KIŠ

1. Drveni sanduk Tomasa Vulfa
Danilo Kiš

2. Danilo Kiš, imam sedamdeset godina.
22. februar 1935 – 15. oktobar 1989.

3. KRALJEVSKO POZORIŠTE “ZETSKI DOM”
Cetinje, oktobar, 2005.
Drveni sanduk Tomasa Vulfa

4. Moj je otac ugledao sveta u zapadnoj Mađarskoj a završio je
Trgovačku akademiju u mestu rođenja izvesnog gospodina Viraga koji će,
milošću gospodina Džojsa, postati slavni Leopold Blum (Bloom). Mislim da
je izvesna liberalna politika Franje Josifa II kao i želja za integracijom navela
moga dedu da svom još maloletnom sinu mađarizuje prezime; mnoge pojedi-
nosti iz porodične hronike ostaće, međutim, zauvek nerazjašnjene: godine
1944. moj otac, kao i svi naši rođaci biće odvedeni u Aušvic, odakle se skoro
niko od njih neće vratiti.
Među mojim precima sa majčine strane nalazi se jedan legendarni crnogor-
ski junak, koji će se opismeniti u svojoj pedesetoj godini i slavi svoga mača
dodati slavu pera, kao i jedna “amazonka”, koja je iz osvete posekla glavu
turskom nasilniku. Etnografska retkost koju predstavljam izumreće, dakle,
sa mnom.
U mojoj četvrtoj godini (1939), u vreme donošenja antijevrejskih za-
kona u Mađarskoj, roditelji su me krstili u Uspenskoj crkvi u Novom Sadu u
pravoslavnu veru, što mi je spaslo život. Do svoje trinaeste godine živeo sam
Danilo Kiš
Autobiografija
Porodica Kiš Subotica, 1936.

5. u Mađarskoj, u očevom rodnom kraju, gde smo pobegli 1942. posle novosad-
skog pokolja. Radio sam kao sluga kod bogatih seljaka, a u školi sam slušao
katehizis i katoličku biblijsku egzegezu. “Uznemirujuća različitost”, ono sto
Frojd naziva Heimlichkeit biće mojim osnovnim književnim i metafizičkim
poticajem; u svojoj devetoj godini napisao sam prve pesme, na mađarskom;
jedna je govorila o gladi, druga je bila ljubavna pesma par excellance.
Od svoje sam majke nasledio sklonost ka pripovedačkoj mešavini
fakata i legende, a od svog oca patetiku i ironiju. Za moj odnos prema
književnosti nije bez značaja činjenica da je moj otac bio pisac međunarodnog
reda vožnje: to je čitavo kosmopolitsko i književno nasleđe. Moja je majka
čitala romane do svoje dvadesete godine, kada je shvatila, ne bez žaljenja,
da su romani “izmišljotina” i odbacila ih jednom zauvek. Ta njena averzija
prema “pustim izmišljotinama” prisutna je latentno i u meni.
Godine 1947. posredstvom Crvenog krsta repatrirani smo na Cetinje,
gde je živeo moj ujak, poznati istoričar, biograf i komentator Njegoša. Od-
mah po dolasku polagao sam ispit za likovnu školu. U ispitnoj komisiji bili
su Petar Lubarda i Milo Milunović. Volterova bista koju smo crtali - gipsani
odlivak Hudonove portretne statue ličila mi je na jednu staru Nemicu koju
sam poznavao u Novom Sadu; tako sam ga i nacrtao. Ipak sam bio primljen,
valjda zbog drugih mojih radova. Trebalo je da sačekam godinu-dve kako bih
mogao imati potrebnu gimnazijsku spremu. Za to vreme odlučio sam da ipak
završim maturu.
Dve godine sam učio violinu u muzičkoj školi, gde mi je predavao
Simonuti stariji, koga smo prozvali “Paganini”, ne samo zbog izgleda, nego i
zato jer je obožavao tremola. Upravo kada sam bio stigao do druge pozicije,
muzička se škola odselila u Kotor. Tada sam nastavio da sviram bez nota,
cigansku muziku i mađarske romanse, a na školskim igrankama tango i ingliš-
valcere.
U gimnaziji sam nastavio da pišem pesme i da prevodim mađarske, ruske i
francuske pesnike, u prvom redu radi stilske i jezičke vežbe: spremao sam
se za pesnika i izučavao književni zanat. Ruski su nam predavali beli oficiri,
emigranti iz dvadesetih godina, koji su, zamenjujući odsutne profesore, držali
s jednakom spremom predmete kao što su matematika, fizika, hemija, fran-
cuski, latinski.
Posle mature upisao sam se na Beogradski univerzitet, gde sam diplomirao
kao prvi student na novootvorenoj katedri za Uporednu književnost.
Kao lektor za srpskohrvatski jezik i književnost boravio sam u Straz-
buru, Bordou i Lilu. Poslednjih godina živim u Parizu, u desetom arondisma-
nu, i ne bolujem od nostalgije; kad se probudim, ponekad ne znam gde sam:
čujem kako se našijenci dozivaju, a iz kola parkiranih pod mojim prozorom
sa kasetofona trešti harmonika.
1983.

6. Divna je pijanica bio Eduard Kon.
Imao je naočari od sjajnih prizama i kroz njih je gledao u svijet kao
Kroz dugu
1
Djetetom još morao je u školi i da mokri poslije svih, jer je bio
Obrezan
Volio je nekad pekarevu kći i bio pomalo srećan.
Kada je ona doznala da je obrezan, učini joj se da ne bi mogla s njim da
Podijeli postelju
Otada je volio da zadjene platu za gudalo čardaša i da se ljubi s
Ciganima
Zatim je – radi utjehe – zavolio Deliriju, i ona ga je uzela u iskren
Zagrljaj
2
Vjetar mu je razvijao pepeo kroz vitki dimnjak
Krematorijuma, visoko, visoko…
Sve do duge.
1955.
Danilo Kiš
Biografija
Eduard Kiš

