2. Porodični krug je doprineo Kao pravnik Rakić je ušao u
da Rakić stekne solidno diplomatsku službu u kojoj
obrazovanje u bogatim će provesti trideset godina
porodičnim bibliotekama službujući u Prištini,
Skoplju, Solunu, Sofiji,
Završio je Veliku školu u Londonu, Rimu.
Beogradu i fakultet u
Francuskoj. Boravak na studijama u
Parizu i kasnije
diplomatska službovanja
širom Evrope, proširili su
njegova znanja, obogatili
književno i muzićko
obrazovanje, otvorili široke
kulturne vidike.
3. Rakić se pesmama javio 1902. godine u Srpskom
književnom glasniku kao zreo pesnik.
Nije mnogo napisao, ukupno 64 pesme i nešto
pozorišnih kritika.
Za života je objavio četiri pesničke knjige.
1903. ,,PESME”
1912. ,,NOVE PESME”
1924. i 1936. ,,PESME”
Prevođen je na francuski, nemački, mađarski,
bugarski, ruski, italijanski i engleski jezik.
1934. godine, izabran je za redovnog člana Srpske
kraljevske akademije.
Umro je u Zagrebu, od teške bolesti, 1938. godine.
4. Tri pesnička kruga
Ljubavna lirika – ljubavno-erotski motivi
Misaona lirika – motivi patnje i trpljenja
Rodoljubiva lirika – motivi otadžbine, nacije i
prošlosti
5. Ljubavna lirika
Ljubavna poezija zauzima centralno mesto u
poeziji Milana Rakića.
U osnovi Rakićeve ljubavne poezije, nalazi se
hedonizam, zeđ za životom, nazajažljiva žeđ
da se ispiju sve slasti života, ali i bol i krik
zbog prolaznosti života, gubljenja snage i
gašenja čula.
On peva o ženi konkretnoj, stvarnoj,
nadahnuto, doživljeno i iskreno.
6. Iskrena pesma
O, sklopi usne, ne govori, cuti, I ti ces, bedna zeno, kao vazda
Ostavi misli nek se bujno roje, Slusati rado ove reci lazne,
I rec nek tvoja nicim ne pomuti I zahvalices Bogu sto te sazda,
Bezmerno silne osecaje moje. I oci ce ti biti suzom vlazne.
Cuti, i pusti da sad zile moje I gledajuci vrh zaspalih njiva
Zabrekcu novim, zanosnim zivotom, Kako se spusta nema polutama,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje Ti neces znati sta u meni biva,
Pred velicanstvom prirode; a potom, Da ja u tebi volim sebe sama,
Kad prodje sve i malaksalo telo I moju ljubav naspram tebe, kad me
Ponovo padne u obicnu camu, Obuzme celog silom koju ima,
I zivot nov i nadahnuce celo I svaki zivac rastrese i nadme,
Necujno, tiho potone u tamu, I osecaji navale ko plima.
Ja cu ti, draga, opet reci tada Za taj trenutak zivota i milja,
Otuznu pesmu o ljubavi, kako Kad zatreperi cela moja snaga,
Ceznem i stradam i ljubim te, mada Neka te srce moje blagosilja.
U tom trenutku ne osecam tako. Al' ne volim te, ne volim te, draga!
I zato cu ti uvek nesto reci: cuti,
Ostavi dusu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lisce na drvetu zuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.
7. Očajna pesma
Upij se u mene zagrljajem jednim, a da će, još uvek, pokraj mene svuda
ko groznica tajna struji mojom krvi, biti mesečine pod kojom se žudi,
krepko stegni moje telo, nek se smrvi, i mladih srdaca što stvaraju čuda,
i daj mi poljupce za kojima žednim. i žena što vole, i voljenih ljudi,
Kao Hermes stari i s njim Afrodita, vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
stopi se u meni strašću tvojom celom, kao bik pogođen zrnom posred čela
da sav iznemognem pod vitkim ti telom, što u naporima uzaludnim pada
i da duša moja najzad bude sita... dok iz njega bije krv crna i vrela...
- Kad pomislim, draga, da će doći vreme Upij se u mene zagrljajem jednim,
kad za mene neće postojati žena, ko groznica tajna struji mojom krvi,
kad će čula moja redom da zaneme, krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
i strasti da prođu kao dim i pena, i daj mi poljupce za kojima žednim..
