Priča o prvoj ljubavi

1. Crvena jabuka mladosti moje
Gospođa Marija bila je naočita, stasita žena, pravog stasa i bistrih misli, i u svojim
poznim sedamdesetim godinama. Crna, kratko šišana kosa, pravila je ram oko
bistrih, dubokih očiju i još lepog lica. Srednjeg rasta, ni mršava ni debela, pravilne
crte lica, uvek prava kičma, negovane ruke, udobna i meka odeća, sve je to
ukazivalo na osobu koja ume da brine o svom telu. A o duhu ne treba ni govoriti.
Kako to kod crnogorki biva, govorila je glasno, jasno, sa onim tvrdim planinskim
naglaskom, tek malo omekšalim posle pola veka udobnog života u Beogradu.
Pečat rodnog kraja. Kao i obilje pesama koje je znala naizust, što narodnih, što
svojih, autorskih. Gospođa Marija bila je jedan od najboljih cvetova crnogorskog
krša, sjajan predstavnik svog gorštračkog plemena, a opet samosvojna, posebna.
Imala je Marija problem sa slabim srcem, valjda se umorilo od tolikih emocija, jer
takvom snažnom telu i čvrstom karakteru pristaju i snažne emocije. Srčana bolest
nas je spojila u beogradskom Kliničkom centru, gde smo se upoznali razmenjijući
klasičnu literaturu u dugim, bolničkim danima. Svako popodne bismo prošetali
hodnicima, ispričali se o dobrim, starim vremenima, malo poezije bi mi Marija
izdeklemovala pa bismo popili po jednu kafu u njenom apartmanu.
Ovo veče je za mene bilo izuzetno, sin me je obišao i doneo mi jabuke iz našeg
voćnjaka, jedna od retkih radosti mog umornog srca. Lepi, rumeni, mirisni plodovi
dobro uzrelog ajdareda, donosili su dah svežine te tople jeseni, nadu u ozdravljenje
i za povratak sretnim danima u voćnjaku. Izabrao sam jednu od najvećih jabuka i
poneo Mariji u našu večernju šetnju. Iako bolnički hodnici nisu idealno šetalište,
bilo je perioda, noću, kad prigušena svetla prave produžene senke, pa zavlada neki
mir koji te upućuje da šapućeš a sve okolo postaje nekako mekše i intimnije.
’’Izvolite, Marija, moj ponos, iz vlastitog voćnjaka.“
Mogao sam očekivati razne reakcije, ali smeh, nekakav setni smeh, u pola glasa i iz
dubine grla, koji je gospođu Mariju podmaladio pedeset godina, to nisam očekivao.
Videla je moju zbunjenost, pa se umiri i započe priču.
’’ Ovakvu jabuku sam dobila u Beranama hiljadu devetsto pedeset prve godine,
kad sam gimnaziju završila, i nisam je još zaboravila.

2. Možete zamisliti Berane pedesetih godina prošlog veka, par makadamskih,
prašnjavih ulica, nešto zidanih spratnih kuća, dosta njih pokrivenih šindrom. Hotel
Evropa najmarkantnija građevina, ispred nekoliko stolova za letnje popodne, da
gazde i partijski aktivisti malo progalame, malo se popreko pogledaju, gazde ispod
oka, podmuklo, a aktivisti, mladi i poletni, onako bahato i silno, komunistički. Za
đevojku nije bilo mnogo šanse da upozna pristalog momka, najbolji poginuli u ratu
ili otišli za Beograd. Išle su đevojke na radne akcije, da se vidi sveta, a i da se nađe
đuvegija. A stare žene bi ih proglasile kurvama, dok bi se one vraćale posle dva
meseca, preplanule, omršale, zategnute. I donosile tajanstven izraz lica, u značenju:
ja sam tamo bila, a šta sam radila vi sanjajte. Imala sam jednu drugaricu, Milicu,
ponekad mi je pričala, onako nedorečeno, kako je lep muški zagrljaj, kako se ljubi
filmski, kakav je osećaj kad te svu zauzme. A ja sam se kao iščuđavala, a kod kuće
sanjarila o tim divotama.
Te godine završila sam gimnaziju, odlikašica, tada je to bilo važno. Odmah me
pozivaju u SKOJ, da dam doprinos razvoju socijalizma. A i da me upute šta da
studiram, šta je našem kraju najpreče. Sekretar SKOJ-a Miloš Ivanović, može biti
neki tvoj daljni rođak, koliko ja pamtim. (Mala packa meni koji ne znam korene u
Crnoj Gori). Visok, preplanuo, malo mršav ali lep, na onaj gorštački način,
crnogorski kamen obrađen u Beogradu. Često je nosio belu, najlon košulju, u ono
vreme poslednja reč mode, na one žilave, preplanule ruke i nabrekle mišiće, a na
grudima mali pramen crnih kovrdža. Završio književnost, Njegoša i Mažuranića
zna naizust, pa povremeno da zgodan primer, podižući glas i recitujući u ritmu
našeg krša. Izmišljala sam razloge da idem u SKOJ, ne bih li ga videla i koju
prozborila sa njim, ako ugrabim od mnogobrojnih aktivistkinja. Poneka đevojka je
pričala da odlazi sa njim na političku nastavu u hotel Evropa, gde je stanovao, ali
ponos mi nije dao da slušam takve priče, a znam i kako se hvale. Muško je, pa nek
ih uči, ako su željne. Ali u osami letnje nesanice, kad bih ostajala sama u svojoj
devojačkoj sobici, zamišljala sam šta bih ja radila da budem sama sa njim, i blago
se milovala po grudima i niže, dok mi milina ne ispuni telo. Svakog narednog
dana, kad bi me on pogledao onim plamenim okom, imala sam osećaj da zna šta
radim, pa sam crvenela, i zamuckivala, iako vidiš da sam baš rečita.
Sve se desilo za 13.- julski Recital. Program je išao onako kako to vreme i prilike
nalažu. Velika logorska vatra na brdašcu iznad varoši, Miloš vodi program, vidim
drago mu da se pokaže u rodnom kraju. Došla mladež, ovdašnji momci malo