7. Danilo Kiš kao dramaturg Ateljea 212 radi (honorarno) od 1965. do
1968. Drama “Elektra” nastala je 1968., u drugoj godini Bitefa, kada je, kako
veli Mirjana Miočinović, Beograd bio “neprikosnoveno pozorišno središte.
Elektra se može smatrati nekom vrstom hommagea umetnosti koja je tih go-
dina sabrala u sebi kako u kakvoj žiži velik deo energije pobune u čijem se
znaku završava šesta decenija dvadesetog veka.To delo istovremeno označava
i kraj saradnje sa Ateljeom 212. Iz iskustva koje je stekao kao dramaturg
nastale su kasnije tri njegove televizijske drame - “Noć i magla”, “Papagaj”
i “Drveni sanduk Tomasa Vulfa”, i dramatizacija pripovetke “Grobnica za
Borisa Davidoviča”. To je uz Elektru ceo Kišov dramski bilans, kome treba
dodati veliki broj prevoda dramskih tekstova”.
Objavljene drame
Danilo Kiš, “Grobnica za Borisa Davidoviča, drama u devetnaest slika sa
lažnim epilogom”, Beograd, Književne novine, 1981.
Danilo Kiš, “Noć i magla”, Zagreb, Globus, Beograd, Prosveta, 1983. Djela
Danila Kiša u deset knjiga; Sadržaj: Predgovor, I, “Noć i magla”, “Papagaj”,
“Drveni sanduk Tomasa Vulfa”, II, “Mehanički lavovi” (“Grobnica za Borisa
Davidoviča”).
Danilo Kiš, “Elektra”, Čačak, Alef, časopis Gradac, 1992.
Danilo Kiš, “Pesme, Elektra”, priredila Mirjana Miočinović, Beograd, BIGZ,
1995.
Prevedene drame
Pjer Kornej “Sid” Beograd , Nolit, 1965.
Alfred de Mise “S ljubavlju se ne igra” (neobjavljena drama, premijerno iz-
vedena u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 1968).
Žan Baptist Molijer, “Don Žuan”, časopis Književnost, 1984; Lapis, 1993.
Žan Ipolit Tiseran “Poslednji dan na smrt osuđenog”, časopis Scena, 1988;
Vršac, KOV, 2000.
Markiz de Sad “Filozofija u budoaru”, časopis Scena, 1988.
Remo Forlani “Rat i mir u kafani Snefl” časopis Mostovi, 1992.
Kiš i pozorište

8. Sada se prisjećam visokog vitkog
mladića za mramornim stolom u Rus-
kom caru. Pušio je tako sladostrastno,
gotovo pohotno. Pio je čaj s rumom.
Prstima obiju ruku povremeno bi
pročešljao gustu i bujnu kosu. Imao je
azurno plave oči, ugodan glas i neku
lakoću u ophođenju. U jednom je
trenutku razvezao šal i zavalio se na
naslon. Blago se osmijehnuo i rekao:
“Ovo nije moj mantil, ovo nisu moje
cipele!” A doista je puhalo, košava je
zviždala iza prozora brišuci pustim
beogradskim ulicama. Sve se njihalo.
Tada je zavrnuo džemper i pokazao mi
da je između potkošulje i tog grubo
pletenog džempera udjenuo Vidike,
književni list studenata Beogradskog
sveučilišta; tu ga je udjenuo da bi mu
štitio prsa. U tome listu čitao sam nje-
gove tekstove; bio sam očaran.
I kasnije sam ga viđao mahom po krčmama i knjižnicama. Odlazio je na
koncerte, često je stajao pred Kolarcem i obično na šarm dobivao “kartu
više”. Viđao sam ga u Kinoteci. Tamo se pojavljivao s jednom ljepoticom
duge kestenjave kose i to kad se prikazuju francuski filmovi, pogotovu Car-
neovi i Renoirovi u kojima je pisac dijaloga bio Jacques Prevert. Već tada se
spremao da prevodi poeziju Preverta. “Kinoteka je bila stecište radoznalih i
zaljubljenih, čarobna kutija, Aladinova lampa, gde su dolazile jednako devo-
jke sa dugim crnim kosama a la Žilijet Greko i ‘egzistencijalisti’ -zapušteni i
Mirko Kovač
Pijem najbolja vina i bolujem od logorogije

9. bradati momci -i gde smo mi, sedeći u tami bioskopske dvorane, užasno sami,
ili se dodirujući rukama, omađijani, slušali dijaloge tih čudesnih filmova čije
su nam reči dopirale do srca i uveravale nas bar na trenutak, da je svet sazdan
od ljubavi, da će ljubav kao novi Mesija da spase svet od propasti. Tako je
on pisao, iako je znao da pjesnici ne spasavaju svijet, samo nastoje udahnuti
mu dušu.
…”Pamtiti -znači ponovo uspostavljati bliskost”, kaže Brodski. Često mi u
sjećanju iskrsne neobičan prizor kada sam jedne večeri sišao u Prešernovu
klet, beogradsku kavanu noćobdija i boema. U kutu, za jednim stolom, za-
tekoh bučno društvo u kojem je dominirao Danilo. Njegov zvonki glas nije
imao premca u nadvikivanju. Ugledao me i uzviknuo: “Lumpujem s Cetin-
janima!” Tada spazih da je na stolu, između sifona, boca, čaša i pepeljara,
ležala lutka veličine novorođenčeta. Taj detalj pamtim kao bizaran, iako
Danilo nije bio sklon
ekscentričnostima…
…Začudo, nikad ga
nisam povezivao s
nacijom, obitelji, po-
drijetlom, iako je,
razumije se, sve to
imao. Tako je izmicao
kanonima, tako se izd-
vajao “kao da nije od
ovoga svijeta”. (To je
bila njegova omiljena
formulacija kad hoće
naglasiti nečiju poseb-
nost.) Često je isticao
kako mu je ideal da se
svuda osjeća tuđincem
iliprognanikom,prem-
da je znao da “nitko sebe ne isključuje iz zajednice bez kajanja”. Pozicija
apatrida barem se suprotstavlja banalnom duhu nacionalista koji svojim
teorijama uvijek pripremaju buduća zlodjela. Za pisca je dragocjen dvostruki
identitet. Dobro je kad se rodi na razmeđu. Pisao je i o svom mjestu rođenja:
“Taj grad sto se na srpskom zove Subotica a na mađarskom Szabadka, sa tim
predznakom, sa tom determinantom na ‘jugoslovensko- mađarskoj granici’,
tu je, dakle, u prvom redu da svedoči o toj dvostrukosti, o tom ambigvitetu
jezika, porekla, istorije i kulture, kao i o tome da u sudbini pisca ništa nije
slučajno, pa ni slučajnost mesta njegovog rođenja.”
10
sa Pavlom Đonovićem i Boškom Mijanovićem

10. 11
Kada sam već spomenuo progonstvo i tuđinu, onda bi valjalo dodati da je to
Danilu pogodovalo barem kad je u pitanju mir za pisanje knjiga, ako pisac
uopće može imati mira. U Strasbourgu je napisao Baštu, pepeo, u Bordeauxu
Grobnicu za Borisa Davidoviča (1976), u Parizu Enciklopediju mrtvih (1983).
U Beograduje pisao samo Peščanik (1972). Nakon izlaska tog romana, pred
odlazak u Bordeaux gdje je dobio mjesto lektora za srpskohrvatski jezik, rekao
mi je da on više neće pisati, da je njegov obiteljski bunar presahnuo. Znao
sam da su to jadi pisca kad rukopis ode od njega, da je to osjećaj potištenosti
i praznine, ali sam isto tako znao da se iz toga straha rađa potreba za pisan-
jem. Danilo je uvijek “znao više od ostalih, a usprkos tome sumnjao više od
svih”. Bez te sumnje, bez te borgeseovski shvaćene autocenzure ne može se
dosegnuti ona punina kojoj je Danilo težio i o tome čudesno pisao u Priči o
Majstoru i učeniku. On kaže da postoje samo tridesetšestorica na svijetu koji
razlikuju “Punoću od
Privida punoće”.Ako
je tako, onda je Danilo
bio jedan od njih...
Sada pregledam neka
Kišova pisma, naila-
zim na jedno iz Bor-
deauxa. Piše duhovito
o svađi s nekim fran-
cuskim ljevičarima, a
na kraju pisma veli:
“Ovde pijem najbo-
lja vina i bolujem od
logorologije!”Da,
već je tada počela
velika priprema.
Čitao je manijački o
komunističkim logo-
rima i to sve što mu je bilo dostupno na nekih pet jezika. Kada smo se vidjeli u
toku ferija, rekao mi je: “Imam sve priče u glavi, formu osećam i naslućujem,
ali mi je potreban i neki povod zašto baš ja da pišem o tome?” Rekoh mu da
je tu dovoljno njegovo židovstvo, nestanak oca u logoru, a nadasve to da je
njegova duša predodređena da upija smrt. “Da, imaš pravo”, rekao je. “Da, ja
osećam zlo na svojoj koži.” Već tada je govorio “da će u skoroj budućnosti,
ako sve ne ode do đavola, odgovornost pisca biti odmeravana u prvom redu
u odnosu na njegov stav prema stvarnosti logora hitlerovskih i staljinovskih
podjednako!”

