Joco Bumbulovic Bumbul je srpski pesnik koji spada u top 10 naj boljih na prostorima Balkana i sveta. On pise modernu nacionalnu poeziju koju je odlikovao Carls Nikolic u Cikagu 2005 godine. Joco je rodjen u Beogradu 1960 godine gdje je i clan kultruno knjizevnog pozorista. Danas zivi u selu Obudovac kod Samca.

1. Аутобиографија
По казивању и родословном истраживању П.А. Загорског:
''Војвода Војин Војиновић (Вучитрн) је син војводе Познања
Пурћића са Загорја (Калиновик),крсна слава им је и тада и данас
Ђурђевдан''.
Бумбуловићи су усвојивши ново презиме (од коријена ријечи
Булбул)
усљед прогона турака задржали стару крсну славу Светог ЂорђаЂурђевдан.
Српски пјесник Јоцо Бумбуловић Бумбул до сада је објелоданио 18
књига националне,патриотске,православне,љубавне и социоегзистенцијалне поезије.Треба напоменути да је аутор објавио
реферат''Заустављање организованог геноцида широких размјера
над српским народом''у зборнику српско-словенског
пријатељства,2007 године у Београду.
Joco Bumbulovic Bumbul je medju prvih 10 pisaca Srpske nacionalne
poezije koji je odlikovan 2005 godine u Chicagu,USA.
Redovan je clan I gost u umjednicko-slobodnom casopisu.
Promociju knjige Vrelo leto na ribnjaku odrzao je u Parizu 2011 godine
koju je prenosila Paris International France TV I Beogradski 1.

2. Прозни радови Јоцо Бумбуловић
БуMбул

3. Кишно бањалучко вече
Карирана завјеса на подрумском пенџеру,тих кратких
доживљених секунди није на видику прокисла тавна
ноћ.Људи банче у алкохолној пожуди,уздрхтали од
визуелни дражења,извијених вратова у помјереној ноћној
визури.Привидне појаве памте са њима истовјетни
пролазници,са привременим главама на рамену,и ничијим
иметком.Дух њиховим опажањима неуочљив истиче
праискону из згаслих тијела.Остају
присјећања,слике,филмови,старовјетни папируси.
Узалудни су кодови људског времена у сазвијежђима
ватрених духова,
Људска чула,људске очи пролазни су свједоци свега
видљивог.
Добро је бити рођен, кости на видјело положити,на дневној
свјетлости прогледати.
Живи мишићи закрвљени сокововима живота када дође
вријеме испустиће душу у миру.У бесконачној
прошлости,и будућности,вјечност не садржи временску
супстанцу,силом енергије маса се преобличава на
непојмљивим просторима микро и макро космоса.Све
рођено и порођено гледа наслућујући видљивост,из живих
токова бивајући враћени просторној безвремености.
Људи као живи облик природе ,од Духа свјесни,Дух им
отвара уста,чини их вољним,сузбија у заблудама,спашава
могућношћу заборава тешких искушења,
и опомиње у забораву достојних циљева.
Нема помијерања из тежишта,људске границе су
допуштене само спиритуалним

4. плимама искушења.Човјек се прочишћава катарзама
матичне планете,мијенама далеких звијезда.Вољно и
радно људско издизање циклусима нових процеса
материјализације и употребних вриједности подржавају
увјерења благостања,
удобности поврх свакодневних анксиозности и тјескоба.
Лагосност-краткотрајно лажно стање,самозаборав,бијег од
грубих изазова.
Противрјечности и дилеме износе нова стања,на таквом
видику у коштац се хвата биће човјеково.На невољама
очврсне,на трновитој закоровљеној стази само изузетни
искушеници досежу лагодност преданих лебдећих душа.
Са замрачене земаљске стране видимо друге планете
заблистале отсјајима далеких сунца.И земља блиста,када
би била осматрана са тих најдаљих звијезда нема краја
мијенама свјетлости и мрака.
Јоцо Бумбуловић Булбул
Како је добро затирало зло
Ти који пријетиш у ситном критичном часу,изазиваш у мени
самоодбрамбени порив.Изненађење пренебрегава страх,твоја
поремећеност неусаглашена са добром вољом већине
присутне у датом простору.

