Lektira - ОŠ "Nada Purić" Valjevo

1. Лектира:
Шта заправо означава појам школске лектире и чему она служи?
Појам школске лектире обухвата попис дела која ученици
морају обавезно прочитати током школске године, према
наставном плану и програму за одређени разред, а служи увођењу
ученика у свет књижевности и развија културу читања и
богатство речника.
Књиге су део маште, али и свакодневнице.
Захваљујући књигама може се отићи далеко,
упознати нови људи, обичаји, различита мишљења
и видети разне животне ситуације.
Читање лектире вам може помоћи:
да разумете темеље цивилизације,
сачувате сећање на прошлост,
појасните садашњост,
комуницирате и развијате критички дух.

2. Лектира за 1. разред:
1. Јован Јовановић Змај: Ала је леп овај свет – избор поезије за
децу
2. Десанка Максимовић: Тако је причала мени моја бака – избор
бајки
3. Језик разиграни: избор народних умотворина
4. Игор Коларов, Бранко Стевановић: Од змаја до бескраја: избор
из српске поезије за децу
Лектира за 2. разред:

3. 1. Палчица: избор из Андерсенових бајки
2. А.С. Пушкин: Бајка о рибару и рибици
3. Добрица Ерић: Плава месечина
4. Ја сам чудо видео: избор народних загонетки, шаљивих прича и
песама, бајки, пословица
5. Откључана скривница: избор песама за децу
6. Бранко Ћопић: Доживљљаји мачка Тоше
7. Српске народне бајке

4. Лектира за 3. разред:
1. Луис Керол: Алиса у земљи чуда
2. Приче са извора: избор народних бајки, приповедака и басни
3. Малa школска позорница
4. Антологија српске поезије за децу: избор

5. Лектира за 4. разред:
1. Град градила бијела вила: избор обредних, митолошких и
обичајних песама
2. Рене Гијо: Бела Грива
3. Принц облака: избор бајки
4. Јутро на месецу
5. Анте Станичић: Мали пират
6. Испеци па реци: избор народних питалица, загонетки, пословица
и анегдота
7. Избор из светске поезије за децу

7. Лектира за 5. разред:
1. Данијел Дефо: Робинсон Крусо
2. Марк Твен: Том Сојер
3. Неисторијске народне песме
4. Еро с оног свијета
5. Бранислав Нушић: Хајдуци
6. Бранко В. Радичевић: Песме о мајци

8. Лектира за 6. разред:
1. Коста Трифковић: Избирачица
2. Бранко Ћопић: Орлови рано лете
3. Тоне Селишкар: Дружина Сињи галеб
4. Ференц Молнар: Дечаци Павлове улице
5. Ивана Брлић Мажуранић: Приче из давнине
6. Сви осташе, госпо, у Косову: народне песме о косовском боју
7. Спомиње се Краљевићу Марко

9. Лектира за 7. разред:
1. Венац славе Светог Саве
2. Поп Ћира и поп Спира
3. Мика Антић: Плави чуперак
4. И јуначки живот одржати: циклус народних песама о хајдуцима и
ускоцима
5. Жетву жела вила и девојка: избор посленичких народних песама
6. Антоан де Сентегзипери: Мали принц
7. Јанко Веселиновић: Хајдук Станко
8. Јован Стерија Поповић: Покондирена тиква

10. Лектира за 8. разред:
1. Бранко Ћопић: Доживљаји Николетине Бурсаћа
2. Уста раја ко из земље трава: избор епских песама о ослобођењу
Србије и Црне Горе
3. Иво Андрић: У завади са светом
4. Бранислав Нушић: Сумњиво лице
5. То је песма што истина није: избор шаљивих лирских народних
песама
6. Два су цвета у бостану расла: избор љубавних и породичних
народних лирских песама

12. Кратак садржај лектира:
Јован Јовановић Змај: Ала је леп овај свет, избор
поезије за децу:
Јован Јовановић Змај је био лекар и песник. Родио
се у Новом Саду, а умро у Сремској Каменици.
Тамо се и данас налази кућа у којој је живео. У тој кући је сада
Змајев музеј. Змај је писао најлепше песме за децу. Његове
предивне стихове су читали и твоји прадеда и прабака, и деда и
бака и тата и мама. Свима су биле лепе, па ће бити и теби.
Свет
Ала је леп
Овај свет, –
Онде поток,
Онде цвет;
Тамо њива,
Овде сад;
Ено сунца,
Ево хлад;
Тамо Дунав
Злата пун,
Онде трава,
Овде жбун.

13. Славуј пева,
Не знам гди, –
Овде срце.
Овде ти!
Десанка Максимовић: Тако је причала мени моја бака
– Цар играчака: Бајка о путнику и цару играчака који каже: „Ви
сироти људи свему се чудите, али код нас то је обична ствар“.
– Риба возарица: „Живела у тој реци и нека риба коју нико никад
није виде, али чији глас смо многи од нас чули. Она је становала у
најширем и најдубљем виру и бавила се возарским занатом: била
нека врста чамџије“.
– Бајка о путевима: „Неимару, заборавио си да развијеш по земљи
стазе и путеве. Ено их у кутку тамо стоје савијени“.
– Орашчићи-палчићи: „Седело је једном неколико пастира под
орахом“.
– Бајка о извору: „Седели су једног јутра пастири у планини“.

14. – Бајка о лабуду: „Све је око мене бело: и дрвеће, и небо, и звери, и
ти, мала краљице, само сам ја од ноћи црња. Зато ме мори туга“.
– Мали баук: „Једне мрачне поноћи јесење родио се у јами Баук“.
У разнолики свет поља, шума и ливада Десанка Максимовић је
жарко заљубљена и зато о њему и пева и прича. У њеним причама
тај свет има људске особине. Песникиња је са тим светом присна и
чини нам се да су птице и рибе, шумски путељци и планински
извори њени стари добри познаници.
Језик разиграни: избор народних умотворина
Ево занимљивих брзалица из ове књиге:
„Проши конац кроз покровац“.
„Четири чавчића на чунчићу ћијучу“.
„Лежи куја жута украј жута пута“.
II

15. Палчица: избор из Андерсенових бајки
– Принцеза на зрну грашка: „Живео једном краљевић који је хтео
да се ожени принцезом. обишао је цео свет да би је нашао, али му
се свуд испречило нешто на путу...“
– Свињар: „На гробу краљевићевог оца растао је ружин жбун. Како
је било дивно то ружино дрво! Цветало је сваке пете године и
имало је један једини цвет...“
– Царево ново одело: „Не само да би боје и шаре биле изванредно
лепе, већ би и одело сашивено од те тканине имало чудну особину.
било би невидљиво сваком човеку који није ваљао у свом позиву
или је био неизрециво глуп...“
– Славуј: „Било је то на двору кинеског цара, пре много година...“
– Ружно паче: „Али сирото ружно паче тукли су, ударали и правили
будалом и патке и кокоши...“
– Палчица: „А у самој њеној чашици, на зеленом тучку, седела је
једна мајушна девојчица, неисказано нежна и дражесна. Није била
већа од палца, те стога доби име Палчица...“
А.С. Пушкин: Бајка о рибару и рибици:

16. „Једном старац изађе да лови
Па извуко мрежу пуну муља.
по други пит бацио је мрежу,
Извукао само морску траву.
По трећи пит бацио је мрежу,
а у мрежи само једна риба,
Али није обична, ваећ златна. “

17. Добрица Ерић: Плава месечина
Школа
Свићу опет румена сванућа
школа ми је најмилија кућа!
Сазре лето, стиже јесен рана
школа ми је на почетку дана.
Била бела, плава или жута,
школа ми је на почетку пута.
Лети пчела од цвета до цвета
школа ми је на почетку света.
Дува ветар, шуморе тополе
шта би човек да му није школе?
Мрак би био и ноћу и дању
живео би ко мајмун у грању.
Кукуриче петао са плота
школа, то је свитање живота!