8. Obična pesma
Naša je ljubav bila kratkog veka, Pa ipak, da si samo katkad znala
trenutak jedan - tek godinu dana, veliki kobni oganj duše ove,
i rastavi nas naglo sudba preka, i silnu ljubav što ništi ko hala
bez uzdisaja, bez suza, bez rana. sve druge misli, i nade, i snove;
U svađi nam je prošlo pola dana, pa ipak, da si samo katkad htela
u pomirenju mučnom, pola noći. u zanosu, i sličnu mekoj svili,
I bežao sam iz našega stana da kažeš nežnu reč iz srca vrela -
tražeći mira u poljskoj samoći. mi bismo možda dugo srećni bili!
No to je bilo samo kratko vreme, A sad polako teče ovo vreme,
pa postadosmo tuđi jedno drugom, postasmo tako tuđi jedno drugom,
i gledasmo se u ćutanju dugom i gledamo se u ćutanju dugom
tupo, ko sito dete šećerleme. tupo, ko sito dete šećerleme.
I tako sve je prošlo; i ja sada
ne mogu kleti nebo ni sudbinu,
il', s pesnicama stisnutim, pun jada,
prokleti žene ili podlost njinu.
9. Misaona poezija
Život nije jednosmeran i jednoznačan; on je vrlo
složen, ispunjen lepotama i radostima, usponima i
padovima, bolovima i tugama.
Čitanje Rakićeva poezije nameće utisak da kod njega
nema vesele pesme, da pesimizam provejava kroz
celo njegovo pevanje, da misao prolaznosti,
zaboravu, nestajanju i opštoj bedi, prati doživljaj
sveta i života.
Rakićev pesimizam je doživljeno osećanje i
raspoloženje, njegov pesimizam nije spiritualan i
nebeski, nego stvarni i zemaljski.
10. Misaona poezija
Vrsta lirske pesme
Misaonost je nerazdvojni deo lirskoh pevanja, jer svaka
emocija izražava odnos lirskog subjekta prema životu, ali
istovremeno omogućava da se nasluti sud o životu, svetu,
ljudskoj sudbini
Zato je teško razlikovati refleskivnu lirsku pesmu od drugih
lirskih vrsta. Ako je u pesmu emocija povod ili posledica
saznavanja nekih istina o svetu, čoveku i životu, i ako su te
istine dominantna sadržina pevanja, onda je reč o misaonoj
pesmi.
Ova lirska vrsta nastaje u razvijenom društvu, sa razvijenom
naukom i filozofijom.
Misaonu lirsku poeziju negovali su Pindar, Horacije, Dante,
Šewkspir, Gete, Njegoš, Zmaj, Laza Kostić, Dučič, Rakić,
DIS, Crnjanski...
11. Dolap
Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo, Podne. Ti bi vode. Ko ce ti je dati?
Stoji kao spomen iz prastarih dana. Tu kraj tvojih nogu zuboreci tece.
Njegovu sam skripu kao dete cuo. Ali bic fijukne...Napred, nemoj stati,
Stara gruba sprava davno mi je znana. Dok ne padne spasonosno vece.
Jedan mali vranac okrece ga tromo, Podne. Ti si gladan. Ti bi trave hteo,
Malaksao davno od teskoga truda. Svuda oko tebe buja trava gusta,
Vuce bedno kljuse sipljivo I romo, I mirise njene cuv donosi vreo.
Bic ga bije, ular steze, zulji ruda. Ali bic fijukne. Zbogom, nado pusta!
Vrance, ti si bio pun snage I volje, Ti si, kao I ja ,od mladosti rane
I dolap si stari okretao zivo. Osetio opstu sudbu sto nas gazi,
Tesila te nada da ce biti bolje; I gladan I zedan provodio dane
Mlad I snazan, ti si slatke snove sniv'o. Sve u istom krugu, sve na istoj stazi.
Al' je proslo vreme preko tvoje glave, Ti si, kao I ja, na julijskoj zezi,
Iznemoglo telo, malaksale moci; Dok zubori voda kraj tebe u viru,
Poznao si zivot I nevolje prave, Sanjao o sreci, nagradi, I nezi,
I julijske zege I studene noci. Sanjao o dobrom, zasluzenom miru.
