7. Наслов оригинала
ТН Е Ш 01Л7 Н1ЖТЕК.5
Превео
В. ЖИВКОВИБ
Рецензент
ЖИКА БОГДАНОВИК
Илустрације
БУРА ПАВЛОВИК
Илустрација на омоту
БОЖИДАР ВЕСЕЛИНОВИК
Идејно решење омота и насловног листа
МИХ. С. ПЕТРОВ
Технички уредник
МИЛАН МИЛОШЕВИК
Коректор
ВЕРА ДИКЛИК
Издавач
Издавачка радна организација „Просвета"
ООУР „Издавачка делатност"
Београд, Добрачина 30
Друго издање
Штампа и повез
РО „Нови дани"
Београд, Војводе Бране 13
Тираж осам хиљада примерака
9. БОРБА У ТИСОВОЈ ШУМИ
I
Тешка, хладна зима простирала је свој први
плашт преко Велике канадске пустиње. Месец се
дизао, као покретна црвена лопта, обасјавајући
слабом светлошћу пространу белу тишину. Ни
најмањи шум није нарушавао ту тиху пустош.
Дневни живот већ се гасио, а прерано је било да се
пробуде луталачки гласови ноћних бића.
Под месечином и млечном светлошћу милиона
звезда. оцртавао се у непосредној близини један
велики стеновити амфитеатар усред којег је спава-
ло залеђено језеро. На падини планине дизала се
јелова шума, црна и злокобна. Мало ниже, тисова
стабла ивичила су језеро, густо збијена, напола
савијена под теретом снега и леда који их је
притискао у тој непродорној тами. Са супротне
стране тисових стабала, јела и планине, стеновити
венац отварао се према бескрајној белој равници,
смрзнутој и без дрвећа.
Огромна бела совуљага изби из мрака ширећи
крила. Затим својим дрхтавим гласом благо за-
7
10. кликта као да наговештава да ће ускоро настати
час господара ноћи.
Снег, који је читавог дана у изобиљу падао,
престао је. У ваздуху се није осећао ни најмањи
дах, тако да су пахуљице остале закачене и за
најмање иглице четинарског грања. Иако није ду-
вао ветар, студен је била жестока. Ако би човек
стао непомичан, за непун час пао би смрзнут,
покошен леденом косом.
Наједаред, тишина би нарушена. Зачуо се
крик, звучан и језив, нешто налик не неисказив
вапај, вапај нечовечански, вапај који би човека
натерао да му крв у жилама проструји брже и да
му прсти грчевитије стегну кундак пушке. Крик је
допирао из беле равнице и одјекивао је вишеструко
кроз ноћ. Затим је замро, а тишина која је тада
настала изгледала је још дубља. Као велика снеж-
на пахуљица, бела совуљага немо одлете, као
стрела, некуд изнад залеђеног језера.
Затим, после неколико тренутака, болни крик
се понови, али слабије. Човек вичан Великој белој
пустињи, напрежући слух и зурећи у мрак, без
двоумице би у том крику познао дивљи вапаЈ, вапај
бола и ропца, рањене и напола савладане живо-
тиње.
Лагано, уистину, с обазривошћу која прати
ужас бескрајних часова једнога дана лова, један
величанствен јелен, мужјак, ступао је по месечини.
Његова дивна глава, повијајући се под тежином
гранатих рогова, окретала се пут тисове шуме с
друге стране језера. Животиња је њушила ваздух у
том правцу, а ноздрве су јој се снажно шириле. За
собом је остављао крвав траг. Смртно рањен,
8
11. свакако, вукући се једва по меканом снегу који је
прекривао лед, очигледно се надао да ће међу
дрвећем наћи крајње уточиште.
Како је ускоро требало да стигне до циља, стао
је и забацио главу уназад, дижући њушку пут неба
и начуљивши своје дуге уши. То је уобичајени
положај јелена кад пажљиво слушају. Њихов слух
је тако осетљив да чују, на читаву миљу одстојања,
бућкање пастрмке која се праћака у живој води.
Али, никакав шум није реметио тишину, осим, с
времена на време, стравичног гласа беле совуљаге,
која се још не беше сасвим удаљила. Снажна
животиња, међутим, стајала је непомично, и док се,
у снегу, испод њених груди ширила крвава мрља,
једнако је ослушкивала. Какви су то тајанствени
шумови, недоступачни људском слуху, допирали до
њеног префињеног уха? Каква се то опасност
крила, подмукла, у црној јеловој шуми, шта је то
животиња испитивала? Почело је поновно њу-
шкање. Удишући мрак, јелен је њушио с истока
према западу, али нарочито га је привлачио север.
Оно што је спочетка само јелен чуо ускоро је
почело да се јасније разабира. Далеко неко
режање, и тужно и грозно једновремено, расло је,
затим замирало, па поново расло још јаче, поста-
јући из тренутка у тренутак све разговетније. То је
било урликање вукова.
Оно што је џелатова омча за убицу осуђеног на
смрт, оно што су уперене пушке за шпијуна ух-
ваћеног на делу, то је тај урлик вукова за рањену
животињу у Великој канадској пустињи. Стари
поларни јелен обори главу и своје гранате рогове и,
прикупљајући сву снагу стаде да каса, ситним
о
12. касом, пут јелове шуме. Он је инстинктивно разу-
мео да ће му тај јелик, даљи али гушћи него тисова
шума, бити много поузданије уточиште, само ако
успе да га се дохвати.
Али тада... Да, тада, док је ишао напред —
поново је стао. Тако нагло да су се предње ноге под
њим саме савиле и да се срушио у снег. Овога пута
одјекнуо је пушчани пуцањ!
Пуцањ је доспео, свакако, бар из даљине од
читаве једне миље, а можда и две. Али то одстојање
није ниуколико умањило страх од кога је задрхтао
Краљ севера, сада већ на издисају. Изјутра тога
истог дана чуо је одјек истог таквог праска, који му
беше нанео, усред живог тела, незнану дотле,
дубоку рану. С тешком муком, јелен устаде. Њу-
шећи окрену се ка северу, а затим ка истоку и
западу. А онда, враћајући се сопственим трагом,
изгубио се у залеђеној маси тисових стабала.
После пушчаног пуцња поново је завладала
тишина. Тако је потрајало десетину минута. А тада
је неки оштар урлик запарао простор, овога пута
много ближи. Одговорио му је други урлик, затим
још један, па трећи, док се нису претворили у
јединствен громогласан хор, читавог чопора ву-
кова.
Скоро у том истом тренутку из тисове шуме
искрсну једна људска прилика. Боја његовог лица
била је бакарна, као боја Индијанца.
Коракнуо је неколико јарди1, Затим се окренуо
према тамној шуми-
— Ходите, Роде, повика он. На добром смо
путу, наше коначиште није далеко.
1 Јард, мера за дужину износи 91 центиметар. (прим прев.)
10
13. — Један глас му одговори:
— Ето ме, Веби!
Протекло је неколико минута, а тада се појави
један младић беле боје коже. Могао је имати
највише осамнаест година. Левом руком ослањао
се на једну дебелу батину. Његова десна рука,
очигледно теже повређена, била је увијена великом
вратном марамом, која је служила као привремени
завој. Лице му је било изгребано и крваво. Цео
његов ход одавао је јасно да је младић доспео до
степена крајње изнурености.
Посрћући, коракнуо је неколико пута, дишући
испрекидано. Затим је батина исклизнула из њего-
вих малаксалих шака, а он ни не покуша да је
подигне. Свестан своје немоћи, приклонио је коле-
на и стропоштао се у снег.
Веби му спретно пружи руку, да му помогне да
устане.
— Мислите ли, Роде, да ћете моћи да наста-
вите?
Младић устаде на ноге.