3. stisnuti i uzdržani, a oni sa studija iz Beograda i Titograda, već se razlikuju,
modernijom odećom i ležernijim govorom. Program iz tog doba: prvo Njegoš i
Mažuranić, rodoljubive i junačke strofe podižu krv junačku u mladeži. Pa Kosta
Abrašević, pa naši revolucionari, pa malo guslari.
A noć zvezdana, tiha, treperava. Grudi mlade, uzdrhtale, krv vrela dobuje u
venama. Svaka misao postaje osećaj, čulna i zanosna.
Na kraju programa, kad je počelo bivati dosadno od toliko revolucionarnog zanosa,
ustade Miloš, pogleda okolo lagano gledajući u svakog ponaosob dok se svi ne
umiriše, promeni glas, nekako produbi, uspori malo, pogleda u mene pa poče:
Čežnja, Jovan Dučić
Nebesa su prazna; nemo veče slazi,
negde u aleji zadnji zračak blista,
venus arhaička sama je na stazi,
gola, i sva stidna, bez smokvova lista.
Gledam ja u đevojke okolo, a one se nekako isprsile, samo oči belasaju u
odblescima vatre. Vatra bljeska i poigrava i u oku recitatora, a to oko nekako
užagrilo, pa kao da samo u mene gleda.
Veče će joj tiho da okupa telo
u mirisu ruže i u čistoj rosi;
Mesečina mirno da posrebri čelo,
i ponoćno inje da prospe po kosi.
Ja osećam moje sveže, to popodne okupano telo, ono malo mirisa na sapun od
ruže, koji se čuvao za specijalne prilike.
Gola, ona čeka; a pogled, pun žudi,
vapije u nebo, i strada, i moli!
I dok stidno oko u nebesa bludi,
čežnjom dršću prsa i udovi goli.
Zuri u mene, a ja kao gola, imam osećaj da vidi nagost moje duše, želju moje
mladosti koja mi vri u vrhovima grudi, koje samo što ne probuše tanku, pamučnu
bluzu, i vrelinu u donjem stomaku, što se žari. Nisu to leptirići, više liči na vulkan
pred erupciju.