5. Изазиваш одбојни пригушени презир,ниси вичан да
устукнеш,нити су претпостављени ишта предузели да те
зауставе у неуљудно исхитреном иступу.
Тебе који пријетишхладно сажаљевам,не могу ипак угасити
сваки опрез,моји инстинкти могли би бити
усиљени,одбрамбени,могао бих изазван твојом убилачком
енергијом,непажњом прекорачити нужни самоодбрамбени
опсег,због узрујаности и дотока негативног адреналина
постати теби сличан,икако стварне намјере нису изискивале
нужни сукоб.Зато твоју неразумну жељу за сукобом на
асфалтном платоу мегамаркета (да докажеш да ниси мали
обични шарафчић система) тумачим безнадежном
асоцијалношћу потмули непримијетни човјече.
Ниси обуздао на вријеме дивљу злу крв.Кући си мали
тиранин,већ послије самог вјенчања дозлогрдио простодушној
жени дијаболичним убитачним карактером.
О чему заправо размишљаш у свом тијесном менталном
свијету?
Бијег од свакодневних околности је страх да душа онечишћена
трагичном злобом,изађе на здраворазумски чистац.И даље
биваш према инертној људској већини подозрив,мучи те
искључивост,можда неки прикривени преступ са којим ниси
рашчистио.Предомишљаш се док и даље забашурита убилачка
намјера напета до прснућа,у теби сачекује случајно долуталу
жртву.
Промијенио си средину,прогнан од људи сличних теби.
Таквих метода ниси се одрекао.У дјетињству си џепове пунио
каменицама,
без чакије ниси ходао, у причуву држао бочицу отрова.Одакле
си почео злобом заражен? Можда злостављан патријахалним
стегама,од малена притегнут очевом строгоћом? Идући
унатраг,преци ти бијаху у мукама уморени,прабаке сулудим
сладострастима саздане,пороком тровале вијековима крв
потомака.Одатле долази црна језа мрачних
неурона,генерацијски злокобна.Из тих мрачних времена

6. заобиђена су доброчинства,ускраћена утјеха у муци.Бивале су
изрођене генерације осветољубивих жена и људи,скрајнути од
токова доброте.Такве прабаке-матрица твоје лозе,по мушкој и
женској линији опасан сој.
Шта вас је одржавало,како сте опстајали?
Ћудљивост,шутљивост,сагибање пред надмоћнијима.Урођено
слуганство,предвечерје причувне освете.Изрођене мрачне
генерације,разоружане истином,дочекане правдом-изопштени
бијаху опомена и стрепња.Средина се
гнушала,подозријевала,изругивала лошим гласом, именовала
људским окотом.
И док су звона звонила,свијет преобличавао,смјењивали
владаоци,цркавали дуги зулумћарски вијекови,таква заражена
лоза пред Богом изумрла,сасушена мржњом,неоравдом и
интригама.Сузио си круг обневидјелих на добро,дегенерација
и раскол десетковали некада многољудно племе.
На граници вијековног трпљења,раскомадало се зло
мртвим,палим главама
природним путем или насилно,Божијим давањем или људском
руком.
Преостаде само једна кућа,твоја у туђем крају.
Лоза загашена, задњи си сув изданак.

