2. Likvidnost preduzeća je od presudne važnosti,
jer bez održavanja likvidnosti nije moguće
ostvarenje vrhunskog cilja preduzeća –
maksimiranja dobitka u dugom roku.
Likvidan – platežno sposoban, pouzdan.
Likvidnost mora ići uporedo sa solventnošću
(Gerstner, 1933).
Likvidnost imovine je njena sposobnost i
potrebno vrijeme da se mobiliše u gotovinu.
3. Međutim, ne smiju se zanemariti ni obaveze
preduzeća, pa novija literatura pored
sposobnosti nenovčanog oblika imovine da se
konvertuje u novac, pod likvidnošću
podrazumijeva i sposobnost dužnika da plati
dospjele obaveze.
Kod preduzeća koje posluje s načelom
stalnosti poslovanja (going concern koncept),
izdvajamo tri područja likvidnosti:
◦ likvidnost finansijskih instrumenata;
◦ likvidnost poslovanja i
◦ likvidnost imovine.
4. Likvidnost preduzeća je sposobnost da plati
dospjele obaveze u momentu njihovog dospijeća.
Ta sposobnost je čvrsto povezana sa
finansijskom stabilnošću, ali i s rokovima
dospijeća kratkoročnih obaveza i mobilizacije
kratkoročnih sredstava.
Ako je koeficijent finansijske stabilnosti jedan
(1), održavanje likvidnosti ne zavisi od
dugoročnog finansiranja, već usklađenosti obima
i rokova vezivanja kratkoročno vezane imovine i
obima i rokova raspoloživosti kratkoročnih
obaveza.
5. Ako je koeficijent finansijske stabilnosti niži od
jedan (1), stvoreni su uslovi za održavanje
likvidnosti jer je kapital uvećan za dugoročna
rezervisanja i dugoročne obaveze veći od
dugoročno vezane imovine, a kratkoročno vezana
imovina je veća od kratkoročnih obaveza.
Ako je koeficijent finansijske stabilnosti viši od
jedan (1), preduzeće je nelikvidno, jer je
dugoročno vezana imovina veća od kapitala
uvećanog za dugoročna rezervisanja i dugoročne
obaveze, a kratkoročne obaveze su veće od
kratkoročno vezane imovine.
6. Preduzeća mogu da vode sljedeće koncepte
politike likvidnosti:
◦ Puna sigurnost – visoka likvidna rezerva;
◦ Ograničeni rizik – niža likvidna rezerva, pridavanje
značaja likvidnosti i rentabilnosti;
◦ Puno pokriće obaveza – favorizuje rentabilnost u
odnosu na održavanje platežne sposobnosti (nema
likvidnu rezervu);
◦ Improvizovana likvidnost – odsustvo brige o
likvidnosti i bavljenje samo problemom
rentabilnosti.
7. Dugoročna finansijska ravnoteža se utvrđuje
upoređivanjem dugoročno vezane i izgubljene
imovine i trajnih i dugoročnih izvora.
Poređenje se može vršiti upoređivanjem
dugoročno vezane i izgubljene imovine i trajnih i
dugoročnih izvora ili
Putem utvrđivanja pokrića zaliha neto obrtnim
fondom (koji se naziva i obrtnim kapitalom).
Najteži problem u oba slučaja je utvrditi trajnu
obrtnu imovinu (stalne zalihe).
