Intenet

1. СИНБАД МОРЕПЛОВАЦ
У доба халифе Харун Рашида, владара правоверних, живео у Багдаду неки носач по имену
Синбад Носач. Био је то пуки сиромашак који је на глави носио свету еспап и тако зарађивао
свакодневни хлеб. Случај је хтео да је једног претјерано топлог дана пртио нешто претешко, па се силно
уморио под теретом, облио га свега зној, а и жега му беше увелико дојадила. Наишао је испред капије
неког трговца, пред којом беше чисто и уредно, а и сам зрак врло угодан. Крај саме капије налазила се
поширока камена клупа, те носач на њу спусти бреме да се малко освежи и одмори. У исти мах удари
поветарац с капије и донесе оштар мирис који удари носачу у чула па се он свали на крај клупе. Он само
што је ту сео, изнутра зачу звуке струна и узбудљиве гласове, различите арапске песме... Зачује чак и
певање птица: грлица, славуја, косова, голубова гриваша који су изводили своје песме цвркутањем на
различите начине. Носач се чудом зачуди свему томе и лепо поскочи од неке драгости. Дигне се и крочи
корак-два према тој страни, наједном угледа пред кућом велику башту и у њој мноштво момака, слугу,
робова, дворјана, нешто што се може наћи само у царева и владара! А кад допре до њега мирис финих
пића и јела, носач управи поглед небу и рече: "Слава теби, господе, који уздижеш кога хоћеш а кога,
опет, хоћеш понизујеш! Чиниш кога хоћеш богатим, а кога хоћеш сиромашним! Тако је, ето, неко увек
уморан, а неко миран и спокојан! Неко је срећан, а неко попут мене..." А затим настави у стиховима:
Колико ли јадника починка нема а он у хладовини најбољој лежи!
Све ми горе ударце носи судбина. Мој је товар увек све тежи и тежи.
Он је сретан не стиже несрећа њега, ја у злу се праћакам ко риба у мрежи.
Угодношћу он је обдарен и чашћу пред њим су сва јела и напици свежи.
Што сам ја то, он је, а ја, што и он. Кап смо иста; тек од мене бежи –
То је, ето, разлика која нас дели. Сунце сија за њега, а за мене снежи!
Кад изређа те стихове и искити песму, спреми се полако упртити товар и кренути, али у исти мах
испаде пред њега на капију младолико и наочито момче лепа стаса и у гиздавој одећи, ухвати носача за
руку и рече му: "Хајде уђи и попричај мало с мојим господаром, он те зове!" Носач није био рад да
залази унутра, али му оно момче не даде другачије, те он ону балу остави у предворју, код вратара, и с
младићем уђе у кућу. Већ на први поглед опази да се налази у сјајној палати коју је красила
величанственост и лепота. Уђе у велику дворану и прелете очима уздуж и попреко – кадли у дворани
све угледна господа и високи гости! Ту су све врсте цвећа, све врсте мириса, различите закуске, цело
брдо којекаквих врста прекрасних јела, воћа, па вина од најплеменитије винове лозе, најпосле, ту су и
лепе робиње, и различити инструменти. Гости поседали редом, наоколо, према части и достојанству, а у
самом прочељу седи крупан, достојанствен човек кога су бројне године, видело се то добро, млатнуле
по зубима предњим; имао је дивне црте лица и леп облик тела, а на њему су биле видљиве гордост,
понос, част и достојанство. Изненади се носач кад све то виде и одмах помисли у себи: "Бог ми и душа,
ово је зацело нека рајска башта или ће бити да су двори неког владара или цара!" Прибра се брзо па их

2. уљудно поздрави и пољуби земљу пред њиховим ногама, а затим се исправи и оста погнуте главе
стојећи пред њима. Домаћин му отпоздрави лепим беседама и добродошлицом, а онда га позва да приђе
ближе и да седне крај њега. Носач приђе и седе, а домаћин ти одмах стави пред њега оних сласних и
разноврсних јела. Прихвати се носач и почне јести и јео је докле год је могао. Кад се најео, опра руке,
захвали Алаху на давању и домаћину на љубазности и части. Домаћин му поновно исказа
добродошлицу и рече: "Био ти срећан данашњи дан, како се зовеш и чиме се бавиш?" "Име ми је,
господару", каза он – "Синбад Носач. Носам на глави свету што год треба и тако се прехрањујем." "Нека
знаш, носачу", рече старац с благим осмехом на лицу, "да ти је име исто као и мени – ја сам Синбад
Морепловац. Него имам жељу да ми поновиш оне стихове што си их малопре говорио кад си био пред
капијом." Носачево лице обли румен од стида и стаде се извињавати: "Душе ти твоје, не узимај то за
зло, господару, умор, невоља и празна рука уче човека свакаквој непристојности и будалаштини."