7. Предговор
Опажањем не уочавамо цјеловитост виђеног,датости инстинкта и
чула.
Увијек претражујемо преобличену стварност најситнијим
детаљима,
дотичући општу постојаност материјални феномена,увучени
бивајући у спиритуалну недовољност потпунијег сазнања.
Саживљени вјечити трагачи умножених трагова посрћу путем
праведништва.
Блиски и далеки свом и туђем бивству,на моменте отуђени и од
себе.
Да бисмо достигли други ниво-вишу цивилизацијску норму,мање
се мрштимо на путу властите пролазности.
Садашњост није потпуна стварност,донесена нужним звјезданим
силама.
Нас заокушљене приземном ситничавошћу-те силе ваљају далеким
сферама преобличавања.
Мртва природа бруји,брекће,шушка...
Кликћемо,ђипамо у немогућу равнотежу да доскочимо.
Поговор патриотизму
Издубљени орао лакираног дубореза симболизује трајни стоицизам
српског национа.
Не баштинимо поразе,поживимо дуговјечно у отачестеним
вртовима.
Резиме предговора
Са познатим чињеницама не могу успоставити резултанту
неразрјешивог загонетног чвора, искушаван непознатим,убачен у
нову дилему.Утаначени исказ другим душама дајем на
увид,изналазећи прозрачје из таме присјена.
Од чамотиње одвојен маштом,једном мишљу до одреднице за
срећу.

8. Бавим се апотеозама људских слутњи,тјескобама,изазваним
разложним
стрепњама.
Подбада,убојито жуља жичани мадрац,ледена сјеверна соба кожу
јежи.
Ситне длачице се рогуше,у пропадљивом сам сновиђењу

9. У овај кревет више нећу ући
Вјетар доноси пригушене звекете,
мирис згуснуте смоле црног бора.
Од првог мрачка до освита
пун мјесец понире у дубину облака
блистајући над узбрдним шумарком.
Слијепи мишеви вијугали под високом стрехом позадинске собе.
Низом спарних ноћи спајасмо се дивљим тијелима.
Јагодицама дирам удубљен звјездасти процјеп за претраге.
У углу позадинсе собе мекано легло за слободне снове,
знојна сједињења испражњеним жлијездама.
Соба са једва прозирним завјесама
доприноси одсутности свега вањског.

10. Гледаћу на другу страну
Док ми звукови вријеђају нерве
уши тутње
сљепоочнице бриде.
Мисли су сјекачи,
њихова жаока заболи.
А пред очима прекрасни путељак
кривуда ка рибњаку,
низбрдицом споро корача шутљиа удовица.

11. Призори за крај
Сагледавам призоре подневних сјена
усађене међу неомалтерисане зидове.
Испијах каву пуну бунила
од давно знане слутње.
Мој модни сат накуцава провизорне секунде,
за мукле,сатрвене минуте ужитка.
Те секунде споро се одвијају,
само су звучна искра.
Пристижу најчудније смс-поруке
за твоју кукавну заокупљеност,
не знамо се радовати,
на првом мјесту се сумња ствара.

12. Сагледавање
Слике свијета се разастиру
по висоравни у правцу Горњег Детлака.
Урањам у предосјећања, и слутње
што множе се као на гори лист.
Бићу одраз сретних сати
из записа твоје душе,
од давно постављеног духовног огледала
до твојих погледа у којима уживам
срчући јутарњу кафу,
милујући црнобијелог мачка
опруженог на пластичној баштанској столици.

13. Све бијаше пролазност
Међу јастуцима обавијен бијелим сновима,
лица прозирног попут избијељеног папира.
Љубим јој очне капке,
под њима је наслијеђена тајна
наличност прастарог детлачког рода.
Натопљен љепљивости јајовода,
у бесаним сувим ноћима
испуњеним јаком мјесечином.
Скупља ноге,тетиве мишића истеже,
груди јој очврсле.
Зачеће је тјера на повраћање
иза кућног темеља.
Зором горких уста стапамо се,
рашириш руке обадвије,
лијеву провучеш испод менедесну положиш на зажигалу чашицу
давно озлијеђеног кука.