4. Tako noć prolazi tiho, jednoliko,
vetar mesečinom zasipa i veje;
Spi nebo i zemlja; i ne dozna niko
tu pagansku ljubav sred mrtve aleje.
Privodeći kraju ovu strofu, prošao je pored mene i ovlaš spustio vrele prste na moj
vrat, da lagano prođu kroz moju kosu.
Imala sam osećaj da sam strujni udar doživela, celo telo mi se streslo kao kad te
vešt ljubavnik poljubi u vrat, podno kose. Jasno, to sam malo kasnije upoznala.
Morao je osetiti moj drhtaj, videla sam to u šeretskom osmehu u uglu njegovih
nasmešenih usana.
Kako sam ja stigla u njegovu sobicu u hotelu Evropa, ne znam opisati. Tamo je
stanovao nije stan imao. Nameštaja se ne sećam, u svetlu one jedne sijalice videla
sam samo krevet, onaj gvozdeni, sa rešetkastim ramom, kakav je bio u to vreme
svuda, nehajno muški namešten, prekriven tankim, pamučnim čaršavom, belim, na
žute i plave pruge. I jabuka, velika crvena jabuka, baš ovakva, na natkasni, onom
malom stočiću sa plehanom lampom za čitanje, pored kreveta. Osetila sam strašnu
žeđ, usta su mi bila potpuno suva. Poželela sam onu jabuku, njenu hrskavu mekoću
i ukus svežine, da se malo povratim iz bunila mladalačke želje.
On mi je već ljubio usne i grickao, milovao vrat svojom oštrom bradom koju sam
osećala istovremeno kao grubost i kao požar koji me proždire, a ja sam
instinktivno, po prirodnom osećaju, otvorila usta, onako kako mi je iskusna
drugarica objasnila. I instiktivno sam ljubila njegovo lice i njegove oči, poljupcima
koji se od dečjih pretvaraju u devojačke, u tom kratkom trenutku zaborava. U
rukama kao da je koprivu imao, gde prođe snažnom šakom, meni se koža zažari i
bridi, led bi zacvrčao od siline.
Kad mi je vrelu šaku spustio na kolena pa ruku zavukao lagano nagore, kroz
stisnute butine, stisnute više radi reda nego što sam branila, bilo je gotovo. Bila
sam spremna i žudela da me uzme, da upoznam muško telo, pravo muško.
Samo sam prostenjala:
’’Nevina sam, budi pažljiv, molim te.’’

5. Ukočio se u tom pokretu, ruka na pola puta do moje ženske tajne ukočila se u
pokretu, kao kad kinezi vežbaju one usporene pokrete, pa potpuno stala. Imala sam
osećaj kao da sam vatru ledenom vodom posula. Polako, mnogo polako, podizao se
sa kreveta, dah mu se smirivao, pogled je postao nekako mekan i nežan a glas mu
je zvučao kao da se obraća detetu.
’’Marija, srećo moja, neću ti ja to sad ...Ti si dobra devojčica, ne mogu ja to,
imaćeš kad...’’
Osvrtao se oko sebe, kao da traži nešto važno, a onda je uzeo onu veliku, rumenu
jabuku sa stočića i pružio mi, bez reči.
Bože, kako sam se osetila nesrećnom. On me nije hteo, šta sam to uradila, zar tako
da se ponizim. Prethodna vatra je ugasla, suze su same probijale između stisnutih
kapaka. Zgrabila sam jabuku, izjurila iz te sobice u hotelu Evropa, zbunjena,
povređena, a opet mnogo zrelija nego što sam u nju ušla. Išla sam ulicom,
mračnom pod zvezdama leta, grizla onu jabuku kao da mi je poslednja, slan ukus
suza i slatko-kiseli ukus sočne jabuke mešali su se u mojim ustima, u ukus sreće i
žala mladosti, jedinstven i opor, da ga nikad više ne zaboravim.
Videla sam ga još samo jednom, na brzinu, sva uzavrela i šeprtljava, kad mi je dao
preporuku SKOJ-a da studiram književnost. Pomagalo je to u Beogradu. Brzo
nakon toga sam došla na studije, godinama Miloša nisam videla. Kad sam posle
mnogo godina otišla u Berane, srela sam ga na korzou. Išao je pod ruku sa nekom
lepom ženom, lepom spram njega. Lagano je klimnuo onom isturenom bradom,
niko osim mene nije znao kome, i nasmejao se očima. A ja sam obožavala mog
viteza, tog najdivnijeg ljubavnika koga mlada devojka može zamisliti, srećna što
me je spasio od moje telesne gladi i pomalo tužna što je nisam sa njim utolila.’’
Ućutala je gospođa Marija, opijena talasom uspomena a i ja sam zanemeo od
lepote njene priče. Mahinalno sam spustio ruku na onu moju jabuku koju sam joj
doneo i ćutao, raznežen, milujući blago glatku kožu jabuke, kao da je devojačka.
Spustila je koščatu šaku, negovanu ali sa staračkim pegama, na moju šaku i tiho,
grleno rekla:
’’ Ja još mogu...’’

6. Nekako polaskan ali zbunjen, zamucah:
’’Gospođo Marija, Vi ste lepa žena i privlačna...ali...razumećete...’’
Osmehnu se na moju zabunu, malo šeretski, malo s tugom, pa reče:
’’E, jabuko, slatka jabuko moje mladosti.’’
I zagrize u hrskavo meso, još snažnom vilicom, onako da pršti ta slatka jabuka
uspomena.