18. Ја сам чудо видео: избор народних загонетки, шаљивих прича и
песама, бајки, басни и пословица
Загонетке: Шта је најбрже на свету? (Мисао)
Шта путује без ногу? (Вода)
Пословице: Ко се дима не надими, тај се ватре не нагреја

19. Момчило Тешић: избор песама за децу
Зима ткала ћебе
Ткаља зима ткала ћебе
да пшеница не озебе,
да не зебу бубе, клице,
да сачува љубичице,
да заштити јечам рани,
детелину да одбрани,
родне воћке да одмори,
тврду земљу да уори,
и да може наш Илија
низ брежуљак да се скија.

20. Бранко Ћопић: Доживљаји мачка Тоше
Ако пожелиш да прочиташ ову књигу, уписаћеш се у клуб оних
којима је мачак Тоша саставни део детињства. Сазнаћеш шта је то
кврцнуло Тоши у глави да напусти млинара Тришу. Потврдићеш још
једном да је пријатељство значајно, најзначајније, код свих живих
бића. Захваљујући пријатељима, мишу Пророку и псу Шарову,
мачак Тоша је изашао из свих невоља које су га снашле и вратио
се у млин. Поред увода, у овој књизи се налази четрнаест глава, а
на самом крају – опроштајна глава. Књига се води као збирка
приповедака, а испаде да је прави мали роман.

21. Српске народне бајке
– Чардак ни на небу ни на земљи
„По дугоме путовању наиђу на један чардак, који нити је на небу ни
на земљи.“
– Аждаја и царев син
„Једном најстарији син пође у лов, па како изиђе иза града, скочи
зец иза грма, а он за њим, те овамо те онамо док утече зец у једну
рекавицу, а царев син за њим, кад тамо, а то није био зец него
аждаја, па дочека царева сина те га прождере.“
– Међедовић
„Ако ту букву можеш ишчупати из земље, онда ћу те пустити да
идеш у свијет; ако ли не можеш, још ваља да сједиш код мене. “
– Златна јабука и девет пауница
„Био један цар, па имао три сина и пред двором златну јабуку, која
за једну ноћ и уцвета и узре и неко је узбере, а никако се није
могло дознати ко.“

22. – Пепељуга
„Преле ђевојке код говеда око једне дубоке јаме, а дође некакав
старац бијеле браде до појаса, па им рече. Ђевојке, чувајте се ви те
јаме, јер да које од вас упадне вретено у њу, оне би се мати одмах
претворила у краву.“
– Биберче
„Била жена нероткиња, па молила бога да јој да да роди, макар
било дете као биберово зрно.“
– Баш-Челик
„Далеко одавде има једна висока планина, у оној планини једна
лисица, у лисице срце, у срцу једна тица, у оној је тици моје
јунаштво, ама се она лисица не да лако ухватити: она се може
претворити у разне начине.“
– У лажи су кратке ноге
„У толикој старости живећи, усни једну ноћ да има негде у свету
некаки град, и у томе граду да има један студенац, па да му је воде
из онога студенца да се окупа и умије, да би се подмладио и да би
опет чуо и видео.“
– Златоруни ован
„Цар зажели дознати да ли се заиста више зна кад се наново
проживи....“
– Ђаво и његов шегрт
„Ја овако не могу живети; него, идем у свет да учим какав занат.
Видиш како је данас: који зна најмање заната, тај сваки боље
живи од сваког тежака....“

23. – Чудновата длака
„А оно дете што је на сну долазило, био је анђео послан од Господа
Бога који је хтео да потпомаже овога јадног човека, и да се открију
тајне које нису биле јавне до онда....“
– Чудотворни нож
„Некакав младић учини клетву да се неће оженити другомно
царевом кћерком....“
– У цара Тројана козје уши
„Онда се цар Тројан увери да се на земљи не може ништа
сакрити....“
III
Луис Керол: Алиса у земљи чуда:
„Чарлс Доџсон, професор математике који је своја дела
потписивао као Луис Керол оставио нам је завештање да на ствари
и предмете око себе гледамо „другим очима“ и на другачији начин
него што их иначе гледамо...“

24. Приче са извора: избор народних бајки, приповедака и басни:
Поред већ познатих бајки и приповедака: „Златоруни ован“, „У цара
Тројана козје уши“, у овој књизи постоје још и неке друге, као што
су:
Усуд: Бајка о срећи и несрећи
„Била два брата заједно у кући, па један све радио, а други једнако
беспосличио и готово јео и пио.“
Вилина гора: о томе како је богат човек послао сина да стече
памети
„Кад га опреми, многе му ствари препоручи...“
Царев син и лабуд-девојка: о упорности, храбрости и послушности
„Синко, ја сам цар од тридесет и два ветра. ако има стаклени брег
гдегод на свету, они ће то знати, па ће те онамо однети...“
Шљиве за ђубре: О уредности
„То је човек баш и тражио, јер видећи да је чиста и вредна девојка,
одмах је испроси за свог сина, и они поживеше дуго и сретно...“
Ко умије њему двије: О четовању, хајдучији, превари и крађи
„После тога пођу даље стриц и синовац да четују...“

25. Малa школска позорница/Звезде школске сцене: Овде су дати
кратки драмски текстови за школске представе.
Аутори: Драган Лукић, Душко Радовић, Гвидо Тартаља, Александар
Поповић, Тоде Николетић и други...
Антологија српске поезије за децу: избор
„И поезија за децу морала је да порасте. Савремена деца више
виде и чују него претходна. са њима се више не може тако наивно

26. разговарати као некад. Зато и песници за децу више не заслађују
детињство, већ га бране од сладуњавости и лажи....“ – Душко
Радовић
Мика Антић: Кад сам ја био велики
Кад сам ја био велики,
баш сам правио чуда!
Пео сам се,
на пример,
на разна брдовита брда
и – свуда!
Истукао сам једног дивљег лава
– без прута.
Био сам на Месецу два,
а можда и три пута.
После сам на Јужни пол пловио.
Ту сам дурбином кита приметио.
Није ни трепнуо
– а већ сам га уловио!
Осталим сам китовима само запретио.
Кад сам ја био велики,
тата је морао сваки дан да се умива.
Победио сам једног гусара.
Победио сам једног дива!
Победио сам... још једног дива!
И сваки див је плакао.
И све тако...
Кад сам ја био велики,

27. могао сам целу улицу да истучем.
Могао сам са куће кров да скинем.
Могао сам сваког кера за ухо да повучем.
могао сам слона за сурлу да уштинем.
А можда: и два слона да уштинем!
Кад сам ја био велики,
нико није смео по млеко да ме шаље!
Кад сам ја био велики...
кад сам ја био велики...
е – не знам даље.
IV
Град градила бијела вила: избор обредних, митолошких и
обичајних песама:

28. Обредне песме певају о сталном цикличном обнављању света.
Оволико жито да се роди
Цуп, коледо,
Цуп, коледо,
Оволико жито да се роди!
Митолошке песме говоре о стварању света.
Вила зида град
Град градила бјела вила
Ни на небу ни на земљу,
Но на грану од облака –
На град гради троје врата:
Једна врата сва од злата,
Друга врата од бисера,
Трећа врата од шкерлета,
Што су врата суха злата,
На њих вила сина жени;
што су врата од бисера,
на њих вила кћер удава;
Што су врата од шкерлета,

29. На њих вила сама сједи –
Сама сједи, погледује,
Ђе се муња с громом игра,
Мила сестра су два брата
А невјеста с два ђевера.
Муња грома надиграла,
мила сестра оба брата,
А небеста два ђевера.
Обичајне песме описују најважнија догађања из живота човека у
прошлости (рађању- успаванке, одрастању, свадбама, тужбалице):
Иде санак уз улицу,
Води Павла за ручицу. –
Ајде, Павле, злато моје,
Тебе лијепи санак зове...