11. 12
još ne pljušte mramorni blokovi snega
samo se kostreše ledene dlake inja
mraz sad koru na baru navlači
jezik deteta
ledi se na mesinganoj kvaki isčupan
ove godine još možeš naći ružu
prekorači živicu potkresanu mrazom
Oto Tolnai
Jezik deteta - Danilu Kišu
Strazbur, 1964.

12. u našem vrtu naći ćeš ružu
naći ćeš ružu još i u decembru
tvoji dugi požudni prsti kuckaju o ružu
baš kao o porculansku školjku
prebiraju po malom crvenom keramičkom instrumentu
kako si voleo da kinjiš instrument
tvoji dugi požudni prsti kuckaju o ružu
i srce slično sagori
mraz u žutoj ilovači
u našem vrtu naći ćeš ružu
celofanski skafander leda
na njoj kap kristalnog kovčega
prestupaš preko živice potkresane mrazom
iz klina odlutala ptica močvarica
jer se pokatkad odvoje čaplje
i kod nas zaluta poneki flamingo
tvoji dugi požudni prsti kuckaju o ružu
i srce slično sagori
iako goreći ne sagori skupa s telom čoveka
kao da struk bordo ruže
spuštamo na pepeo
kao što je i drugi subotički pisac (čat)
a kao što za Indijance postoji čovek od peska
tako postoji pepeo i čovek od pepela
umesto srca nalazi se bordo ruža
ponekad ti sedne na rub postelje
luta poljem
za šankom u bifeu dočekuje zoru
s nonparel-čašicom među prstima
zašto pitaš zamišljeno
samo bordo ruža ostaje u zimskom vrtu
zašto to da ni jedna intimne boje
i bog baš miriše
bere onu intimne boje cepa je i on
još ne pljušte mramorni blokovi snega
samo se kostreše ledene dlake inja
mraz sad kožu na baru navlači
jezik deteta
ledi se na mesinganoj kvaki iščupan
zajedno sa skerletnim krajnicima iznutricom
prekorači živicu potkresanu mrazom
u našem vrtu naći ćeš ružu
naći ćeš bordo ružu još i u decembru
13

13. Mislim da je problem oko Danila Kiša stvoren tako što je on stavljen
između dva pola, između Isaka Babelja i Horhea Luisa Borhesa. Ja smatram
da je to ograničavajuće, ili da budem tačniji, površno. Naravno, on je od
Babelja preuzeo slikovitost strukture ali ni ona nije nastala sasvim nezavisno
od događaja u ruskoj književnosti. Babelj duguje svoj šarm presađivanju idi-
oma sa jidiša, ili tačnije, sa nemačkog u ruski. Tu su i istorijski i revolucio-
narni kontekst i humor. Svega toga ima kod Babelja, i to možete naći i kod
Danila. A od Borhesa je uzeo zamršeni zaplet, nepredvidivost priče i apetit za
metafizičke nagoveštaje.
Kiš nije bio samo prefinjeni poznavalac stila. Ti uticaji objašnjavaju
izvesne aspekte njegovog dela, ali takva objašnjenja obično zamagljuju
suštinu pisca. U krajnjoj liniji, oni objašnjavaju veoma malo. Po meni, mnogo
prikladniji lik za diskusiju o Danilu Kišu bio bi recimo, Vladimir Nabokov.
Nabokov je iznad svega želeo da bude: pesnik. Čitavog zivota je to želeo.
Služi mu na čast to što je sam shvatio da nije naročito dobar pesnik, mada
je do kraja života pisao i poeziju. Ipak, kada govorimo o njemu, mislimo na
Nabokova romanopisca. Svi njegovi romani su, u krajnjoj liniji, o jednoj istoj
temi: o dvojniku, o odrazu u ogledalu, o bratu blizancu, o palindromu koga
možete isto pročitati i s leve i s desne strane. Svi su zasnovani na principu
rimovanja, ali su uvećana verzija rimovane pesme. Autor je pre svega pesnik,
struktura njegovog romana je pesnička. Ako pokušate da bez rimovanja pre-
vedete Bodlera ili Remboa na srpskohrvatski, možda ćete dobiti Danila Kiša.
U prozi naglasak je stavljen na strukturu rečenice. Narativna nit je za pesn-
ika uvek manje značajna, a kod Kiša za nju se pobrine istorija ili biografije
njegovih likova. Njegovi romani i priče su biografije, što još više dokazuju
pesničku senzibilnost na delu. Jer, biografija je po definiciji elegičan žanr.
Njegov roman “Grobnica za Borisa Davidoviča” predstavlja niz epi-
zoda: velikih, malih elegija u elegijama, i tako dalje.
Čuvena Mitteleuropa, priznata i kao istočna ili srednja Evropa a za
mene još više kaozapadna Azija prve polovine, a naročito dvadesetih i trides-
etih godina ovog veka bila je za Kiša ono što je za Foknera bio okrug Joknapa-
tova, ili Aleksandrija za Konstantina Kavafija i njegova umetnost je duboko
Josif Brodski
Danilo Kiš pesnik rečenice
14

14. 15
retrospektivna, ali je zasnovana na saznanju da naša vrsta koristi istu spo-
sobnost, ista sočiva, od kojih se jedno nalazi na potiljku za shvatanje istorije,
nacije i pojedinca. Zbog toga je njegov smisao za prošlost, za istoriju nacije
nešto veoma privatno, a istovremeno, za njegovo shvatanje istorije pojedinca
može da bude veoma javno. Jer on koristi istu prizmu i ta dva elementa se
nekako prepliću iznutra. Napokon, sećanje kod ljudi pomalo zamenjuje rep
koji su izgubili tokom evolucije.
Konačno, ove njegove biografije, sve njegove elegije su potraga za
poreklom, pokušaj da se dopre do autobiografije.
Pažnja sa kojom gradi lik-
ove svedoči o njegovom psihološkom
unošenju koje se može razumeti jedino
ako se na umu ima njegova svest da je
mogao biti jedan od tih likova, da je
mogao da se pojavi na ovom svetu i
poprimi oblik svakog od svojih junaka
ili antijunaka, i da je i on sam samo
nekakav mehurić koji pliva u genets-
kom bazenu istorije.
Upravo zahvaljujući prizna-
vanju te verovatnoće Danilova bliskost
sa njegovim likovima postaje toliko je-
dinstvena da prevazilazi obični human-
izam, a to svakom životu koji opisuje
daje privid metafizičke krađe, poimanja
života kao zločina protiv nepostojanja.
Pre mnogo godina u pred-
govoru za njegovu knjigu “Grobnica
za Borisa Davidoviča” ,napisao sam
da je popularnost biografskog žanra
kod čitalaca vezana, za činjenicu da u
našem vremenu romana toka svesti on
predstavlja poslednji bastion realizma
u književnosti.
Hteo bih da dodam da napisati
biografiju znači oteti nekoga od zaborava, oteti ga od nepostojanja, pokloniti
mu život. A Danilo je to uradio.
S engleskog prevela Gabriela Arc
1991
Atelje 212, Beograd, 1969.