— Бојим се да нећу! прошапта он. Сасвим сам
исцрпљен.
И поново паде.
Веби положи своју пушку на страну и клекну
над својим другом.
— Могли бисмо лако и овде да заноћимо, али
рече он, и да сачекамо дан, да нам није остало свега
три метка.
— Само три? упита Род.
— Ниједан више. С тим можемо да оборимо
два три вука. Полазећи да вас тражим, нисам
мислио да ћу вас наћи тако далеко.
II
14. Затим се пред изнемоглим Родериком преви
надвоје, као џепни нож при заклапању.
— Пружите руку око мога врата, рече кратко,
и држите ме чврсто.
Веби уста са својим бременом, носећи Рода на
својим снажним плећима.
Управо је био кренуо кад одјекну борбени
урлик вукова, тако близу да човек у недоумици
застаде.
— Открили су нам траг! саопшти он. Не
можемо ни мислити да им умакнемо. За пет минута
биће већ овде.
Страшна једна визија прође му кроз главу, у
њој угледа другог једног младића, кога су, пред
његовим очима, на комаде искидали северни ,,не-
пријатељи закона“. Он уздрхта. Таква треба да
буде сада судбина његовог друга и његова
сопствена. . . Сем ако. . . Бацајући рањеника са
својих леђа, напуштајући га, могао би још и да
побегне. При тој помисли његово лице се згрчи и
грозно се зацери. Оставити Родерика! Зар нису тог
истога јутра, у првом сукобу са зликовцима, пуца-
ли раме уз раме? И зар Родерик није пао поред
њега, у борби, рањен? Ако буде требало, кроз који
тренутак, поново да погледају смрти у очи, учиниће
то опет заједнички. Заједнички ће и умрети.
Веби је брзо донео своју одлуку. Вратио се,
носећи Рода, у тисову шуму. Једина нада за спас
која им се указивала била је да се попну на неко
дрво и да ту сачекају док се вукови пред зору не
разиђу. Излагали су се, истина, опасности да за то
време помру од студени. У тој борби између вукова
и њих победиће издржљивост. Веби застаде у
12
15. подножју једне дебеле тисе чије грање, оптерећено
снегом, беше полегло до земље. При светлости
месеца, који је високо одскочио на небу и јасно
светлео, погледао је белога младића, полузатворе-
них очију, млитавих удова, који -скоро да беше
изгубио свест. Лице му је било самртнички бледо и
пред тим аветињским ликом верно Вебијево срце
стеже се од ужаса.
Али, пре но што је могао и да помисли на који
начин би попео рањеника у безбедан заклон, горе,
његово ухо, вично пустињским шумовима, задрхта.
Вукови су већ били на домаку.
Он их је више наслућивао него што их је чуо.
Јер, прилазећи, свирепи ловци беху задржали своје
урлике, скоро притајивши дах. Не чекајући их,
смело, уз страховит крик, он им јурну у сусрет.
Стигли су били на неколико корака пред ивицу
шуме, када им он препречи пут. Били су образова-
ли једну групу, свакако извидницу. Не губећи ни
тренутка, Веби нанишани и опали. Урлик бола
обавести га да метак није промашио. Други пут
диже пушку и нанишани тако добро да је јасно
видео како је други вук одскочио увис, као да га је
одбацила нека челична опруга, и без гласа пао
наузнак у снег. Остали су се распрштали, не
заборављајући да однесу собом леш погинулог,
како би га, мало даље, прождерали.
Враћајући се Роду, Веби је са задовољством
приметио да се младић, савлађујући своју огромну
слабост, ипак мало вратио у живот. Он се успуза уз
једно тисово стабло и ускоро диже и свога друга.
— По други пут ме спасавате, рече Род. Први
пут сам се најпрописније давио. Овога пута, спасли
13
16. сте ме од вукова. Док сам жив, нећу вам се моћи
одужити.
Пријатељски, Веби положи руку на раме свога
пријатеља.
— Ви сте ми то јутрос лепо узвратили, одгово-
ри он. Што сте сада сакати, то је због мене. Ваша
рана била је мени намењена. Сада смо квит!
И погледи два млада човека укрстише се у
знак пријатељског поверења.
Концерт урлика се, међутим, ускоро настави.
Веби се попе у врх дрвета да осмотри шта се збива.
Чопор вукова управо је избијао из јелове шуме и
јурио лудачки низ падину, далеко један од другога,
као црне тачке на снежној белини, налик на мраве.
Са стране језера, преко кога је други један
чопор трком долазио, на урлике су одговарали
нови урлици. Обе крволочне групе као да су
изабрале заједнички циљ: тисову шуму, где су
имали намеру да се окупе. Све у свему, било је око
шездесет курјака.
С доста муке, Веби попе Рода још више уз
дрво. С једним јединим метком који им још беше
остао два човека су чекала. У јутарњем окршају
Род је био изгубио и своју пушку и сву своју
муницију.
У међувремену, Веби се врати на своју осма-
трачку тачку. Ускоро је видео да су се две групе
курјака састале, сјединиле и опколиле шуму. Зве-
ри су биле страховито узбуђене. Вукови беху на-
шли крваву мрљу коју је у снегу оставио смртно
рањени.јелен и нањушили траг који је водио даље.
— Шта се дешава? упита полугласно Род.
Црне Вебијеве очи беху исколачене, блиста-
14
17. јући чудним сјајем. Крв му је струјала живо кроз
жиле, а срце страховито ударало у грудима.
— Нису се на нас окомили, одговори после
неколико тренутака ћутања. Не јуре за нашим
трагом, нису га чак ни оњушили. У изгледу им је
друга жртва. То је сва наша срећа.
Тек што је био завршио, на неколико корака
од њиховог стабла зашушта жбуње и стадоше да
пуцкетају суве гранчице. Два човека могла су
видети како у страховитом трку промиче једна
тамна маса. Веби је ипак имао довољно времена да
распозна јелена мужјака, само што ни слутио није
да је то онај исти кога је, у току дана, једним
метком смртно ранио, али не и на месту оборио.
Вукови су изблиза пратили животињу, погнуте
главе, њушећи крвави траг и испуштајући с време-
на на време из разјапљених чељусти језиве звуко-
ве, као најбољи доказ своје ненаситиве глади.
За Вебија то није био нов призор, али призор
се први пут указао пред Родовим очима. Иако је
цела слика трајала свега један муњевити тренутак,
урезала му се заувек у сећање. Дуго је у својим
сновима Род гледао страшну животињу, која је
знала да је осуђена на смрт, како бежи кроз
снежну ноћ, ричући самртнички, док је паклена
хорда пустињских зликоваца јури у стопу, сви лака
и снажна тела, аветињски мршави, с кожом зале-
пљеном за кости, али упорно, неустрашиви и избе-
зумљени близином своје жртве.
Јер, очигледно је било да ће јелен подлећи у
том неравном двобоју и да ће га вукови прождерати
до последњег делића.
— А сада, рече спокојно Веби, сада можемо да
15
18. се спустимо на земљу и да без бојазни наставимо
пут. Вукови су одвећ заузети да би на нас обраћали
пажњу!
Помогао је Роду да се спусти с дрвета при-
државајући га за ноге. Затим се сагну, као што је и
раније радио, и натовари га себи на леђа.
Остављајући за собом тисову шуму ишли су
тако читаву миљу, све до једног потока чија је
површина била залеђена.
— Веби, рече тада Род, одморите се, покушаћу
сам да ходам. Осећам да ми се враћа снага. Ви ћете
ме само придржавати.
Заједно су наставили пут. Веби је обухватио
руком рањеников струк, те су тако превалили још
једну миљу.
На завијутку једне долине, спазише како у
даљини весело светлуца ватра, поред једног јеловог
шумарка. Ватра је била удаљена добру миљу, али
им се учинило као да је руком могу дохватити.