30. Рене Гијо: Бела Грива (Роман о љубави дечака Фолка и коња кога је
назвао Бела Грива)
Чувена је реченица у овом роману: „А онда дете дивљих коња први
пут угледа дете људи...“
4. Гроздана Олујић: Принц облака – избор бајки које говоре о
модерним јунацима у солитерима, са сновима једнаким као у
другим бајкама.
Најпознатије су Врапчев дар, Месечев цвeт, Златокоса, Дечак и
принцеза...

31. 5. Јутро на месецу: избор из светске поезије и прозе за децу
Овде су за децу писали песници и прозни писци: Лорка, Тагоре,
Толстој, Перл Бак, Жак Превер...
6. Анте Станичић: Мали пират
”Мали пират” је роман за децу Анте Станичића. Радња се одвија у
осамнаестом веку, када су морима харали гусари. У роману је
осликан живот бококоторских помораца и њихових народних
обичаја. Од неколицине тих обичаја истиче се онај да отац мора
први честитати сину венчање, а да младић пре женидбе мора у
дворишту засадити маслине. Иако се читаоци упознају прво са
Илком, главни јунак ове књиге је његов млађи брат, Миљан.

32. У делу се непосредно говори о правди и неправди. Млетачки
трговци и судије сарађују са гусарима, док обични морнари трпе
штету, и они у овом случају, правду преузимају у своје руке.
Сазнајемо да морнарима веома недостају завичај и разговор с
другим људима, те су због тога често склони несланим шалама и
пићу. Мору, и поморском животу се враћају јер их увек вуче жеља
за непрегледним, плавим пространствима и путовањем. Због тога
се у њима, цео живот преплићу и боре две велике љубави, а они
нису спремни ни једне да се одрекну.
Ово дело, поред авантуристичких догађаја и окрутних слика, шаље
велику поруку о љубави, како према другим људима, тако и према
породици. Због сестре, два брата, од којих је један дете, упућују се
у вртоглаву и по живот опасну пустоловину, не знајући правац
којим ће ићи, нити исход њиховог подвига. Вођени су жељом,
надом и вером. На основу тога, аутор деци преноси да је то сасвим
довољно за почетак, и охрабрује их да се боре за оно што воле.
Када је роман објављен, писац је изјавио следеће:
“Истина је да се једна девојка враћала из Венеције једним
бокељским једрењаком и да су тај брод напали гусари. Зна се да
су рођаци и пријатељи отпремили једрењак да нађу своје рођаке.
То је записано у старим папирима. Прочитао сам тих неколико
реченица и годинама размишљао о томе.”.
Ова изјава нам говори да је књига писана на основу истинитог
догађаја.

33. 7. Испеци па реци: избор народних питалица, загонетки, пословица
и анегдота
Питалице:
Питали вука: – Кад је највише зима?
– Кад се сунце рађа!
Питали пса: – Зашто много лајеш?
– Другога заната не знам!
Питао син оца: – Каквом је сиромаху најдушевније дати?
– Ономе што очима гледа, а устима не пита!

34. 8. Избор из светске прозе и поезије за децу
Овде ћете прочитати приче и песме: Џонатана Свифта, Ивана
Тургењева, Антона Чехова, Антоана де Сент-Егзперија, Фредерика
Гарсије Лорке, Жак Превера и других.
V
Данијел Дефо: Робинсон Крусо
Након бега од куће и разних перипетија, Робинзон Крусо је
доживео бродолом, који је преживео, али су га таласи избацили на
острво. Са насуканог брода успео је да спаси храну, пиће, оружје,

35. алат итд. Када је спасавање ствари са брода било готово, направио
је колибу са јаком оградом, склопио намештај и почео да лови.
Плашећи се да се не изгуби у времену, Робинзон Крусо је
направио календар. Иако незадовољан својом ситуацијом, увек је
налазио излазе и решења. Пошто је имао мастило и папир,
записивао је догађаје на острву. Пронашао је разне врсте воћа и
почео да се бави земљорадњом. Да би сместио своје прве плодове,
направио је корпе од прућа и посуде од глине. На другој страни
острва направио је малу викендицу. Уживао је упознајући разне
врсте птица. Пошто се у тренуцима болести почео молити, то му је
помогло, како је он веровао, те је постао много бољи верник него
пре.
Велика жеља за повратком кући, навела га је на изградњу чамца.
После дуготрајног и напорног рада, схватио је да је погрешио.
Чамац је био јако велики, те га није могао догурати до воде. Други
покушај је био успешнији. Међутим, када се са новим чамцем
упутио у обилазак острва, појавила се струја због које је замало
одвучен на пучину. Одлучио је да узгаја козе ради млека и меса.
Највећи страх на острву доживео је када је угледао стопу у песку.
Мислио је да је окружен људождерима и веома се уплашио. Када је
скупио снагу и поновно изашао, наишао је на људске лобање и
кости. Пошто је страх све више растао, био је срећан кад је
пронашао пећину у којој је могао да се сакрије. Једног дана,
Робинзон је коначно угледао људождере на обали. Из заклона је
посматрао њихово понашање. Заробљенике су убијали, пржили
месо и јели. Велику наду је имао када је угледао брод на пучини.
Наду је изгубио када је својим чамцем допловио до брода. Брод
није био усидрен већ насукан. Посада брода је или била мртва или
је већ напустила брод.
Једне ноћи Робинзон је уснуо необичан сан. Тај сан му се
остварио када је спасио једног домороца, који му је касније постао
добар пријатељ. Иако се Робинзон у почетку прибојавао, одлучио је
да преваспита људождера Петка. После много муке, њих двојица
су се споразумевали говором, а и одвикао га је од људског меса.
Петко је помагао Робинзону у свакодневним пословима. Пошто се
Петко добро разумео у обраду дрвета, заједно су направили велики
чамац. Коначно, Петко је много помогао Робинзону у биткама са

36. дивљацима и гусарима. Њихова најважнија битка била је битка за
брод којим су њих двојица на крају напустили острво. Отишли су
у Шпанију и Енглеску, где је Робинзон успео да добије назад свој
иметак, ожени се и најзад настави свој уобичајени живот.
Прича је вероватно била инспирисана стварним догодовштинама
Александра Селкирка, шкотског бродоломника који је живео нешто
више од четири године на пацифичком острву које се звало Мас а
Тијера (шпански: Más a Tierra) и које је 1966. године преименовано
у Острво Робинзона Крусоа, у Чилеу.
Занимљива је и теорија да је Данијел дефо као енглески шпијун у
Авганистану био упознат са исламском причом великог филозофа
Ибн Туфаила „Живи син буднога“ која такође говори о животу
једног човека на пустом острву.
Марк Твен: Том Сојер
Роман прати различите догодовштине овог, надасве необичног
дечака. На самом почетку тетка Поли дозива дечака на ручак, а он
се, наравно мота туда - свуда. Већ на самом почетку романа, јасно
је дефинисан лик Тома Сојера као кавгаџије, који изазива друге. У

37. жељи да га казни што се потукао са једним дечаком, тетка тражи
од Тома да офарба целу ограду. Ту на сцену ступа Томов врцав дух
и сналажљивост. Наиме, он у свакој ситуацији у којој се нађе, без
обзира колико она била можда непријатна, проналази нешто
добро. Тако и у овој, он незанимљив посао који мора да уради, јер
му је тетка тако наредила, претвара у праву забаву, окупивши
много дечака који су чак спремни да му дају и поклоне не би ли и
они мало фарбали ограду. Тетка Поли, наравно не може да верује
како је он то брзо и лако урадио.
На почетку радне недеље, Тому се опет не иде у школу, па одлучује
да слаже тетку како га боли зуб. Међутим, када му тетка каже да
мора да извади зуб, дечак одмах креће у школу, јер ипак сматра да
није вредно да извади здрав зуб, како би избегао школу.
Главни јунак лектире "Доживљаји Тома Сојера", и његов најбољи
пријатељ, Хаклбери Фин одлучују да током ноћи оду на локално
гробље. Занимљив је разговор који воде међу собом, а у коме се
питају да ли мртвима смета њихово присуство. Мало након тога,
зачули су необичне звуке у близини и наравно прикрали се не би
ли чули и видели боље о чему се ради. Када су се приближили
видели су три човека, међу којима и локалног насилника,
Индијанца Џоа, како закопавају нечије тело. У том тренутку, Том и
Хак се заклињу да неће проговорити о ономе што су видели.
Након недељу дана, њих двојица одлучују да крену у нову
пустоловину и то бродићем до једног острва, а у њиховом друштву
је био и Џо. На путовању су глумили да су гусари и било им је
изузетно занимљиво све до тренутка док није почела олуја. Тада
су се дечаци прилично уплашили, јер су били изгубљени.
За то време, у њиховом граду су их сви већ оплакали, јер су
сматрали да су дечаци страдали у својој најновијој пустоловини.