8. Racio finansijske stabilnosti = (1) dugoročno
vezana i izgubljena imovina / (2) trajni kapital i
dugoročne obaveze
Pri čemu je: dugoročno vezana i izgubljena
imovina = stalna imovina + stalne zalihe i st.
imovina namijenjena prodaji + gubitak iznad
kapitala
Trajni kapital i dugoročne obaveze = kapital
umanjen za gubitak do visine kapitala +
dugoročna rezervisanja + dugoročne obaveze
Ako je 2>1 => postoji slobodan kapital (2-1)
Ako je 1>2 => nedostajući kapital (1-2)
9. Neto obrtni fond (trajna obrtna sredstva) =
kapital umanjen za gubitak do visine kapitala +
dugoročna rezervisanja + dugoročne obaveze -
dugoročno vezana i izgubljena imovina
Neto obrtni fond= obrtna imovina – kratkoročne
obaveze
Pozitivni neto obrtni fond pokazuje dio obrtne
imovine pokriven trajnim i dugoročnim kapitalom
=> postoje uslovi za održanje likvidnosti
Negativan neto obrtni fond iskazuje iznos stalne
imovine pokriven (finansiran) kratkoročnim
obavezama =>nema uslova za održanje
likvidnosti
10. Ako je neto obrtni fond pozitivan, izračunava se stopa
pokrića zaliha neto obrtnim fondom = (neto obrtni
fond*100)/zalihe
Ako je obrtni fond jednak stalnim zalihama, postoje
uslovi za održanje likvidnosti, dugoročna finansijska
ravnoteža postoji, a da li će se likvidnost održati zavisi
od sinhronizacije mobilizacije kratkoročno vezane
imovine i dospijeća kratkoročnih obaveza.
Ako su stalne zalihe manje od neto obrtnog fonda
postoji sigurnost u održavanju likvidnosti u oblasti
dugoročnog finansiranja.
Ako su stalne zalihe veće od neto obrtnog fonda,
ugrožena je likvidnost u oblasti dugorčnog finansiranja.
11. Analiza kratkoročne finansijske ravnoteže započinje
poređenjem likvidne i kratkoročno vezane imovine s
jedne, i kratkoročno raspoloživih sredstava s druge
strane.
Racio kratkoročne finansijske ravnoteže = kratkoročni
izvori i obaveze / likvidna i kratkoročno vezana imovina
Kratkoročna finansijska ravnoteža je uslovljena
dugoročnom finansijkom ravnotežom.
Ako postoji dugoročna ravnoteža (jednakost dugoročno
vezane imovine i trajnih dugoročnih izvora), postoji i
kratkoročna ravnoteža (jednakost likvidne i kratkoročno
vezane imovine i kratkoročnih obaveza).
12. Dinamički aspekt poboljšanja kratkoročne
finansijske ravnoteže i likvnosti sastoji se u:
◦ Utvrđivanju broja dana vezivanja pojedinih vrsta
zaliha i mogućnost smanjenja tog broja dana;
◦ Utvrđivanju broja dana vezivanja potraživanja od
kupaca i mogućnost njihovog smanjenja;
◦ Utvrđivanju broja dana vezivanja primljenih mjenica
i čekova i mogućnost povećanja broja dana
raspoloživosti.
Mjerenje likvidnosti se dijeli na mjerenje
trenutne i buduće likvidnosti.
13. Trenutna likvidnost se utvrđuje odnosom
likvidnih sredstava i dospjelih obaveza.
Buduća likvidnost se ocjenjuje pomoću podataka
iz bilansa stanja primjenom racija ubrzane i racija
tekuće likvidnosti.
Osim toga, buduća likvidnost se ocjenjuje
mjerenjem vremenskog razmaka između
priticanja likvidnih sredstava i izmirenja obaveza,
te planiranjem priliva i odliva gotovine.
Ako su neke pretpostavke kod izračunavanja
racija ubrzane i tekuće likvidnosti teško ostvarive,
primjenjuje se dinamičko planiranje priliva i
odliva gotovine (na osnovu planskih BS i BU).
14. Racio trenutne likvidnosti
Racio trenutne likvidnosti= raspoloživa
gotovina /dospjele obaveze za plaćanje
Ako je racio viši od 1, preduzeće je trenutno
likvidno, a ako je manji od 1, preduzeće je
trenutno nelikvidno.
Visok racio podrazumijeva manje finansijsko
naprezanje, ali i slabo upravljenje novcem.