Поздравили су је обојица заједничким, радосним
ускликом. Веби је положио поред себе пушку,
ослободио другу руку којом је Рода придржавао и,
пошто је рукама пред устима начинио нешто налик
на левак звучника, довикнуо је што је јаче могао
уобичајени знак:
— Уа, у, у, у, у! Уа, у, у, у, у, у!'
Крик се винуо кроз спокојну ноћ и доспео до
ватре. При светлости пламена указала се једна
тамна прилика, која одговори истим криком.
— То је Микоки! рече Веби.
— Микоки! понови Род, смејући се радосно.
Били су очигледно срећни што је настао крај
њиховим патњама.
16
19.
20. Али, у том истом тренутку Веби примети да се
његов друг заноси, да га хвата несвестица. Поново
је морао да га придржи да не падне у снег.
Да су током те ноћи погледи младих ловаца,
испружених поред ватре њиховог логоришта крај
залеђене Омбакике, могли да прозру будућност и
да предвиде сва трагична узбуђења која им она
спрема, можда би пошли натраг вратили се пут
цивилизације. А можда би их, ипак, срећни завр-
шетак који је коначно крунисао њихов напорни
пут, упркос свему, повукао напред. Јер, љубав
према снажним узбуђењима укорењена је у срцу
стамене омладине.
Али, они нису имали могућности избора, јер је
пред њима будућност стајала затворена, тајанстве-
на. Тек касније, пошто буде протекло много година,
они ће пред ватром на породичном огњишту, моћи
да у целини виде слику пустоловина које су прежи-
вели, и освежавајући их у свом сећању наћи драге
и незаборавне успомене којих се, после свега не би
одрекли ни за какво благо овог света.
18
21. п
КАКО ЈЕ ВЕБИГУН МЛАЂИ ЗАВОЛЕО
ЦИВИЛИЗАЦИЈУ
Скоро тридесет година пре него што се збила
ова прича, један младић, по имену Џон Њусом,
оставио је огромни град Лондон и упутио се у Нови
свет, у Америку. Судбина је према њему била
свирепа. Прво је изгубио оца и мајку, а онда је
сасвим пропао, тако да му од скромног породичног
наследства ништа није остало.
Искрцао се у Монтреалу, а како је то био добро
васпитан, радан и вредан младић, убрзо је себи
створио леп положај. Послодавац код кога је радио
поклонио му је своје поверење и послао га је као
представника или пословођу, у своју пословницу у
Вебинош хаусу, далеко на северу ка заливу Хад-
сон, у пустом пределу језера Нипигона.
Шеф пословнице стварно је владар у свом
делокругу. У току друге године владавине Џона
Њусома, посетио га је један поглавица црвенокожа-
ца по имену Вебигун. Пратила га је његова ћерка
Минетаки, по којој се, касније, прозвао цео један
град — толико су њена лепота и њене врлине биле
2* 19
22. надалеко чувене. Минетаки је била тада у цвету
младости и лепоте која је блистала сјајем ретким за
индијанску девојку.
Џона Њусома као да је гром ошинуо, заљубио
се сместа у ту божанствену принцезу. Од тога часа
учестале су његове посете индијанском селу где је
заповедао Вебигун, на тридесет миља од Вебинош
хауса, у далекој Великој белој пустињи.
Минетаки није остала равнодушна према љу-
бави младога пословође. Али пред њихов брак, који
је брзо решен, искрсла је једна велика препрека.
Један млади индијански поглавица Вунга тако-
ђе се био заљубио у Минетаки. Она га је, међутим,
из дубине свога срца мрзела. Али Вунга је био
моћан, моћнији од Вебигуна, који је био у непосред-
ној зависности од њега у погледу ловишта по
којима је имао обичај да крстари. Отуда је била и
потреба да с њим буде у добрим односима. Минета-
ки се није усуђивала да се уда за човека кога је
волела.
Жестоко супарништво изродило се међу удва-
рачима. Као последица дошло је до двоструког
атентата на Њусома, а Вунга је упутио Вебигуну
ултиматум у коме је од њега тражио да му да руку
своје ћерке. Минетаки је лично одговорила једним
одлучним отказом на ту дрскост и пламен мржње
се још грозничавије распалио у Вунгиним грудима.
Једне мрачне ноћи на челу групе људи из свога
племена Вунга је изнанада напао на Вебигунов
логор. Стари поглавица је заклан заједно с двадесе-
тином својих људи, али главни циљ напада, отмица
Минетакина, пропао је. Вунга је потиснут пре но
што је успео да се дочепа девојке.
20
23. Журно је упућен један гласник у Вебинош хауз
да однесе Њусому вест о нападу и о Вебигуновој
погибији. С дванаесторицом одлучних момака мла-
ди пословођа је одјурио у помоћ својој вереници.
Када је уследио други Вунгин напад, био је то за
њега тежак пораз. Био је отеран у пустињу, с
великим понижењем и с тешким губицима за своје
племе.
Три дана касније Њусом се венчао са Мине-
таки.
Од тога дана почиње крвава епоха чија је
успомена задуго остала урезана у аналима насеља.
Била је то мржња зачета у љубави, претворена
касније у расну нетрпељивост, неискорењива и
бескрајна мржња.
Вунга је сам себе одлучно ставио ван закона и
стао да истребљује, безмало до последњега све
бивше Вебигунове поданике. Они којима је пошло
за руком и да умакну, напуштали су своје старе
пределе и станишта и склањали се у близину
пословнице.
Вунги и људима његовога племена узвраћано
је за мржњу, мржњом, за претњу, претњом. Ускоро
су у Вебинош хаусу сви Индијанци, без разлике,
сматрани за непријатеље. У свакоме од њих гледан
је некакав будући Вунга и у обичном, свакодневном
разговору Индијанци су називани просто-напросто
,,Вунге“. Проглашени су, једноставно, одличном
метом за свачију пушку.
Међутим, двоје деце родило се у браку белога
Њусома и црвенокоже лепотице. Старије дете било
је мушкарче коме је из поштовања према деди дато
име Вебигун, име које је из милоште скраћено у
21
24. Веби. Друго дете била је девојчица, четири године
млађа, и Њусому је било стало да се зове, као и
њена мајка, Минетаки.
Чудновата ствар — изгледало је као да у
Вебијевим жилама тече скоро чиста индијанска
крв. По изгледу дете, је било Индијанац од својих
мокасина до врха главе. Дечак је био бакарне боје
и снажан, гибак и спретан као рис, лукав као
лисица, а све је у њему одавало биће рођено за
живот у пустињи. Његова памет била је, међутим,
таква да је изненадила и самога пословођу.
Минетаки, сасвим супротно, све што је више
расла све мање је имала од дивље лепоте своје
мајке и све је била ближа, и по држању и по
љупкости белој жени. Иако је њена коса била црна
као угљен, а тако исто и њене велике очи, кожа јој
је била нежна као код жена расе њеног оца.
Најдража Њусомова разонода била је да се
бави васпитањем своје дивље жене. Али и он и она
имали су један заједнички циљ: да подигну на
начин како се подижу бела деца Минетаки и њеног
брата. Деца су, на првом месту, похађала у Веби-
нош хаусу школу пословнице. Затим су упућена,
целе две зиме, у много боље организовану школу
у Порт Артуру, најближем цивилизованом центру.
И деца су се показала као одлични ђаци.
Веби је напунио тако своју шеснаесту, а Мине-
таки своју дванаесту годину. У њиховом свакоднев-
ном говору ништа није одавало њихово делимично
индијанско порекло. Али по жељи њихових роди-
теља, деца су врло течно говорила и на језику
својих предака Индијанаца.
