ширем смислу представља захтев исказан у облику
једнакости дугорочно везаних средстава и дугорочног капитала. Ово,
заправо, значи да сталну имовину, али и део трајно везане обртне имовине,
треба финансирати дугорочним капиталом. Дакле, дугорочно везана
средства обухватају сталну имовину и трајно везану обртну имовину, која
се назива и „гвоздене залихе“. Због тешкоћа у квантифицирању наведених
залиха, у пракси се приликом примене овог правила користи податак из
биланса стања који се односи на укупне залихе.
Правило финансирања 1:1 („ацид-тест“) представља захтев исказан
у облику једнакости релативно ликвидних средстава и краткорочних
обавеза. Релативно ликвидна средства представљају збир краткорочних
пласмана, краткорочних потраживања и готовине. Иста се могу добити и
одузимањем залиха од обртних средстава. Примена овог правила има за
циљ обезбеђење ликвидности предузећа. Међутим, треба рећи да постоји
могућност испуњења овог правила од стране предузећа уз истовремену
неликвидност истог. Ова ситуација настаје ако је износ потраживања висок
и ако се она споро наплаћују, а са друге стране већи део краткорочних
обавеза доспева у веома кратком року.
Правило финансирања 2:1 произилази из америчке банкарске праксе
и представља захтев да однос између обртних средстава и краткорочних
обавеза буде 2:1, односно вредност обртне имовине треба да буде два пута
7
8. већа од вредности краткорочних обавеза. Примена овог правила такође
има за циљ обезбеђење ликвидности предузећа, при чему у вези са овим
важи иста напомена као и код првила 1:1. Такође, треба имати у виду
и висину залиха, као и време које је потребно за њихову конверзију у
готовину, јер високе залихе са ниским коефициентом обрта онемогућавају
постизање ликвидности, иако је правило испоштовано.
8
9. Квантифицирање и аналитичка интерпретација рацио бројева
Рацио показатељи могу се груписати на следећи начин:
1. Рациа ликвидности (рациа краткорочне финансијске равнотеже)
2. Рациа дугорочне финансијске равнотеже
3. Рациа структуре имовине
4. Рациа структуре капитала
5. Рациа ефикасности управљања
6. Рациа структуре расхода
7. Рациа струкуре прихода
8. Рациа рентабилности
9. Рациа економичности
10. Рациа продуктивности
11. Рациа тржишне вредности акција
Одређени рацио показатељи биће анализирани у већој мери у односу
на остале, не занемаривајући при том значај осталих, како би се уочила
аналитичка интерпретација истих.
1. Рациа ликвидности
Анализом ликвидности, односно способности предузећа да измири своје
обавезе о роковима доспећа, анализира се заправо финансијски положај
предузећа. Рациа ликвидности обухватају следеће рацио показатеље:
а) рацио опште ликвидности
б) рацио редуциране ликвидности
ц) рацио новчане ликвидности
Рацио опште ликвидности (РОЛ) се рачуна применом следеће формуле:
РОЛ =
Обртна имовина
Краткорочне обавезе
Број који се добије из наведене формуле показује са колико динара
обртне имовине је покривен сваки динар краткорочних обавеза. Ако је, на
пример, РОЛ=1,85 поставља се питање да ли је ликвидност задовољавајућа
или не. Да би се ово утврдило примењују се неки од предходно поменутих
стандарда за анализу рацио бројева. Један од стандарада јесу и правила
финансирања. Приликом њихове примене треба имати у виду домете и
ограничења сваког појединачног правила. Такође треба имати у виду и
чињеницу да не постоје правила која су подједнако применљива на сва
предузећа и све ситуације у којима се та предузећа налазе.
Правило финансирања 2:1
Ликвидност је задовољавајућа ако је РОЛ>=2,00 (однос краткорочне
имовине и краткорочних обавеза је 2:1). Дакле у конкретном случају
ликвидност је релативно задовољавајућа (1,00<РОЛ<2,00). Уколико је
РОЛ<1 предузеће је неликвидно.
