Екстровертни и интровертни психолошки типови у роману Пустиња Ђорђи Абаџиева

1. Екстровертни и интровертни психолошки типови у роману Пустиња Ђорђи Абаџиева
Биљана Петковић, 2495
„Колку прекрасни се овие луѓе од книгите! Ја бараат и најдуваат смислата на
своето постоење“ (П:66), мисли Арсо, док преиспитује своје поступке и тражи смисао
свог постојања. Ђорђи Абаџиев нам у роману Пустиња слика психолошке портрете два
међусобно супротстављена карактера – Арсе и Глигора. По типологији личности
швајцарског психолога и психијатра Јунга разликују се два основна типа – интроверти
(окренути према себи) и екстроверти (окренути према спољном свету).
Роман Пустиња је историјски роман, који се бави проблемом гемиџија и
гемиџијског покрета, који су се борили за слободу Македоније почетком ХХ века.
Очајни у својој немоћи, гемиџии покушавају да индивидуалним теророром и нападом
на европска предузећа у Турској остваре свој циљ. „Другарите ја исполнија својата
обврска и нивните тела се трпеза за црвите“ (П:53), док су Арсо и Глигор ухваћени,
осуђени на смрт, а потом помиловани доживотном робијом у Малој Азији. Суочавање
са властима, чекање пресуде, страх, неизвесност, осаменост, сусрет са затвореницима,
преиспитивање, равнодушност, тражење смисла – све то Абаџиев веома вешто
приказује на једној психолошкој равни у овом роману.
Још на почетку романа примећујемо презир главних ликова према владајућој
ситуацији. Међутим, њихов презир се различито манифестује. Док Арсо постаје
равнодушан према њиховој тиранији, празан и полако губи вољу за битком, Глигор се и
даље бори и пркоси систему. Док Арсо помаже чувару који му празни џепове и одриче
се фотографије своје породице, једине успомене које му чувар дозвољава да задржи,
Глигор и у оваквој ситуацији стоји усправне главе и супротставља се, на свој начин,
театрално и са дозом ироније.
Арсо је у роману сликан сивим бојама меланхолије и ефектом изоштрености
његовог ума. „Светот е во него, во неговите мисли и чувствувања, полн и бучен што му
ги запленил сите сетила и ги отуѓил од тоа што е навистина стварно пред неговиот
поглед“ (П:111). Сва његова драма се одвија у њему, у сопственом уму он проживљава
сваки шум, сваки поглед, сваку туђу мисао, сваку неправду. Превише осећаја је које је
упио у себе и налик натопљеном сунђеру који мора да се истисне, Арсо мора да се

2. ослободи тежине сопственог ума. Покушава да се ослободи тако што чита књиге и пита
се „зар не може да се направи истиот свет каков што е во книгите што ги чита“ (П:121).
Покушава да се ослободи тако што дела и постаје део гемиџијског покрета, откривањем
погрешног начина супротстављања узроку тог weltschmerza, „се зафатил за нешто што
не било за неговиот ломлив дух“ (П:134). У књигама се лако тражи и налази смисао
постојања, реалност је другачија. Окренут себи, интровертан по природи, Арсо није био
спреман да се суочи са суровом реалношћу. „Горчливи сокови му се збираа во устата,
но тој не ги исфрлаше“ (П:15). Његова идеологија почиње да слаби, страх постаје све
већи. Осамљеност га убија. Тада је сам са сопственим умом, својим највећим
непријатељем, који га изједа изнутра.
Без обзира на своју окренутост себи, иако интровертна личност, Арсо се много
боље осећа када је у друштву. Окружен другим људима он преусмерава своја осећања.
Долази до мешања различитих енергија. Са одређене дистанце, без много улажења у
разговоре са другима, ти људи му пријају. „Со интерес се запираше врз секого од
кругот и јасно се втиснуваа во него ликови, гримаси и гестови“ (П:32).
То „неподносливо влегување во себе“ раздире и друге људе. Свако се бори на
свој начин са тим демоном сопственог духа. На сличан начин Абаџиев слика и
интровертност Патрокла: „Патрокле сеќава непријатност. Но се чини каушот е
премногу издолжен и тој сам седи во далечина. И луѓето се мали и оттуѓени“ (П:36), са
друге стране: „На Арсо му се чини дека е затворен во теснината на сопственото тело,
недвижно испружено во темницата... На грлото му напира крик, но не може да се
ослободи и се разлева во градите и го задушува“ (П:126). Немири постоје и код Арсине
мајке: „Тоа си стоји во неа и ја мачи. И скришум ја топи перницата со солзи и нема
сили да ги запре. Бар со нив да истече таа набрана во неа тежина“ (П:124). Тежина
мисли их гуши и притиска. „Гласот му беше плашлив и кога протестираше, тоа го
праваше придушено како да потиснуваше нешто во себе“ (П:69) – Арсо је у Алијином
гласу чуо свој вапај.
Поред ликова који своје немире чувају дубоко у себи и бивају окренути свом
унутрашњем свету, Абаџиев вешто дочарава и оне друге, екстроверте, који су окренути
спољашњем, непоколебљивог духа. Главни представник екстроверта у овом роману је
свакако Глигор, антитеза Арси, увек спреман на акцију. И Глигор је, као и Арса, био