38. Можда је и најзанимљивији део у књизи тренутак када Том долази
у своју кућу и скривен, слуша шта говоре о њему и његовом
пријатељу. Затим се враћа Хаку и Џоу и прича шта је видео, након
чега се враћају у град. Сви су одушевљени што су дечаци живи, а
нарочито тетка Поли, која је ипак и мало љута на дечака.
Приближавао се распуст, а Том се све више сећао оне ноћи на
гробљу и имао је жељу да о томе говори. Зато се и појавио као
сведок, а док је он говорио шта је видео те ноћи на гробљу, главни
осумњичени, Маф Потер је успео да побегне.
Следећа пустоловина у коју се дечаци упуштају је потрага за
изгубљеним благом. Али, како нису знали где се оно налази,
одлучили су да копају било где. Наравно и то им је убрзо постало
досадно, па су одлучили да се играју Робина Худа.
Након неколико дана, главни јунак романа одлучује да иде на
излет са Беки, у коју је заљубљен. Међутим, они су се изгубили у
оближњој пећини, а готово сви становници градића су кренули да
их траже. Када су успели да их пронађу одлучили су да гвозденим
решеткама затворе улаз у ту пећину, како се више нико не би
изгубио. Тому се та идеја није ни мало свидела, јер је у пећини још
увек био Индијанац Џо. Зато са Хаком одлучује да уђе у пећину.
Тамо затичу мртвог Џоа, кога су сахранили недалеко од улаза у
пећину.
Том је веровао да у пећини има сакривеног новца, па је одлучио да
са Хаком покуша да га пронађе. Заправо, они су пратили Џоа и
видели да нешто скрива у једној рупи, па их је то навело да
помисле да је ту заковао плен који је украо. Тако је и било: Том и
Хак су пронашли ковчег пун злата. Када су се вратили кући,
поделили су новац и заклели се крвљу да ће се међусобно
помагати када год могу.

39. Неисторијске народне песме
Неисторијски циклус народних епских песама чине епске песме
које говоре о личностима и догађајима непознатим историји. Имају
епски начин казивања, али опевају митове из обичног,
свакодневног живота и помажу нам да упознамо друштвени живот
људи тог времена. Већи број ових песама подсећа на бајке. У њима
су сачувани и многи елементи из народне и старе словенске
митологије:
Бог ником дужан не остаје (Вук Караџић, 1845.)
Браћа и сестра (Вук Караџић, 1845.)
Ко крсно име слави, оном и помаже (Вук Караџић, 1845.)
Огњена Марија у паклу (Вук Караџић, 1845.)

40. Огњена Марија у паклу – друга верзија (Вук Караџић, 1845.)
Свети Никола (Вук Караџић, 1845.)
Свеци благо дијеле (Вук Караџић, 1845.)
Јетрвице адамско колено
Змија младожења
Наход Симеун
Бог ником дужан не остаје
Два су бора напоредо расла,
Међу њима танковрха јела;
То не била два бора зелена,
Ни међ’ њима танковрха јела,
Већ то била два брата рођена:
Једно Павле, а друго Радуле,
Међу њима сестрица Јелица
Браћа сеју врло миловала,
Сваку су јој милост доносила,
Најпослије ноже оковане,
Оковане сребром, позлаћене
Кад то вид’ла млада Павловица,

41. Завидила својој заовици,
Па дозива љубу Радулову:
“Јетрвице, по Богу сестрице!
“Не знаш кака биља од омразе?
“Да омразим брата и сестрицу.”
Ал’ говори љуба Радулова.
“ој Бога ми, моја јетрвице!
“Ја не знадем биља од омразе,
“А и да знам, не бих ти казала:
“И мене су браћа миловала,
“И милост ми сваку доносила.”
Кад то зачу млада Павловица,
Она оде коњма на ливаду,
Те убоде вранца на ливади,
Па говори своме господару:
“На зло, Павле, сеју миловао,
“На горе јој милост доносио!
“Убола ти вранца на ливади.”
Павле пита сестрицу Јелицу:
“Зашто, сејо? да од Бога нађеш!”
Сестрица се брату кунијаше:
“Нисам, брате, живота ми мога!

42. “Живота ми и мога и твога!”
То је братац сеји вјеровао
Кад то виђе млада Павловица,
Она оде ноћу у градину,
Т заклала сивога сокола,
Па говори своме господару:
“На зло, Павле, сеју миловао,
“На горе јој милост доносио!
“Заклала ти сивога сокола.”
Павле пита сестрицу Јелицу:
“Зашто, сејо? да од Бога нађеш!”
Сестрица се брату кунијаше:
“Нисам, брате, живота ми мога!
“Живота ми и мога и твога!”
И то братац сеји вјеровао.
Кад то виђе млада Павловица,
Она оде вече по вечери,
Те украде ноже заовине,
Њима закла чедо у колевци.
Кад у јутру јутро освануло,
Она трчи своме господару
Кукајући и лице грдећи:

43. “На зло, Павле, сеју миловао,
“На горе јој милост доносио!
“Заклала ти чедо у колевци;
“Ако ли се мене не вјерујеш,
“Извади јој ноже од појаса.”
Скочи Павле, кан’ да се помами,
Па он трчи на горње чардаке,
Ал’ још сестра у душеку спава,
Под главом јој злаћени ножеви;
Павле узе злаћене ножеве,
Па их вади из сребрних кора,
Али ножи у крви огрезли;
Кад то виђе Павле господару,
Трже сестру за бијелу руку:
“Сејо моја, да те Бог убије!
“Буд ми закла коња на ливади
“И сокола у зеленој башчи,
“Зашт’ ми закла чедо у колевци?”
Сестрица се брату кунијаше:
“Нисам, брате, живота ми мога!
“Живота ми и мога и твога!
“Ако ли ми не вјерујеш клетви,

44. “Изведи ме у поље широко,
“Па ме свежи коњма за репове,
“Растргни ме на четири стране.”
Ал’ то братац сеји не вјерова,
Већ је узе за бијелу руку,
Изведе је у поље широко,
Привеза је коњма за репове,
Па их одби низ поље широко.
Ђе је од ње капља крви пала,
Онђе расте смиље и босиље;
Ђе је она сама собом пала,
Онђе се је црква саградила.
Мало време за тим постајало,
Разбоље се млада Павловица,
Боловала девет годин’ дана,
Кроз кости јој трава проницала,
У трави се љуте змије легу,
Очи пију, у траву се крију.
Љуто тужи млада Павловица,
Па говори своме господару:
“Ој чујеш ли, Павле господару!
“Води мене заовиној цркви,

