Hrvatsko pjesništvo (Antun Gustav Matoš, Antun Branko Šimić, Tin Ujević, Dobr...Danijela Mikadi
Hrvatsko pjesništvo (Antun Gustav Matoš - hrvatska moderna, Antun Branko Šimić - hrvatski ekspresionizam, zbirka pjesama Preobraženja (lirika), 1920. g., Tin Ujević - II. razdoblje u hrvatskoj književnosti 20. stoljeća, Dobriša Cesarić - drugo razdoblje hrvatske književnosti 20. stoljeća) (lirika)
Hrvatsko pjesništvo (Antun Gustav Matoš, Antun Branko Šimić, Tin Ujević, Dobr...Danijela Mikadi
Hrvatsko pjesništvo (Antun Gustav Matoš - hrvatska moderna, Antun Branko Šimić - hrvatski ekspresionizam, zbirka pjesama Preobraženja (lirika), 1920. g., Tin Ujević - II. razdoblje u hrvatskoj književnosti 20. stoljeća, Dobriša Cesarić - drugo razdoblje hrvatske književnosti 20. stoljeća) (lirika)
OD MANA DO NABOKOVA - DESET VELIKIH ROMANA XX VEKA.pptxMilanStankovic19
Napraviti izbor i prezentaciju deset velikih (najvećih) romana XX veka veoma je težak posao, a o tome zašto je to tako ne treba mnogo pričati. Pogotovu je to teško ako onaj koji bira u drugi plan mora da potisne lične afinitetete i pre svega posluša reč merodavne kritike. Kada bi bilo samo do afiniteta autora ove prezentacije, onda bi teško mogao da se "odrekne" recimo Pasternaka, Markesa, Hemingveja, Sinklera Luisa, Apdajka, Andrića, Stajnbeka... Mnogo ima pisaca, romansijera koji konkurišu za najbolje romane prošlog stoleća. No, jedan od kriterijuma bio je inovativnost autora, kao i uticaj koji je svako od njih ostavio na potonju književnost. Uključujući i onu savremenu. Uz sasvim jasnu predstavu o tome da će ovakav izbor romansijera naići na zamerke, ipak smatram da je vredelo pokušati.
Napraviti izbor i prezentaciju deset velikih (najvećih) romana XX veka veoma je težak posao, a o tome zašto je to tako ne treba mnogo pričati. Pogotovu je to teško ako onaj koji bira u drugi plan mora da potisne lične afinitetete i pre svega posluša reč merodavne kritike. Kada bi bilo samo do afiniteta autora ove prezentacije, onda bi teško mogao da se "odrekne" recimo Pasternaka, Markesa, Hemingveja, Sinklera Luisa, Apdajka, Andrića, Stajnbeka... Mnogo ima pisaca, romansijera koji konkurišu za najbolje romane prošlog stoleća. No, jedan od kriterijuma bio je inovativnost autora, kao i uticaj koji je svako od njih ostavio na potonju književnost. Uključujući i onu savremenu. Uz sasvim jasnu predstavu o tome da će ovakav izbor romansijera naići na zamerke, ipak smatram da je vredelo pokušati.
Dvadeseti vek bio je, u pravom smislu, procvat srpske književnosti. Stvarali su vrlo talentovani i obrazovani pisci koji su pohvale i priznanja dobili i na međunarodnom planu. Ivo Andrić osvojio je Nobelovu nagradu, a pojedini srpski pisci su u nekim zemljama bili među najprevođenijim stranim književnicima. Poezija, ali i roman, doživeli su veliki uspon. Nije lako opredeliti se za deset najboljih, uostalom - šta u umetnosti, gde su kriterijumi nekad vrlo fluidni, znači biti najbolji? Hteli ne hteli, ovakva jedna selekcija ipak u dobroj meri zavisi od afiniteta selektora. Koji opet treba da poštuje neke objektivne kriterijume, a to su, pored ostalog, uticaji koje stvaralaštvo nekog pisca ima na druge pisce, inovacije na stilskom i formalnom planu, čitanost i - hajmo reći - popularnost u zemlji i inostranstvu, dosezanje zavidnih estetskih kriterijuma primerenih imanentno-književnom vrednovanju, komunikacija sa vrhunskom svetskom produkcijom i originalan odgovor na ove izazove, kreativnost i snaga talenta, misaona i filozofska radoznalost, duhovna, geografska, istorijska veza sa ovim podnebljem (što nije nužno u svakom delu), uzbuđenje prilikom čitanja i "zanimljivost" ponuđenog sadržaja, intelektualnost ali ne i intelektualizam... Moglo bi mnogo toga da se nabroji. Sve u svemu, mislim, a gotovo i da sam uveren u to, da bi se i najbolji profesionalni poznavaoci srpske književnosti XX veka u najvećoj meri složili sa mojim izborom.