9
10. Пример: Поређење два предузећа из различите делатности (ситуациона
условљеност која се мора имати у виду). Предузеће из области производње
и продаје намештаја има велике залихе, продаје на одложено. Код њега
ни однос 3:1 неће бити задовољавајући за оцену ликвидности. Предузеће
у области превоза путника наплаћује своје услуге у готовини, нема
потраживања, залихе су минималне. Код њега и однос 1:1 може бити
задовољавајући.
Закључак: Правила финансирања се користе у анализи, али треба их
анализирати са становишта конкретне ситуације.
Рацио редуциране
формуле:
ликвидности
РРЛ=
рачуна
се
применом
следеће
Обртна имовина-Залихе
Краткорочне обавезе
Сматра се да је овај рацио број поузданија мера ликвидности јер се залихе
код многих предузећа трансформишу у ликвидна средства у периоду који је
релатино дуг. Аналитичка интерпретација: РРЛ показује са колико динара
релативно ликвидних средстава је покривен сваки динар краткорочних
обавеза.
У анализи се примењују сви претходно поменути стандарди. Приликом
примене правила финансирања постоји правило финасирања 1:1 (однос
релативно ликвидних средстава и готовине према крткорочним обавезама
треба да буде најмање 1:1 ради очувања ликвидности). Ако је РРЛ>1
ликвидност се оцењује као задовољавајућа.
Рацио новчане ликвидности (РНЛ) рачуна се применом следеће
формуле:
РНЛ =
Готовина
Краткорочне обавезе
односно (алтернативни начин):
РНЛ =
Готовина
Доспеле обавезе
У контексту правила финансирања аналитичка интерпретација је следећа:
- Уколико је РНЛ>1 предузеће је ликвидно на дан мерења ликвидности.
- Уколико је РНЛ=1 доња граница испод које вредност овог показатеља не
би смела да се спусти.
- Уколико је РНЛ<1 расположива готовина није довољна за измиривање
доспелих обавеза.
10
11. 2. Рациа дугорочне финансијске равнотеже
Посматрано са аспекта биланса стања дугорочна финансијска равнотежа
успостављена је када су дугорочно везана средства (стална имовина +
залихе) у целини финансирана из дугорочних извора (сопствени капитал +
дугорочна резервисања + дугорочне обавезе).
За мерење дугорочне финансијске равнотеже користе се најчешће:
а) Рацио дугорочне финансијске равнотеже
б) Рацио покрића сталне имовине дугорочним изворима
Рацио дугорочне финансијске равнотеже (РДФР) израчунава се
применом следеће формуле:
РДФР =
Дугорочни извори
Дугорочно везана средства
Добијени број показује са колико динара дугорочних извора је
финансиран сваки динар
дугорочно везаних средстава. Уколико је
РДФР>=1, успостављена је дугорочна финансијска равнотежа, односно
респектовано је златно билансно правило у ширем смислу (хоризонтално
правило финансирања).
Рацио покрића сталне имовине дугорочним изворима израчунава
се применом следеће формуле:
Рацио покрића сталне имовине дуг. изворима =
Дугорочни извори
Стална имовина
Број који се добије показује са колико динара дугорочних извора је
финансиран (покривен) сваки динар сталне имовине. Ако је овај рацио већи
од 1 или једнак јединици тада је стална имовина у целини финансирана
из дугорочних извора, а то је веома повољно са становишта одржавања
равнотеже на дуги рок.
3. Рациа структуре имовине
У зависности од дубине рашчлањивања у оквиру ове групе рациа могуће
је извршити сегментирање на 2 подгрупе показатеља и то:
а) рациа глобалне структуре активе и
б) рациа „разуђене“ структуре активе.
У циљу сагледавања глобалне структуре имовине квантифицирају се
следећа два рацио броја:
1. Рацио учешћа сталне имовине =
Стална имовина
Укупна актива
x 100
11
12. Обртна имовина
2. Рацио учешћа обртне имовине =
x 100
Укупна актива
Њихова величина најпоузданије се оцењује компарацијом са „органским
саставом гране у којој предузеће послује (пример). Осим тога, праћење
померања у глобалној структури имовине у сукцесивним обрачунским
периодима пружа важне информације за потпунију оцену финансијског
положаја предузећа.