Zato se analiziraju i drugi pokazatelji
likvidnosti.
15. Racio ubrzane likvidnosti (rigorozni racio
likvidnosti, brzi racio, acid-test) = (kratkoročna
potraživanja, kratkoročne HOV i gotovina) /
kratkoročne obaveze
Racio ubrzane likvidnosti povezan je sa pravilom
finansiranja 1:1, sa zlatnim bilansnim pravilom u
širem smislu i s načelom finansijske stabilnosti i
pokazuje koliko je preduzeće sposobno da
otplati kratkoročne obaveze ne čekajući da
rasproda zalihe ili ih pretvori u gotov proizvod.
Ubrzani racio likvidnosti je bolja mjera
likvidnosti od tekućeg, ako se zalihe ne mogu
lako konvertovati u gotovinu.
16. Racio tekuće likvidnosti (current ratio) = obrtna
imovina / kratkoročne obaveze
Racio tekuće (opšte) likvidnosti odgovara pravilu
finansiranja 2:1, gdje mjeri tekuću obrtnu aktivu
preduzeća prema tekućim kratkoročnim obavezama.
Preduzeća koja vode računa o sigurnosti poslovanja
imaju racio tekuće likvidnosti iznad 1.
Međutim ovo nije sasvim prihvatljivo, jer visok racio
može da bude posljedica visokih nekurentnih zaliha i
potraživanja ili visokih suma gotovine koja bi se
eventualno mogla bolje upotrijebiti za investiranje.
Stoga ovaj racio treba analizirati poređenjem s
funkcionalnimo-teritorijalnim agregatima.
17. Politika nabavke i prodaje takođe bitno utiče
na likvidnost, pa su nam tu značajni
vremenski razmaci priticanja likvidnih
sredstava i izmirenja obaveza.
Koeficijent obrta potraživanja = (prihodi od
prodaje u zemlji i inostranstvu + PDV u
prodaji u zemlji) / saldo potraživanja od
kupaca u zemlji i inostranstvu na dan bilansa
Broj dana naplate potraživanja od kupaca =
kalendarski broj dana u obračunskom
periodu / koeficijent obrta potraživanja
18. Koeficijent obrta obaveza = (nabavna
vrijednost prodate robe + troškovi materijala
+ troškovi goriva i energije + troškovi
proizvodnih usluga + PDV u obavezama
prema dobavljačima) / saldo obaveza prema
dobavljačima u zemlji i inostranstvu na dan
bilansa
Broj dana plaćanja obaveza = kalendarski
broj dana u obračunskom periodu /
koeficijent obrta obaveza
19. Solventnost je sposobnost preduzeća da na duži
rok udovoljava svojim obavezama.
Solventnost zavisi od odnosa imovine i dugova –
ako je imovina jednaka ili veća od dugova,
solventnost postoji, i obrnuto.
Solventnost se ovdje izjadnačava s platežnom
sposobnošću tj. sposobnošću preduzeća da kad-
tad podmiri svoje obaveze, makar i iz stečajne
mase.
Stoga je insolventnost jedan od osnovnih uzroka
propadanja preduzeća, a razlozi mogu da budu
zastoji u plaćanju ili obustava plaćanja.
20. Zastoji u plaćanjima su blaži oblik
insolventnosti, uzrokovani privremenom
neusklađenošću priliva i odliva novca.
Bez obzira na povećane troškove i štete koje
nastanu, zastoji u plaćanju nisu opasnost za
dalji kontinuitet poslovanja preduzeća.
Međutim, obustava plaćanja obaveza
preduzeća je znatno teži oblik insolventnosti
i formalnopravni razlog pokretanja stečajnog
postupka.
21. Odsustvo mogućnosti isplate obaveza u roku
znači potkradanje povjerilaca i njihovo dovođenje
u položaj da ni sami ne mogu izmiriti obaveze,
što se može lančano proširiti na cijelu privredu.
