3. Драгослав Михаиловић (Ћуприја, 17. новембар 1930) је српски књижевник, редовни
члан САНУ, добитник многих књижевних награда и признања, превођен на више
европских језика. Његов књижевни опус обухвата приповетке, романе и драме.
Рођен у Ћуприји, студирао у Београду на Филозофском факултету
у групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик.
Драгослав Михаиловић
KЊИЖЕВНИ РАД
Први полукњижевни рад, хумореску под насловом
„Писмо“, објављује крајем 1957. у Јежевом
календару. Затим неколико година сарађује у
новосадском часопису Летопис Матице српске.
4. Објавио је још публицистичка дела и
научне студије «Кратка историја
сатирања2 (1999), «Црвено и плаво»
(2001), «Време за повратак» (2006),
«Мајсторско писмо» (2007), као и
драму «Скупљач» (2011). У
полемичким текстовима, изјавама и
интервјуима осуђивао је две државне
концепције коју је Србија током XX
века бранила – Југославију и
социјализам.
Матица српска објављује 1967.
и прву његову књигу, збирку
шест приповедака под
насловом „Фреде, лаку ноћ“, за
коју добија Октобарску награду
Града Београда.
Опет, најпре у Летопису, исти издавач
1968. објављује и другу његову књигу,
кратки роман „Кад су цветале тикве“.
Трећа књига, „Петријин венац“, издата
1975. године, освојила је Андрићеву
награду“.
Роман «Чизмаши» објавио је 1983. и
за њега добио престижну Нин-ову
награду критике, а 1985. године и
Награду Народне библиотеке Србије за
најчитанију књигу године.
Године 1990. почео је да објављује и
документарно-публицистичку књигу у
више томова «Голи оток» (последњи,
пети том објављен је 2012. године).
5. Изабрана дела су му штампана два пута, у шест књига 1984. и у
седам књига 1990. године. Осим поменутих, добио је Кочићеву
награду за животно дело, „Рачанску повељу“ за целокупно
књижевно дело, Виталову награду за збирку приповедака
Преживљавање, и многа друга књижевна признања.
За дописног члана Српске академије наука
и уметности изабран је 1981,
а за редовног 1989. године.
6. Златна арена за
сценарио у Пули,
1978.
Андрићева
награда, 1976.
Награда Народне
библиотеке
Србије, 1985
Октобарска
награда Београда,
1967.
Награде и признања
Нинова награда,
1984.
Кочићева
награда
2011.
Награда Бора Станковић,
1994.
Награда Вукове
задужбине, 1994.
7. Године 1969. Драгослав Михаиловић написао је драму «Кад су цветале тикве» која
је те године и објављена. У октобру 1969. пет пута је играна у Југословенском
драмском позоришту, али после многобројних напада на политичким скуповима и у
штампи, на радију и телевизији, личне интервенције Едварда Кардеља и јавног
говора Јосипа Броза Тита, скинута је с репертоара због експлицитног помињања
голооточких заточеника. После тога, драма четрнаест година није наново стављена
на репертоар – обновљена је у Народном позоришту у Београду 1984. Играни филм
према већ откупљеном сценарију није снимљен. Роман је у земљи био девет
година практично забрањен.
Кад су цветале тикве
8. Позоришна представа
Кажу да је ово најгледанија представа театра Београдско драмско позориште. Улични
жаргон који ликови користе је чини симпатичном публици и читаоцима. Цела ова
прича је истовремено болна и лепа. И њу на јединствен начин преносе глумци
Београдског драмског позоришта од 24. маја 2014. године када је први пут изведена у
овој поставци. Главног лика, младог Љубу, тумачи Милош Биковић, док ће његову
старију верзију тумачити Бранислав Лечић. Представа, иако је тешка и на моменте
напета и мучна, све време држи пажњу. Ово је прича о малим људима ухваћеним у
друштвеном и политичком систему који дроби и урушава породицу. То је управо оно
што би данашњу публику и требало да занима пошто се ситуација није много ни
променила. У продукционом позоришном сивилу које влада последњих година, као
последица све мање финансијске подршке државе, ова представа је пример како
велика и паметна улагања публика уме да награди великом посећеношћу. Представа
"Кад су цветале тикве" траје 140 минута, али све време држи пажњу и верно описује
вождовачко насеље Душановац почетком 50-их година прошлог века.
9. УЛОГЕ И ТИМ
Туга и жал због несреће после толико година не престаје, а читава прича
оставља горак укус у устима. Упечатљива на толико нивоа, вреди је
погледати и препоручити другима.