3. окренут књигама и вођен сопственом идеологијом. Међутим, за разлику од Арсе, он је
у свему томе био много истрајнији. „Силата на овој човек беше повеќе во неговите очи
– од нив идеше некоја особена привлечност што освојува и смирува“ (П:90). Није
поклекао пред тиранијом нити показао слабост према осталим затвореницима. „Роден
сум во пеколот“ (П:23), жестоко им одговара. „Се роди меѓу робје и тирани и ги презре
и робјето и тираните“ (П:31). Он је приказан тако како би се лик Арсе још више
изконтурирао. Глигор све време бодри Арсу, храбри га и не дозвољава му да падне у
ништавило. „Глигор има клуч да ги отвора несреќните души“ (П:93). Међутим, овај све
дубље тоне: „На хероите ликот им е чист само кога се мртви“ (П:53), убија га савест,
тежа од било какве казне.
Још једна екстровертна личност која доприноси стварању Арсиног лика је
Џемал-ага, који још више продубљује Арсина преиспитивања својом једноставном
филозофијом живљења: „За секого има место на оваа земја, само да е умен. Само
улавите страдаат“ (П:45). Сви они су живели са својим немирима, само су се другачије
носили са њима, а „Измислениот возбудлив свет беше оаза кон која беа упатени сите“
(П:43).
Абаџиев се служи разним стилским фигурама како би дочарао психолошка
стања ликова романа Пустиња. Градацијом постепено појачава значење исказа:
„Глигор тоа не можеше да го стори, тој ја чувствува како се расплиснува крвта, како
лудо удире во слепите очи и таа непокорност на крвта го тера да ја бара вистината за
човечката совест“ (П:19). Користи и персонификацију, приписујући особине живих
бића предметима: „малаксалоста на врелата тишина“. Поређењем слика атмосферу
ситуације: „Се наоѓа како во какофоничен хор, се збираа ноќни вресоци на подивени
птици и животни“ (П:31), а реторским питањем безизлазност: „Може ли и каде да се
избега од совеста, тој необичен тиранин?“ (П:53).
Роман се посебно задржава на приказивању лика Арсе и његовог унутрашњег
живота, који постаје хаос-свест. „Се испомешале во главата и соништа и стварност, и
минато и сегашност. Острината на чувствата и мислите се' повеќе ги губат своите
граници, ги затапуваат своите рабови, потонуваат едно во друго во една неодреденост“
(П:57). У том хаосу, Арсо се све више удаљава од садашњег тренутка, бежи у прошлост
и страхује од будућности, ишчекивајући крај те тираније савести. У трагању за

4. изгубљеним временом, он се сећа своје породице, сестре Анђе и својих родитеља, и
њихових изневерених очекивања. Сећа се Ане и неиживљене младости. Сећа се свих
зала на које га је живот навео. „Бацилите на злото ги зафатиле и самите негови жртви“
(П:42). У тим његовим медитацијама субјективно и објективно време се размимоилазе
и уочавамо прустовско схватање времена. На овај начин Арсо се приближава Николи
из романа Две Марије Славка Јаневског и Камијевом Странцу, а можемо уочити и
његову сличност са Раскољниковим, из романа Достојевског Злочин и казна, и њихових
унутрашњих раскола. Постаје отуђен од света, али и од самог себе, што узрокује
фатални завршетак.
Арсо се истиче својом хиперсензибилношћу. „Доволно е само да го чувствува
зракот од денот како поигрува во неговите зеници и како се плетка во мракот на
неговата душа. Останува една само-способност, сетилна: да слуша, да гледа и да
чувствува“ (П:71). Он уочава све суптилности, које на њега остављају снажан утисак.
Преживљава све много јаче. Снажно осећа погледе других људи, њихова осећања и
интезитете светлости и звука. Израженија су му чула и много више преиспитује своје
одлуке. Абаџиев користи симболе звука и светлости како би осликао унутрашње
немире јунака. Иде од најтананијег шума до заглушујућег праска бомбе, преко корака
стражара, отварања, затварања ћелијских врата, подругљивог смеха, комешања у
судници, плача, затворских песама, ломљаве стакла, тишине.
„Мелодијата полека навлегуваше во него и млачно ја расворуваше тагата за
нешто неодредено“ (П:48). Музика га води у меланхолију и буди у њему заборављене
осећаје: „звуците ја имаат таа сила да ја раздвижат крвта на осаменикот со пријатна
илузија за она што најмногу не му недостасува и за што страдањето вака тешко се
поднесува“ (П:64). Та његова хиперсензибилност прераста у емпатију: „Арсо го
издвојуваше треперливиот глас на Алија од хорот на заедничкото говорење“ (П:70).
Духовно је осетио човека чији је само глас чуо. Осетио је велику жалост и велику жељу
да искаже своје саосећање – да тај неко зна да није сам, да има неко ко га разуме, ко му
је близак. „И пак тишина, тишина, тишина се таложи околу него, врз него, во него“
(П:126).
Светлост има јаку симболику Арсове духовне слободе: „Арсо ја губеше
оријентација во полното слепило“ (П:59). У детињству је био „во својот свет, полн со