15. Danilo,
Književnost je sranje, politika još više,
srpski nacionalisti, hrvatski nacionalisti, mađarski provincijski nacionalisti,
antisemiti, komunisti svake fele i kalibra su golo govno, samo su žene nevine,
pred njima treba pasti na kolena (u beogradskom klubu književnika gde smo
se upoznali, ima tome
dvadesetak godina, ustajao si svaki čas od stola i svaki put bih te nalazio pred
drugom foteljom, na kolenima, s rukom na srcu),
(u baru peštanskeAstorije sedeo si kneževski u pročelju stola, devet je lepotica
noći devičanski ispijalo konjak na tvoj račun), propuštene
žene mahaće iz krajička našeg oka do kraja života do kraja
života, do kraja života...
vitka vaza pitomosti, Mira,
prva žena, postojano merilo u zlatnom ramu mladosti:
svejedno gde si živeo, svejedno s kim, iza tvojih ramena
sam uvek video samo nju,
vidim je i sad, ispušta iz ruku album, pero, maramicu -
nailazile su druge žene, druge ljubavi, svakojake mirišljave
i smrdljive stvari pod zbirnom imenicom život, naišla je i
svetska slava, a ti si odjurio,
poslavši unapred čitavo jedno plućno krilo, sa njim je ne-
nadareni bog, kao s kakvom krpom brisao popljuvani pod,
zašto si pošao na tu stranu, zar je i život sranje,
zar si zbilja naumio da novim odeljkom proširiš ENCIK-
LOPEDIJU MRTVIH,
posle operacije godinama si jedino ovaj odeljak doterivao,
kad god smo se sreli, navodio si mi reči mog nekadašnjeg
zatvorskog druga Ištvana Taške, soboslikara osuđenog na deset godina,
»i govno je sranje«, u srpskoj kafani pored Ateljea 212
ili u bistroima oko Place de la Bastille,
tvoja gigantska adamova jabučica štrčala je visoko nada mnom,
tebi je zapala trostruka porcija adamove jabučice
i trostruka porcija talenta,
bar da si bio štedljiviji, bar da si iskovao sebi oko čela srebrni
šlem od svetlosti Pariza,
biti Srbin u Parizu mnogo je bolje nego Francuz u Beogradu,
zna se da u Parizu ne mogu da se rode ni Adi, ni Krleža,
sve se deleći, raširio si se po obe polovine Evrope,
16
Ištvan Erši
Danilo
sa Mirjanom Miočinović

16. i mada si tvrdio da su obe podjednako sranje, obe si prigrlio,
i kad si ispunio sav prostor, tvoje prerevnosno bujanje
nastavilo se iznutra, u tvojim tajnovitim telesnim šupljinama,
mulj je zamutio tvoja podzemna jezera,
istisnuo si iz sebe samoga sebe, stizale su vesti da ti je bolje, da pomalo već
i putuješ,
iščašenim, tanušnim glasom - jedna se glasna žica u međuvremenu
paralizovala - viknuo si u slušalicu,
da se desilo čudo, navodno, i da si se izbavio –
ali čarobnjak je danas strgao svoj zvezdama izvezeni plašt,
i ukazao se pod njim grozni torzo, s muvama, pacovima,
valjda se još nije ni ohladio
samrtnički znoj ulepljen u tvoju gustu kosu,
kad je telefonom stigla poruka »umro je Danilo«, radio je objavio, rekoše,
napiši nešto, rekoše, za sledeći
broj, rekoše, koliko god hoceš,
valjda te još ni izneli nisu iz Rue
Tesson 3-5,
ili si možda baš u ovom času pod
skalpelom mrtvozornika,
a ja sedim za mašinom nemoj
misliti da nije posrana,
i ja se osećam posran, itekako,
ali ti si već izvan svega toga,
to mogu da tvrdim pouzdano,
sve ostalo samo je literatura.
Preveo Arpad Vicko
17. oktobar 1989
17
sa Žilijet Greko, Beograd, 1967.

17. 18
Čitam “Poslednje pribežište zdra-
vog razuma“ i već imam utisak da sed-
im u jednom bistrou,blizu Trokadera,
pred Danilom koji mi govori onim svo-
jim moćnim i hrapavim glasom. Među
piscima moje generacije koji su živeli u
Parizu tokom osamdesetih bio je možda
najveći. Najveći i najnevidljiviji.
Boginja Aktuelnost nije imala nijedan
razlog da upravi reflektore na njega.
„Ja nisam disident“, pisao je. Slobodno
je putovao između Jugoslavije i Fran-
cuske. Za boginju Aktuelnost Danilo,
dakle nije bio interesantan.
„Jedan pisac bastard, pristigao niot-
kud“, pristigao iz zemlje koja se u Londonu i Parizu teško identifikuje na
geografskoj karti. Zato što je „svet Jevreja Centralne Evrope potonuli svet...
smešten u prostor stvarnog – nestvarnog“. Ipak, taj nepoznati „potonuli svet“
Centralne Evrope (posebno Jugoslavije) bio je, u vreme života, između 1935.
i 1989, evropske drame, mesto njene maksimalne koncetracije: jedan dugi rat
protiv nacista (pravi rat, ne „otpor“), Holokaust (koji se ticao pre svega Jevreja
Centralne Evrope), komunistička revolucija, teror, pobuna protiv staljinizma,
konfliktna bliskost dve civilizacije, one Istočne Evrope i Zapadne Evrope.
Milan Kundera
Jedan veliki i nevidljivi pisac
Pariz, 1980.