14. Излаз из Мртвице
Сопство од Бога дано,
није изван воље и свијестиувијек му дубине изнова упознајемо.
Од времена нема спаса,
пред собом брише смртне.
Носе крстове међусобно препознатљиви грешници
састављени покајањем.
Најмртвијег дана-задушне суботе
немир требамо сравнити са исконским миром.
Тијело када је најмртвије,
молимо се за спокој живе душе.

15. Шутуља*
У сеоском простору
међу раштрканим кућама,
сирове гласове
гутају тупи одијеци даљине.
При старачком сљепилу,
обезубљеним деснима жвакала је понудевоће и посне колаче.
Трошарина за преминулу подмирена,
очни капци затворени,
глава подвезана,
пред гробни укоп упокојена окупана.
Сричу се жалопојке,
цуре сузе из очних дупљи.
Кандила се њишу,
опијело до богуугодне душе допире
прије подастирања под вјечни крст истине.
*Шутуља,дрвена изба(зграда)
на пустом мјесту.

16. Пркос засипа наде
Свијетао прелив загаслог сунца
подвукао се испод потмулог облака.
Засуше ме искуцале секунде
времена проведеног на рибњаку.
Мучнина трује разборитост,
нећу крочити кроз њена
бешумна собна врата.
Дише небо,вјетар лиске разносинити небеске плету се у очима.
Пристижу смс-поруке,
исцјеђене из замјерке.
Црни отров у њеним дамарима,
на кревету сабијених опруга
због учесталих развратности.

17. Мајка
Моја мајка данас је шкрта на ријечима осванућа,
слуха загушеног од вајкада.
У годинама времешним
има усађену жилавост у карактеру.
Сјецка грање на клади,
грабља лишће смежурене јесени,
сашаптава се са самоћом.
Моја мајка,
отврдла на грубијанства живота.

18. Разбијено огледало
Самопоуздан-го до појаса,
са сребрном круном
и блиставим крстом свезаним око врата.
Закључавах изнутра улазна врата удовичке куће,
тешко окрећући кључаоницу неподмазане бравезамандалих привремени боравак.
Она лежи у задњој соби,
иза густих завјеса.
Намјештена у креветско легло без тангица,
загледана у плафон у црвеној једнодијелоној спаваћицибившој мини сукњи.
Подвучен под лагани прошивен јорган,
десном руком њену лијеву око врата свијах.
Мрсисмо прсте сједињени крвотоком два тијела.
Циком новог освита
њена горка уста иза сна
бијаху слађана.

19. Путовање у Доњи Детлак
Зађох у самотни топоним
затурен од проходних путева,
горчаст ваздух с напором удишем.
Туга се кострјеши гробљанском лединомпутеве разгранавају изазови,
људској лози није неопходно нечастиво бивство.
Сушне године међу прстима,
старица стишће окруњено дозрело жито.
Пред поноћ,са телефона
пригушени тужни глас каза-''молим'',
мекотом и милоном преплављујући душу.

20. Живот до гуше
Окопнило јеизнађох газ мокрих ногавица.
ослушкујем празнину,
тупе одјеке,
бојажљиве кораке усамљеника,
срамежљива женска сашаптавања.
Прислушкујем нијемост,
тајац ушуткао сваку изазовност.
Чему разложност самоће
успоравање свих живих покрета?

21. Пажљиво ходајте по земљици
Закашњали снијег ће прекрити загађено тлогнојна црвљива мјеста,
саплићем се о пвц-кесе,
свјетлуцаве фолије,
згужване папириће.
Овом улицом не желим ходати,
данашње кораке заборавићу,
из људских погледа извјетрила нада.
Земља у простору уморна од немара,
закрчена травуљагама,
муљежна од отпадака човјечијих руку.
Земљица изнутра дрхти-тешки јој људи,
одреда земљом затрпани.