Негде баш у доба њихове младости Вунге су
22
25. постали још дрскији у својим пљачкама и у својим
злочинима. Сасвим су били одустали од поштеног
рада и живели су од пљачке и лоповлука. С
мајчиним млеком деца као да су сисала мржњу
према становницима Вебиниш хауса, мржњу чијег
се порекла сада скоро једини Вунга лично сећао.
Ствар је дотле била дошла да се и канадска власт
најзад одлучила да уцени главу поглавице црвено-
кожаца и главе његових значајнијих присталица.
Организована је једна прописна потерна експеди-
ција која је зликовце потиснула пут удаљенијих
крајева. Вунгу, међутим, није властима пошло за
руком да ухвате.
Кад је Веби напунио седамнаест година одлу-
чено је да га пошаљу у Сједињене Америчке
Државе на годину дана, у неку од већих школа.
Млади Индијанац (јер су га скоро сви сматрали
Индијанцем и он се тиме поносио) одлучно се борио
против тога пројекта истучући хиљаду својих ра-
злога само да не иде. Осећао је, тврдио је, оргомну
љубав коју гаји раса његове мајке према Великој
белој пустињи. Цело његово биће бунило се против
тамница које се зову велики градови, против њихо-
ве буке и граје и њиховог блата. Не, не, никада неће
моћи да се навикне на тај живот.
Тада се умешала његова сестра Минетаки.
Молила га и преклињала да иде, да оде, ето, на
годину дана — не више. Вратиће се затим и
причаће јој о свему што буде видео, научиће је
свему што сам тамо буде научио. Веби је волео
своју љупку сестрицу више него ишта на свету. На
његову одлуку она је била у стању више да утиче
него њихови родитељи, и он је отпутовао.
23
26. Пошао је у Детриоит1, у држави Мичиген, и у
току три прва месеца најсавесније радио. Али
свака даља недеља доносила му је нову тугу у
његовој усамљености, појачавала чежњу и бол што
је изгубио Минетаки, што пред собом нема Велику
белу пустињу, њено слободно пространство и њене
шуме. Сваки дан био је за њега тежак терет и
једина му је утеха била да пише, три пута сваке
недеље, својој драгој сестри. Три пута недељно,
иако је пошта одлазила свега два пута у месецу,
Минетаки је, њему писала исто тако дуга писма у
којима га је крепила и храбрила.
За време свога усамљеничког школовања мла-
ди Вебигун упознао се с Родериком Дроом.
Као и Њусон, Родерик је такође био — дете
несреће. Кад му је отац умро, он је био тако мален
да се чак тога није ни сећао. Подигла га је мајка, а
малено имање које су имали цело се за то време
истопило. До последњег тренутка мајка се борила с
немаштином, како би могла свога сина да одржи у
колеџу. Али су средства била исцрпена сва и
Родерик се управо спремао да крајем те недеље
напусти школовање. Немаштина му је постала
свиреп господар, требало је да се прихвати рада
како би могао да живи.
Дечак је причао о својој невољи младом Инди-
јанцу, који се био ухватио за њега као што се
дављеник хвата појаса за спасавање. Постали су
били нераздвојни. И кад је Родерик пошао својој
кући, Веби му је дошао у посету.
* Детроит, највећи град државе Мичиген, седам стотина киломе-
тара североисточно од Вашингтона. Налази се на граници
Канаде и Сједињених Америчких Држава, на истоименој ре-
ци (Прим, прев.)
24
27.
28. Госпођа Дро је била врло отмена жена, врло је
пријатељски примила Вебија, а ускоро га је истин-
ски матерински заволела. Под тим средачним
упливом, та за њега гнусна цивилизација изгледала
му је мање рогобатна, а његово изгнанство учини
му се мање горко. Та промена расположења огле-
дала се у његовим писмима Минетаки, којој је
одушевљено описивао пријатељски дом свога дру-
га. Онда је г-ђа Дро добила писмо у коме јој Вебије-
ва мајка од свега срца захваљује и тако се успоста-
вила редовна преписка између двеју породица.
Веби отада није више патио од самоће и тек
што би завршио часове у колеџу, одлазио је своме
пријатељу, који се управо тада враћао из трговине
у којој је био запослен. У дугим зимским ноћима
два младића су седела један поред другога, пред
ватром, и млади Индијанац је почињао да прича о
идеалном животу у Великој белој пустињи. Род је
просто гутао сваку реч и у њему је, мало помало,
стала да се развија неодољива жеља да упозна тај
живот. Час смејући се, час смешећи се, г-ђа Дро је
такође слушала и никада није рекла’не’ за све те
њихове чудесне пројекте.
Али свему једног дана дође крај. Веби се
вратио у Велику белу пустињу, својој мајци црвене
боје коже и својој сестри Минетаки. Сузе су наврле
на очи младићима када су се растајали. Плакала је,
такође, и г-ђа Дро гледајући како одлази млади
Индијанац.
Дани што су следили били су за Родерика
изванредно болни. Осам месеци пријатељства с
Вебијем пробудила су у њему нешто налик на другу
природу, тако да му се учинило, по одласку његово-
26
29. га другара, да се нешто од њега самог отргло,
ишчезло. Дошло је пролеће, затим лето. Свака
пошта доносила је из Вебинош хауса много писа-
ма за породицу Дро, а из Детроита пошта је
односила исто тако по неколико пошиљака.
Стигла је и јесен. Септембарски мразеви поче-
ли су да боје златном и црвеном бојом зеленило
Северне земље управо када је стигло дуго једно
Вебијево писмо које је у тихом дому Дроових
изазвало велико узбуђење, помешано с радошћу и
слутњом. Уз писмо стигло је и друго једно, од
пословође лично, а с њим и треће — од црвенокоже
мајке. А уз ово последње млада Минетаки дописала
је неколико редака. Све четири поруке упорно су
молиле Родерика и г-ђу Дро да дођу у госте и да
проведу зиму у Вебинош хаусу.
,,Не бојте се“, писао је Веби, ,,да ћете услед
привременог прекида вашега посла ишта изгубити.
У току зиме ми ћемо овде да зарадимо више долара
него што бисте могли у Детроиту да уштедите за
три године. Ловићемо вукове. Крај их је пун и
препун и влада даје награду од петнаест долара за
сваки вучји скалп који се донесе. Прошле и прет-
прошле зиме ја сам лично убијао по педесет. И још
налазим да лов није био баш особито добар. Ја
имам једног припитомљеног вука који ми служи
као мамац. Што се тиче пушака и друге опреме,
немате шта да да се бринете. Имамо овде све што
треба.“
Неколико дана г-ђа Дро и њен син саветовали
су се о том предлогу пре но што су упутили свој
одговор у Вебинош хаус. Родерик је преклињао да
се позив прими. Описивао је мајци величанственост
27
30. и блаженство боравка који им се пружа и изве-
сност да ће се вратити здравији него што је икада
био. На сто разних начина износио је своје доказе и
заступао своју ствар. Мајка је била мање одуше-
вљена. У неизвесности свога материјалног положа-
ја, скромну, истина, али сталну, службу која им је
омогућавала живот и угодност која и није баш тако
рђава. Поред тога, Родерикова плата ће расти.
Управо негде усред зиме добиће повишицу, тако да
ће му недељна зарада износити шест долара.
Најзад, г-ђа Дро је попустила. Пристала је да
Род отпутује, а она ће, бојећи се дугог и заморног
путовања, остати да чува стан. У том смислу
упућено је једно писмо у Вебинош хаус и тражени
ближи подаци о самоме путу којим треба ићи.
Три недеље касније стиже одговор. Десетог
октобра Веби ће се срести с Родом у Спрусвуду на
Јесетриној реци, а затим ће заједно наставити у
чамцу, уз реку, до истоименог језера. Ту ће узети
карту за пароброд на језеру Нипигону и стићи ће у
Вебинош хаус пре но што први зимски лед очврсне
на води.
