Библијски мотиви у Савином Житију Св. Симеона

1. Биљана Петковић, 2495
Библијски цитати у Савином Житију Свeтог Симеона
Проучавање Библије као саставног дела средњовековног текста у српској
науци почиње почетком 20. века. Први је Миливоје Башић (1924) утврдио
библијске цитате у својим преводима књижевних дела Светога Саве, Стефана
Првовенчаног и Теодосија. Најзначајнија сtудија у овој области, која се сматра
капиталним делом српске културе јесте Свето писмо у нашим старим
споменицима (1932) Станоја Станојевића и Душана Глумца. Они су утврдили да су
стари српски писци највише цитирали Псалтир, јеванђеља и Посланице апостола
Павла, на шта пада око ¾ укупних цитата у старим српским текстовима. Преостали
цитати преузимани су из Петокњижја (Мојсијево), Књиге о Јову, Прича
Соломонових и Дела апостолских.
Историја проучавања показала је да све библијске цитате можемо поделити
на отворене, тј. оне у којима писац наводи свој извор и затворене, где писац не
наводи библијски извор (скривени). Показано је да су наши писци најчешће
цитирали по сећању, тако да постоје бројне парафразе библијских места, а неретко
се цитати стављају у управни говор главних јунака. О цитатности у
средњовековном тексту доста је писано и крајем XX и почетком XXI века. О томе
су највише писали Радмила Маринковић (о врстама цитата), Александар Наумов (о
Теодосијевом делу), Нина Георгиева-Гогова (о Стефану Првовенчаном и Данилу
II), Драгиша Бојовић (о Старозаветном образу крста) и други.
Тумачења су показала да је функција библијских цитата превасходно
идеолошка, посебно када се користе отворени цитати. Док се путем затворених
цитата постиже стилистичка функција. Српски писци цитирали су и парафразирали
не само библијску, већ и светоотачку литературу и на тај начин преузели су
многобројне мотиве које су интерпретирали у своја књижевна дела.
Житије Св. Симеона Немање које је написао Св. Сава је плетиво исплетено
библијском пређом. Свети Сава као богослужитељ, свештеник, први српски
архиепископ напамет је знао вероватно многе књижевне текстове, библијске пре
свега. Углавном тачно и дословно уносио је библијске цитате у своја дела. Житије
Св. Симеона је Савино најзначајније књижевно дело, написано је не као класично
самостално житије, већ као део Студеничког типика. Иако не постоји таква
типологија назива се ктиторским житијем.
Иако кратко по обиму, Житије одаје изузетно талентованог писца, писца
који у два догађаја везана за живот Симеона препознаје кључне догађаје дела који
имају васпитну поруку. Посебну пажњу Сава посвећује Немањином одрицању од
престола и његовој болести и смрти као монаха Симеона. Иначе, цело Житије је у
облику броја 2: два догађаја, два крштења, две сахране, две молитве, две похвале.

2. Управо ова два догађаја дају прилику Сави да стилски и тематски прикаже очеву
биографију у маниру библијске софиологије, тј. мудросне књижевности.
У уводном делу Житија, како би изразио његову величину, Сава за свог оца
каже да је “земаљски анђео, небески човек” и ту дословно цитира Посланице
апостола Павла: “Стога га Бог преузнесе и дарова му име које је изнад сваког
имена”(Флп. 2,9). О Немањином владарском животу Сава не говори много, како
каже: “да се не умноже речи”. Описује га као владара који је мирно и праведно
владао, и све то постигао мудрошћу дарованом од Бога – карактеристика
библијске софиологије. Пореди га са Соломоном, Давидом, Јосифом: “има
Соломонову премудрост, Давидову кротост, Јосифову добру нарав”(99).
Када је навршио 37 година своје владавине, Немања се одриче од престола и
одлучује на замонашење. Том приликом одржао је говор: “јер када смрт дође, све
ово ће уништити”, “живот наш је дим, пара, земља и прах” (Пропов. 1,2); “јер
живот овај је сенка и сан”. “када и сав свет стечемо, тада ћемо се у гроб уселити где
су заједно цареви и убоги” (Лк. 2, 25) – мотив пролазности. Као одговор на његову
беседу јавља се колективни плач и поређење са Јосифом. Немања је у својој беседи
врло важно место дао Соломоновим причама: “Блажен је човек који је нашао
премудрост” – софиолошки мотив, који улази у српску средњовековну
књижевност преко Св. Саве. Користећи дословно речи Соломонове, Немања се
поистовећује са њим, односно Немањина мудрост је заправо она иста Соломонова
мудрост коју налазимо у Светом писму. Синовима својим Немања поручује: “ко не
љуби брата свога, Бога не љуби. Бог је љубав” (Јн. 4:8) – мотив љубави међу
браћом, љубави према Богу, преузето из Јеванђеља по Јовану.
Након беседе Сава исписује једну већу похвалу ктитору манастира. И даље
је у недоумици којим именом да назове свога оца, који “беше пун премудрости и
разума, и благодат Божја беше на њему” (Лк. 2, 40). Парафразирајући стих из
Јеванђеља по Луки, Сава описује мудрост свога оца начином на који је Лука описао
мудрост Христа. У Савиној парафрази примећујемо и утицај библијске
софиологије, где он убацује и реч “разум” која не беше код јеванђелиста. Ово је
највероватније последица Савиног одличног познавања библијске мудросне
књижевности, у којој се именица “мудрост” и “разум” изједначавају. Немању
назива наставником праве вере, који наставља дело учитеља, самога Христа;
служитељем и љубитељем ништих; пореди га са пастиром који чува стадо своје
(отачаство) – мотиви преузети из Библије.
Јавља се топос скромности, где Сава са унижењем говори о себи. Назива
себе блудним сином, одбеглим јагњетом, “мртав би и не оживе, изгубљен беше и
не снађе се” (Лк. 15, 24). Блаженог оца свога господина Симеона приказа као
пастира доброг који оде у Свету Гору да потражи љубљено и заблудело јагње своје.
Свету Гору назива ливадом мира, рајским местом, а монахе слаткогласним