22. Потрага
Гледах неколико травчица штрчи из пијеска,
сивкасти таласи бијесне
пјенушајући ровити баир*.
Из даљина аутомобилска свјетла у пару
засијецају водњикави мрачак,
чинећи простор само начас дјељив.
Труцкају се коловозом трагачи
хроничне чулне катарзе,
надолазеће из неизрециве утробе
загађених разастртих енергија.
Клапарају за запјењеном тјелесном топлокрвности,
стављајући између дојки,
под срце,
на пулсирајућа прса укрућен крвоточан плодовњак.

23. Искуства никад доста
Бити добро покривен-од тегоба сакривен,
мисаоно неумјерен,
сажетих прохтјева,
успораван тишином.
Одбојна тајна смрти на климавим ногама,
сувом језику,
упалитих десни,
воњавом зноју,
недореченим прохтјевима.
Сабијени нуждом,
случајно отјелотворени
неминовности видљивог расула.

24. Бесплатна вожња лифтом пењачом
Суочих се са себичним златаромлифтом узнесен на десети спрат,
у строгом центру престоног града.
златар зајапуреног лица,
подливен модрином,
болесних пламеница,
неуљудних манира''привремени старатељ'' бисерносмарагдних
заташканих трезора,
себичан до одбојности.

25. Таван
Минобацачи монту* пробили,
рожнице пребили,
цријепове ломили...
Кошуљица мине пала
у мајчин кревет страничар.
Од тада излегле голубове,
потомке оних пастелних (из дјетињства)
пуштам у таван.
Кроз капак руни се перје,гугутање тјеши.
Из тмурних таванских наслага
просијуци добрих нада разгоне оневид.
*Монта,лок.плафонске
конзоле заливене бетоном

26. Подневна косидба
Бријах се на осунчаном ћошку неомалтерисане куће,
разбих удовичино огледало
снесено са окованог рама из ходника.
Знадох из наслијеђеног предањалом изазваће раскол,
донијеће несрећа.
Удовица хитро се крећући од магазе ка сувој тургуљи,
опаску о лому прећута.
Белегијах оштрицу,
варнице суво прашташе
бриди сјечиво напукле косе
над одсјеченим шипрагама.
Испијах препеченицу преосталу од укопа
њеног покојног супружника.
Удова се повуче у позадинску замрачену собу,
непомична,
дуго загледана у строп
прошаран игличастим сјенкамам извана.

27. Са првим мразом дође сјета
Рецидиви свијести у ријечима сновиђење,
блага горчина запаре сласних усана.
Са дисањем стопљен њежан сањалачки глас.
Чешкам јој разголићена крста,
она се промешкуљи
заводећи полусненим погледом.
Тог врелог љета повјетарац са побрђа
прљио препланула лица,
послије излежавања у малој позадинској соби.
Мијене дођу и прођу,
тешко вријеме при пуној мјесечини слути диобу,
скору посјету злокобног незнанца.

28. Кратке поетске формехаику поезија,поуке,афоризми
1.Далека свјетла под брдом,
јасни прикази опечаћених личним биљегом.
2.Куда нас одводи зубато сунце
над покровцем, у тајну двојност увијено.?
3.Куда нам осмијех отпламсава,
овалне усне сунце цјелива.?
4.Разграбише им стечевину,
ласкав народ главна тема неисцрпних предговора.
5.Повез на очима,уздисаји-издисаји
у завјетрини под барјаком.
6.Старење не треба проматрати очима страха,
вријеме убрзаним клатном дроби.
7.У помраченом свијету,
засути дрангулијама и шећерламама кваримо цаклину зуба.
8.Додирима узносиш машту,
исцјеђујеш бубреве жлијезде.
9.Не одбацуј златну потку духовне заређености
на изнађеном путу.
10.Обневидјети ћеш у стегама практичностизауздај се,надрасти нас.
11.Надарена радодајка кваси клиске колосијеке,
за нови изванбрачни излет.
12.Лежерно прислања главу на загасите тапете,
предана пролазној пошасти викенда.
13.Упокојио се без поздрава у свечаној тишини.
14.Није последњи помен-заспао је у цвијетним увојцима,
обувен картонским ципелама.
15.Ходимо по земљи-дотичемо небо,
опасани гравитацијом.
16.Преплићу се витице винове лозе
низ чемпрес и дебло лубеничарке.
17.Изгорјеше књиге,горјеше три живе жене
у дворима родољуба Васе (Чубриловића).
18.На чистини вјетрић отпухује снијег јужњак
са бодљикавог грма шипурка.