Stoga se u uređenim zemljama, nelikvidna
preduzeća rigorozno sankcionišu pri samom
začetku insolventnog poslovanja.
U tržišno razvijenim ekonomijama, nelikvidnost je
uzrok stečaja, a kod nas se stečaj otvara kada su
preduzeća već u terminalnom stanju.
Tada je neophodno započeti finansijsko saniranje
putem: otpisa gubitka i uspostavljanja finansijske
ravnoteže.
U pravilu, ako je postignuta finansijska ravnoteža,
postignuta je i finansijska stabilnost, i obrnuto.
22. Krizu solventnosti nagovještava: loša finansijska
struktura, pad rentabilnosti, nemogućnost
generisanja novčanih tokova iz poslovnih
aktivnosti i rast troškova kapitala.
Solventnost se nepobitno može utvrditi samo na
osnovu krajnjeg likvidacionog bilansa
poređenjem stečajne mase i obaveza:
Racio solventnosti = poslovna imovina / dugovi
Solventnost je krajnja likvidnost, preduzeće je
solventno kada je gubitak manji od kapitala.
Racio solventnosti sa indikatorima obrta i trajanja
gotovinskog ciklusa pruža mogućnost sticanja
predstave o dugoročnim rizicima kojima su
preduzeća izložena po osnovu solventnosti.
23. Preduzeća i fizička lica koja samostalno
obavljaju registrovanu poslovnu djelatnost
zbog nedostatka slobodnih novčanih
sredstava često vrše međusobna plaćanja
koja nisu zasnovana na odlivima novca i
novčanih elemenata.
Navedena plaćanja se nazivaju obračunskim
plaćanjima i dozvoljena su u skladu s
privrednim i drugim propisima.
Obračunska plaćanja se ne mogu sprovoditi
ako su učesnicima blokirani računi zbog
neblagovremenog plaćanja obaveza.
24. U skladu sa MRS 7-Izvještaj o tokovima
gotovine, obračunska plaćanja se ne
uključuju u Izvještaj o novčanim tokovima, a
Pravilnikom o sadržini i formi obrazaca
finansijskih izvještaja za privredna društva,
zadruge, druga pravna lica i preduzetnike
određeno je da se pod tokovima gotovine
podrazumijevaju naplate i isplate u gotovini i
got. ekvivalentima preko poslovnih računa
pravnog lica i preduzetnika.
Najčešći oblici obračunskih plaćanja u RS su:
kompenzacije, cesije, preuzimanje duga i
asignacije.
25. Kod plaćanja preduzeća rezidentima, primjenjuje
se Zakon o unutrašenjm platnom prometu.
Prema tom Zakonu, plaćanje predstavlja izvršenje
platnih transakcija radi prenosa sredstava s
jednog računa na drugi, uplate i isplate s računa,
naplate s računa, obračunsko plaćanje i druge
poslove platnog prometa.
Prema odredbama Zakona, plaćanja preko računa
učesnika se obavljaju na osnovu naloga za
plaćanje.
Plaćanje između učesnika se može obavljati
bezgotovinski (prenosom s računa na račun),
gotovim novcem i obračunom.
26. Prema Zakonu o unutrašnjem platnom prometu
obračunsko plaćanje je oblik plaćanja između
učesnika unutrašnjeg platnog prometa, a
zakonska je obaveza da se sva plaćanja vrše
preko računa otvorenih kod ovlašćenih
organizacija za platni promet.
Ako s obračunska plaćanja rezidentnih lica vrše s
nerezidentima, na ova plaćanja se primjenjuje
Zakon o deviznom poslovanju.
Načini obračunskog plaćanja ne predstavljaju
promet dobrima ili uslugama, pa prema Zakonu o
porezu na dodatu vrijednost nije potrebno
obračunavati porez na dodatu vrijednost.
27. Prebijanje (kompenzacija) predstavlja
najčešće međusobno izmirivanje potraživanja
i obaveza, čija su pravila utvrđenja Zakonom
o obligacionim odnosima.