"Ништа се не стиди" – дочека домаћин – "ти си ми као и брат! Дај да чујем ону песму јер ме она заиста
задивила кад сам чуо како је китиш док си стајао пред вратима." Носач не имаде куд и понови песму.
Свиде се она Синбаду Морепловцу и сав се озари па ће рећи Носачу: "Нека ти је знано, носачу, да је
моја прошлост врло чудновата. Ја ћу теби испричати све то што ми се збивало пре него што сам постао
ово што сам сад. До ове среће и двора дошао сам тек пошто сам проживио грдне муке, силне ужасе и
тежак умор. Да ти је само знати колико ме је пута поклопила зла судбина, замор, удес! Седам сам пута
путовао по свету а свако то путовање прича је за себе и свако се разликује по занимљивостима. То су
догађаји од којих ти стаје памет, а све је морало тако бити, тако да ништа нисам могао избећи од онога
што ми је записано!"
ПРВО ПУТОВАЊЕ
"И, ето, слушајте господо и одличници"! – окрену се Синбад Морепловац према гостима и
отпоче своју причу.
"Отац ми је био трговац и то један од најугледнијих људи и трговаца у својој покрајини. Имао је
тешко благо и силну робу, али умре још док сам ја био дете и тако ми остави сав тај иметак, па још куће,
земље и бројне приходе. Чим сам постао пунолетан, узео сам све у своје руке па стао уживати у лепим
пићима и јелима, дружити се с момцима, гиздати се у лепе хаљине и ходати с пријатељима и друговима.
Увртело ми се у главу да ће то код мене трајати до смрти и да ћу увек тако лепо живети. Потраја то,
међутим, неко време а ја дођох памети, тргох се, али би све касно; имање отишло, мој живот се и те
како изменио. Кад ја дођох себи, нађох да је отишло у неповрат све што сам имао! Осетих зебњу за
своју будућност, а тад ми падоше на памет речи нашег господина Сулејмана Мудрог, а сина Давидовог,
које сам некада давно чуо: "Троје је боље од трога, умрли час од рођења, жив пас од мртвог лава, а гроб
од беде и срамоте". Сетивши се тих речи, скочим, искупим још оно мало покућства и хаљина што ми је
остало, те то све продам, затим испродавах земље, куће и све друго што сам још имао у рукама и
саставих једва три хиљаде гроша! Завргла ми се била у глави мисао да се отиснем у бели свет и тада се
сетих и песме неког песника:

3. Циљ што узмеш виши – труд те чека већи, хоћеш ли да стигнеш – ради и по ноћи!
Бисере ко тражи – рони у дубине, до богатства да би дошао – и моћи!
Ако тражиш успех без икаква труда, до свог циља никад нећеш моћи доћи!