5. мисли и некакви несфатливи светлини од коишто сета негова душа празнично грее“
(П:122), а сада: „сета негова намачена душа жедува за она што веќе не постои и што
престанало да биде живот и се претворило во некаква оддалечена светлина а без која е
тескобно и мрачно“ (П:106).
Интровертност и хиперсензибилност могу да повећају склоност ка анксиозности
и депресији. Арсо живи у страху од стављања омче пред светом пуног осуђивања.
Радије ће се сам убити у затворској ћелији, без презривих погледа. Пада у нирвану,
постаје равнодушан: „Свиткан на клопче, во полноќта, тој чувствуваше дека му е
студено, а не беше во состојба да го подигне ќебето, паднато на земја и да се покрие“
(П:67). Убрзо једина његова стварност постају снови и халуцинације, и бива између
јаве и сна – празан, опустошен, без воље. Живи са пустињом у себи, а живот посматра
као чекање смрти.
Роман Пустиња се не придржава строго историјских података. Историју има
само као подлогу како би се представиле трауме атентатора. Ђорђи Абаџиев савршено
представља борбу са самим собом. Читав роман нам оставља многа етичка и
егзистенцијална питања за самопреиспитивање, што га и сврстава у најбоља остварења
македонске књижевности. „Секој дошол во животот со некое своје барање и тој треба
да го најде и да го задоволи она што е потребно или да не се соглосува со она што
постои. Она што постои го спречува да дојде она другото без кое животот ја губи
својата смисла. Треба да се исполнува повелбата на совеста...“ (П:18).

6. Литература:
Абаџиев Ѓорѓи: Пустина. АЕА Издавачи. Скопје. 2001.
Георгиевски Христо: Македонски роман, 1952-1982. Научна књига. Београд. 1991
Костадиновић Данијела: Психолошко у романима Абаџиева и Георгиевског.
Филозофски факултет у Нишу. Ниш. 1999
Пановски Доне: Ѓорѓи Абаџиев (1910-1963). Развиток (Битола), бр. 7-8. 1988
преузето са сајта, дана 30.08.2018:
http://nuub.hopto.org/greenstone3/sites/localsite/collect/col11/in
dex/assoc/HASH0104.dir/PovoeniteMakedonskiPisateli.pdf
Стојанова Хаџи Марија: Стилот на Ѓорѓи Абаџиев
преузето са сајта, дана 30.08.2018:
https://sites.google.com/site/mhstojanova/home/stilot-na-gorgi-
abadiev

7. Литература:
Абаџиев Ѓорѓи: Пустина. АЕА Издавачи. Скопје. 2001.
Георгиевски Христо: Македонски роман, 1952-1982. Научна књига. Београд. 1991
Костадиновић Данијела: Психолошко у романима Абаџиева и Георгиевског.
Филозофски факултет у Нишу. Ниш. 1999
Пановски Доне: Ѓорѓи Абаџиев (1910-1963). Развиток (Битола), бр. 7-8. 1988
преузето са сајта, дана 30.08.2018:
http://nuub.hopto.org/greenstone3/sites/localsite/collect/col11/in
dex/assoc/HASH0104.dir/PovoeniteMakedonskiPisateli.pdf
Стојанова Хаџи Марија: Стилот на Ѓорѓи Абаџиев
преузето са сајта, дана 30.08.2018:
https://sites.google.com/site/mhstojanova/home/stilot-na-gorgi-
abadiev