Време за потребне припреме било је кратко и
четири дана касније Род се растао са својом мајком
и ушао у воз који ће га одвести у Спрусвуд.
Силазећи у тај град, нашао је Вебија који га је
чекао, у пратњи једног Индијанца из пословнице.
Истог дана, после подне, кренули су уз Јесетрину
реку.
28
31. ш
РОДЕРИК ЈЕ УЛОВИО СВОГ ПРВОГ МЕДВЕДА
Први пут у свом веку Родерик је ступио у срце
Велике северне пустиње.
Седећи на кљуну чамца од брезове коре, са
Вебијем поред себе, Родерик је уживао у дивл>ој
лепоти и шума што разнолико миришу и светлуца-
вих бара поред којих су клизили по води као сенке
уз мукло ударање весала. Од радосног узбуђења
срце му је све силније ударало, док су му очи,
непрестано на опрезу, вребале крупну дивљач за
коју му је Веби рекао да у великом броју посећује
обалу реке.
Преко колена био је положио Вебијеву брзо-
метну пушку. Ваздух беше свеж још и оштар од
мразева који су били стегли претходне ноћи. С
времена на време букове шуме својим златним и
руменим плаштом окружавале су их сасвим у
густим масама. За овима долазиле су друге —
шуме црних јела које су силазиле до самих обала
реке. Усред тисових шума искрсавале су неочеки-
вано баре.
29
32. Та пространа и нема пустош имала је у себи
нечега што делује успокојавајуће у својој тајан-
ствености. Тишину би нарушавали само ретки
звуци пустињскога живота. Квоцајући, јаребице су
бежале у жбуње. Скоро при сваком завијутку реке
јата дивљих пловки дизала су се с воде уз силну
лупу крила.
У једном тренутку Род се трже. Међу обалским
жбуњем, када је чамац ударио о неки камен, чуо је
чудно шуштање. Грање се размакло и повило.
— Јелен! рече шапатом Веби иза његових
леђа.
Обузе га дрхтавица. Целим телом прође га
трзај неког узбуђеног очекивања. Још није имао
искусну хладнокрвност старих ловаца, ни стрпљи-
ву равнодушност с којом људи из Северне земље
слушају око себе разноврсне шумове дивљих бића.
Што се тиче крупне дивљачи, Род је стварно био
полетник. Ускоро ће имати прилике да се х: њом
изближе упозна.
У току поподнева тога истога дана, излазећи из
једне окуке реке којим је чамац лагано пловио,
огромна гомила сувог грања и стабала, која се била
отргла од обале и пошла сама низ воду, одједном
искрсну пред њих. Иза шуме сунце је залазило у
јарким жутим бојама, а на гомили грања коју су
обасјавали коси сунчеви зраци стајала је једна
животцња.
Из Родериковог грла, против његове воље,
отргао се оштар крик. Био је то медвед. Као што то
цео његов род пред почетак дугих зимских месеци
воли да ради, медвед је грејао своје рутаве удове на
последњим зрацима сунца.
30
33.
34. Животиња је била изненађена. И то изненађена
изблиза. Муњевитом брзином, скоро и не дајући
себи рачуна о томе шта ради, Род је дигао пушку,
нанишанио и опалио.
Исто тако брз, медвед је већ почео да се пење
уз обалу. Застао је један тренутак, као да ће пасти,
али настави своје бекство.
— Ранили сте га! повика Веби. Брзо пуцајте
још једном!
Род испали и други метак који као да није
учинио на медведа никакав утисак.
И срдит, заборављајући да се налази на трош-
ном чамцу, младић ђипи на ноге, испали и трећи
метак на суру звер, која замало што није замакла
међу дрвеће.
Веби и Индијанац сместа се бацише на супрот-
ну страну чамца да би успоставили нарушену
равнотежу. Али њихови напори остадоше узалуд-
ни. Губећи равнотежу и сам, а уз то одбачен
одбојем пушке, Род се стрмекнуо у воду.
Али пре не што је Род потонуо, Веби зграби
пушку коју је младић још држао у руци.
— Не чините никакве непотребне покрете!
довикну му. Држите се чврсто за пушку! И ни за
живу главу не покушавајте да се попнете у чамац!
Све ћете нас подавити...
На његов знак Индијанац лагано потера чамац
ка обали. За то време Веби се с тешком муком
уздржавао од смеха посматрајући покислу главу
свога пријатеља како вири из воде с покуњеним
изразом лица.
— Светога ми Ђорђа, за почетника погодак је
сјајан! Погодили сте вашег медведа!
32
35. Упркос његовом бедном положају, та вест је
озарила Рода. Чим се дочепао чврсте земље отргао
се из Вебијевог загрљаја, који је још узбуђен хтео
да га стегне у наручје, и отрчао је, право међу
дрвеће, да види медведа.
Нашао га је на брежуљку, мртвог. Један метак
прошишао му је био кроз ребра, а други га је
погодио посред главе.
Пред првом својом крупном звери коју је
оборио, мокар и дрхтећи целим телом, стао је да
довикује својим пријатељима, који су заузети били
везивањем чамца за обалу, да им добацује такве
победоносне крике који су се лако могли чути на
добрих пола миље одстојања.
Дотрчао је и Веби.
— Место је одлично за преноћиште. Срећа нас
је послужила. Благодарећи вама, имаћемо сјајну
гозбу. А дрва нам неће недостајати да скувамо
вечеру и да спремимо заклон. То је најбољи доказ
да заиста вреди живети у земљама дивног Севера.
Веби затим довикну старом Индијанцу:
— Е, Мики!
Тај Индијанац био је врло близак род старога
Вебигуна. Правим именом звао се Микоки, али су
га, због краткоће изговора, сви звали — Мики. Од
најранијег Вебијевог детињства он му је био веран
и одан друг.
— Мики, ти ћеш да исечеш, лепо, како то већ
треба, овог пријатеља. Немаш ништа против, је ли
тако? А за то време ја ћу да спремим логор.
— Можемо ли да сачувамо крзно? упитао је
Род. То је моја прва победа, па... дабоме...
— Разуме се да можемо! одговори Веби. Али
з 33
36. прво који тренутак ви ћете ми помоћи да наложим
ватру. То ће вас спасти да не назебете.
Стварно, у радосном узбуђењу око спремања
овог свог првог логоришта, Родерик је скоро забо-
равио био да је до коже мокар и да мрак почиње да
се хвата.
Ускоро из дима сукну висок, праскав пламен,
ширећи и бацајући на тридесет корака унаоколо
топлоту и светлост. Из чамца је Веби донео дењак с
покривачима и пошто је свукао Родерика, он га уви
и утопли, а његово мокро одело обеси да се суши
поред ватре.
На велико Родово дивљење, стао је затим да
гради склониште за ноћ која је наговештавала да
ће бити хладна. Звиждећи весело, млади човек узе
из чамца секиру, упути се једном кедровом честару
и стаде да сече грање. Не желећи да седи скрште-
них руку, Род се добро умота покривачима и пође,
онако смешан и неспретан, да се придружи Вебију.
Најпре су две велике, рачвасте гране пободене
у земљу, на осам корака одстојања једна од друге.
На две рачве положено је водоравно једно танко
стабло које ће послужити као слеме крова. Здесна
и слева на десетине других младих стабала спу-
штале су се косо ка земљи, служећи као скелет
преко кога је слагано кедрово грање. После само
пола часа рада колиба је већ добила свој облик.
Довршена је управо када је и Микоки приво-
дио крају свој посао око сечења и сређивања
убијеног медведа. Преостало ситно грање, мири-
шљаво од смоле, положено је по поду — да
послужи уместо кревета. Док је пред Родом светле-
ла велика ватра, а свуд око логоришта пуста ноћ
34
37. постајала све гушћа и мрачнија, он је размишљао
како никакав опис ни у каквој књизи, никаква
слика ни из које књиге није могла ни издалека да
се приближи тој стварности.
