"Satirična knjizevnost" je prezentacija nekoliko satiričnih dela srpskih i ruskih pisaca. Obuhvaćeni su Jovan Jovanović Zmaj, Radoje Domanović i Anton Pavlovič Čehov. Tu su: Zmajeva "Jututunska juhahaha" , Domanovicev "Vođa" i Čehovljeva "Činovnikova smrt" .
2. ШТА ЈЕ САТИРА
Сатира је посебан облик уметничке критике
појава из свакодневног живота.
Њоме се исмевају изопачености у једном
друштву.Често је присутна у делима са
политичком тематиком.
Сатирична може бити песма, прича, роман,
драма, филм, слика...
Циљ сатире никако није само да се подсмева
ономе што је лоше, већ да, указујући на то,
покуша да исправи негативности.
3. ХУМОР И САТИРА
За разлику од хумора, који изазива весео,
ведар смех, у сатири се често смејемо са
задршком, некад и кроз сузе, јер нас
упућује на не баш пријатна сазнања о
друштву и окружењу.
Сатира се често јавља у алегоријском
облику, а присутна је и иронија.
Сатара је месарска справа која оштро сече
месо, а сатира исто оштро сече, али
речима.
4.
5. АЛЕГОРИЈА
Алегорија је стилска фигура која садржи
обавештење о некоме или нечему, али се мисли
на неког другог или нешто друго.
То је проширена метафора, што значи да се
ПРЕНЕСЕНО значење протеже на целу мисао,
слику, на све делове изреченог.
Алегоријом се нека мисао не исказује отворено,
директно, већ у завијеној форми.
Примере за алегорију налазимо у љубавној
народној песми “Љубавни растанак” и у епској
народној песми “Ропство Јанковић Стојана” –
када Стојан пева песму о ластавици и соколу, а
мисли на своју жену и себе.
6. ИРОНИЈА
Иронија се јавља када писац, претварајући
се да нешто хвали и подржава, то исто у
ствари критикује, куди и подсмева му се.
Обратно, уколико нешто куди, он заправо
то хвали.
У иронији треба све разумети обрнуто од
онога што се у њој говори.
Иронија је често повезана са алегоријом.
7. КЊИЖЕВНА САТИРА КРОЗ
ИСТОРИЈУ
Историја светске књижевности богата је сатиричним делима.
Јавља се још у старој Грчкој – у комедијамаАристофана, потом
процват доживљава у старом Риму – Петроније Арбитер само је
један од познатих писаца сатире.
Ренесанса сатиричарима пружа широко поље деловања. Сатире има
у Бокачовом “Декамерону”, а нарочито у Раблеовом делу “Гаргантуа
и Пантагруел”. Долазе касније Сервантесов “Дон Кихот”, а онда
велики мајстор сатире Џонатан Свифт са “Гуливеровим
путовањима”. У 19. веку појављују се руски писци Гогољ иЧехов.
Многи наши писци окушали су се у сатири: Јован Стерија Поповић,
Јован Јовановић Змај, Војислав Илић, Милован Глишић, Радоје
Домановић, Стеван Сремац, Бранислав Нушић...
9. “ЈУТУТУНСКА ЈУХАХАХА”
Песма је настала 1856. године. Подсмеху је извргла
владавину династије Обреновића коју је Змај сматрао
ауторитарном, деспотском, неслободном.
Краљ је обећао народу устав (јухахаха), највиши правни
акт земље, а никако да га донесе, одлаже до у недоглед
без намере да то стварно учини.
За то време народ трпи и послушно плаћа порез, ћути и
као да жмури.
Песма критикује краља, као владара који тражи
послушност и понижавање, а не даје слободу, али и
Јутутунце који се мире са својим понижавајућим
положајем.Тиме сви заједно показују неодговорност,
јер су устав, закони и слободе људи важни за једно
друштво.
12. ТЕОРИЈСКИ ПОДАЦИ
Књижевни род: лирика
Књижевна врста: сатирична песма
Тема: Критика неслободне, тиранске власти
Порука: “Не липши магаре до зелене траве.”
“А пролећем сваког года
Попне с` на брег Балакаха,
Па повиче громогласно:
Добићете јухахаха!”
13. ЦИТАТ
Наравно да Јутутунци не могу бити срећни и
задовољни својим положајем. Није срећан ни
краљ јер не може бити срећан владар који
силом гуши свој народ. Зато се овде јавља и
груба иронија која се зове САРКАЗАМ:
“Послушни су Јутутунци,
плаћали су јухухуху (порез)
ћутали су, жмурили су,
војевали о свом круху (гледали своја посла).”
14. ИРОНИЈА И САРКАЗАМ
“Срећни су ти Јутутунци,
срећан ли је Балакаха,
кад их тако развесели
празна речца: Јухахаха!”
16. О ПРИПОВЕЦИ “ВОЂА”
Вероватно најпознатија приповетка нашег највећег
сатиричара, Радоја Домановића, настала је на самом
почетку 20. века. Србијом још увек влада династија
Обреновића.
То је прича дата у алегорији – дакле пренесеном
значењу која обухвата целу приповетку – о људима који
су пожелели да оду из свог завичаја, притиснути
животним тегобама. Они хоће неко срећније место за
живот. Прича тече хронолошки, догађаји се нижу у
временском следу. Не постоји појединачни јунак приче
(вођа би то могао бити симболично, а њему се
придружује и Говорник). Јунак приче је колективни –
дакле цела заједница. Зато се јавља ПОЛИЛОГ –
дијалог води више лица.