Пример: Према подацима за привредне гране у Немачкој однос сталне
и обртне имовине у пословном банкарству је 5%:95%, у прехрамбеној
индустрији 55%:45%, а у хотелијерству 78%:22%.
Рациа „разуђене“ структуре активе су намењена испитивању учешћа
појединих значајних група имовинских делова у укупној активи. Рачунају
се употребом следећих формула:
1. Рацио учешћа готовине =
Готовина
x 100
Укупна актива
Текућа потраживања
2. Рацио учешћа текућих потраживања =
x 100
Укупна актива
3. Рацио учешћа краткорочних финансијских улагања
=
Краткорочна финансијска улагања
Укупна актива
4. Рацио учешћа залиха =
Залихе
x 100
Укупна актива
Нематеријална улагања
5. Рацио учешћа нематеријалних улагања =
6. Рацио учешћа основних средстава =
x 100
Укупна актива
Основна средства
Укупна актива
x 100
x 100
7. Рацио учешћа дугорочних финансијских улагања
=
Дугорочна финансијска улагања
Укупна актива
x 100
При анализи ових рацио показатеља веома је важно имати у виду да за
сваку грану постоји оптимална структура као идеал коме предузеће треба да
тежи. Тако се на основу анализе ових показатеља може оценити конкретна
ситуација једног предузећа, односно могу се анализирати евентуална
одступања у структури имовине.
12
13. 4. Рациа структуре капитала
Глобално посматрано целину пасиве чине 3 групе извора: сопствени
капитал, дугорочне обавезе и резервисања и краткорочне обавезе.
Осим тога пасива се може рашчлањивати са становишта власништва (на
сопствени и туђи капитал) и са становишта његове рочности (на дугорочни
и краткорочни капитал). Сходно изложеном, рациа структуре пасиве се
могу разврстати у три групе показатеља:
а) рациа глобалне структуре пасиве,
б) рациа власничке структуре пасиве и
в) рациа рочне структуре пасиве.
У групу рациа глобалне структуре пасиве спадају:
1. Рацио учешћа сопственог капитала у укупној пасиви
=
Сопствени капитал
Укупна пасива
x 100
2. Рацио учешћа дугорочних обавеза у укупној пасиви
=
Дугорочне обавезе (и резервисања)
Укупна пасива
x 100
3. Рацио учешћа краткорочних обавеза у укупној пасиви
=
Краткорочне обавезе
Укупна пасива
x 100
У оквиру рациа власничке структуре пасиве анализирају се
следећа три показатеља:
1. Рацио самосталности=
2. Рацио задужености =
3. Рацио сигурности =
Сопствени капитал
Укупна пасива
Туђи капитал
Укупна пасива
x 100
x 100
Сопствени капитал
Туђи капитал
Индикатор самосталности указује на процентуално учешће сопственог
капитала у укупној пасиви, индикатор задужености на процентуално
учешће позајмљеног, а индикатор сигурности на однос сопственог и туђег
капитала. Сва три показатеља су индивидуално одређене величине, јер у
највећој мери зависе од нивоа ризика са којим предузеће послује. Односно,
предузећа чије је пословање изложено већем ризику требало би да имају
веће учешће сопственог капитала и обрнуто. На овај начин се смањује
финансијски ризик. Рацио сигурности (рацио финансијске структуре)
у ствари обједињује рацио самосталности и рацио задужености и представља
израз једног од вертикалних правила финансирања, тј. правила за однос
13
14. сопственог и туђег капитала. Стога, износ овог рациа треба да буде најмање
1, а уколико је мањи од 1 то указује на недовољну сигурност. Међутим,
у складу са претходним разматрањем о сопственом капиталу и утицају
ризика при одређивању његове висине и овај показатељ је индивидуално
условљена величина.
У оквиру групе рациа рочне структуре пасиве квантифицирају се:
1. Рацио учешћа дугорочног капитала у пасиви =
Дугорочни капитал
2. Рацио учешћа краткорочног капитала у пасиви =
Краткорочни капитал
Укупна пасива
Укупна пасива
x 100
x 100
Анализа рочне структуре капитала указује на усклађеност извора
финансирања са временском везаношћу средстава у активи. Дакле, рочна
структура извора финансирања треба да буде усклађена са структуром
имовине у активи рашчлањеном на дугорочно (стална имовина и залихе)
и краткорочно везану имовину (обртна имовина умањена за залихе) и
у складу са правилом финансирања које регулише однос дугорочног и
краткорочног капитала.