Решим се, скочим и накупујем еспапа, разних роба и свега што ће ми требати на путу. Вукла ме жеља да
путујем морем и ја се укрцам на једну лађу са целим друштвом неких трговаца који су кретали лађом из
Басре. Отпловили смо и тако једрили дању и ноћу све док нисмо стигли до једног красног острва који
по својим лепотама беше сличан рајској башти. Господар лађе пристаде уз обалу, баци сидро и спусти
лестве па се искрцаше сви који су били на лађи. Одмах се направише огњишта па се сви разлетеше: неко
кува, неко пере рубље а неко, опет, иде у разгледање острва. Ја сам био међу тим последњим. Мало
затим путници се искупише да штогод поједу и попију, да се забаве и одморе, и ми управо у томе, кад
ли повика капетан из гласа: "Ви срећни путници, пожурите лађи, укрцавајте се што пре! Остављајте све
своје ствари, спашавајте животе! Копно на којем стојите није оствро него грдни кит који се препречио
на морској пучини! По њему се накупио песак, а расте, ето, и дрвеће од каткад, па вам се чини да је то
острво! Кад сте наложили на њему ватру, он је осетио топлину и покренуо се. Ево, управо у овај час
урања у море, заједно с вама. Сви ћете се подавити! Тражите глави спаса док нисте сви страдали!
Остављајте све!" Чим путници чуше капетанов глас, сви потрчаше и нагрнуше брже-боље скакати у
лађу остављајући све ствари и одећу, казане и огњишта. Неко се дочепа лађе неко још и није, а "острво"
се силно потресе и оде на дно са свим оним што је било на њему и за тили се час валовито море састави
над њима. Ја се, гле, нађох међу онима што заосташе на "острву" те се сви увалисмо у море. Моја се
дружина одмах утопи, а мене усуд сачува од пропасти. Подари ми, наиме, једно од оних великих корита
у којима су малопре путници прали рубље, а живот, пусти, ионако драг човеку, па ти га ја брже-боље
дограбим, закорачим у њега и станем попут весала грабити ногама по води, а бесни валови поигравају
се са мном и с десне и леве стране. Капетан је већ био развио једра и отпловио са онима који су се
укрцали на лађу, а да се није ни обазро на оне који су остали у води. Пратио сам их погледом и надао се
спасу, све док ми лађа није сасвим умакла из вида, а тада дођох до уверења да ми је смрт неизбежна!
Остао сам тако у води цели дан и идућу ноћ. А кад би други дан, спопадоше ме валови и ветар ме баци
пред неко копно. Обала је била веома стрма, а по копну некакво дрвеће које је наднело гране над само
море; те се одмах прихватим за грану неког високог стабла, обесим се о њу управо кад сам био на рубу
пропасти и некако се узверем на копно. Погледам своје ноге. На њима отеклине, по стопалима ране и
уједи од риба – а ја то до тада нисам осећао од велика јада и напора које сам уложио да се спасим.
Видех то, онесвестих се и одмах се свалих на месту где бејах седео. Лежао сам тако онесвешћен и
полумртав све до идућег дана, а тада ме обасја и огреја сунце. Дођох себи, погледах одмах у ноге, кад
обе још увек натечене. Стадох се час вући, час пузати на коленима. На том острву било свакојака воћа,
извора питке воде, ја ти се дограбим воћа па удри једи! Прође ми тако неколико дана и душа ми се
поврати, па мало живнух и лепо омоћах. Стадох онда о којечему размишљати и врљати тим копном
уживајући у свему што се ту налазило. Одломио сам једну грану и опирем се о њу. Једног дана загледам

4. се у други крај острва и, одједном, угледам једну прилику. Помислих да би то могла бити зверка или
која морска животиња и радознало приђох ближе, кад ли то крупна бедевија привезана на самој обали.