18. 19
Sve Kišove knjige protkane su ovom ogromnom istorijskom dramom.
Svejedno, mnogi drugi pisci ostavili su dragocena svedočanstva. Ali, Kiš je
bio jedini koji je umeo da pretvori ovu dramu u veliku poeziju; opsednut
politikom, nikad nije žrtvovao opštim mestima politike jednu rečenicu svojih
romana. „Sa jedne strane Orvel, sa druge maestro Nabokov“, piše dalje. Nije
imao ništa protiv ideja Orvela, ali kako je mogao da voli roman u kome ovaj
veliki tužilac totalitarizma svodi ceo život samo na političku dimenziju, isto
onako kako su to radili svi Mao Ce Tungovi u svetu?
Danilo je znao da je „jedan ljubavni sonet-lep ljubavni sonet-kamen u baruštini
novogovora. Majušno ostrvo na koje
se može stati nogom“. Protiv ideolo-
giziranog i uniformnog sveta zvao
je u pomoć komični, bujni, poletni
rečnik Rablea.
„Nažalost ... ovaj viši tonal-
itet francuske literature, koji je počeo
sa Vijonom, nestao je.“
„Viši tonalitet francuske lit-
erature!“ Kako dobro rečeno! Fran-
cuska , pre nego što je upoznao, bila je
za njega (kao uostalom i za mene) pre
svega nacija Rablea, nacija mašte.
Zemlja gde su nadrealisti
dugo “pretraživali po podsvesnom,
po snovima“. Sigurno nije tamo gde
su ti isti nadrealisti počeli potom da
pevaju u horu i da stoje mirno na
himnu slobode. Kada je shvatio da je
pogrešio, postao je još verniji Rableu,
mašti, nadrealistima koji su dugo
„pretraživali po podsvesnom, po
snovima“. Pred univerzumom poli-
tike, Danilo je tvrdoglavo, silovito
ostajao pesnik. Zato je uvek znao da
uhvati, unutar istorijske drame koja
ga je opsedala, ono što je bilo najbolnije: sudbine zaronjene od početka u
zaborav;tugu tihih tragedija; mučnu ljubav prema ljudima bez imena i bez
groba. Mislim na najjači lik u njegovim knjigama, na oca koji je umro u kon-
cetracionom logoru.

19. 20

20. 21
Danilo Kiš, Danilo Kiš, Danilo Kiš,
Mali Dani,
tvojoj smrti mogao bih dodati
i svoju malecnu smrt: svoj opus
(gomilicu govanca,
među nama budi rečeno ),
da ti, staro piskaralo,
nisi nabacio
blagovremeno
punom lopatom
na moju
buduću smrt:
“SMRT U PARIZU” -
odličan naslov za roman,
skoro kao “...u Veneciji”!
Ali u Budimpešti?!
U ovoj zemlji nalik na nepovučeni ve ce?!
Pa sad reci sam...
Ne kažeš ništa. Neću ni ja tebi reći.
A kad bi znao da se na jugu zaista desilo ono:
tvrdim: umro bi od smeha.
Ali ti, očima koje videše smrt
prozreo si nas i zbrisao
i odavde. i odande. i odasvud.
Za mene je već kasno
P.S.
0 tebi inače čujem i loše vesti.
Krajcere igrati s Trockim?
Koliko je pehista ti si najbolje znao?
Pusti ga da ponekad vara.
Preveo Arpad Vicko
1992
Đerđ Petri
Krhotina pisma
Strazbur, 1964.

21. 22
Susret dvojice junaka odigrava se
u hodniku bioskopa koji podseća na per-
iferiju Šejkinog grada: skele, grede, daske,
gomila peska (da, pesak), korito za mešanje
maltera, kante sa krečom, merdevine...
Singer, jedan od retkih preživelih logoraša,
prepoznao je po mirisu/smradu (opsesivni
Kišov motiv) da je Jakov sudbinski vezan
za logor.
»Jakov: Ja sam svoje detinjstvo
proveo po domovima za ratnu siročad... To
vam je takođe logor. To je bilo možda stoga
da bi se kompletirala porodična istorija.
Doktor: Vaši su...?
Jakov: Nestali! Puf. Nestali (...)
Otac, majka, sestra. Znate li o čemu sam
malopre u bioskopu razmišljao? Da su
možda neke od onih naočara pripadale
mom ocu.«
Priznajem, uz rizik šamanskog
čitanja, da je to varijacija nekih motiva iz
Kišovog Porodičnog cirkusa. To je krug
ranih jada, krug bašte s peščanikom. On
se rimuje i sa autobiografskim poglavlji-
ma iz romana Psalm 44. Evo, poglavlje 7
– surovo objašnjenje oca Edija (Edi-Edu-
ard) kćeri (14 godina) zašto ne može da uđe u tramvaj na kojem piše »FUR
JUDEN VERBOTEN«: »Gospođica ne zna dakle još šta znači da se neko ne
sme voziti tramvajem (...) i onda reče čudesno otrežnjen, odjednom (barem
se njoj tako učinilo ili možda zato što je opet natakao naočari s gvozdenim
okvirom kao kada se sprema da je ispita lekciju iz nemačkog): No išmrči se u
moju maramicu, mala moja – i stisnu joj nos svojom maramicom što zaudara
na duvan kao i njegovi prsti i reče joj onda još da opere ruke i da donese
nemački rečnik da je propita (...) i ne otvorivši ga jedan jedini put, jer to nije
bilo potrebno ni njoj ni njemu, on je upita kako se kaže na nemačkom: misliti,
Božo Koprivica
Pluća kao grobnica duše ili
Drveni sanduk Tomasa Vulfa
Pariz, 1971.

22. disati, živeti, voleti (...) a kako bi ona odgovarala bez razmišljanja on bi samo
rekao posle svake reči bravo i klimao glavom profesorski, a onda na kraju,
posle još jednog bravo on reče: Sada neka gospođica stavi na određeno mesto
glagol VERBOTEN FUR i JUDEN VERBOTEN, a majka opet samo zavapi:
Edi! Zaboga Edi! Preklinjem te!«
Ova linija romana, kao linija porodične krvi, stiže do poslednje slike
romana Psalm 44. Kad grupa mladih nemačkih turista dolazi u muzej (logor)
jedan od njih sa gomile uzima naočari s gvozdenim okvirom (možda Edu-
arda Sama, možda Eduarda Kiša) i natiče ih sebi na nos: »Hu-Hu! Ich bin
Jude! Ich bin Jude! Zatim rezak udar naočara bačenih natrag na gomilu.
Oštri igličasti zvuk stakla prska pomešan sa maljavim, obesnim smehom
(...). Gvozdene okvire već je počela da najeda rđa (...). Ti okviri sa napuklim
ili razbijenim staklima više su ličili na hrpu lobanja nego na gomilu starog
gvožđa.« Na nogama mladića, ispod kratkih pantalona, svetlucaju žute malje.
Kao da su to one iste malje na nogama, mladih folksdojčera iz romana Bašta,
pepeo koji otvaraju ružičaste boce kra-
kera i snažnim zubima pregrizaju usnu
harmoniku. Tako se otvara sezona
logora.
Tako se otvara vek logora i
vek zaborava zvuk masne hartije u
bioskopu kao zvuk zaborava. I već u
prvoj slici Solomon Singer veli Jak-
ovu: » Vi niste dremali... Jeste li videli
kako je svet izjurio napolje?... Sasvim
ravnodušno.
A bio je to strašan smrad: to
niko ne može da pojmi... Niko... Svet se
privikava na to... Svet polako zaborav-
lja. Polako i sigurno.
Jakov: I nastavlja da jede svoj sendvič uvijen u masnu hartiju...«
I taj zvuk masne hartije kao da se utapa u onu istorijsku, u ideološko-
političku frazu da se ne sme zaboraviti zločin. A zločin ne samo da se zabo-
ravlja, nego se u tom romoru, romoru i hororu istorije (političke istorije) vrši
prebrojavanje. To ružno, kalkulantsko nadmetanje / podmetanje koliko je ljudi
stradalo, koliko je umoreno na stravičan način, na Kolimi u Norilsku i Kara-
gandi, u Aušvicu i Buhenvaldu, u getu u Varšavi, u Jasenovcu u Jajincima, u
Srebrenici. U takvoj falsifikovanoj istoriji neguje se kult Staljina a zaborave
Osip Mandeljštam i Marina Cvetajeva, neguje se kult Hitlera a zaboravljaju
Bruno Šulc i Valter Benjamin. I onda ovi naši mali nacionalisti, nacionalisti i
fašisti vaskrsavaju duh Anta Pavelića i Tuđmana a zaboravljaju Ivana Gorana
Kovačića i Zija Dizdarevića. Pa prave te male - bedne mitove od Miloševića,
Karadžića i Mladića a zaboravljaju Milana Milišića i Izeta Sarajlića.
23
sa Paskal Delpeš