29. 19.Свима ће лопата-задња алатка
загртањем пресудити.
20.На рајском пријестолу,
свеци проповиједници
од давнина знани испосници.
21.Наносе дебелих сметова
обасјавају вањске сијалице студених кућа.
22.Два ока у глави-тамно и крваво,
нарошканих зјеница.
23.Тешки снопови садјевене косе шуште низ глатка бедра.
24.Срце би празновало на гладежне очи.
25.Сноп сунца слио се у раку,
отпоче тући бусиње по мртвачком ковчегу.
26.Вјетар долепрша кроз багремик са беглука*
на свјежу хумку.
27.Земља све поједе-гиздаве косе,чарне очи...
на путу за рај.
28.Забране тешко одбаце навику,
димни колутићи над дјевојачким главама.
29.На превоју двају планина
студеним водама бистрим присебност.
30.Живот једне декадестваралачко умијеће пролазних.
31.Зазовна уз мене залегла,
разодјевена од пета до дивних звончића уха.
32.Нештедимице,за дубок доживљај саживљен
са женским рањивим егом.
33.Зашушкан мирисном хаљином у цвату,
оковратника изљубљеног карминским уснама.
34.Од верема* очи испијене,
усахле зјене на присјени обданице.
35.Душу небеску земни човјек њедри,
црква небеска земаљске темеље има.
36.Није то лице тамнице из кога неможеш изаћи,
прије смрти заробљен рађањем.
37.Није то јефтино профанисање,
то су понуде и приноси набујалих дојки.
38.Колико стечевине залажеш
за таштину у лажном лику и облику.?

30. 39.Када слегнем раменима,
надобудни аминује*руком цијелу недаћу.
40.Живот преплиће све гушћу мрежу људској муци.
41.Из памћења ( меморије )рачунара- пресабираш
сушту непоузданост цифри у зброју.
42.Замијенио аутомобил,промијенио сапутницу,
одбацио пријатеље отроване предрасудом.
43.Шестим чулом брује призвуци,
по бусијама народној груди.
44.Мушкарац у жени тражи уточиште,
жена у мушкарцу ''стуб заштитни''.
45.Причајући о поштењу,
помијерао међаш на туђу парцелу.
46.Била је радишнапосмртни епитаф замандалио улазна врата.
47.Од рођења до укопа ''бијели свијет''
искушава људског створа.
48.Љубав изненада замире,
хранећи најцрњу љубомору.
49.''Боље роб него гроб''кличу побуњени пред укопавање.
50.Пун мјесец источњак,
по дугим свјетлима углачан асфалт.
51.Говориш пролазним гласом,
односећи непролазне ријечи у рајско царство.
52.Душу смири,ноге обуздај,
укопан у затеченом мјесту.
53.Саживљеним са заблудама
нерегуларности постадоше престижна виза.
54.Принова је било и биће,
преко ноћи нећемо изумријети.
55.Не дојади у другим свијетовима гостовати,
духовне приносе по земљи сијати.
56.У шареном хладу није боље,
старачку немоћ ровита земља себи вуче.
57.Казанџије нагињу устима половку*
хватајући је са више руку.
58.Мисах багремов цват,
густи облаци застираху изашли мјесец.

