Живот и дело српског нобеловца.

2. • Иво Андрић је рођен 9. октобра 1892.
године у Долцу код Травника.
• Одрастао је у Вишеграду где је завршио
основну школу, гимназију је завршио у
Сарајеву, а словенску књижевност и
историју студирао на филозофским
факултетима у Загребу, Бечу, Кракову и
Грацу.

3. • 1924. године одбранио је докторску
дисертацију на Универзитету у Грацу:
„Развој духовног живота у Босни
под утицајем турске владавине“
(Die Entwicklung des geistigen Lebens in
Bosnien unter der Einwirkung der türkischen
Herrschaft)

4. • Као младић, Андрић је припадао напредном
националистичком покрету Млада Босна и
сањао о ослобођењу и уједињењу
јужнословенских народа у јединствену државу.
• Вођен том идејом, по избијању Првог светског
рата, прекида студије у Кракову и враћа се у
земљу, али је убрзо ухапшен. Као политички
затвореник провео је готово годину дана у
аустроугарским затворима у Шибенику и
Марибору.
• По изласку са робије, живи у принудној
изолацији у Овчареву крај Зенице све до лета
1917. године.

5. Дипломатска каријера
• Андрић је имао веома успешну дипломатску
каријеру: 1920. године постављен је за чиновника у
посланству у Ватикану, а потом је радио као
дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и
Грацу.
• Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне
делегације Краљевине Југославије при Друштву
народа у Женеви.
• У периоду између Првог и Другог светског рата био
је опуномоћени министар и изванредни посланик
југословенске владе у Берлину (1939.).
• По избијању Другог светског рата, због неслагања
са политичким одлукама власти у Београду,
подноси оставку на место амбасадора и враћа се у
Београд. Током рата живи повучено, одбијајући да
учествује у јавном и политичком животу.

6. Стваралачки почеци
• У свет књижевности Андрић је закорачио као лиричар.
• Своје песничке првенце објавио је у Босанској вили 1911.
године. Биле су то песме у прози „У сумрак“ и „Блага и добра
месечина“.
• У јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика
објављене су: „Лањска пјесма“, „Тама“, „Јадни немир“, „Строфе
у ноћи“, „Потонуло“ и „Ноћ црвених звијезда“.
• Његово прво самостално ауторско издање, лирско-медитаривна
проза „Ex Ponto“, објављено је 1918. године у Загребу.
• Следи збирка „Немири“, у Београду 1920. године.
(1976. постхумно су сабране и објављене лирске песме под насловом
„Шта сањам и шта ми се догађа“.)

7. Медитативни записи
• Целог живота Андрић је у својим свескама
записивао размишљања, бележио запажања
и утиске, скицирао идеје за неке нове приче
и романе.
• Након пишчеве смрти сабрани су и
објављени његови медитативни записи
„Знакови поред пута“ и „Свеске“.

8. Приповетке
• Много дубљи траг у књижевости Андрић је
оставио као прозаиста.
• Период између Првог и Другог светског рата
Андрић испуњава приповедачком прозом писаном
српском екавицом.
• Међу најуспешнијим остварењима овог раздобља
су: „Ћоркан и Швабица“, „Мустафа Маџар“,
„Љубав у касаби“, „Мост на Жепи“, „Пут Алије
Ђерзелеза“, „Аникина времена“, „Јелена, жена
које нема“„Смрт у Синановој текији“, „Мара
милосница“, „Љубав у касаби“, „Жена на камену“,
„Шала у Самсарином хану“...

9. Упоредо са писањем белетристике, Андрић је бележио своје
утиске и размишљања у есејима и путописним записима.
• Писао је о Вуку Караџићу, Његошу, Матошу, Петру Кочићу,
Сими Матавуљу, Волту Витмену, Петрарки, Гоји, Адаму
Мицкијевичу, Максиму Горком, Симону Боливару, Хајнеу.
Објављивао је текстове о стилу и језику, о речима, о
превођењу и значају библиотека, о дневницима и односу
према литератури, чланке о фашизму, о мостовима, и
белешке о неким, за писца важним личностима: о Шопену,
учитељу Љубомиру, мис Аделини Ирби, Риги од Фере.
• Разговор са Гојом, 1936.
• Постхумно су објављене збирке есеја: Историја и легенда,
Уметник и његово дело, Стазе, лица, предели

10. Најпознатији путописи:
• Португал, зелена земља (1931)
• Шпанска стварност и први кораци у њој
(1934)
• На Невском проспекту (1946)
• Утисци из Стаљинграда (1947)
• Земља на Северу (1965)
...