23. U celoj Kišovoj drami Drveni sanduk Tomasa Vulfa, kao refren prisu-
tan je taj motiv nemoći poezije, nemoći ili nedovoljne moći umetnosti da se
ti zločini zapamte. Nemoći da se dosegne iracionalnost, mašta i iracionalnost
zla.
Kiš je dramu Drveni sanduk Tomasa Vulfa pisao prema narudžbi, za
televiziju. Filip David pozvao je sedam pisaca da napišu drame o sedam smrt-
nih grehova (Pekić, Kiš, Kovač, Bora Ćosić, Dragoslav Mihailović, Živojin
Pavlović). Kiš je izabrao lenost.
Kiš lenost ne gleda kao porok, gleda na lenost bez pedagoške ili
moralističke pridike. Ime Tomasa Vulfa čitaocu signalizira da je Kiš krenuo
iz kontre. Tomas Vulf, Pogledaj dom svoj, anđele, bio je pisac velike ener-
gije, pisao je kao u bunilu, a onda u poznu noć ili rano jutro trpao stranice u
otvoreni kovčeg: »Pisao sam i pisao s tim svetlim stvaralačkim plamenom
u sebi s kojim piše jedan mlad čovek kome nikada ništa nije objavljeno; a
koji je ipak siguran da će sve biti dobro.« A onda se, kao u kakvoj Harmso-
voj priči, pojavio izdavač, zavirio u sanduk
Tomasa Vulfa, izvadio hrpe listova, odneo
ih kući, poređao stranice i pisac je postao
slavan.
Jakov veruje da je anđeo nesreće
koji se naginje nad prošlošću dovoljan ulog
da se porodična tragedija pretoči u knjigu.
Međutim, on sluti, on zna da je nesreća bez
nesanice-stranice nedovoljan ulog da se
postane pisac. Jer, svest o nemoći teža je od
nemoći. Njegova sujeta krvari, jer on ipak
zna da je književnost misteriozno spajanje
u kojem patnja i osećanje forme postaju
jedno. Poreklo te lucidnosti ima boju pro-
laznosti stvari. To je lenost lucidnosti. To je lenost koja boli, boli bogatije od
nesreće.
U toj lucidnosti, lucidnosti lenosti ima humora. U toj svetlosti treba
gledati enciklopedijski katalog tehnika koje Jakov nabraja. Nabraja načine
na koji su pisali veliki pisci. Šiler je mirisao trule jabuke, Gogolj prepisivao
po osam puta svoj rukopis, prepisivao i spaljivao, Čehov je pisao na Jalti i na
Kapriju, a Prust oblagao sobu plutom. Izvor humora je i metod odlaganja.
Refren odlaganja. Tako Jakov kad dođe proleće veli da on najviše
voli da piše u poznu jesen, a kad dođe pozna jesen... Ako je lep dan, ako je
lepo jutro on voli da piše u pozne sate. A kad dođu pozni sati on ide u šetnju.
Kad je tu Solomon, smeta mu Solomon a kad nema Solomona onda plače ona
mala od Šeringovih i tako u nedogled. I taj nedogled lenosti to je Jakovljeva
rana. Ožiljak koji boli.
Bežanje u lenost vodi u surovost. Prijateljstvo u nesreći, u prepozna-
24
sa Dadom Đurićem, Pariz, 1988.

24. 25
vanju ožiljaka, kad iscuri nada da se nesreća može pretočiti u vino priče,
prelazi u ljubav od ogrebotina, od krvavih ujeda. U ozleđivanje rana. U želju
da se zagrebe po licu prijatelja.
»Doktor: Tvoja knjiga i moja sterilnost. To ima veze. (Viče) To ima
veze!
Jakov: Reći ću ti, doktore, ono što ti nisam rekao prošli put. Ti si
promašen čovek! I to nije moja krivica (Viče). To nije moja krivica – ti nisi
nikakav doktor (...) Ti nisi završio studije. Ti si anestetičar.«
Kako se drama bliži kraju Jakov sa dosadom (i alkoholom) vuče
klonulost svoje nesreće. Svoju lenost.
Tragični nesporazum nastaje kad Solo-
mon i Jakov shvate da ne mogu biti
skriveni u tuđoj senci. Jakov u naručju
Solomona, Singer u kaverni knjige, u
plućima Jakova.
Poslednji deo drame potvrđuje
ovu priču o surovosti. Iako je scenografi-
ja lirska – lampa sa abažurom, pucket-
anje sveće u menori...Jakov je u veliki
drveni sanduk ubacio samo jednu strani-
cu. Jedan jedini list – posvetu za knjigu
o Singeru. I sebi. Dok Jakov čita posvetu
na grobu Solomona Singera prati ga mo-
litva za upokoj mrtvih. I slika drvenog
sanduka u koji može staviti još samo
svoje telo i bele stranice svoje lenosti.
Ko je Solomon Singer? Ima li
bliskih rođaka? Da li je menjao ime? Ovo
se lice pod drugim imenom dva puta po-
minje u Kišovom romanu Peščanik. Ili je
to njegov »rođak smrti«? Ili je to on sam
u ogledalu? Ili ja, po običaju, naslednoj
i literarnoj šizofreniji, tražim veze tamo
gde ih nema?
Dakle, u Peščaniku Eduard Sam
i Gavanski sećaju se zajedničkih poznanika i pominju ime gospodina Adolfa
Singera, lekara kome su u zatvoru, živom, amputirane noge. Drugi put Adolf
Singer je na spisku onih koje je Eduard Sam citirao u borbi mišljenja sa svo-
jim prijateljem Gavanskim.
U drami Drveni sanduk Tomasa Vulfa na nadgrobnoj ploči Solomona
Singera uklesano je da je rođen 1902. a umro 1972. Poslednje godine proveo
je u invalidskim kolicima, koje je našao na Šejkinom đubrištu. Umro je od
bolesti nogu.