3. птицама. Израз “блажени муж” представља почетак Псалтира (1,1), омиљене
литературе Светог Саве. 1
Самртни опроштај Симеона од Саве је такође у духу библијске софиологије.
Свети Симеон поново наводи речи премудрог Соломона, цитирајући Приче његове.
Овим се истиче мотив премудрости као извор дугог и благословеног живота: “Јер
оваким добрим обичајем много ћеш поживети и продужиће ти се године живота”
(Приче 9,11). Симеон помиње чашу заједничку свима – смрт, и поновни састанак
након смрти “тамо где више нема растанка” – мотив вечног живота након смрти.
Умирући, Симеон тражи од Саве да буде положен на земљу са каменом под
главу и икону Пресвете Богородице, пред којом се заветовао да испусти душу –
овим Симеон предвиђа час своје смрти, што такође одликује софиолошки мотив.
Његове последње речи биле су цитат Псалма 150, који представља најрадоснији
псалам у Псалтиру, изражава радост и љубав према Богу:
“Хвалите Бога међу светима његовим,
хвалите га и на тврђи силе његове!
Хвалите га и на силама његовим,
хвалите га и по премногој владавини његовој!”(Пс. 1–2)
Јавља се и мотив нетрулежности костију, које Свети Сава угледа
преносећи мошти свога оца из Хиландар у Студеницу. Јер онима који су угодили
Богу “сачуваће све њихове кости и ниједна се од њих неће сломити” (Пс. 33, 21). А
како Сава завршава овај оводни део типика: “живот на небесима имамо” (Флп. 3,9),
те се морамо потрудити да овај живот у миру проведемо како би нам тамо било
боље.
На основу ове анализе библијских мотива у Савином Житију Светог
Симеона, можемо закључити како је он био, не само добар познавалац библијске
литературе, већ и изузетно креативан писац, који је успешно користио и
комбиновао наведене мотиве како би представио свог оца у светлу истинског
библијског мудрог владара. Стефан Немања био је приказан као владар испуњен
премудрошћу, по угледу на мудрог владара Соломона.
1
О томе сведочи Карејски типик Св. Саве по коме се у његовој Испосници Псалтир чита без
престанка сваког дана, “од изласка до заласка сунца”.

4. Литература:
Дарко Крстић, Софиолошки оквир Савиног Житија Светог Симеона у: Драгиша
Бојовић, Дарко Крстић, Премудрост у Светом писму и српској књижевности,
Филозофски факултет, Ниш (прво издање), 2011, стр. 116–131
Свети Сава, Житије Светог Симеона у: Свети Сава, Сабрани списи, [приредио
Димитрије Богдановић, данашња језичка верзија Лазар Миорковић, Димитрије
Богдановић], [Стара српска књижевност у 24 књиге, књ. 2], Просвета – СКЗ,
Београд, 1986.
О Библији, увод у: Библија, Свето Писмо Старога и Новога Завета, Стари Завет
по преводу Ђуре Даничића, Нови Завет по преводу Вука Караџића и Светог
архијерејског синода, по исправкама и преводима Светог Владике Николаја, Глас
Цркве, Шабац – Ваљево – Београд, 2005, стр. V–XII
Радмила Маринковић, Улога Светог писма у организацији српског средњовековног
текста, у: Научни састанак слависта у Вукове дане, 26/1, МСЦ, Београд, 1997, стр.
5–12
Нина Георгиева-Гагова, Свето писмо у житијима српских владара, у: Књижевна
историја, 101, Београд, 1997, стр. 39–50
Драгиша Бојовић, Старозаветни образ крста, у: Црквене студије, III, 3, Ниш,
2006, 199–212