Чим јој се приближих, стаде према мени страховито рзати, ја се уплаших и стадох бежати, а у исти мах
ниче испод земље неки човек, потрча за мном и стаде викати: Ко си ти? Одакле си дошао? Зашто си
дошао овамо? Господару – станем и одговорим – ја сам странац. Био сам у некој лађи па се утопих ја,
неки моји сапутници и посада. Ухватио сам неко корито, сео у њега, оно је онда пливало са мном и тако
су ме, ето, таласи избацили на ово острво. Чим овај човек чу шта му рекох, ухвати ме за руку и добаци:
"Хајде са мном!" Ја га послушах и пођох, а он ме онда уведе у неко подземно скровиште.
Доведе ме у неку велику просторију и направи ми место у самом прочељу. Принесе ми ту
некаква јела, а ја бејах изгладнео, навалим и наједем се. После тога упита ме онај човек за моје згоде и
незгоде па му ја све потанко разглобих од почетка до краја. Он се силно зачуди моме причању. А кад
причу заврших, замолих га: "Господару, тако ти свега, не срди се на мене, хоћу нешто да те упитам. Ја
сам, ето, причао све о себи и то све по истини, па бих сад желео да и ти мени кажеш ко си, зашто седиш
у овој земуници и зашто си привезао ону кобилу на обали." "Има нас цела чета" – одвати он – "а остали
су се разишли по обали. Ми смо коњушари цара Михридана и под нашом управом стоје сви његови
коњи. Сваких тридесет дана ми доводимо кобиле племените пасмине у време млађака, привежемо их
негде на острву, а ми се онда сакријемо у ово склониште да нас нико не види. Тада излази по њуху из
мора по који ждребац између морских коња, окрене се око себе и кад не опази никога, он приђе
ждребици и оплоди је, а онда жели да је поведе са собом у море, но она се не може покренути јер је
привезана. Ждребац тада почиње да је гризе зубима, рита се и њишти. Ми кад то чујемо, излазимо
напоље и вичемо на њега, поплашимо га и отерамо. Ждребица, која је сада ждребна, после годину дана
ождреби ждребе које вреди читаве царске хазне. Не можете на целом свету наћи таквог! Баш сада је
време да се ждребац помоли па, кад завршимо посао, повешћу те нашем цару Михридану. Знај добро, да
се ниси с нама нашао, да никад никога на овом острву не би нашао, нико за тебе овде не би знао и ти би
скапао од глади. Мојом ћеш, ето, заслугом остати у животу! Вратићеш се, можда, чак и у свој родни
крај!" Пошто он мени то тако исприча, ја му се лепо захвалих и зажелех му свако добро због његове
човечности и доброте. Ми још честито нисмо ни завршили разговор, а из мора изађе ждребац и стаде
силно њиштати. Мој коњушар ти зграби сабљу и штит и истрча напоље па стаде звекетати сабљом по
штиту и започе викати на своју дружину: "Терајте ждрепца, терајте ждрепца!" У трен ока дотрчаше они
с копљима, буком, галамом и морски коњ се поплаши и зачас оде својим путем, загњури се у море,
попут бизона велик, и замаче! Тада онај коњушар седне да мало одахне, уто се искупи и остала дружина
и сваки доведе по једно коњче. Опазише мене и почну се распритивати ко сам и одакле сам, те им ја
испричам све по реду као и први пут. Пошто смо се упознали, они разастру софру и седну да једу.
Позван сам и ја за софру и, кад смо јели, сви зајахаше коње па и мени нађоше некаквог коњчића. Подуго
смо јахали и напокон стигосмо у град цара Михридана. Оду они свом цару и испричају му о мени, а он
ме позове к себи, и ја одох. Кад сам улазио код њега, ја га лепо поздравим, а он ми, исто тако лепо,
отпоздрави, зажели ми срећу и дуг живот, а онда ме стаде питати за моје невоље. Испричао сам му све

5. од почетка до краја; све што ми се догодило и што сам видио; а он се чудио чудом шта сам ја све преко
главе претурио и на крају ми рече: "Бога ми, синко, имао си велику срећу! Да ти није суђен дуг живот,
ти се никад не би спасио тих мука и нека је хвала господу што си изнео живу главу!" Потом ми указа
сву доброту и почасти ме, направи ми место код себе и стаде ме увесељавати причањем и лепом
беседом, а онда ме постави за писара у морској луци да пописујем робу с лађа које пристају уз обалу.