5. Рациа ефикасности управљања
Рациа ефикасности управљања називају се и коефицијенти обрта. Служе
за испитивање мере у којој се ефикасно управља појединим облицима
имовине и укупном имовином.
а)
б)
в)
г)
д)
Најчешће коришћени коефицијенти обрта јесу:
коефицијент обрта купаца,
коефицијент обрта залиха,
коефицијент обрта добављача,
коефицијент обрта укупних пословних средстава и
коефицијент обрта сопствених средстава.
Коефицијент обрта купаца (Кок) израчунава се по следећој формули:
Кок =
Нето приходи од продаје на кредит
Просечан салдо купаца
Број који се добије показује колико пута (просечно) годишње се
наплаћују потраживања од купаца. Када се број дана у години (365) подели
са коефицијентом обрта добија се просечно време трајања једног обрта,
тј. просечан период наплате потраживања од купаца (Вток).
Добијени резултат показује у данима просечан период наплате
потраживања од купаца. Добијени број се оцењује у контексту кредитног
периода који одобравамо купцима.
14
15. Пример: Уколико Кок износи 5,71 значи да се потраживања од купаца
наплаћују у просеку приближно 6 пута годишње. Међутим та информација
сама по себи не говори ништа док се не утврди Вток, при чему је у примеру
Вток= 64 дана.
Ситуација А: кредитни период одобрен купцима износи 60 дана. У овом
случају може се оценити да није ефикасна наплата потраживања од купаца
(наплата се врши након истека одобреног кредитног периода, што није
добро јер на тај начин касне приливи готовине из пословне активности).
Ситуација Б: кредитни период одобрен купцима је 90 дана. У овом
случају може се оценити да је ефикасна наплата потраживања од купаца.
Коефицијент обрта залиха (Коз) израчунава се по следећој формули:
Коз =
Цена коштања продатих производа
Просечан салдо залиха
Број који се добије показује колико пута годишње залихе прођу свој
кружни ток кроз предузеће. Време трајања једног обрта залиха назива се
просечан период „везивања залиха“, Втоз = 365/Коз. Втоз показује
број дана који просечно залихе проведу у предузећу. Треба имати у виду
да је ово време детерминисано самом делатношћу предузећа, тако да је
битно да предузеће изврши поређење у односу на друга предузећа исте
привредне гране, као и у односу на просек гране, односно групације у којој
предузеће послује.
Пример: Уколико Коз износи 9 то даље значи да Втоз износи 41 дан
(360/9). Дакле, залихе 9 пута просечно годишње прођу свој кружни пут кроз
предузеће, односно просечно протекне 41 дан од улаза залиха материјала
до излаза залиха готових производа.
Коефицијент обрта добављача (Код) израчунава се према следећој
формули:
Код =
Укупне годишње набавке материјала и услуга на кредит од добављача
Просечан салдо добављача
Број који се добије показује колико пута просечно годишње предузеће
измирује обавезе према добављачима. Време трајања једног обрта
назива се просечан период измирења обавеза према добављачима,
Втод = 365/Код. Втод показује у данима просечан период измиривања
обавеза према добављачима. Он се оцењује у контексту кредитног периода
који нам одобравају добављачи.
Пример: Уколико Код износи 6 то значи да се обавезе према добављачима
измирују 6 пута годишње. Даље, Втод = 365/6 = 61 дан. Втод се тумачи у
контексту кредитног периода који нам одобравају добављачи.
Ситуација А: Кредитни период који одобравају добављачи износи 70 дана,
у овом случају предузеће уредно измирује обавезе према добављачима.
Ситуација Б: Кредитни период који одобравају добављачи износи 45
дана, у овој ситуацији предузеће неблаговремено измирује обавезе према
15
16. добављачима. То практично значи да предузеће има проблема у вези са
ликвидношћу. Нередовно измиривање обавеза према добављачима може
изазвати расходе на име затезних камата, а у екстремним ситуацијама може
доћи и до угрожавања набавке репроматеријала.