Da bi nastala kompenzacija, mora se izraziti
volja za njenim izvršenjem: jednostranom
pismenom izjavom ili potpisivanjem ugovora
o kompenzaciji.
Razlikujemo dvije vrste kompenzacija:
◦ Bilateralne (učestvuju dvije strane) i
◦ Multilateralne (najmanje tri strane).
28. Cesijom lice koje je ustupalac (cedent) prepušta
svoje potraživanje od dužnika (cesusa) novom
povjeriocu (cesionaru).
Pri tom, najčešći slučaj je da cedent ima obavezu
prema cesionaru i tu svoju obavezu izmiruje
ustupanjem potraživanja od cesusa.
Ustupanjem potraživanja cedent ostaje solidarni
dužnik za sve obaveze koje cesus ne izmiri
cesionaru, čime se štite interesi cesionara.
Da bi se provela cesija, treba zaključiti ugovor o
cesiji.
29. Odnos cedent-cesus: cedent potraživanje od
cesusa ustupa cesionaru. Cesus smanjuje
obavezu prema cedentu, a cedent smanjuje
potraživanja od cesusa.
Odnos cedent-cesionar: u slučaju da je cedent
imao obavezu prema cesionaru, smanjuje je u
visini ustupljenog potraživanja od cesusa. Ako
cedent nije imao obavezu prema cesionaru,
formira se potraživanje po osnovu ugovora o
cesiji.
Odnos cesionar-cesus: na osnovu ugovora o
cesiji, cesionar iskazuje potraživanje od cesusa, a
cesus iskazuje obavezu prema cesionaru. Ovo
potraživanje/obaveza naknadno se izmiruje
novčanom uplatom.
30. Preuzimanje duga u suštini je slično kao i
ustupanje potraživanja – cesija, s tim da
predstavlja postupak u kom dužnik svoju
obavezu prema povjeriocu prenosi na novog
dužnika - preuzimaoca.
Najčešći slučaj je da dužnik ima potraživanja od
preuzimaoca i to svoje potraživanje naplaćuje
prenošenjem svoje obaveze na preuzimaoca.
Da bi se sprovelo pruzimanje duga, potrebno je
zaključiti i potpisati ugovor o preuzimanju duga.
31. Za razliku od ustupanja potraživanja, kod
preuzimanja duga obavezna je saglasnost
povjerioca, osim u slučaju kad je povjeriolac
od preuzimaoca primio neku korist koju je on
učinio u svoje ime.
Ukoliko se povjerilac nije izjasnio o
preuzimanju duga smatra se da nije dao svoj
pristanak.
32. Upućivanje (asignacija) predstavlja oblik
obračunskog plaćanja u kome dužnik kao
uputilac – asignant upućuje drugo lice kao
upućenika –asignata da za njegov račun
izmiri obavezu prema trećem licu primaocu
upute - asignataru, koga ovlašćuje da to
izvršenje primi u svoje ime.
Za sprovođenje asignacije potrebno je da
postoji saglasnost sve tri strane, tj. asignacija
se zasniva tek nakon što sve tri strane
potpišu ugovor o asignaciji.
33. Asignacijom se može prenijeti obaveza izvršenja
određene usluge, prodaje robe ili proizvoda.
Kada asignat prihvati uputu, on i asignatar
stupaju u međusobni dužnički odnos, nezavisan
od odnosa koji imaju asignant i asignat ili
asignant i asignatar.
Postoji razlika između ugovora o asignaciji i
ugovora o preuzimanju, jer u asignaciji zahtjev
za ispunjenje zastarijeva za godinu dana (osim
ako nije određen drugi rok).
Potpisivanje ugovora o asignaciji ne predstavlja
ispunjenje obaveze, odnosno obaveza prema
povjeriocu prestaje tek ispunjenjem od
upućenika.