Вук Стефановић Караџић није био само сакупљач, преписивач и приређивач народних умотворина, он је и писац, историчар и биограф. Вук је познат и по изучавању народних обичаја и веровања. Истраживао је легенде, веровања, обичаје, описивао је ношњу и писао историјске списе.
2. Моја је књижевност само отисак моје
представе света, па тиме и мог
односа према њему, и ангажмана у
њему.
(Борислав Пекић)
3. Нови Јерусалим
• Мегалос Масторас и његово дело, 1347.
• Отисак срца на зиду, 1649.
• Човек који је јео смрт, 1793.
• Свирач из Златних времена, 1987.
• Луче Новог Јерусалима, 2999.
4. Жанровско одређење
• Готска хроника
Атрибут готски се од прве половине деветнаестог
века користи за означавање елемената страве и ужаса
у прозама других жанровских одлика. (РКТ)
• Житије, животопис, биографија
Успостављањем веза са жанровима
средњовековне књижевности шири се
асоцијативно поље Пекићеве прозе, у складу са
усменим предањима на којима изграђује причу.
5. Иронијско читање историје
• Пекићева визија историје је мрачна,
иронијски оличена у насловној синтагми
Нови Јерусалим. Нови Јерусалим није
симбол спаса, наде и избављења; кроз
последњу причу збирке (Луче Новог
Јерусалима) израста у своје гротескно
наличје које потврђује злосрећну судбину
човечанства.
6. Модеран хистор
• Разматрајући позицију приповедача у Пекићевој
прози, Петар Пијановић уводи појам модерног
хистора.
Хистор је приповедач који конструише причу на
основу сакупљених чињеница. Он није лик у
причи, али није ни аутор; хистор је пројекција
ауторовог искуства. Он нема намеру да само
износи утврђене чињенице, већ и да их
коментарише, повлачи паралеле, моралише,
генерализује, сугерише читаоцу закључке.
7. Елементи постмодернизма
• интертекстуалност → цитатност
Интертекстуалност је повезаност текста са другим
текстовима. Код Пекића тог прожимања има пре свега
посредством цитата, парафраза, алузија, којима се
успостављају бројни лукови са књижевношћу и
филозофијом од антике до савременог доба.
• ерудитност
Пекић на свакој страници показује изузетну ерудитност, па
уочавање свих интертекстуалних веза изискује исту особину
код читаоца.
• сцијентизам
Изводима из разних (псеудо)докумената ствара се илузија да
прича почива на чињеницама.
8. Две временске равни приче
• Хроничарско приповедно време у којем
наратор казује причу о Жан-Луј Попјеу –
1982. година
• Хронолошко, историјско време –
Владавина терора у Француској 1793 –
1794.
9. Историјски и филозофски контекст
• У Пекићевој причи историја је присутна пре свега кроз
алузије и помињање имена „родитеља револуције“, кроз
коментаре, наизглед узгредне белешке. Тако се већ на првим
страницама помињу Максимилијан Робеспјер, Дантон, Жан
Пол Мара. Ненаметљиво, кроз причу о револуционарном
писару, Пекић помиње све важне догађаје који су обележили
Француску револуцију.