Коефицијент обрта укупних пословних
израчунава се према следећој формули:
Коупс =
средстава
(Коупс)
Пословни приходи
Укупна пословна средства (просечан износ)
Број који се утврди помоћу наведене формуле показује колико динара
пословних прихода је предузеће у анализираном периоду остварило на сваки
динар ангажованих пословних средстава. Не постоји стандардна величина
која би била нормала за сва предузећа. Зато је неопходно пратити вредност
овог показатеља у времену, у односу на планирано, као и у односу на друга
предузећа у привредној грани, односно просек гране, групације у којој
предузеће послује. Овај показатељ је важна детерминанта рентабилности
укупних пословних средстава.
Коефицијент обрта сопствених средстава (Косс) израчунава се
према следећој формули:
Косс =
Пословни приходи
Просечна пословна средства
Број који се добије показује колико динара пословних прихода је
предузеће остварило на сваки динар ангажованих сопствених средстава,
тј. уложеног сопственог капитала. И овај показатељ представља важну
детерминанту рентабилности сопственог капитала.
6. Рациа структуре расхода
Рацио анализа биланса успеха бави се испитивањем структуре расхода
и прихода.
Укупни расходи рашчлањују се на три основне групе и то: пословни
расходи, расходи финансирања и остали расходи. Учешће сваке од њих у
укупним расходима утврђује се помоћу следећих формула:
1. Учешће пословних расхода =
Пословни расходи
Укупни расходи
2.
Учешће расхода финансирања =
3.
Учешће осталих расхода =
16
x 100
Расходи финансирања
Укупни расходи
Остали расходи
Укупни расходи
x 100
x 100
17. При анализи овако добијених удела појединих врста расхода у укупним
расходима треба имати у виду следеће:
- пословни расходи по правилу треба да доминирају у укупним расходима;
- високо учешће расхода финансирања упућује на високу задуженост
предузећа и/или неповољне услове прибављања позајмљених извора
финансирања (високе каматне стопе);
- запажено учешће осталих расхода је сигнал за испитивање њихове
структуре, како би се утврдили узроци ове негативне појаве.
Како пословни расходи, као најзначајнији сегмент укупних расхода,
заслужују посебну пажњу, пожељно је испитати њихову структуру и то на
следећи начин:
Учешће материјалних трошкова =
Учешће трошкова амортизације =
Учешће трошкова услуга =
Материјални трошкови
Пословни расходи
Материјални трошкови
Пословни расходи
Трошкови услуга
Пословни расходи
x 100
x 100
x 100
Код трговачких, односно мешовитих предузећа, неизбежно је утврђивање
учешћа набавне вредности продате робе у пословним приходима:
Учешће набавне вредности продате робе =
Набавна вредност продате робе
Пословни расходи
x 100
17
18. 7. Рациа структуре прихода
Аналогно наведеном рашчлањивању расхода, укупни приходи се
сегментирају на три групе и то: пословни приходи, финансијски приходи
и остали приходи. Утврђивање процентуалног удела поменутих прихода у
укупним приходима врши се аналогно претходно анализираној структури
расхода.
При аналитичкој интерпретацији структуре укупних прихода значајно је,
пре свега, уважити следећа сазнања:
- доминантно учешће пословних прихода је уобичајена појава, будући
да они потичу из обављања редовне делатности за коју је предузеће
основано и регистровано;
- запажено учешће финансијских прихода може бити последица претерано
високог нивоа ликвидности (који омогућује дугорочно и краткорочно
пласирање готовине и остваривање прихода по том основу) или резултат
рационалног финансијског управљања слободним новчаним средствима;
- значајно учешће осталих прихода је неуобичајена појава у регуларним
условима пословања, која захтева детаљно испитивања и утврђивања
њених узрока.