45. “Не би ли ме црква опростила.”
Кад то чуо Павле господару,
Поведе је заовиној цркви;
Кад су били близу б’јеле цркве,
Ал’ из цркве нешто проговара:
“Не ид’ амо, млада Павловице:
“Црква тебе опростити не ће.”
Кад то зачу млада Павловица,
Она моли свога господара:
“Ој Бога ти, Павле господару!
“Не води ме двору бијеломе,
“Већ ме свежи коњма за репове,
“Па ме одби низ поље широко,
“Нек ме живу коњи растргају.”
То је Павле љубу послушао:
Привеза је коњма за репове,
Па је одби низ поље широко.
Ђе је од ње капља крви пала,
Онђе расте трње и коприве;
Ђе је она сама собом пала,
Језеро се онђе провалило,
По језеру вранац коњиц плива,

46. А за њиме злаћена колевка,
На колевци соко тица сива,
У колевци оно мушко чедо,
Под грлом му рука материна,
А у руци теткини ножеви.
Еро с оног свијета
“Еро с онога свијета” део је збирке “Шаљиве народне приче” које
су настале као записи некадашњих усмених предања. Технички,
оне су стваране нараштајима и то зато што су стално наново
препричаване, преношене усменом предањем, с колена на колено,
а притом су, наравно, мењане, прилагођаване, понекад мало
надопуњаване, а понекад би изгубиле нешто садржаја. Многи
скупљачи народног блага слушали су, скупљали и бележили
усмена предања, па тек у својој писаној форми народна прича

47. постаје колико-толико стална. Ипак, сталном се преписком и она
мења.
Еро с онога свијета
Копао Турчин с Туркињом кукурузе, па на подне отиде Турчин да
препне и да напоји коња, а Туркиња остане одмарајући се у ладу. У
том удари однекуд Еро: "Помози Бог кадо!" – "Бог ти помогао кмете!
а одакле си ти кмете!" – "Ја сам, кадо! с онога свијета." – "Је ли
Бога ти! а нијеси ли виђео тамо мога Мују, који је умро прије
неколико мјесеци?" – "О! како га не би виђео! он је мој први
комшија." – "Па како је, Бога ти! Како живи?" – "Вала Богу! здраво
је, али се Бог ме доста мучи без ашлука: нема зашто да купи
дувана, нити има чим да плати каву у друштву." – "А оћеш ли ти
опет натраг? не би ли му могао понијети, да му пошљем мало
ашлука?" – "Би, зашто не би, ја идем сад управо тамо." – Онда
Туркиња отрчи тамо, ђе јој се муж био скинуо од врућине, те узме
кесу с новцима, и штогођ буде новаца у њој, да Ери, да понесе
Муји. Еро докопа Новце, па метне у њедра, па бјежи уз поток. Тек
што Еро замакне уз поток, ал ето ти Турчина ђе води коња да
напоји, а Туркиња те предањга: ,.Да видиш, мој човече! туда сад
прође један кмет с онога свијета, па каже за нашега Мују, да се
мучи без ашлука: нема за што да купи дувана, нити има чим да
плати каву у друштву; те сам му ја дала оно новаца, што је било у
твојој кеси, да му понесе." А Турчин: ,.Па куд оде? куд оде?" А кад
му жена каже, да је отишао уз поток, онда он брже боље скочи на
гола коња, па поћерај уз поток! Кад се обазре Еро и види Турчина,
ђе трчи за њим, а он онда бјежи! Кад дође под брдом у једну
воденицу, а он утрчи унутра, па повиче воденичару: "Бјежи, јадна

48. ти мајка! Ето Турчина, да те посијече; већ дај мени твоју капу, а на
теби моју, па бјежи уз брдо туда око воденице." Воденичар, видећи
Турчина ђе трчи на коњу, поплаши се, и, неимајући кад питати,
зашто ће и кроз што да га посијече, да Ери своју капу, а Ерину баци
на главу, па изнад воденице бјежи уз брдо! Еро метне
воденичареву капу на главу, па још узме мало брашна, те се поспе,
и начини се прави воденичар. У том и Турчин дотрчи пред
воденицу, па сјаше с коња и улети у воденицу: "Камо море таки и
таки човек, што је сад ту ушао у воденицу?" – А Еро му каже: "Ено
га видиш, ђе утече уз брдо." Онда Турчин: "Држи ми море коња,
држи ми коња." – Еро узме коња, а Турчин уз брдо за воденичаром,
овамо онамо по буквику. Кад га већ стигне и увати, а он: "Камо,
курво! новци, што си преварио моју жену, те узео да понесеш Муји
на они свијет?" Воденичар се стане крстити и снебивати "Бог с
тобом, господару! ја нити сам виђео твоје жене, ни Мује, ни
новаца." И тако им прође читаво по сата, док се освијесте, и виде,
шта је. Онда Турчин потрчи, на врат на нос к воденици; кад тамо,
али оћеш! Еро узјао коња, па отишао без трага, а Турчин савије
шипке, па пјешице к жени. Кад га жена опази без коња, а она
повиче: "Камо, човече! шта уради?" – Вели: "Тамо њој матер! ти си
му послала новаца, да купи каве и дувана, а ја сам му послао и
коња, да не иде пјешице."

49. Бранислав Нушић: Хајдуци
Већ у предговору Бранислав Нушић наглашава да је књига опис
његових доживљаја из детињства на једном старом великом
храсту поред обале Дунава на који би се попели он и још њих
петорица и редовно дружили четвртком и недељом. Било их је
шесторица "сталних":
Жика Дроња који никако није могао да запамти лекције које је
учио, а звали су га Дроња јер је био сав расклиматан и све је
висило на њему, а свеске и одећа су му стално биле прљаве од
мрља мастила.
Миле Врабац је добио надимак врабац јер је увек копао по
џеповима, вадио мрве од хлеба и грицкао их. Био је један од
најгорих ученика. Једино што је знао да одговара су били
предмети из хришћанске науке или историје.
Мита Трта је око свега умео да се расплаче. Имао је добро срце,
али је био јако лењ. У школи кад је одговарао, одговарао је
најкраће могуће и споро као да је то превелики замор за њега.
Најтеже му је било да ујутро устане из кревета па су га у кући
прозвали Трта и тај надимак му је остао.

50. Лаза Цврца је био најдуховитији, најмањи и највећа кукавица.
Умео је свашта да изводи, да стави ногу иза врата или да направи
лице као жаба, али је муцао кад треба да одговара од првог
разреда гимназије. Да ли је стварно муцао или се правио блесав
као Сима Глуваћ никад се није сазнало.
Сима Глуваћ док су се играли није био глув, али кад је требао да
одговара правио се да не чује питање него је одговарао оно што је
знао, чак и штиво из других предмета. Једног дана су у разред
дошли разредни, професор и лекар и почели да га испитују јер су
чули од неког да он уопште није глув. Правио се он и даље глув,
све док нису сапатом рекли да треба да добије батине. Иако су
шапутали Сима их је чуо и почео да плаче. Онда је покушао да се
извуче да чује само на једно уво, па да је ођедном почео да чује и
на друго, али су га отпустили из школе са правом да полаже испит
који није положио, па је понављао први разред.
Чеда Брба је надимак Брба добио јер се једном погрешно
потписао на контролном. Избацили су га из школе јер је био права
напаст, знао је како другу децу да повуче да не уче и тако је постао
пекарски шегрт. Био је најјачи од свих и лагао је много како
гвоздену шипку може да савије рукама, како су му у циркусу
нудили паре да се туче, сви су знали да лаже, али су се правили
да му верују јер су га се плашили. Али био је праведан, штитио је
слабије. Једном је у школу донео неки прашак који је просуо
између клупа по поду и од ког су се сви чешали. Професор се
изнервирао јер се цео разред чешао, али онда је почело и њега да
сврби, па је покушао да испитује, али није ишло и онда је цео
разред пустио кући.
За себе Нушић каже да је једини о себи мислио као о добром
детету. Није био добар ђак. Није волео да иде у школу и једном кад
га је заболео зуб мајка га није пустила да иде. Од тада како неког,