25. 26
U Subotici, gradu u kojem je Danilo Kiš rođen, pronašao sam da je
dr Adolf Singer bio među prvom desetoricom Jevreja koji su ubijeni 1941. Dr
Adolf Singer rođen 1897, 15. februara (nedelju dana pre rođendana Danila
Kiša, 22. februara 1935), pogubljen je 18. novembra 1941. Pre čina pogu-
bljenja u zatvoru su mu, živom, amputirane noge. Testerom.
Kiš je za vreme boravka u Strazburu (1962 – 64) upoznao i izves-
nog Žilijena Sismana koga je posebno zanimalo pozorište. Taj Žilijen Sisman
bolovao je od lenosti, od metafizičke lenosti, i Kiš ga je stalno nagovarao da
nešto o pozorištu ili za pozorište napiše. Sisman je napisao dramu Poslednji
primerak na pet stranica. I ništa više. Nešto od ličnosti Žilijena Sismana može
se prepoznati i u liku Jakova, onoga koji sumnja, koji zna svoju moć. A onaj
koji stalno u sebe sumnja on je »kao što su valovi morski, koje vetrovi podižu
i razmeću«.

27. Reditelj Nick Upper (Slovenija)
Niko Goršič diplomirao je na LjubljanskojAkademiji za pozorište, radio, film
i televiziju kao glumac. Zaposlen je u Slovenskom mladinskom gledališču ali
je sarađivao (i kao reditelj) sa trideset pozorišta i neovisnih institucija od Slo-
venije do Skoplja, Beograda, Subotice, Ohrida, Budve, Podgorice, Cetinja,
Kumanova, Zagreba, Dubrovnika, Rijeke, Splita, Pule i Beča. Učestvovao
je, u brojnim značajnim i nagrađivanim predstavama, na više od dve stotine
pozorišnih festivala u Sloveniji i dvadeset šest država (Engleska, Kanada,
Belgija, Ukrajina, Argentina, Austrija, Bosna i Hercegovina, Brazil, Fran-
cuska, Hrvatska, Italija, Srbija i Crna Gora, Kolumbija, Makedonija, Mek-
siko, Njemačka, Holandija, Poljska, Rusija, Slovačka, Španija, Švajcarska,
Urugvaj, Venecuela, Vels i SAD). Kao reditelj radi pod pseudonimom Nick
Upper u Sloveniji, Crnoj Gori i Makedoniji. Bavi se i publicistikom. Studirao
je istoriju umjetnosti i muzičku školu, a bio je likovni i plesni kritičar , novi-
nar, u reviji
“Mladina” i više drugih novina. Kao glumac inovirao je glumu sa puzzle
tehnikom i ustanovio postmoderni pristup. Kao reditelj istražuje novi global-
ni stil (interakciju između dramskog pozorišta i performansa), zato je 1999.
godine osnovao Globalan teatar, sa kojim se je do sada pojavio na šezdesetak
festivala. Sarađivao je sa brojnim rediteljima: Bojan Stupica, Mile Korun,
France Jamnik, Žarko Petan, Miran Herzog, Dušan Jovanović, Ljubiša Ristić,
Janez Pipan, Jurij Souček, Vito Taufer, Dragan Živadinov, Tomaž Pandur,

28. 29
Roberto Ćuli, Branko Brezovec, Mira Erceg, Suada Kapić, Paolo Mađeli, Ed-
uard Miler, Matjaž Pograjc, Ivica Buljan, Diego de Brea... Odigrao je više od
sto petdeset pozorišnih uloga i osvojio dvadeset sedam priznanja i nagrada
(najviše u pozorištu). U Crnoj Gori je dobio nagradu “Slobodan Aligrudić”
za najboljeg glumca festivala na FJAT 1988 (L. Cerol:Alisa u zemlji čudesa),
priznanje za selekcijski rad na FJAT -u (1990), 2000. godine postao je počasni
član Crnogorskog narodnog pozorišta, a 2002. godine dobio je nagradu CNP
za režiju predstave “Otpad” Ljubomira Đurkovića.
Režije:
Emil Filipčić “Veselja dom” (Slovensko mladinsko gledališče, 1996), B.- M.
Koltes “U samoći pamučnih polja” (Slovensko mladinsko gledališče, 1998),
Gojmir Polajnar, Nick Upper “Ubij, ne volim te” (Globalan teatar, 1999),
Ljubomir Đurković” Kuća lutaka -Tobelija” (Crnogorsko narodno pozorište,
Ex ponto, 2000), Nick Upper “Neobljubljena 2000 - Primičevoj Juliji (Glo-
balan teatar, Galerija Kapelica, Kulturno društvo B-51, Mladina, 2000), Lju-
bomir Đurković “Otpad” (Crnogorsko narodno pozorište, Ex ponto, 2002),
Rok Vilčnik “Jedanaesto čudo” (Međunarodni omnibus “5” Ljubljana, 2002),
Franjo Frančič “Janočka” (Pozorište Glej, Ljubljana, 2003),August Kotzebue
“Pjetlić Tin”, Globalan teatar, Cankarjev dom, Mini teatar, Ljubljana, 2004),
Željko Stanjević “Sanjivi nagon” (Kraljevsko pozorište Zetski dom, Cetinje,
2004) i Saviana Stanescu “Balkan Blues” (Naroden teatar Kumanovo i Glo-
balan teatar, 2004).
Branimir Popović (1967) završio je glumu u Sarajevu na Akademiji scen-
skih umjetnosti. Neposredno poslije diplomiranja igrao je u sarajevskim
pozorištima Otvorena scena “Obala” i “Kamerni teatar 55”, u Narodnom
pozorištu u Sarajevu i Kraljevskom pozorištu Zetski dom - Cetinje. Nakon
rada u Sarajevu igrao je u Beogradu (Jugoslovensko dramsko pozorište) i
predstavama Grad teatra - Budva.
Godine 1992. izabran je za asistenta na Akademiji scenskih umjetnosti u Sa-
rajevu, za predmet gluma.
Od maja 1993. godine član je Crnogorskog narodnog pozorišta, a 1996. iz-
abran je za asistenta na predmetima Scenski govor i Scensko pjevanje na
odsjeku za glumu na Fakultetu dramskih umjetnosti na Cetinju. Do 2001. go-
dine Popović je obavljao funkciju direktora Gradskog pozorišta u Podgorici,
kada je imenovan za ministra kulture u Vladi Republike Crne Gore. Funkciju
ministra kulture obavljao je do početka 2003. godine.
BranimirPopovićjeostvarioznačajneulogeubrojnimpredstavama:“Hamlet”
(JDP- Beograd), “Bura” (Teatar Gardoš -Zemun), “Gospođica Julija” (DOD-
EST - Podgorica), “Princeza Ksenija od Crne Gore”, ”Višnjik” (Kraljevsko
pozorište Zetski dom -Cetinje), “Izvanjac”, “Gorski vijenac”, “Zločin i ka-
zna”, “Malograđani”, “Don Žuan se vraća iz rata”, “Nora”, “Montenegrini”,