O kako te zalim!- gle, suze me guse,- O, ko zmija ljuta kosuljicu svoju,
Olicena sudbo svih zivota redom, Ostaviti bedu, nesrecnu I zlobu,
Tebe, bracu ljude, I sve zive duse, I udarce bica stecene u znoju,
Jednake pred opstom neminovnom bedom. I svemocnu podlost I opstu gnusobu!
Pusti snovi! Napred, vrance, nemoj stati,
Ne mirisi travu, ne osecaj vir;
Nagradu za trude nebo ce ti dati:
Mracnu, dobru raku, I veciti mir!
12. Oproštajna pesma
Evo me, Gospo, nakon triest leta
Sa proređenom, progrušanom kosom, Oh nije život rđav što je beda,
Ko priviđenje sa drugoga sveta, I nevolja, i muka duhu, niti
Na Pegazu olinjalom i bosom. Što nam sudbina večno zapoveda
A prohtevi nam nikad nisu siti,
Kraj mene strči zarđala džida,
A njemu, svakog časa, noga kleca, No zaborav je, Gospo, sav i svuda,
I zato što smo starinskoga vida Zaborav svirep, neumitan, zao.
Rugaju nam se raskalašna deca.
Nijedna beda i nijedan Juda
Nije mi nikad takav udar dao
Neka ih, Gospo. Nama nije krivo.
Neka im i to zadovoljstvo damo.
̓
I ćutaćemo. Što bih dokazivo? Ko ovi tihi, stalni zaboravi...
Kada dorastu, kašće ime se samo. Ah, draga Gospo, kakva su stvorenja,
Prekrasna telom, duhom ljudi pravi,
No ja bih, draga Gospo, opet hteo Kao nebesna neka priviđenja
Svagdašnju poštu da iskažem vama:
U pamćenju mi još je život ceo,
Nestala s ovog našeg tužnog sveta,
Na srcu mi se ne uhvati skrama.
Za koja smo se kleli da su ona
Života našeg smisao i meta
Jest, još u meni prošli život sjaji, I da je bez njih prazna vasiona...
Čist ko na vodi labudovo krilo,
Jer sve je dobro i čestito bilo,
Smeh, suze, želje, nade, uzdisaji. Njih danas, Gospo, gusti korov krije,
A mi, sa našim sitnim navikama,
Sve je u meni ko na grobnoj ploči: Živimo mirno dalje, blago nama,
Ja prošlost branim od smrti što preti.
Kao da nikad ništa bilo nije...
No onog časa kad ja sklopim oči,
Tad sve će sa mnom zasvagda umreti.
Ah, zbogom, Gospo, i praštajte meni,
Stare mi oči pune suza sada,
Dok dan se gasi na prolaznoj sceni
I zavesa, ko noć, lagano pada...
13. Rodoljubiva poezija
Bio je konzul u Prištini, koja je bila pod turskom vlašću. To
mu je omogućilo da upozna sve nevolje srpskog življa u
neoslobođenim krajevima.
Kolevka srpstva probudila je u pesniku sećanje na vremena
kada se umiralo na bojnom polju za nacionalnu čast i slobodu.
U pesniku su se spleli prošlost, sadašnjost i budućnost,
nostalgija i vera, bol i prkos, strepnja i samopouzdanje,
duboka zahvalnost i poštovanje za one koji su pali u borbi za
slobodu.
Iz toga je isklijao ciklus od sedam pesama Na Kosovu
(1905-1911).
14. Jefimija
Jefimija, ćerka gospodara Drame I u mućne caše narodnoga sloma,
I žena despota Uglješe, u miru, Kad svetlosti nema na vidiku celom,
Daleko od sveta, puna verske tame, Ja se sećam tebe I tvojega doma,
Veze svilen pokrov za dar manastiru. Despotice srpska s kaluđerskim velom!
Pokraj nje se krve narodi I guše, I osećam tada, da, ko nekad, sama,
Propadaju carstva, svet vaskolik cvili. Nad nesrećnom kobi sto steze sve jace,
Ona, vecno sama, na zlatu I svili Nad plamenom koje obuhvata tama,
Veze strasne bole otmene joj duše. Stara Crna Gospa zapeva I plače...