51. мајку, оца, сестру, брата, заболи зуб, он не оде у школу.
Професори су га казнили за то.
Четвртком после подне нису имали школу да би радили домаће
задатке, али је то био њихов најомиљенији дан на храстовом
дрвету. Почели би да причају о нечему, па прешли на другу тему, и
тако редом све док им не би дојадило, па би направили лопту од
кучине и на пољани играли фудбал све до вечери.
Недељом је било другачије. Чеда Брба је долазио само недељом,
поранио би и од ране зоре седео на стаблу чекајући друштво и
највише причао о својим "подвизима". Неки су били и истина. На
једном вашару је неки Италијан имао своју тачку са мајмуном
обученим у генералско одело и дресираним псом који је био
оседлан као коњ. Италијан би са мајмуном извео први део тачке, а
онда му на Италијанском рекао "Аванти" (у преводу "Напред") и
мајмун би скочио на пса и тако би оптрчали неколико кругова на
одушевљење публике. Чеда је довео неког великог пакосног пса и
кад је Италијан рекао 'Аванти’ пустио га. Овај је насрнуо на
италијановог пса да га закоље и сигурно би то и урадио да му у
једном тренутку избезумљени мајмун није скочио на леђа и чврсто
га ухватио за врат. Овај се силно уплашио и кренуо да бежи.
Нашли су их у шуми, мајмун је био на дрвету и тек после много
убеђивања је пристао да сиђе и онда је загрлио Италијана онако
уплашено као да је човек, док је пас изнемогао лежао.
У другом крају села је живео Матамута. Име му је било Мата, али је
био нем од рођења, па су га прозвали Матамута. Био је
невероватно јак и клонио се друге деце, радио је око куће са оцем.
О његовој снази су се међу децом причале легенде. То је јако
изнервирало Чеду Брбу и и кренуо је са двојицом да га изазове на
тучу да се види ко је већи јунак. Кад су стигли близу сетио се како
није намазао руке уљем и како тако не може да се бори. Неки су
поверовали неки не. Следеће недеље је дошао са завијеном

52. главом и описао како је испребијао Матамуту, али је друштво
сазнало да га је дан раније премлатио газда. Наравно сви су се
правили да му верују. Дошао је на храст и свима рекао да је решио
да иде у хајдуке. Цело друштво га је одговарало и причало како су
хајдуци лоши јер отимају, нападају, раде ружне ствари. Али онда
их је Брба убедио да раде и добре ствари и питао ко би још ишао у
хајдуке. Цврца се први пријавио. Кад га је запањено друштво
питало зашто одговорио је како га мајка сваке суботе купа, па би
он отишао у хајдуке само да се тога спасе. Онда је пристао и
Дроња. Остало друштво се нећкало. Пошто је била среда,
договорили су се да се сутрадан нађу на храсту и кажу шта је ко
одлучио. Није била лака одлука. Некада, за време Турака хајдуци
су штитили народ. На састанку у Орашцу са Карађорђем, скупиле
су се све хајдучке старешине, од којих су најпознатији Хајдук
Вељко и Станоје Главаш, најстарији међу њима. Прво су њега
питали да води устанак, али он није прихватио па су онда изабрали
Карађорђа. Ти хајдуци су били слављени јунаци и друштво се
разишло размишљајући да ли ови данашњи хајдуци јесу јунаци
или само разбојници.
Следећег дана су се договорили да ће сви у хајдуке. Играли су се
хајдучких игара, бацање камена с рамена, направили гусле и пред
вече се договорили да се нађу у старом млину на крају села који је
давно изгорео и нико га није поправљао нити је било ко ту
залазио. Ту су изабрали Чеду Брбу за 'Арамбашу - старешину.
Сутрадан је школа била затворена до даљнег због епидемије. Цело
друштво се окупило на храсту и онда је 'Арамбаша одлучио да се
сутрадан у рано јутро нађу на гробу Максе Забе и положе заклетву.
Макса Заба није био никакав јунак, него лопов кога су стрељали
пошто је убио некога у пљачки и ту сахранили. На том месту су пре
њега били стрељани и сахрањени хајдуци, али су њихови гробови
нестали током времена, остао је видљив само тај гроб. Ту су се
заклели, али се Цврца није појавио. Објаснио је тог поподнева на

53. храсту да није издајица него да је замолио мајку да га рано
пробуди јер иде да полаже заклетву за хајдуке, а ујутро му је у
собу ушао отац са кајшем и испребијао га. Одлучише да му суде
поподне у старом млину јер је прекршио завет ћутања. После
већања сви су били за то да се завезани Цврца одвеже и да му се
опрости, те да у суботу оде на гроб и положи заклетву са Чедом и
Врапцем. У недељу нису отишли до храста него се свако код куће
спремао за полазак у хајдуке. Сутрадан ујутро сви су се нашли и
кренули. Од "орузја" су имали нож, виљушку и иглу.
Прву ноћ су направили план како да опљачкају путничка кола,
изабрали Врапца за гуслара, запалили ватру и у глуво доба ноћи
прво Чеда, а онда остали за њим, завршили на дрвету јер их је
уплашио магарац, ког нису у првом тренутку видели јер је била
ноћ. Кад су увидели да је магаре, вратили су се код ватре, али нико
није могао да заспи, па је Чеда Брба предложио да свако исприча
по једну причу, да прекрате време до јутра.
Брбина прича је била о Цару који није умео да нађе одговор на 3
питања - када је човек најјачи, како да избегне смрт и да ли треба
да слуша само себе или и савете пријатеља. Због тих питања се
преобукао у просјака и обишао пола света док није чуо за једно
дете Марка Краљевића за кога су причали да је пре него што је
напунио годину дана проходао и проговорио, да је са годину дана
био већ толико јак да је рукама ломио орахе, са две године јахао,
али није то било најбитније. Калуђери из манастира Трескавица би
силажили у Прилеп да се диве његовој мудрости. Кад је цар у
просјачком оделу нашао Марка овај му је одговорио да је човек
најјачи кад брани правду, да живи после смрти ако је чинио добра
дела и да је добро слушати савете пријатеља јер ретко ко воли да
види своје мане. Цар се задивио одговорима и вратио у своје
царство, а Марку послао поклоне које је овај разделио сиротињи.
Задржао је само златни мач и буздован.

54. Глувачева прича је о младом козару који је у планинама чувао
козе од јутра до вечери. Једног дана виде да је једно јаре отишло
превисоко, и попе се на стену да га спусти кад угледа предиван
цвет који је јаре хтело да пасе. Он спусти јаре у стадо и како је
цвет био леп, али скоро увенуо без воде, оде до извора, напуни
своју капицу водом и зали цвет. Отад га је заливао сваки дан и
уживао у његовој лепоти и мирису. Једног дана је олуја поломила
цвет и кожар је провео цео дан тражећи га. Нашао га је у шуми и
однео кући и ставио у воду где се цвет мало опоравио. Те ноћи је
сањао сан у ком му је старац рекао да оде тамо где је био цвет и да
ће наћи благо кад помери стене. И стварно млади кожар је нашао
благо, али није хтео да га дира јер није било његово. Кад је увече
забринут за цвет стигао кући затекао је прелепу девојку која му је
објаснла да је она била тај цвет настао из сузе њене мајке Царице
коју је отац отерао од себе. Пре него што је пошла у бели свет,
склонила је благо тамо. Девојка му рече да је сво благо његово јер
је она његова јер јој је једини пришао, неговао је и волео.
Тртина прича је о сну у ком је сањао да је цар и да чини добра
дела људима. Кад су га дворјани питали шта он жели наредио је да
му се купе црвене бонбоне, направи торта и упрегну кочије
сутрадан. Сањао је даље како се најео бонбона и пробудио се
таман кад је требао да почне да једе торту. Цео дан је био тужан и
само је служавки испричао свој сан јер је умела да тумачи снове.
Рекла му је да ће му се брзо нешто десити, да ми предстоји велика
радост и да ће му се до поднева десити све то. У међувремену је
његов отац изашао из цркве, срео професора који му је о Трти
рекао све најгоре, дошао бесан кући, измлатио га као никад и кад
је Трта питао служавку како је тако лоше протумачила сан она му
је одговорила да је погодила једну ствар, а то је да ће се све врло
брзо десити.
Врапчева прица је о мишу који није могао да изађе из своје рупице
од мачка који се намерио да га поједе. Започео је прицу са мачком