Останем ја тако код њега да му обављам те послове и друге потребе. Он ми је и даље чинио свако
добро, обукао ме у лепе и сјајне хаљине, и ја тако постанем најутицајнија особа кад се требало заузети
за кога или завршити коме какав посао. Служио сам код њега, подуго времена. Кад сам год био на
пристаништу, увек сам испитивао трговце и морнаре за земљу која има град Багдад, не би ли ми знао ко
нешто рећи о њој па да с њим пођем и да се како вратим својој кући. Но, за ту земљу нико није знао
нити је познавао неког другог који би о њој нешто знао. Због тога сам био сав очајан и сметен што тако
дуго лутам по туђини. Потраја то тако неко време, а ја једног дана уђем цару Михридану и затекнем код
њега цело друштво Индијаца. Назовем им ја ту селам и они ми отпоздравише и одмах се почну
распитивати о мом крају те им ја све испричам. Затим сам ја њих испитивао за њихов крај, па ми они
рекоше да припадају различитим племенима. Неки од њих су Шакирије, а то је њихово прво племе.
Нити коме чине каква насиља нити ратују против кога. Други су опет Брахмани, а то вам је народ који
никад не пије вино. Људи су то сретни и бистри, воле игру и забаву, лепоту, коње и домаће благо.
Рекоше ми и то да се у Индији народ дели у седамдесет и две касте! Ја се томе заиста нисам могао
начудити. У Михридановој царевини видео сам међу осталим острвима и једно посебно које се звало
Кабил. Преко целе се ноћи чује како на њему ударају даире и бубњеви, а рекоше ми да је то народ
вредан и паметан! У близини тога острва видио сам рибу, дугу ништа мање него две стотине лаката! И
још једну такву чија је глава личила на совину главу! У околини сам видио још много чуда и
занимљивости и кад бих сад хтео то све испричати одужило би се то. Тако сам ја, ето, из дана у дан
доживљавао нешто ново на тим острвима и лепо проводио своје време. Једног дана, управо стојим на
обали, кад ли се помоли једна велика лађа и на њој мноштво трговаца. Кад пристгне у луку и котвиште,
капетан сави једра и привеза лађу за копно, потом спусти лестве и морнари изнесоше све на суво што је
било на лађи. Они су полако преносили, а ја стајао и пописивао. На крају упитах капетана; "Је ли остало
још нешто на лађи?" "Јест, господару", каза он – имам на лађи још неке бале рōбâ, али нам се њихов
власник утопио у мору код неког острва. Како смо ми кренули даље, његова је роба остала код нас у
похрани. Сад бисмо били ради продати је, од купца би узели потврду, пошто смо дали робу, да то после
уручимо његовој породици у Кући Спаса, граду Багдаду." "А како је име томе човеку, власнику робе?" –
питам ја, то он рече: "Синбад Морепловац, утопио се давно у мору." Чим ја то чух, разрогачих очи у
њега и препознадох га па викнух: "Капетане! Моја је то роба о којој збориш. Ја сам њен власник. Ја сам
Синбад Морепловац и са друговима сам сишао с лађе на оно острво. Кад се потресао кит на којем смо
били и кад си ти викнуо на нас, ко је био ускочио, тај се спасио, а остали су се сви потопили. У тој
последњој групи нашао сам се и ја, али ја сам се спасио у једном од оних великих корита у којима су
путници прали. Зајахао сам на њега и почео веслати ногама. После ме помераше ветар и валови и тако
се некако дограбих овог острва. Пошто сам изашао на суво, пронашао сам коњушаре цара Михридана

6. који су ме узели собом и предали своме цару. Испричао сам цару своју несрећу па ме он обдари и