Vekovi su prošli I zaborav pada,
A jos ovaj narod kao nekad grca,
I meni se cini da su naša srca
U grudima tvojim kucala jos tada,
15. Napuštena crkva
Lezi stara slika raspetoga Hrista. Takav leži Hristos sred pustoga
Mlaz mu krvi curi niz slomljena rebra; hrama.
Oči mrtve, usne blede, samrt ista; I dok neosetno, svuda pada tama,
Nad glavom oreol od kovana srebra. I jato se noćnih ptica na plen sprema,
Dar nekdašnjeg plemstva i poboznog Sam u pustoj crkvi, gde kruže
sebra, vampiri,
Đerdan od dukata o vratu mu blista. Očajan i strasan, Hristos ruke širi,
Po okviru utisnuta srama cista, Večno čekajući pastvu, koje nema...
A okvir je rez'o umetnik iz Debra.
16. Simonida
Iskopaše ti oci, lepa sliko! I kao zvezde ugašene, koje
Večeri jedne, na kamenoj ploci, čoveku ipak šalju svetlost svoju,
Znajuci da ga tad ne vidi niko, I covek vidi sjaj, oblik, i boju
Arbanas ti je nožem izbo oči! Dalekih zvezda sto već ne postoj,
Ali dirnuti rukom nije smeo Tako na mene sa mračnoga zida,
Ni otmeno ti lice, niti usta, Na počađaloj i starinskoj ploči,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo Sijaju sada, tuzna Simonida,
Pod kojim leži kosa tvoja gusta. Tvoje vec davno iskopane oči...
I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskićenu mozaik-odelu
Dok mirno snosiš sudbu tvoju grubu,
Gledam te tužnu, svečanu i belu;
18. Na Gazi Mestanu
Silni oklopnici, bez mane i straha, Danas nama kažu, deci ovog veka,
Hladni ko vaš oklop i pogleda mraka, Da smo nedostojni istorije naše,
Vi jurnuste tada u oblaku praha, Da nas zahvatila zapadnjačka reka,
I nastade tresak i krvava trka. I da nam se duše opasnosti plaše.
Zaljuljano carstvo survalo se s vama... Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli
Kad oluja prođe vrh Kosova ravna, Danas, taj te voli, jer zna da si mati,
Kosovo postade nepregledna jama, Jer pre nas ni polja ni krševi goli,
Kosturnica strašna i porazom slavna. ne mogaše nikom svesnu ljubav dati!
Kosovski junaci zasluga je vaša I danas kad dođe do poslednjeg boja,
Što poslednji beste. U krvavoj stravi, Neozaren starog oreola sjajem,
Kada trulo carstvo oružja se maša, Ja ću dati život, otadžbino moja,
Svaki leš je svesna žrtva, junak pravi. Znajući šta dajem i zašto ga dajem.
19. Sa Du č i ć em, Raki ć
je najuspešnije
obnovio našu
rodoljubivu
poeziju, na sasvim
originalan na č in.
Njegovo rodoljublje
otmeno je i
plemenito, pro ž eto
diskretnoš ć u i
smerovima
modernog mislioca.
20. Specifičnosti poezije Milana
Rakića
Poezija Milana Rakića je specifična u
sadržini, stavu i formi.
U sadržini
Neposredno doživljena ljubav, konkretna žena,
erotsko i čulno
Ljubavi prilazi realno, govori o nežnosti ali i lažima
u ljubavi
Ljudska nemoć pred ,,opštom neminovnom
bedom” dominantan je motiv koji će doneti tamne
slike i pesimističke tonove.
21. U stavu
O ljubavi peva otvoreno, rečnik je impulsivan
Intelektualnost i misaonost smiruju snažne emocije
Pesimizam Milana Rakića je specifičan – on je
doživljen, proistekao je iz srca i duše, ali snažno i
strasno okrenut životu
Pesimizam – filozofski stav prema životu,
zasnovan na uverenju da je ovaj svet najgori od
svih svetova (pessimum – najgori) i da je život u
tom svetu bez ikakvog smisla. Filozofiju
pesimizma razvio je namački filozof Artur
Šopenhauer. Pesimizam je još uvek prsutan u
književnosti, ali u nekim epohama postaje izrazitiji.
22. U formi
Rakićeva pesma je prirodna, laka čitljiva
Strofa je čvrsta, stih je jednostavan i jasan, doteran
i zvučan.
Stil pristupačan, bez složenih i mutnih metafora i
simbola.