• Филозофски контекст остварен је помињањем
енциклопедиста, пре свега Жан Жак Русоа, чијим се идејама
о слободи и једнакости Робеспјер водио. То је повод за
Пекићеву полемику са филозофским идејама које пракса
изврће у супротност.
10. Градацијско обликовање приче
Динамичности приповедања доприносе:
• смењивање нарације и снова;
• преплитање документа и фикције;
• прекидање нарације приповедачевим
коментарима;
• мотиви фруле и вретена који се провлаче и
кроз причу, и кроз читаву збирку.
11. Неодређеност Попјеовог портрета
• Попјеов портрет изграђен је на противуречностима, није
индивидуализован, јер му легендарна предаја приписује
особине које одговарају типичним популарним представама
о писарима и свецима.
• Лик правог Попјеа изгубљен је под наносима предаје, па је у
интерпретацији наратора он сасвим неодређен. На
непоузданост тврдњи указује и честа употреба модалних
речи и исказа: вероватно, можда, премда сумњам. Попјеов
лик прекривен наносима политичко-идеолошких ставова
песника рестаурације наратор види као палимпсест који
више говори о ставовима оних који су о њему певали него о
њему самом. У подтексту оваквих опаски открива се
суптилна критика ангажоване, идеолошки обојене
књижевности.
12. Човек ван историје
• Попје је човек ван историје. Мада савременик
драматичних догађаја, историју није живео, само
је слушао. Револуцијом извојевана права слободе
и једнакости није упражњавао: није имао ни
жеља, ни сопствених мисли, ни пријатеља. Оно
што наратор назива равнодушношћу поданичка је,
немислећа свест, производ историје која има
проверене механизме за дехуманизацију човека.
• Попје проналази сопствени идентитет тек када
први пут сопственом вољом поједе нечију смрт.
13. Идејни слој дела
Попјеов чин на идејном плану има двоструку консеквенцу.
• С једне стране, Пекић показује како воља за моћ преображава
човека. У пробуђеној вољи да и сам на нешто утиче, да има
извесну моћ, Попје проналази други, чини се онај сопствени
идентитет, који су гушили страх, несигурност и угроженост.
• С друге стране, његов чин покреће питање права на бунт, права
појединца на побуну против неправде и репресије. Попје
ризикује, али дела на свом микроплану, како је једино у таквим
околностима и могуће. У том праву на побуну Пекић нуди наду
– то је једино што појединац може да учини да би се остварио
као човек. Међутим, такав појединац нужно долази у позицију
трагичног неспоразума са својим социјалним окружењем, чиме
се, крајње суморно, проблематизује и смисао побуне.
14. Раслојавање приче
• У површинском слоју испричана је судбина револуционарног
писара, испод ње је прича о Робеспјеру и изневеравању идеала,
о револуцији која прождире своју децу. На идејном плану,
остварује се веза са другим идејним (за Пекића идеолошким
системом) који није експлицитно дат, али наслов збирке на њега
упућује – Нови Јерусалим. Идеја о бољем друштву и жртвовању
зарад општег добра заједничка је и једној и другој филозофији.
У том смислу, Нови Јерусалим није религиозни симбол спаса,
већ симбол свих хуманистичких, нужно и утопистичких идеја у
чије име су историја и наопака људска природа гушиле истину,
правду, слободу и индивидуализам, остављајући обичном
човеку само страдање, без изгледа на спасење. Закључак је да
братства нема, да је слобода привид и да се идеално друштво
преображава у своју супротност.
15. Антитоталитарни и антидогматски
ставови
• Прича о човеку који је јео смрт јесте прича о
трагедији људског трајања, о непоузданости
истине, бесмислу историје, о калигулијанској
окрутности тоталитарних система, о побуни и
њеном смислу, о немогућности остварења
хуманистичких идеала.
• Целина збирке потврђује још једном Пекићеву
идеју о цикличности историје. Мењају се простор
и време, актери се смењују, али прича у својој
сушини остаје иста.
16. „Писање је начин размишљања о
свету [...] Књижевношћу се свет не
гради, у најбољем случају он се
њоме разлаже и испитује.“
(Борислав Пекић)