постави на ово место у овом пристаништу." "Нема преинаке нити моћи у оном што бива" – у чуду ће
капетан. "Баш више ни у кога нема верности нити савести!" "Зашто тако капетане", загаламих ја – "кад
си чуо цео мој доживљај?" "Зато", одбруси он, "што си чуо како сам рекао да имам бале рōбâ чији се
власник утопио и што хоћеш да их бесправно присвојиш! То ти је забрањено! Ми смо својим очима
видели кад се он утопио! С њим је била цела дружина путника и нико се није спасио! Како сад можеш
тврдити да си баш ти власник те робе?" "Капетане, слушај поново моју причу и добро пази шта говорим,
па ћеш видети да имам право, а лаж је особина варалица!" – завиках и почех да му казујем све што ми се
догодило од тренутка кад сам заједно с њим кренуо из Багдада па док нисмо допловили до оног места
на коме смо се утопили. Подсетио сам га и на неке згоде између мене и њега које су се догодиле за
време нашег путовања. Најпосле и трговци и капетан увидеше да сам говорио истину. Познадоше ме и
почеше ми честитати што сам остао на животу. "Заиста ти нисмо веровали да си се спасио!" – повикаше
углас. Уруче ми, потом, моје бале робе, кадли на њима и моје име! Пропало није ама баш ништа! Одмах
развршим робу и одаберем нешто лепо и скупоцено, запртим тиме морнаре и то однесемо цару на
поклон. Предам му дарове и обавестим га да је стигла лађа на којој сам ја био и да је моја роба стигла
сасвим у реду. Овај дарāк је, ето, из те робе. А цару да памет одлети од чуда! Увиде и он да је оно што
сам му пре говорио сушта истина па ме још више заволе и он мени даде лепе дарове. Продадох оне
товаре и зарадих на томе грдне паре. Накуповах онде другу робу и еспап и кад трговци с оне лађе
одлучише поћи, укрцах и ја своју робу и одох цару да му се лепо захвалим на његовој доброти и
човечности и затражих допуштење да идем свом роду и завичају. Он ми то одмах допусти и даде ми
којекакве робе из тога града. Ја се захвалим, опростим се и одем на лађу. Кренули смо из тога града, а
срећа и добра судбина били су наши пратиоци, па смо једрили и ноћу и дању док нисмо сретно стигли у
Басру. Ту смо се искрцали и остали неколико дана, а ја сав весео кад сам остао жив и кад сам се напокон
вратио у свој крај. После се запутих у Кућу Спаса – Багдад, а уза ме моји товари робе, пуно ковчега
велике вредности и тако са свим тим дођох сретно својој кући у свој крај! Затекох ту своју родбину
сретну и здраву и све своје другове и пријатеље. Чим сам дошао кући, обновио сам своје домаћинство,
набавио много потребне радне снаге, накуповао кућа и некретнина много више него сам икад имао. Али
свеједно, убрзо сам се поново почео дружити са оним старим друштвом, почесмо трошити и расипати и
у томе ја заборавих све оне муке које сам раније поднео. Тако смо, ето, проводили дане и дане. Тиме је
моја прича о првом путовању готова, а сутра ћу вам причати другу."
После тога Синбад Морепловац задржа на ручку и вечери своје госте, а Синбаду Носачу даде
стотину мискала злата. На крају рече: "Баш си ми данас угодио својим присуством". Захвали носач на
свему доброчинству и оде својим путем, а у глави му се роје мисли шта се све људима не догађа – и
чудом се чудио. Дође он својој кући, преноћи и обави све своје дневне послове па крену кући Синбада
Морепловца. Кад се искупило цело друштво, кад је било понуђено јело и пиће, Синбад Морепловац
почне своју причу: (...)
(Следи друго од седам путовања.)