Пословни приходи као доминантна група прихода захтевају детаљнију
анализу у смислу сагледавања њихове структуре (рачунски поступак
идентичан је спроведеном поступку код пословних расхода, односно
утврђује се процентуално учешће главних категорија у структури пословних
прихода). У том смислу важно је обратити пажњу на следеће категорије
пословних прихода и њихово учешће у укупним приходима:
- приходи од продаје производа и услуга,
- приходи од активирања учинака,
- приходи од премија,
- повећање (смањење) вредности залиха учинака,
- приходи од продаје робе (када је у питању трговачко предузеће).
8. Рациа рентабилности
Рацио показатељи рентабилности представљају инструмент контроле и
меру рентабилитета. Уобичајена је њихова подела на парцијалне и глобалне
показатеље зарађивачке способности.
Парцијални показатељи рентабилности се утврђују искључиво на
основу података из биланса успеха. То су: стопа пословног добитка (Сдп)
и стопа нето добитка (Снп).
Стопа пословног добитка =
Пословни добитак
Пословни приходи
x 100
Утврђена величина показује процентуално учешће пословног добитка у
пословним приходима.
18
19. Стопа нето добитка =
Нето добитак
Пословни приходи
x 100
Добијени број показује учешће нето добитка у пословни приходима.
Глобални показатељи рентабилности, за разлику од парцијалних,
утврђују се коришћењем података из оба биланса, тј. и биланса стања и
биланса успеха. У ову групу индикатора спадају стопа приноса на укупна
пословна средства (Спус) и стопа приноса на сопствена средства (Спсс).
Стопа приноса на ук. пословна средства =
Пословни добитак
Укупна пословна средства (просечан износ)
x 100
Број који се добије показује колико је динара приноса, у виду пословног
добитка, остварило предузеће у анализираном периоду на сваких 100
динара просечно ангажованих пословних средстава. Ако се интерпретира у
процентима, наведени број представља стопу укамаћења укупног капитала.
Стопа приноса на сопствена средства =
Нето добитак
Сопствена средства (просечан износ)
x 100
Број који се добија показује колико је динара приноса, у виду нето
добитка, остварило предузеће у обрачунском периоду на сваких 100
динара просечно ангажованих сопствених средстава. Исказан у процентима
означава остварено укамаћење сопственог капитала.
Значајно је напоменути да је компарација стопе приноса на укупна
средстава и стопе приноса на сопствена средства значајан извор
информација о целисходности привлачења позајмљеног капитала. Наиме,
све дотле док је рацио рентабилитета сопственог капитала већи од стопе
приноса на укупна пословна средства (рациа опште економије) привлачење
позајмљених извора доприноси повећању сопственог капитала.
Спсс > Спус → повољно је задуживати се
Пример: На основу података из биланса стања и успеха утврђено је:
Спд = 25%, Снд = 10%, Спус = 50%, Спсс= 28,6%.
Ови показатељи говоре:
- да од 100 динара оствареног прихода 25 динара чини пословни добитак;
- да од 100 динара оствареног прихода 10 динара чини нето добитак;
- да је предузеће остварило 50 динара пословног добитка на сваких
ангажованих 100 динара укупног капитала (Спус), 50% је стопа укамаћења
укупног капитала;
- да је предузеће остварило 28,6 динара нето добитка на сваких ангажованих
100 динара сопственог капитала (Спсс), 28,6% је стопа укамаћења
сопственог капитала.
- како је Спсс < Спус предузеће не би требало даље да се задужује јер
долази до негативног дејства финансијског левериџа.
19
20. 9. Рациа економичности
Приликом анализе економичности најчешће се користе рациа пословне
економичности и рациа укупне економичности.
Рацио пословне економичности =
Пословни приходи
Пословни расходи
Добијена величина показује колико динара пословних прихода (као
најзначајније категорије прихода) предузеће оствари на сваки динар
пословних расхода. Она може бити једнака јединици, већа или мања од
ње. Када је овај рацио мањи од 1 предузеће је остварило нижи износ
пословних прихода од пословних расхода и тада је пословна економичност
незадовољавајућа. Чак и ако је рацио укупне економичности већи од 1
анализом рациа пословне економичности може се уочити постојање
проблема у пословању.
Рацио укупне економичности =
Укупни приходи
Укупни расходи
Интерпретација овог рациа је аналогна интерпретацији претходног, с
тим што је овде реч о укупним уместо пословним приходима и расходима.