31. 59.Једној отичу ноге,другој цироза нагризла јетру,
трећу с'слеђа прегазио теретњак.
60.Низови чаша и флашапоследња одбрана од туге.
61.До прије неког времена
живот и свијест отвараху у њена уста.
62.Ако нађеш сродну душу
срце ћеш спокојством заситити.
63.Предахнуо сампредах ме загрцнуо тужном примисли.
64.Невидљиве прашкезвјездана прашина у нашим мислима.
65.Узвишени Свети ореоли узносе земне
ближе духовима.
66.Иза бодљикаве жице медитираш
огуглао* на туђе присуство.
67.Жена се мијења-сваки поглед невјерица,
додири преосјетљиви.
68.У гомили брбљиваца,
ухо до уха нанизано.
69.Епитафе човјечности збрајамне губим самоконтролу.
70.Женствене танке руке,
наспрам необично једрих ножних листова.
71.Многе ме подржавајући јагодицама накратко усрећише.
72.Искушења живот трују довијека
живи људи се ограђују у самотним зараслим кућама.
73.Људи зајапурени на жези,
муха једна пролијеће поврх стубишта.
74.У овој кући сам пролазник,
сви часови збројена прошлост.
75.Вјерујем Свевишњим силамачулима од памтивијека прве свијести.
76.Не вјерујем женама очима док их гледам,
у одласку кораци све тиши.
77.Издушио си-собе су загушене мрклином.
78.Ко се Богу молитвом одужи,
имаће живот вјечни,схватићеш духом озарен.

32. 79.Двије смо душе пролазних тијела,
које се грле и љубе.
80.На преображенском и госпоинском вашеру
сваки инсан* забављен својим шареним сном.
81.Очитавање поријекла вјером и генетикомспознавање бивства.
82.Исти естрогени зифт*
за њен чулни доживљај.
83.Нисам сам-шумори вјетар,брује звукови,
клепећу женске штикле на стази.
84.Одстајала мученица* у стакленом галонумелем за усахле тужне душе.
85.На трнцима су,
једва дишу од тјескобности.
86.Вријеме је људско дато
да њиме зацјељујемо тугу.
87.Смирај надође с памећу,
љубавна раздражљивост би
докрајчила разборитост умности.
88.Са источног видиковца прошарице лаких сјенки
варирају по жедној падини.
89.Поглед у стварност,
дубљење промјенљивости нашим субјективним увидом.
90. Палеж-згариште,
цокуле утабале тавну земљу.
91.Духови подземља искушавају честите,
стомаци распорени,прободене слабине.
92.Зјапе празни погледи,
циједи се сукрвица жедном каљугомнеморални нехришћански призори
на окрајцима јужне Европе.
93.Духови кроз човјека говоре звучним језиком.
94.Седам промрзлих грлица на голим ораховим гранама
пред први снијег уочи Никољдана.
95.Блаженству тежидуша да лебди у лакоћи изван зависне гравитације.
96.Свијетлећи украсиварљиви претпразнични доживљаји.
97.Превише страданија,
толико побијених,у крви згрушаних а васкрслих.

33. 98.Пакао ограниченог ума,
молитвом треба привести Господу на изљечење.
99.Престарјелим,једва живим,
смрт обавила оба очна капка.
100.Мјесечина сребри испарења,
преко воде сјенка се статично цакли.
101.Не цјепидлачимодвије смо душе уморних тијела.
102.Лаж је камуфлажа,
истина проговори другим устима.
103.Крутост не пролази доброслободарство насилно је слама.
104.Црна смрт засјечи прозрачне плахте,
сновиђења обавија спокој,
снијег засипа гробове.
105.Срастао мир са затишјем,
препознати кораци шкрипућу.
Беглук*,назив њиве у
катастру
Аминује*,лок.
Без отпора одобрава.
Половка*,лок.
боца од пола литра.
Зифт*,лок.
неугодан мирис.
Мученица*,
алегорија за ракију.
Огуглао*,жаргон
(навикао на нешто)
Инсан*,турц.
израз још присутан
у лок. Говору.