55. и договорили су се да мачак не дира њега, а да му он доводи друге
мишеве да их поједе тако што ће им рећи да је мачак лизнуо ракију
и напио се. Договорили су се да миш изађе из своје рупице и
покаже осталима да може да скаче по мацку и слободно се шета.
Миш је довео мишеве и рекао им да је мачак пијан, изашао из рупе
и почео да скаче по њему и око њега, и почео да му грицка бркове.
Мачак га је у том тренутку шчепао у зубе и рекао му да неће дирати
друге мисеве, али да ће њега убити јер је издао свој род и да зна
да ће тако сутра издати и њега. И појео га.
Цврцина прича је о његовом брату Пери који је кренуо да чупа косе
сестриним луткама. Мајка га је видела и истукла, а сестра се јако
наљутила на њега. Пошто је био добар лажов Пера је успео да
убеди сестру да су се лутке саме почупале јер су се посвађале у
орману, где их је сестра склањала од њега, која је била лепша у
излогу, док није била купљена.
Дроњина прича је о богаташу који је стекао велико богатство
својим радом, помагао сиромахе и није био циција, али је био
забринут да ли ће његов син моћи то благо да сачува или ће се
покварити од силних пара за које ни дан није радио. Једну ноћ је
узидао благо у зидове док син није био ту и пред јутро поломио
прозоре да изгледа да су покрадени. Сину је било жао блага, али
још више оца, и почео је да ради све време штедећи. Уштедео је за
коња и рекао оцу да би је штедео све време и да ће са коњем више
зарађивати и више штедети и да ће отворити малу радњицу па да
ће још боље живети. Кад је отац то чуо, послао га је да купи будак и
натерао да разбије зидове. Кад је видео благо, син је питао оца
зашто је то урадио. Отац му је рекао да је хтео да га научи како је
тешко стећи и сачувати богатство.
Моја прича (Нушићева) је о Раки Пустоглавицу, јединцу сину, јако
неваљалом и непослусном детету. Родитељи су били очајни.
Једног дана одоше у циркус и отац виде дресера животиња како

56. изводи своју тачку са разним животињама и оде код њега са
молбом да види може ли му помоћи око сина. Дресер се сложи и
дође у њихову кућу. Пошто Рака није хтео да му приђе, он узе
корбач и измлати га. За ручком Рака одгурну тањир са супом, а
дресер га опет измлати и рече родитељима да му дају да једе тек
кад буде молио. После ручка му запрети ако не научи све што има
до сутра, да ће лоше проћи. Сутрадан је Рака све научио. Дресер
објасни родитељима да није лепо децу васпитавати батинама, али
да је то био једини начин. Од тог дана Рака се потпуно променио и
деца су га прозвала: Дресирани Рака.
У тим прицама су један по један заспали. Пробудили су се уморни,
нажуљани, смрзнути, гладни и жедни. Нису знали шта да једу,
пробали су тикву, траву, земљу, кору дрвета, нигде није било воде,
а били су сувише слаби да крену у напад. У међувремену су
родители открили да деце нема код куће. Кад је пала ноћ мајке су
већ биле јако забринуте, а очеви бесни. Следеће јутро скупише се
оцеви и одоше код Начелника и испричаше му како стоји ствар, а
пошто је овај био добар поче одмах да истражује. Прво се распитао
о пекарском калфи, Дроњи и сазнао да га је пекар истукао и
отерао јер му је украо две переце. Начелник нареди да се
претражи сума и децу пред крај другог дана изнемоглу и
склупчану на земљи нађе један пандур са батином и заједно са
магаретом их закључа у свој свињац пун бува, пред ноћ им даде
хлеба и сламе за спавање. Ујутро, пошто је дојавио Начелнику да
их је нашао, поведе их у њихово село. Начелник дојави
родитељима да сачекају "хајдуке" на путу да се не би брукали пред
селом. Упркос очекивањима деце да ће их родитељи изљубити
срећни што их виде, очеви их одмах испребијаше. Чеда Брба је
добио батине и од бившег газде јер му је из злобе кад га је овај
отпустио, расекао џакове са брашном, отсекао конопац за канту за
бунар и пустио канаринца из кавеза ког је газда обожавао. 2
недеље нико није дошао на Храстово стабло. Сви су били

57. отпуштени из школе. Цело село им се смејало. После две недеље
су се сви скупили сем Чеде који је прешао да шегртује код једног
опанчара. И ту су се зарекли да никад више неће правити такве
глупости.
Бранко В. Радичевић: Песме о мајци
Најпознатије и најчитаније дело Бранка В. Радичевића је збирка
Песме о мајци, објављена 1972. године. Ову збирку песама, која
садржи 30 песама посвећених мајци и неколико посвећених оцу, је
посветио својој мајци Косари и свим мајкама. Мајка је за њега
јединствено биће које обасјава свачије детињство, а "чија нас
безгранична љубав заштитнички и пријатељски греје кроз цео
живот".
Збирку песама Песме о мајци аутор Бранко В. Радичевић посветио
је својој мајци Косари и свим другим мајкама, како је сам написао
– Мајци Косари и свим мајкама. Живота их коштамо!

58. Мајка је за Бранка јединствено биће које обасјава свачије
детињство, њена нас љубав заштитнички и пријатељски греје кроз
цео живот. Као што се мајка дели и остаје цела тако никад нико
није испричао причу о мајци, јер она нема краја, каже песник.
Мајке су увек мајке, каже наш песник, увек младе, за своју децу. И
то је највећа ствар на свету. Јер како бисмо ми били деца да поред
нас нису мајке. Деца су деца. А то значи: деца су мала, и ја сам
мали, јер имам мајку. Ја за своју мајку никада нисам ни порастао.
Опис песама:
Кад останеш сам
Кад останеш сам, мисли су ти упућене мајци. Када је дете само,
оно је несигурно, забринуто, незаштићено и стално у потрази за
мајком. Она му је сигурност, утеха, његова нада и све што има у
животу.
Кад мати крпи
Песма описује како мајка изгледа док крпи старе чакшире: ставља
наочаре, узима иглу и конац, на прст ставља напрстак...
Кад мати плете
Мати плете ноћу, у касне сате, док сви спавају. Плетиво су капе,
шалови, рукавице, чарапе и све што ће дете носити у хладним,
зимским данима.
Кад мати пришива дугмета
Пришивање дугмади значи шетање конца тамо-амо. Дугмета се
пришивају разним бојама, а она уз тај рад благосиља своју децу и
као да има посестиму вилу и брине над њиховим животима.

59. Кад мати меси медењаке
Мати меси мирисне медењаке, чији се мирис шири кад она отвори
широм прозор. Она је румена у образима, јер деци меси колач
цара. Ти мали брашњењаци су задовољство за свачију глад јер су
са укусом ваниле и шећерним прахом.
Кад мати шије
Мајка шије ноћу одевне предмете: доламу, кошуљу тежану, капут,
наушнице, наглавке за најдубљу обућу. На тај начин као да се
зима плаши од њеног топлог шића. У том послу и не осети кад је
прошла ноћ и свануо нови дан.
Кад мати лаже
Мати лаже због детета. Глас јој дрхти, образи букте, крши руке и
обара главу ка земљи. Штити дете и правда га да је невешто и није
урадило ништа лоше и почиње да плаче. Једног дана због тог
плача дете ће горко да се каје.
Кад мати прашта
Кад дете направи грешку, мајка му опрашта и претвара се да јој је
свеједно, али то дубоко скрива и срце јој јаче бије.
Кад мати ћути
Кад мати ћути, цела кућа утихне. У тим моментима она је сигурно
болесна, али то не испољава, да не би другима задала бригу, а
кућа би оживела кад би се бар љутила или викала.
Опет кад мати ћути
Мати у овој песми пролази кроз све животне ситуације, кроз које
треба да прође њено дете за које се она много брине, док све то
ћутке посматра. То доказује стих:
- И свуда куда ћеш ићи она у трен наврати.