Наравно економичност пословања захтева да он буде већи од 1.
10. Рациа продуктивности
Најчешће коришћени рацио показатељи продуктивности су:
а) пословни приход по запосленом =
б) пословни резултат по запосленом =
в) нето резултат по запосленом =
Пословни приходи
Просечан број запослених
Пословни резултат
Просечан број запослених
Нето резултат
Просечан број запослених
Први од њих показује продуктивност радника изражену кроз висину
годишње остварених пословних прихода по запосленом. Дубља анализа
добијене вредности подразумева анализу фактора који су утицали, како
на величину пословних прихода, тако и на величину просечног броја
запослених. Осим тога препоручује се и временска и компаративна
анализа (компарација са сродним предузећима и у односу на просек
гране). Остала два наведена билансна показатеља продуктивности могу
корисно послужити, поред основне намене и за сагледавање утицаја броја
запослених на остварену рентабилност.
20
21. 11. Рациа тржишне вредности (акција)
Рациа тржишне вредности користе се у развијеним тржишним привредама
за оцену ефикасности пословања акционарских предузећа. Они се често
називају показатељи власништва. У пракси се користе следећи рацио
бројеви: зарада по акцији и дивиденда по акцији.
Нето добитак
Зарада по акцији =
Број обичних акција
Овај број показује колико динара нето добитка је предузеће остварило
по једној обичној акцији (нпр. ако је Зпа = 28,6 то значи да је предузеће
остварило 28,6 динара нето добитка по једној обичној акцији). Што је овај
број већи то је акционарско предузеће боље пословало.
Део нето добитка за дивиденде
Дивиденда по акцији =
Број обичних акција
Овај број показује колико динара дивиденде (приноса) власник акција
оствари по једној акцији (нпр. ако је Дпа=14,3 то значи да власник оствари
14,3 динара у виду дивиденде по једној акцији). Добро је вршити поређење
са гранским величинама.
Дивиденда у односу на зараду по акцији =
Дивиденда
Нето добитак
x 100
Овај број показује колико динара представља део за дивиденде у односу
на 100 динара нето добитка, односно који део у % представља део за
дивиденду у односу на нето добитак (нпр. ако је Дзпа=50% то значи да од
100 динара нето добитка 50 динара, односно 50%, представља део који
иде за дивиденде а остатак иде за акумулацију). Иначе овај податак се
користи за сагледавање дивидендне политике акционарског друштва.
Дивидендна стопа акције =
Дивиденда по акцији
Тржишна вредност акције
x 100
Овај број показује укамаћење акције, односно показује колико се динара
дивиденде оствари на сваких 100 динара плаћене тржишне вредности акције
(нпр. ако је Дса=14,3% то значи да на сваких 100 динара плаћене тржишне
вредности акције предузеће остварује 14,3 динара у виду дивиденде,
односно 14,3% је укамаћење акције).
Тржишна цена ак. у односу на номиналну цену акције
=
Тржишна цена акције
Номинална цена акције
x 100
Број који се добија показује процентуално повећање (ако је број већи од
100) и смањење (ако је број мањи од 100) номиналне у односу на тржишну
цену акције (нпр. ако овај рацио износи 150% то значи да је тржишна цена
акције за 50% већа од номиналне цене акције, при чему је: номинална
цена акције = акцијски капитал (основни капитал)/број обичних акција).
Иначе, пракса углавном показује да се акције предузећа са високом стопом
приноса продају по много већој цени од њихове номиналне, односно
књиговодствене цене.
21
22. Осим рацио анализе, као првог корака у финансијској анализи,
финансијски положај и успешност пословања предузећа може се пратити
и помоћу анализе нето обртног фонда, биланса токова готовине и биланса
токова финансијских средстава. Нето обртни фонд представља део
дугорочног капитала који је намењен за покриће обртних средстава и
приликом финансијске анализе прати се како његова висина (пожељно је да
нето обрти фонд буде позитивна величина) тако и варијације истог. Анализа
биланса токова готовине користи се у образложењу висине и промене рацио
бројева и нето обртног фонда и у том смислу представља незаобилазни
помоћни инструмент финансијске анализе. Како би се свестраније сагледала
финансијска ситуација предузећа у анализи се често користи и биланс
токова финансијских средстава, при чему се у пракси сусрећу извештаји о
токовима укупних пословних средстава, обртних средстава, нето обртних
средстава и ликвидних средстава. Применом рацио анализе, заједно са
осталим, претходно поменутим методима финансијске анализе, може се
добити јасна слика о финансијском положају и успешности пословања,
која истовремено представља основ даљих менаџерских активности на
компоновању оптималне финансијске структуре једног предузећа.