Ускоро су крупни комади медвеђег меса поста-
вљени да се пеку изнад разгрнутог жара, мирис
кафе из лонца стао је да се меша с пријатним
мирисом колача чија је маст прскала на усијаној
плочи маленог штедњака. У том тренутку најлеп-
ши Родови снови из маште постајали су стварност.
У току ноћи млади варошанин је с уживањем и
уживљавањем слушао, при светлости ватре, узбу-
дљиве приче које су Веби и Индијанац наизменич-
но приповедали. Тако га је и зора затекла још
будног како ослушкује далеко завијање вукова,
тајанствено жуборење које је допирало одоздо, с
реке, и оштро крештање ноћних птица.
Три следећа дана, за све време пута, Родерик
је наставио да прибира искуства.
Једног лепог и студеног јутра, пре но што су се
његови сапутници пробудили, не говорећи никоме
ништа, напустио је логориште, наоружан Вебије-
вом пушком. Испалио је два метка на једног риђег
срндаћа, и оба пута га промашио. Задихао се за-
тим, без икаквог резултата, гонећи једног кари-
буа1, који му је умакао бацивши се у језеро, по ко-
ме је врло вешто пловио. Испалио је и на њега, с
великог одстојања, три метка — без дејства такође.
1 Једна врста ирваса, северноамеричког јелена. (Прим.прев.)
3 35
38. РОДЕРИК СПАСАВА МИНЕТАКИ
IV
Једног заиста величанственог поподнева, са
пароброда којим су путовали и који је секао мирну
воду језера Нипигона, продорни Вебијев поглед
први је назрео, окупљене на ивици огромне шуме
којој се крај није могао сагледати — брвнаре
Вебинош хауса.
Уколико су се више примицали, он је радосно
заредом показивао Роду магацине пословнице, го-
милицу службеничких кућа, најзад пословођин дом
који ће се ускоро пред њим отворити и срдачно га
примити.
Кад су пришли доста близу обали, одвоји се
један чамац и пође у сусрет броду. Два младића
видеше како се залепрша једна бела марамица у
знак поздрава. Веби одговори радосним ускликом и
испали пушчани метак у ваздух.
— То је Минетаки! узвикну он. Обећала ми је
била да ће пазити кад наиђемо и да ће нам поћи у
сусрет.
Минетаки! Чудан неки нервозни дрхтај про-
шао је целим Родовим телом. Седећи, за дугих
36
39. ноћи, поред огњишта госпође Дро, хиљаду пута
Веби му је описивао ту девојку. И увек је везивао
име своје сестре за све своје планове, тако да се,
мало помало, Родерик заиста, као у неком сну,
заљубио у ту девојку коју никада није видео.
Два младића и Микоки зачас су стигли до ње
на бродском чамцу. С ускликом радости, сва на-
смејана, Минетаки се нагла пут свога брата, да га
пољуби. У истом тренутку њене црне очи бациле су
радознао поглед пут младића о коме је већ толико
слушала.
Било јој је петнаест година и као све девојке
њене расе у том узрасту била је витка и висока, али
струк јој је био скоро као код одрасле жене.
Несвесно је имала љупкост и покрете праве жене.
Талас црне, благо коврџаве косе окружавао је то
љупко лице, које се Родерику одмах учини најлеп-
шим од свих која је видео. Тешка плетеница падала
је преко Минетакиних рамена, испреплетана с
црвеним јесењим лишћем.
Устала је у свом чамцу и насмешила се Роду.
Устао је и он и, да одговори на њену учтивост на
начин како то раде цивилизовани људи, скинуо је
свој качкет. Баш у том тренутку духнуо је ветар и
однео му капу право у језеро.
И младићи и девојка прснули су у смех, а ни
стари Индијанац није за њима много изостао.
Од тога часа као да је лед био пробијен,
смејући се у лице Роду, девојка је потерала свој
чамац према качкету који је пловио по води.
Извукла га је и пружила младићу на врху свога
весла.
— Зашто покривате тако главу пре но што
37
40. наступе велики мразеви? рече она. Веби је навикао.
Ја нисам.
— Онда ни ја то више нећу да радим! одговори
Род каваљерски.
И смејући се од свег срца обоје поцрвенеше.
Потпуна ловачка опрема чекала је младог
дошљака у соби која му је била спремљена у
Вебинош хаусу: једна ремингтон пушка са пет
метака, опака изгледа, потпуно иста као и Вебије-
ва; један револвер крупнога калибра; крпље за
гажење кроза снег и читаво туце других ствари
неопходних свакоме ономе ко се спрема да преду-
зме дужу експедицију у Велику белу пустињу. Још
прве ноћи Род је испробао своју опрему.
Исто тако, Веби је на једној карти коју је био
спремио, ограничио пределе њиховог лова. Стално
прогоњени у регионима блиским пословници, вуко-
ви су постали ретки и обазриви. Али на сто миља
северно и источно, у крајевима куда људска нога
скоро никад и не ступа, било их је мноштво, просто
су киптели, таманећи, без престанка, јелене, ир-
васе и карибуе.
Тамо је вредело ићи, тамо је Веби и намеравао
да подигне свој зимовник. Потребно је било крену-
ти на пут не губећи ни часка времена, па усред
стаза којима звери обично иду, пошто их прегход-
но проуче, журно подићи колибу од дебла, пре но
што падну велики снегови, како би се ловци могли
склањати за време јаких студени.
Одлучено је било да млади ловци, у пратњи
Микокија, пођу на пут кроз недељу дана.
Време које му је остало да проведе у Вебинош
хаусу Родерик је искористио што је боље могао и
38
41. док је Веби замењивао свога оца у вођењу трговач-
ких послова за време његовог кратког одсуство-
вања, Роду је лепа Минетаки давала прве лекције
из дивљег живота.
У чамцу, с пушком у руци, или учећи у њеном
друштву да разабира тајанствене знаке шумскога
живота, Род је пред њом био у непрестаном неком
дивљењу.
Када би је видео како се, дршћући сва, нагиње
над неким још свежим трагом дивљачи, како јој,
наједаред, заблистају очи, како светле као жерави-
це, а обилна њена коса, прожета топлим одблеском
сунца, пада и повлачи се по земљи, свуд унаоколо,
изгледала му је као бајна, жива слика пред којом
срце осамнаестогодишњег младића бије као да ће
да искочи из груди. Сто пута призивао је небо за
сведока да јој равне нема на свету, од прстију њене
лепе ноге обувене у мокасино па до врх главе.
Толико пута делио је с Вебијем своје осећање и
младић се одушевљено с њим слагао. Тако да
недеља није још била ни протекла, а Минетаки и
Род су већ били постали нераздвојни пријатељи. И
зато је с извесним жаљењем млади ловац дочекао
зору оног дана када је имао да се упусти даље у
Велику белу пустињу.
Обично је у Вебинош хаусу Минетаки међу
првима била на ногама. Али, понајчешће, Род је
устајао пре ње. Једнога јутра, међутим, био је у
закашњењу и док се облачио и спремао, чуо је како
Минетаки напољу звижди. Јер девојка је, заиста,
савршено звиждала, што је изазивало код њега још
више одушевљење.
Кад је сишао из своје собе и изишао, Минетаки
39
42. није више била ту. Ишчезла је била у правцу шуме.
Затекао је само Вебија у друштву Микокија како
везује пакете с храном и опремом.
Било је дивно јутро, светло и хладно, и Род
примети да се на језеру у току ноћи ухватио танак
слој леда. Једном или двапут Веби се обазирао
према ивици шуме и добацивао уобичајени крик,
намењен Минетаки. Нико није одговарао.