17. ПУТ У НЕПОЗНАТО је...
Мештани не могу између себе да изаберу
онога који ће их повести на далек пут. Зато
избор једногласно пада на ћутљивог странца
кога нико не познаје, али сви мисле да је
много паметан јер – ћути.
Он без опирања прихвата улогу вође. Али, пут
којим их је повео од почетка је чудан, трновит,
нелогичан. Дешавају се незгоде, људи
масовно страдају, пропадају, ретки се враћају.
Ипак, већина га упорно следи. Верују у
његову НЕПОГРЕШИВОСТ.
18.
19. ...ПУТ КА ГОРКОЈ СПОЗНАЈИ
После силног пропадања, невиђених мука,
рањавања, изгинућа – са вођом је остала тек
неколицина некада бројних чланова
заједнице.Тројица.
И сами изнемогли, сазнају болну истину –
вођа у чију су памет и непогрешивост чврсто
веровали је – слеп! Све муке и жртве биле су
узалудне! Њихов идол у кога су се без
размишљања и било каквог истраживања
клели заправо је хендикепирани странац и
скитница који није ни знао куда иде и куда их
води! И питање – ко је крив – овде је сувишно.
20.
21. ТЕОРИЈСКИ ПОДСЕТНИК
Књижевни род: епика
Књижевна врста: сатирична приповетка
Тема: странац, слепи вођа води народ у пропаст
Време: не помиње се, али је писац алудирао на Србију с краја
19. века
Место: не помиње се, али писац кроз алегорију представља
Србију свог времена и тадашње политичке вође
Поруке:
Нису мудри сви који увек ћуте.
“Којој овци своје руно смета, онђе нема ни овце ни руна.”
За најважнија народна питања потребна је одговорност –
оних који воде и оних који бирају.
24. ШТА ЈЕ АУТОРСКА НОВЕЛА
Упознали смо још раније шта је народна
новела.
Ауторска новела је кратко прозно дело сажете
радње чија прича говори о исечку из нечијег
живота, те најчешће садржи само један
догађај и само неколико ликова чија је
карактеризација заснована на употреби
језика и повезивању поступака са њиховим
психичким особинама.
Радња се догађа у кратком временском
периоду и на ограниченом простору.
Карактеришу је нагли преокрети (обрти).
25. ИСТОРИЈА НОВЕЛЕ
Родоначелник светске новеле је
италијански ренесансни писацЂовани
Бокачо у збирци “Декамерон”.
Светски познате новеле писали су руски
писац Антон ПавловичЧехов и француски
писац Ги де Мопасан.
Наши познати новелисти су Милован
Глишић, Лаза Лазаревић, Петар Кочић,
Симо Матавуљ...
26. “ЧИНОВНИКОВА СМРТ” - ЧЕХОВ
Главни лик ове новеле је руски чиновник
Червјаков који је једне вечери гледао
позоришну представу.
Уживајући у представи, одједном је кинуо, а
капљице су пале баш на ћелу утицајног
човека који је седео испред њега – генерала.
То није био његов непосредни старешина, из
другог је надлештва, али моћ је моћ, па се
Червјаков генералу извинио. И ту за њега,
уместо олакшања, почиње пакао.
27.
28. НОЋНА МОРА ЧЕРВЈАКОВА
Убеђујући себе да генерал његову
несмотреност неће заборавити (и да му
нешто сигурно може наудити),Червјаков је
после разговора са женом отишао у
генералову канцеларију да се поново
извини, али му овај није поклонио пажњу.
30. И ОПЕТ, И ОПЕТ...
Червјаков генералову потпуну
незаинтересованост за овај случај тумачи
на свој начин, па опет, до земље се
извињавајући, одлази код генерала, и
опет...
Генерал га на крају бесно истерује из
канцеларије.Червјаков је
изгубљен...Потонуле су све лађе...
“Кад је махинално дошао кући, легао је на
диван, не скидајући униформу...и умро.”
31. ДА ЛИ СЕ ЧЕХОВ РУГА ЉУДИМА
ПОПУТ ЧЕРВЈАКОВА
На неки начин – да. Он је у складу са тим свом јунаку дао и
име – черв на руском значи црв. Из тог имена произлази
карактерЧервјакова.
Али,Чехов не би био велики писац да је остао само на томе.
Кључно је питање – какво је то друштво, какав је то систем,
који дозвољава да људи, ма колико мали и незнатни били,
дођу у позицију у којој јеЧервјаков? АкоЧервјакову нешто
недостаје, биће да много више недостаје друштву у коме
живи и ради.
Чехов се овде сатирично понео према одређеним људским
карактерима, али је врло оштро сатиричан и према руском
друштву тог времена (19. век). Друштву које од малих,
скромних, невидљивих људи, мрвећи их сваког дана том
потребом да буду невидљиви, ствара црве.
32. ШТА КАЖЕ ТЕОРИЈА
Књижевни род: епика
Књижевна врста: уметничка (ауторска)
новела
Време и место: 19. век, Русија
Тема: трагична судбина ситног чиновника
Ликови:Червјаков, његова жена, генерал
Унутрашњи монолог: оно штоЧервјаков
изговара у себи, неизговорене мисли
33. ПОРУКЕ
“У страху су велике очи.”
“Човек је тврђи од камена, а слабији од
јајета.”
Углед и достојанство немају цену.
Сваки човек мора бити поштован без обзира
на друштвену функцију коју има.
Људи су зато људи што се међусобно не смеју
понижавати.
Саосећамо са главним јунаком у зависности
од позиције у којој се сами налазимо.