22
23. Речник економских појмова
Биланс стања – Биланс стања је преглед имовине (средстава) предузећа
на одређени дан и то према облику (актива) и изворима финансирања
(пасива).
Основна сврха биланса стања је да обезбеди податке о
финансијској позицији економског субјекта.
Биланс успеха – биланс успеха је двострани преглед расхода и прихода
у одређеном временском периоду. Биланс успеха даје информације о
рентабилности или зарађивачкој способности економског субјекта.
Биланс токова готовине – биланс токова готовине је преглед промена
стања готовине предузећа у одређеном временском периоду (приливи и
одливи готовине).
Дугорочни капитал – Дугорочни капитал обухвата сопствени капитал и
дугорочно позајмљени капитал. Дугорочно позајмљени капитал представља
део укупног капитала предузећа који се употребљава за набавку различитих
елемената активе, при чему је његова расположивост временски ограничена,
а рок доспећа дужи од годину дана. Дугорочне обавезе могу да се појаве
у билансу као: обавезе по дугорочним хартијама од вредности, обавезе по
дугорочним кредитима по основу залога и дугорочни кредити од банака.
Залихе – Залихе представљају део обртне имовине предузећа. У
производним предузећима састоје се из залиха готових производа који су
спремни за продају, залиха недовршене производње и залиха материјала.
Код трговинских предузећа једна од највећих ставки у обртној имовини су
залихе трговинске робе која је намењена даљој продаји купцима. Залихе
набављене споља се процењују по набавној вредности, а залихе сопствених
учинака се процењују по цени коштања.
Краткорочне обавезе - Краткорочне обавезе обухватају краткорочне
кредите и остале финансијске обавезе које доспевају у року од годину
дана, обавезе према добављачима, обавезе према повезаним предузећима,
обавезе по меницама, примљени аванси, обавезе за зараде и накнаде
зарада, обавезе за порезе, камате, дивиденде итд. Све краткорочне обавезе
доспијевају на наплату у року од годину дана.
Ликвидност - ликвидност представља способност предузећа да измири
своје обавезе о роковима доспећа. На ликвидност предузећа утиче брзина
прибављања новчаних средстава и брзина трансформације других облика
средстава у новчани облик.
Обртна имовина - Обртна имовина представља део имовине економског
субјекта који може бити претворен у новац за годину дана или за време
пословног циклуса (зависно од тога шта је дуже) без прекидања нормалног
пословања. Састоји се од залиха, потраживања од купаца и хартија од
вредности које доспевају за наплату у току године, активних временских
разграничења и новчаних средстава.
23
24. Стална имовина – Стална имовина обухвата нематеријална улагања
(патенти, лиценце, концесије, goodwill, улагање у пробну производњу
итд.), основна средстава (грађевински објекти, опрема, земљиште, шуме
итд.) и дугорочна финансијска улагања (учешћа у капиталу, кредити са
роком доспећа преко једне године, дугорочне хартије од вредности итд.).
Сопствени капитал - Сопствени капитал представља део капитала који
предузеће користи за реализацију својих циљева, а који су власници
ставили предузећу на располагање без временског ограничења. Како је
реч о извору финансирања, сопствени капитал се налази у пасиви биланса
стања и представља један од глобалних делова који чине пасиву, поред
туђег, односно позајмљеног капитала. Конститутивни елементи сопственог
капитала, односно позиције које сопствени капитал обухвата, имајући у виду
актуелну шему биланса стања, јесу следеће: основни капитал, неуплаћени
уписани капитал, резерве, ревалоризационе резерве, нераспоређени
добитак, губитак, откупљене сопствене акције.
24