— Не знам, рече везујући каиш око једног
дењка, што је нема. Ускоро ће и доручак бити
готов. Роде, могли бисте поћи да је потражите, ако
вам није тешко?
Родерику није требало двапут рећи. Отрчао је
до узане стазе, знајући да је то уобичајено Минета-
кина шетња. Стаза је, пре но што ће да се изгуби у
шуми, вијугала дуж сковите речне обале. Кад је
стигао до места где је Минетаки имала обичај да
веже свој чамчић од брезове коре увери се да је
очигледно недавно туда морала проћи. Заиста, за
неколико корака разбијен је био лед око чамца
који је девојка свакако намерно ослободила.
Од тога места стаза, по којој су мала стопала
оставила била своје отиске, пела се уз нагнуту
обалу и губила у шуми.
Род је пошао право тим путем и пре но што ће
ишчезнути у шумшуми, у неколико махова је
викнуо:
— Еј, Минетаки!... Минетаки!...
Дозивао је тако неколико пута, колико га грло
носи. Одзив је остао нем.
Забринутост, уз неку неодређену слутњу, нате-
рала га је да журно настави кроз шуму кроз коју га
је водила иста она узана стаза.
40
43. Пет минута, десет минута ишао је тако, затим
поново дозивао. Увек иста тишина. Тада помисли
да је девојка, можда пошла другим неким путем, да
је скренула на неку другу стазу и да је он, можда,
журећи тако дошао одвећ далеко у шуму. Па ипак,
ишао је напред још неколико тренутака, док није
стигао до једнога места где је огромно стабло било
пало преко стазе, ту лагано иструлило и оставило
за собом мек и дебео слој црнице. Минетакине
мокасине оставиле су биле отисак као у воску.
Род застаде у недоумици. Ослушнуо је, без и
најмањег шума; али ветар до њега није донео
никакав особит звук. Једна је ствар била међутим
извесна; то је да се налазио на добру миљу удаље-
ности од пословнице и да ни он ни Минетаки неће
моћи да се врате кући у време уобичајено за
доручак. Упркос свих брига он се није могао
уздржати, разгледајући у меканој црници траг
девојачких стопала, а да се не диви њи?фвој мајуш-
ности. Запазио је такође да су противно свакоднев-
ном обичају њене мокасине биле снабдевене малим
потпетицама.
Док је он тако размишљао, наједаред се тргао.
Зар то није био крик који је до њега допро са
приличног одстојања? Срце престаде да му лупа,
крв му се наједаред загреја и, тренутак касније, он
продужи трком, брз као северни јелен.
Ускоро је стигао на један пропланак који је
пожар био прокрчио у шуми.
Насред тог пропланка пред њим се указа
призор који му следи срж у костима. Минетаки је
била ту, рашчупане косе низ леђа, везаних очију,
запушених уста, и ишла је узаном стазом, окруже-
41
44. на здесна и слева двојицом Индијанаца који су је
вукли што су брже могли.
Род је остао тако један тренутак скамењен од
ужаса. Али је ускоро загосподарио собом и сваки
мишић његовога тела напрегне се спреман да ступи
у дејство.
Већ недељу дана вежбао се у стрељању из
револвера који је стално уза се носио. Извукао га је
из кожне торбе. Али да ли је могућно било да пуца
на двојицу ниткова, а да се не изложи ризику да
погоди Минетаки? Опрезност му је забрањивала да
се изложи таквој опасности. На домаку његове
руке, на земљи лежало је једно парче одломљене
гране. Он га зграби да му послужи као батина и
пође напред. Влажна земља гушила је шум њего-
вих корака.
Доспео је био на десетину корачаја од језиве
групе баш када је Минетаки, у једном очајничком
трзају, покушала да се ослободи. Један од црвено-
кожних разбојника, старајући се да је задржи,
окрену се на пола и спази младића који је, бесан
као демон, полетео био на њега с уздигнутом
батином. Родов урлик, затим Индијанчев крик
којим је обавестио свог друга и борба је почела.
Родова батина сручила се као маљ и треснула
по рамену другог Индијанца који се намах прући
по земљи. Али пре него што младић успе да се
припреми за одбрану, од напада другог Индијанца
његов противник га зграби одстраг и стеже у
смртном загрљају.
Изненадни напад оставио је Минетаки потпуно
слободну. Девојка је журно стргла тканину која је
ослепљивала и није јој дала да дише. Брзином
42
45.
46. муње прилагодила се приликама. Род и његов
противник били су пали на земљу и рвали се из
свих сила. Уто се први Индијанац, који се вратио
био из несвести, почео да придиже и да се вуче
према борцима, како би пружио помоћ своме угро-
женом другу.
Минетаки је схватила да то за њеног спасиоца
значи неминовну смрт. Побледе у лицу, а очи јој се
страховито исколачише. Кроз грцај зграби батину
коју је Родерик испустио, подигне је увис и из све
снаге нанесе ударац по темену Индијанцу који се с
Родом борио. Једанпут, двапут, трипут батина се
дизала и спуштала, све док човек најзад не олабави
свој загрљај. Напола угушен, младић је дубоко
уздахнуо.
Борба ипак није била завршена. Онај други
Индијанац био је успео да се придигне и у тренутку
када је храбра девојка по четврти пут замахнула
батином,'једна снажна песница повуче је назад. И
Минетаки осети како је та шака стеже за грло.
Помоћ коју је пружила Роду није била бесциљ-
на. У међувремеиу он је успео да протегне руку до
кожне футроле и да зграби оружје. Из непосредне
близине опалио је метак право у груди свога
противника. Пуцањ је тупо одјекнуо, затим се чуо
крик бола и Индијанац је пао наузнак. Видећи то
други црвенокожац пусти Минетаки и главом бе-
зобзирце побеже у шуму.
Скрхана ужасом и стравом можда много више
него натчовечанским напором који је учинила,
Минетаки се срушила на земљу, сасвим изнемогла,
и лијући бујицу суза заилакала. Заборављајући
самога себе, Род јој је притрча заглади њену
44
47. рашчупану косу и умири је уколико је то уопште
било могућно.
Веби и Микоки нашли су их на томе истом
месту. Они су били чули, Родериков крик и сместа
кренули. Други усклици и крици, Минетакини
свакако, који су се чули у току борбе, послужили
су им да се оријентишу у кретању. Друга два момка
из пословнице, обилазећи имање, ускоро су их
стигла.
У погинуломе сместа познадоше једнога од
Вунгиних људи. Минетаки је испричала шта јој се
десило: била је још у близини Вебинош хауса и њен
узвик је могао лако чути да се Индијанци нису
сасвим неочекивано бацили на њу и сместа јој
запушили уста. Пакленим лукавством натерали су
је затим да корача средином стазе, држећи је за
руке један с једне а други с друге стране, док су
сами газили по маховини. На тај начин само су
њена стопала остављала траг по стази, на местима
где је земља била мекана, и свако ко би, као Род,
ишао истим путем, морао би неизоставно да поми-
сли да је девојка пошла у шетњу, спокојно и да у
њеној близини није било никаквог непријатеља.
Овај покушај отмице, храбро Родериково по-
средовање, смрт једнога од нападача, све је то
изазвало огромно узбуђење у пословници. Очиглед-
но је било да сам Вунга, лично, тумара негде по
околини.
Десетина белих породица настањених у Веби-
нош хаусу одлучила је стога да приреди хајке на
двадесетину миља уокруг, пошто је изгледало да је
одстојање довољно за будуће спокојство Минетаки-
но, а и за спокојство осталих девојака. Веби, Род и
45
48. двадесетина других мушкараца данима су прегле-
дали шуме и мочваре. Самим тим, полазак младих
ловаца био је тренутно одгођен.