11. Романи
Зрела фаза Андрићевог стварања, која почиње са
Другим светским ратом, обележена је романима:
• На Дрини Ћуприја, 1945.
• Травничка хроника, 1945.
• Госпођица, 1945.
• Омерпаша Латас (недовршен)
• Прозу Проклета авлија (1954), коју Андрић назива
приповешћу, а теоретичари новелом, приповетком,
па и романом, многи сматрају највишим уметничким
дометом овог писца.
• Целокупна приповедна проза Ива Андрића тематски
је везана за Босну. Изузетак је само психолошки
роман Госпођица, чија је радња смештена у простор
српске паланке.

12. Најважнија издања Андрићевих дела
• Ex Ponto, песме у прози, Загреб,
1918.
• Пут Алије Ђерзелеза,
приповетке, Београд, 1920.
• Немири, песме у прози, Загреб,
1920.
• Приповетке, Београд, 1024.
• Приповетке, Београд, 1931.
• Његош као трагични јунак
косовске мисли, Београд, 1935.
• Приповетке II,Београд, 1936.
• Травничка хроника, Београд,
1945.
• На Дрини ћуприја, Београд, 1945.
• Госпођица, Сарајево, 1945.
• О Вуку као писцу, о Вуку као
реформатору, Београд, 1950.
• Проклета авлија, Нови Сад, 1954.
• Записи о Гоји, Нови сад, 1961.
• Сабрана дела I-X, Београд,
Сарајево, Загреб, Љубљана, 1963.
• О Вуку Караџићу, Београд, 1972.
• Кућа на осами, Београд 1976.
• Шта сањам и шта ми се догађа,
Београд, 1976.
• Омер паша-Латас, Београд 1976.
• Сабрана дела I-XVI, Београд,
Загреб, Сарајево, Љубљана,
Скопље, 1976. Сабрна дела I-XVII,
Београд, 1981.
• Знакови поред пута, Сарајево,
1981.
• Свеске, Београд ,1982.

13. Литература о Андрићу
• НиколаМирковић, Иво Андрић, Београд, 1939.
• Петар Џаџић, Иво Андрић, Београд, 1957.
• Мидхат Шамић, Историјски извори Травничке хронике Ива Андрића,
Сарајево, 1962.
• Иво Андрић, група радова, Београд, 1962.
• Критичари о Андрићу, Београд 1962.
• Милош Бандић, Иво Андрић - загонетна ведрина, Нови Сад, 1963.
• Станко Кораћ, Андрићеви романи или свијет без бога, Загреб, 1970.
• Никола Милошевић, Крлежа и Андрић као антиподи, Београд, 1974.
• Радован Вучковић, Велика синтеза, Сарајево, 1974.
• Љубо Јандрић, Са Ивом Андрићем, Београд, 1977.
• Славко Леовац, Приповедач Иво Андрић, Нови Сад, 1979.
• Иво Тартаља, Приповедачева естетика, Београд, 1979.
• Мирослав Караулац, Рани Андрић, Београд, 1980.
• Предраг Палавестра, Скривени песник, Београд, 1981.
• Дело Ива андрића у контексту европске књижевности и културе,
Београд, 1981.
• Света Лукић, Спомен на Андрића, Београд, 1986.

14. Признања
• 1937. добија висока државна одликовања
Пољске и Француске – Орден великог
командира обновљене Пољске и Орден
великог официра легије части.
• 1946. постаје председник Савеза
књижевника Југославије.
• Исте године постаје редовни члан САНУ.
• 1961. прима Нобелову награду за
књижевност.

15. Уручење Нобелове награде 1961.

16. Иво Андрић је умро 13. марта 1975. године и
сахрањен у Алеји великана
на Новом гробљу у Београду.

17. Извор података
Веб страница Задужбина Иве Андрића
http://www.ivoandric.org.rs/html/zaduzbina.html