СЦЕНОГРАФ
Кирил Спасески
КОСТИМОГРАФ
Татјана Радишић
КОМПОЗИТОР
Зоран Ерић
СЦЕНСКИ ПОКРЕТ
Марија
Миленковић
12. Наше адаптације
Љуба и Драганче
Љуба: "Шта јој је то требало?"
Драганче: "Ти, Љубо, изгледа ништа не конташ. Њу су силовали!"
Љуба:"Немој, Драганче, молим те о томе ти да причаш. Ти то бар знаш. Па коју рибу можеш да силујеш ако ти она не допусти?"
Драганче: "Па ти стварно ниси нормалан. Јесу теби свраке попиле мозак?!"
Љуба: "Па шта, зар зато да се убије?"
Драганче : "Ти изгледа стварно ниси при чистој памети. ПА ЊУ СУ СИЛОВАЛИ. Сва је била рањена. Јеси ти нормалан?"
Љуба: "Јуче сам примио тежак нокаут. Сав ми је мозак померен...Ништа не контам, само ми се спава."
Драганче : "Па иди спавај, будало, кад ти се спава!!!"
Љуба: "Не вичи ти на мене".
13.
14. Љуба: „Драганче, молим те, обилази моје. Кева је била избезумљена кад сам пошао. Још једна ствар, сазнај где је оног четвртка био
Столе Апаш.
Душица је обично ишла у Божидарац, сазнај да ли је то вече виђен тамо и где је он сада. Мита Мајмун сигурно зна.“
Драганче: „Ништа добро немам да ти кажем. Мама је исто онако како си је и оставио, очајна је. По цео дан ћути, а кад
проговори...прича како је увек све чинила за тебе и Владу, а за Душицу ништа. Мајмун, каже: Апаш је већ тада отишао у санаторијум да
се лечи, не зна који.“
Љуба: „Драганче, то је немогуће. Апаш је у то време сигурно био у Београду. Ако је то урадио један човек, то је могао само он. Распитај
се. Са ким је тамо била? Како се нашла у шумици? Можда их је било више? Сазнај то, Драганче и не терај ме да ти цртам шта треба да
радиш. Буди безобразан са њим.“
-после месец дана-
Драганче: „Шампионе, био си у праву... Душица је то вече била са другарицом код Божидарца. Апаш и Мајмун су их узели обе, фора им
је упалила и оне су изашле. Душица, нажлост, није успела да побегне...“
Љуба: „Хвала ти, Драганче, што си ми ово сазнао. Само још ситница, па си свој посао завршио: кажи Мајмуну, нека се главом не шали,
нека те редовно обавештава где се Столе налази. А Апашу нека јави да не знам где је, али да не може побећи. Нека ми се
нада!“
15. Влада: "Твој пријатељ, Стари Перишић ти је ту, у Риму."
Љуба: "Како у Риму, немогуће! "
Влада: "Могуће је, одавно је прешао у дипломатију. Већ је ваљда годину-две ту амбасадор."
[у амбасади]
Љуба:"Друже, ја живим у Шведској и овде сам на пропутовању, а стари сам пријатељ са
амбасадором Перишићем. Молим вас, хтео бих код њега."
Радник: "Врло бих вас радо пријавио, али друг амбасадор је баш јуче отпутовао у Југославију."
Љуба: "У Југославију! А кад се враћа?"
Радник: "Па, неће скоро. И он има одмор. Што ми бар не оставите име? Да пренесемо другу амбасадору ко га је тражио."
Љуба: "Нека, доћи ћу ја други пут. А можда ћу се јавити и писмом."
Владино писмо: "Стари Перишић је ових дана умро у Риму. Прекјуче је сахрањен у Београду.."
16. Одлучили смо се за сценарио јер су дијалози у делу најузбудљивији и
најдинамичнији. Такође, изабрали смо стрип јер то до сада ниједна група није
радила и желели смо дело да дочарамо и на тај начин.
1.Изабрали смо овај дијалог јер је он на мене оставио највећи утисак. На крају
прочитане књиге он ми је остао у памћењу као најупечатљивији.
2. Сматрамо да је у сценарију важан разговор између Љубе и Драганчета јер он
представља увод у све што ће да се деси. Можемо да видимо Љубино
психичко стање, а и сазнајемо шта се заправо десило те кобне вечери. На крају
дијалога Љуба и сам говори шта планира да уради Апашу.
3. Овај дијалог на неки начин приказује пролазност живота и то да ништа не треба
да узимамо здраво за готово. Све што имамо данас сутра може да нестане. То
ме је подсетило на латинску пословицу "fui quod es, eris quod sum“
-Био сам оно што си ти и ћеш бити оно што сам ја.
(био сам жив као ти, ти ћеш бити мртав као што сам ја)