Али Вунга и његови ишчезоше исто тако брзо
као што су се брзо и појавили.
Поново је стало да се говори о поласку. Ипак
не пре него што је Минетаки обећала Роду и Вебију
да ће убудуће бити обазривија и да се сама неће
упуштати у шуму.
46
49. I
V
ПРВИ ДОДИР С ПУСТИЊОМ
Једнога понедељка, четвртог новембра, Род,
Веби и њихов стари вођ Микоки напустили су
најзад пословницу и упутили се у пустоловине које
су их очекивале у Великој белој пустињи.
Студен је већ постала много оштрија. Језера и
реке били су покривени дебелим ледом, а снег је
био завејао земљу својим првим танким плаштом.
Млади ловци који су били две недеље у зака-
шњењу према свом првобитном плану, напорним
ходом, благодарећи свом сапутнику, стигли су за
шест дана на најсевернију тачку Напигонског језе-
ра, а ускоро затим до реке Омбакике. Ту их је
зауставила јака вејавица.
Подигнуто је привремено логориште. Док су
радови обављани, Микоки је открио прве трагове
вукова. Тада је одлучено да се на томе месту остане
дан-два, да се испита предео.
У току другога дана Род и Веби одвојили су се
од Микокија и одлучили да до ноћи само обаве
дужи један излет, да осмотре крај нешто удаљени-
је, и да се снађу пре него што падну велики снегови.
47
50. У логору је остао сам стари Индијанац.
Шест дана ова мала група од три човека без
престанка је ишла и једина јој је храна била
сушена сланина и конзервисана дивљач. Микоки,
чији је огромни апетит био раван његовој спретно-
сти да се довије на који начин да га задовољи,
одлучио је да побољша резерве хране, ако је то
икако могућно, док његови пријатељИ буду од-
сутни.
Поред пушке, натоварио је на рамена две вучје
замке и пошао на час-два хода. Невероватно оба-
зриво шуњао се он дуж реке, ослушкујући и
обазирући се на све што је могло одавати ма какву
дивљач.
Наједаред је на свом путу наишао на једног
напола растргнутог јелена. Очигледно је било да су
вукови тога истога дана, шги, можда, претходне
ноћи, убили животињу. По траговима ногу, унаоко-
ло, по снегу, Индијанац је закључио да су четири
вука учествовала у лову и на гозби. Руковођен
искуством старога ловца, ни за тренутак није
посумњао да ће се вукови вратити следеће ноћи да
заврше свој пир. Искористио је прилику, поставио
замке и покрио их слојем снега дебелим три-
четири палца.
Настављајући свој пут Микоки је нашао свеж
траг једнога ирваса. Знајући да животиња неће
моћи издржати дуг пут по свежем снегу, он је стао
да прати траг што је брже могао. Пола миље даље
одједном је стао, а из грла му се отело чудно неко
гунђање које је код њега увек значило изненађење.
И други неки ловац, као год и он, пратио је исти
траг.
48
51. С удвострученом пажњом Микоки је наставио
напред. Двеста корачаји даље и други пар опанака
придружио се првом, а мало касније дошао и
трећи.
Вођен више радозналошћу него надом да ће
имати удела у плену, Индијанац је једнако ступао
напред, савршено тихо, међу високим дрвећем.
У тренутку када је избио из једног шумарка
младих јела, набасао је на ново изненађење. Скоро
се спотаче преко леша ирваса за којим је јурио.
Брз преглед показао му је да је животиња
убијена пре непуна два сата. Онда је установио да
су је затим распорили, исекли јој срце и јетру, исто
тако и језик, а затим су одсекли и однели цео задњи
део, остављајући остало заједно са кожом. Зашто
су се ловци задовољили били тим маленим делом
свога плена?
Микоки је наставио да разгледа пажљивије
отиске мокасина. Очигледно је да људи, пошто су
однели најбоље делове дивљачи, нису налазили за
сходно да губе времена и удаљили су се трчећи.
То је била друга ствар која га је изненадила и
поново изазвала његово карактеристично гунђање.
Вратио се убијеном ирвасу, брзо је скинуо кожу са
предњег дела, увио најбоље делове преосталог меса
и натоварен вратио се у логориште.
Род и Веби још нису били стигли. Он је лагано
наложио велику ватру, наместио, поред жеравице,
на једном ражњу парче печења и стао да чека.
Чекао је дуго и ноћ је увелико била пала, а два
младића још се нису појављивала.
Неспокојство је било обузело Микокија, стра-
ховао је да им се десила несрећа. Слутње су га
4 49
52. сасвим биле обузеле када је одједном чуо Вебијев
усклик. Отрчао је у том правцу и затекао младића
како у наручју носи свога друга, како је то описано
у првој глави. Род је био скоро без свести.
Рањеник је сместа пренесен у логор. И тек када
смештен под колибу од грања и добро покривен,
поред веселе ватре која га је мало окрепила, Веби
стаде да објашњава старом Индијанцу шта се
десило.
— Плашим се, рече да му је рука сломљена.
Мики, имаш ли топле воде?
— Је ли добио куршум? упита Микоки не
одговарајући на постављено питање.
Затим је клекао поред Рода и опружио пут
младића своје дуге мрке прсте.
— Пушчани метак? понови он.
Веби је одмахнуо главом.
— Не. Ударац батином. Срели смо три Инди-
јанца на одмору. Позвали су нас да поделимо с њим
вечеру. И док смо јели, не очекујући никакву
опасност, напали су нас одостраг. Род је задобио тај
ударац, а осим тога изгубио је пушку.
Индијанац је у међувремену свукао био мла-
дића и разгледао га. Лева рука била је јако отечена
и скоро црна. Са те исте стране, нешто изнад
струка, јасно се видела модрица од ударца. Стари
вођ био је по потреби и видар, али видар веома
вешт, од најбољих у Великој белој пустињи, где
људи немају другог учитеља до природе. Он је
поставио своју дијагнозу штипајући и притиска-
јући мишиће, извлачећи кост, док је при том Род
дивљачки урликао. Али преглед је био повољан.
— Кост није сломљена! повика победоносно
50
53.
54. Микоки. Ту је (и он показа прстом на модрицу)
најтежа повреда. Ребро скоро пребијено. Али не
сасвим. Тај ударац пресекао је дисање и од њега је
Род болестан. Потребна су добра вечера, врућа
када и трљање медвеђом машћу. Онда ће бити
много боље.
Полузатворених очију Род се једва приметно
насмешио, а Веби блажено одахну.
— Видите, Роде, рече он, зло је мање него што
смо мислили. Мики се неће преварити. Ако он
тврди да рука није пребијена, то заиста значи да
није. Ето тако. Пустите ме да вас увијем у покрива-
че. Затим пожуримо се да вечерамо. За ваше
болове то ће бити најбољи мелем. Ја одавде осећам
мирис печења. И то мирис свежег меса!
Микоки је скочио био на ноге и, гунђајући
радосно, журно се вратио своме ражњу. Печење је
већ поруменило, а сок који је падао на жар испуња-
вао је цео простор врло пријатним мирисом. По
упутствима старог Индијанца, Веби је превио сва
повређена места на телу свога пријатеља.
Тек што је завршио био посао, гозба је била
спремна. Донели су Роду парче печења, честито
парче, и комад вруће погаче. Поред тога била је и
шоља вреле кафе. Радосно Род је стао да се смеје.
— Мене је срамота што ме тако служите, рече.
— Колико вам свима задајем бриге. Просто сам као
немоћно дете. А за извињење, ето, немам чак ни
изговор да ми је рука сломљена! У ствари, гладан
сам као курјак. Зар не, Веби, нисам данас био
храбар? Уплашио сам се као да ћу да умрем! Сада
ми је скоро жао што ми рука заиста није надвоје
пребијена.
52