60. Кад мати пева
Кад мати пева, она је расположена, зове сву децу у свој загрљај, у
своје крило, милује по коси и штити од сваког зла. А вече једно док
је певала, дете је добило ново и меко одело.
Кад мати сања
У песми мајка сања обичне снове као и сви други људи, бунца,
смеје се, отвара очи и зато се радује кад је дете пробуди.
Кад мати игра
У песми мајка не игра уз музику, већ је њен живот животна игра.
Која игра? Мешење хлеба, сечење дрва, удовољавање деци,
шивење, плетење... Њена задња животна игра је смрт.
Кад мати слути
Мати некада слути ружне, а некада добре снове. Углавном се све
своди на то да веома брине за своје дете.
Кад мати бије
Кад мати бије, то је крај света и сама се пита како ће да бије дете,
и чиме ће да га бије.
Кад мати прети
Кад дете нешто направи, мајка се љути, и да га не би казнила, она
му прети да ће негде отићи. Међутим, то се неће десити зато што
мајка воли своје дете највише на свету.
Кад мати чека сина с фронта
У песми се говори да је мајка остала без сина који је погинуо. По
свакаквом времену, мајка иде да сачека сина, али он никако да се
врати.

61. VI
Коста Трифковић: Избирачица
“Избирачица” је комедија Косте Трифковића, српског
романтичарског писца, једног од ретких који се у овом књижевном
раздобљу бавио драмом као књижевном врстом. Утицај
романтизма веома се осећа у овом делу, и то по врцкавим
ликовима, довитљивим дијалозима, љубавним заврзламама као
главном темом, те срећним завршетком. Комедија је зато веома
лепа за читање, поготово када читалац наслућује срећан крај, иако
се сама радња у врхунцу дела итекако запетља.
Комедија говори о лепој и веома популарној девојци из високог
друштва, која за себе мисли да је најбоља премија мушкарцу. Она
доиста има пуно удварача и сматра да је то за њу нормално. У
једном тренутку добива и троје просаца, па себи да за право да си
узме времена и одлучни за кога ће поћи, без обзира што тиме
мучи своје удвараче. Оно што она не зна је да немају сви ти
удварачи исте намере и да некима од њих није била први избор за
жену. Просећи њу, они покушавају да реше своју другу љубавну
ситуацију, чиме се цела прича комплицира.

62. Ова поприлично врцкава тематика не би била ни изблиза тако
забавна без шаљивих, али несвакидашњих ликова. Најизраженији
лик је онај популарне девојке Малчике. Већ на самом почетку дела
види се да је навикла да манипулише људима око себе. Најпре
својим родитељима, а онда и мушкарцима. Ипак, колико год је
њезин лик самољубив, она није посве негативан карактер. Види се
да су њени родитељи својим поступцима од ње направили
размажену девојку, али она унаточ томе није изгубила срце, што
се потврђује на самом крају комедије. Присутни су и различити
карактери њених просаца, сваки другачији и вредан пажње, али
сваки и с неком маном, што девојци отежава одлуку за кога ће да
пође.
Највећи хумор ове драме припада ипак одређеним ситуацијама.
Писац је управо у саме дијалоге унeо много довитљивости и
хумора, којима у општој атмосфери помаже и ритмичност
реченица. У комедији налазимо неколико ситуација где
хумористичност достиже врхунац, управо због смешних дијалога и
неспретних ликова, помало старе школе, али итекако забавно.
Ова комедија чак и данас није изгубила своју савременост. Након
толико година и промењене културе, она још увек може да буде
актуелна својом темом и идејом. Идеја је јасна – не смемо да
бирамо како не бисмо остали без ичега. Такођер, није све онако
како се чини, нити је итко од нас богомдан. У то се уверила и
госпођица која је мислила је најбоља, а на крају су је у љубави
претекле њене мање вредне колегинице, само зато што су биле
искрене и добре. Добра поента свима!

63. Тоне Селишкар: Дружина Сињи Галеб
Радња књиге почиње описом дечака који се звао Иво,
појединостима његовог живота и његове судбине. Дечак Иво,
наиме није имао ни оца ни мајку. Оца су му протерали са острва, а
мајка то није могла поднети па је умрла од туге.
Иво је живео сам у напуштеној и старој кући. Једног дана
изненадио се када му дође отац. Тешко болестан враћа се како би
умро у кући. Дечаку помаже старац Никола и заједничким снагама
покопавају његовог оца.
Оно што је Иво добио од оца за успомену био је само једрењак под
именом “Сињи галеб”. Пошто се радило о старом и оронулом
једрењаку, Иво је одлучио да га обнови како би изгледао као нов.
Иво добија друштво и придружују му се дечаци из околних кућа
како би му помогли да оствари свој наум и циљ. Уз помоћ Петра,
Мије, Пере, Јуре и Фране, дечак одлучи да преуреди брод.
Након уложеног труда и рада, брод је скоро читав обновљен.
Једино што је преостало је крма. Њу би требало обојити како би
добила нови сјај. Но, боја је била јако скупа, а они више нису
имали новца. Одлучују да заједничким снагама зараде и скупе
новац.

64. Одлазе у каменолом како би зарадили потребан новац. Иако им се
у почетку посао чинио лак, како је време одмицало и како је сунце
бивало све јаче, рад је постао тежак и напоран. Поготово велика
опасност је претила из камене громаде која се налазила при врху
стене. Нико се није усудио да се попне горе, јер је изгледало као
да ће се та велика громада сваки час урушити. У тај час дошао је
пословођа каменолома са идејом да онај који се попне на врх и
стави велики дијамант добије новац.
Нико није хтео да ризикује и сви су ћутали, но јавио се храбри Иво.
Попео се на врх и спретно обавио посао, стављајући дијамант на
врх стене. Али при повратку, није се надао притиску ваздуха који
га је одбацио и он је телом ударио о други камен. У тој несрећи
ударио је главу и разбио чело. Но, бол је брзо прошла, поготово јер
су сви били срећни што је Иво скупио новац за боју.
Када се Иво опоравио отишли су сви заједно у куповину, купили
боју и прионули на посао. Брод је ускоро био готов и “Галеб” је
заблистао новим сјајем.

65. Ференц Молнар: Дечаци Павлове улице
“Дечаци Павлове улице” најпознатији је роман славног мађарског
писца Ференца Моланара, који је у Мађарској, али и свету задобио
велики успех. Говори о групи дечака који покушавају да обране
комад грађевинског земљишта којег сматрају својом утврдом и
својом “државом”. При томе имају јасно организовану војничку
хијерархију, с храбрим и мудрим вођом на челу. У екипи влада
дисциплина, али и демократија, па сватко има право гласа, иако
задњу пресуду доноси вођа – онај којег су сви изабрали. Међу
дечацима се цени храброст и поштење, а не само физичка јакост.
То је и главна идеја романа, јер писац у први план стално гура
малог и нејаког Немечека, којег истовремено краси велико срце,
племенитост и изузетна храброст. Те врлине препознају и његови
непријатељи, стога је став о величини човекових вредности
опћенити став романа. Губитници у роману нису они физички
слаби, већ издајице и кукавице.
Овај роман изузетно је узбудљив за све читаоце, иако се у њему
протеже врло суморна атмосфера. Већ у самом почетку приказ
грунда као једине зелене површине на којој се дечаци могу да
играју оставља слику ружноће велеграда у којем су људи