29. 30
”Lažni car”, ”Montenegro blues”, ”Galeb”(Crnogorsko narodno pozorište),
“Konte Zanović”, “Banović Strahinja”, “Antigona u Njujorku” (Grad teatar
Budva), “Turneja” (Atelje 212 -Beograd), “Ženidba kralja Vukašina”, “Zau-
vijek tvoj” (Gradsko pozorište -Podgorica).
Uloge na televiziji i filmu: “Gorski vijenac”, “Crnogorska svadba”,
“Oriđinali”, “U ime oca i sina”, “Belo odelo”, “Normalni Ljudi”,”Sudbina
jednog razuma”, ”Stršljen”, ”Kud plovi ovaj brod”, ”Mrtav ladan”, ”Opet
pakujemo majmune”, ”Imam nešto važno da vam kažem”.
Dobitnik je mnogobrojnih umjetničkih priznanja, među kojima se izdvaja-
ju: Sterijina nagrada (1996), nagrada Udruženja dramskih umjetnika Crne
Gore (1996), “Zoran Radmilovic” (1997), Nagrada Dječijeg festivala(1998),
“Zlatna mimoza”(1999), Sterijina nagrada (2004), nagrade Crnogorskog nar-
odnog pozorišta i Grad teatra, kao i najviša državna nagrada -Trinaestojulska
nagrada za izuzetan stvaralački doprinos. Pored navedenih umjetničkih re-
zultata, Popović ostvaruje zavidan doprinos u oblasti pedagogije i ima zvanje
vanrednog profesora, na predmetu Gluma - Fakultet dramskih umjetnosti na
Cetinju.
Branimir Popović, trenutno obavlja funkciju direktora Crnogorskog narod-
nog pozorišta.
Predrag Ejdus
Rođen u Beogradu 24.07.1947. 1966 god. završio XIV beogradsku gimnaz-
iju. Akademiju za pozorište, film, radio i TV upisao 1968 god. u klasi prof.
Ognjenke Milićević. 1972 diplomirao glumu u klasi prof. Milenka Maričića.
Od 1972 god. stalni član Narodnog pozorišta u Beogradu. U Jugoslovensko
dramsko pozorište prelazim 1991 god. A od 1996 god. postajem vanredni
profesor glume na Akademiji umetnosti „Univerzitet Braća Karić“. U pro-
fesionalnoj karijeri koja traje već 35 godina igrao sam i gostovao u svim
značajnijim pozorištima Jugoslavije. Atelje 212, Srpsko narodno pozorište,
Beogradsko dramsko pozorište, Crnogorsko narodno pozorište, Subotica
(Narodno pozorište), Kruševac (Narodno pozorište), Zagreb – Jazavac (Pet-
rica Kerempuh) i dr. Četiri godine bio sam predsednik Udruženja dramskih
umetnika Srbije i godinu dana VD direktor drame Narodnog pozorišta Beo-
grad.
Dobitnik dve Sterijine nagrade, Oktobarske nagrade Beograda, dva zlatna
Lovorova vijenca u Sarajevu,Ardalion u Užicu, nagrade: Milivoje Živanović,
Joakim Vujić, Ljubiša Jovanović, Raša Plaović i druge.
Igrao u oko tridesetak filmova, pedesetak TV drama i serija i mnoštvu ad hok
pozorišnih projekata. Osnivač ad hok pozorišta „Pod razno“, teatra Kult i dr.
U pozorišnoj karijeri odigrao preko 150 uloga različitih žanrova. Sarađivao
sa najznačajnijim rediteljima ovog vremena ( Egon Savin, Dejan Mijač, Vida
Ognjenović, Mira Erceg, Slobodan Unkovski, Ivica Kunčević i dr.)

30. Najznačajnije uloge: Medžbanks, Kandid – Bernard Šo, Čacki – Nevolja od
pameti, Osip Mandeljštan – Strah i nada, Faust I, II, Kir Janja, Oblomov, Por-
firije Petrovič – Zločin i kazna, Miškin, Ivan Karamazov, Šajlok, Boris Go-
dunov, Joakim Vujić – Kako zasmejati gospodara, Kontrabas – mono drama,
Patrika Ziskinda i niz drugih uloga.
Cetinje - Septembar 2005.
Božo Koprivica, rodio sam se u Nikšiću 1950. Završio sam Nikšićku gimnaz-
iju. Diplomirao sam Svjetsku književnost sa teorijom na Filološkom fakultetu
u Beogradu. Objavio sam tri knjige: Volej i sluh, Kiš Borhes i Maradona i
Vreme reči.
Bio sam dramaturg u predstavama: Kanjoš Macedonović – Vide Ognjenović,
Doktor Šuster – Dušana Kovačevića i Kralj Ibi – Alfreda Žarija (Kraljevsko
pozorište Zetski dom). Bio sam specijalni konsultant na filmu Emira Kus-
turice “Bila jednom jedna zemlja”, “Sedam dana u životu jedne ptice”,
“Crna mačka beli mačor” i u filmovima “Skoro sasvim obična priča” Miloša
Petričića, “Bumerang” Dragana Marinkovića i “Mala noćna muzika” Dejana
Zečevića.
Živim u Beogradu kao grobar (partizanovac) i pišem knjigu “Sto driblinga”.

31. Мilija Pavićević, rođen na Cetinju 1950 godine.
Od svoje prve izložbe (1982) u Podgorici, do danas imao sam više od dvade-
set samostalnih izložbi kako u zemlji tako i u inostranstvu, i preko sto pedeset
grupnih izložbi: Cetinje, Podgorica, Herceg Novi, Budva, Čačak, Kraljevo,
Beograd, Pančevo, Novi Sad, Vršac, Sarajevo, Zagreb, Ljubljana, Dubrovnik,
Mostar, Bari, Rim, Venecija, Pariz, Keln, Frankfurt, Kasel, Toronto, Berlin,
Drezden...
Predstavljao sam Crnu Goru na Venecijanskom Bijenalu 2001 god. zajedno
sa poznatim ruskim umjetnikom Olegom Kulikom, koja je održana u Jugo-
slovenskom paviljonu.
Za svoj dosadašnji rad, dobio sam više nagrada i priznanja, od kojih izdva-
jam:
- ULUCG – 1984, 1989, 2004. Nagrade sa imenima Petra Lubarde, Mila
Milunovića i Rista Stijovića.
- Likovni salon »13 Novembar« Cetinje – 1983 i 1989, prve nagrade ili Grand
prix salona i 1991 nagradu grada Cetinja.
Ističem najveće priznanje koje Crna Gora dodjeljuje za stvaralaštvo iz oblasti
kulture »Trinaestojulsku« nagradu 1993. godine.
Radio sam scenografije za predstave u Pozorištu DODEST, Crnogorskom
narodnom pozorištu u Podgorici i Kraljevskom pozorištu na Cetinju.

32. Izdavač Kraljevsko pozorište Zetski dom Cetinje
Za izdavača Ljubomir Đurković direktor
Urednik Božo Koprivica
Program pripremio Đorđije Radoičić
Dizajn Studio Đurić Podgorica
Priprema DigitalPrintCentar Podgorica
Štampa
Tiraž 2500
Cetinje, oktobar 2005.

35. KRALJEVSKO POZORIŠTE “ZETSKI DOM”
CETINJE
sezona 2005/2006.